Кад налегне кућа на кућу

 

Наш народ је одавна рек’л: кад оратиш греовити, грешникатог не казуј! И, сигурно је знал ешто тека требе да буде. Па, било некому право или криво, де да и ми тека напрајимо. Да изоратимо за блађи греове на једног нашег катмер-севдалију, ама, зарад домаћинсћи чес и поштување, че му споменемо само крштено име. Без прекор! А Пирочанац без прекор је како писмо без адресу, или кућа без врата и прозори, па може бити да нема сви ни да знају за кога се орати. Осем онија који су си све това знали и преди да им га ми, еве, речемо.

Оно, нити је он први, нити па садњи, за кога је чужда жена била и блага манџа и горчиво пелинче. Може бити затова што текваја љубов умеје да те подб’цне да ч’пнеш оди њу, а не знајеш, завалића, какво те чека. Како петровача јаб’лка. Замерише ти и там’н ти љиђе потечу и меркаш оди коју страну да загризеш, а оно, од куде дршкуту нас’рне ц’рвик и врти с главу. И ти убаво видиш да те и он подира што се залатиш а не знајеш на какво. А некада загризеш на невидено па ком оп’нци, ком обојци.

А још кад знајеш да је тув лето, па сл’нченце поприпекло, па башче замирисале, па се младе женице раскокотриле, па провредниле, па кад мету у авлију или преди капију, а оно њим се сукње задигну дорим до листовити на нође. А нођете беле, беле, како река на месечину. Па де, речите по душу, како да се не потика и најпаметан човек.

Са ви је јасно ешто је и Видосав дућанџија одавна врљил око на убаву и младу комшику, удовицу Љубицу и како који д’н (за ночи нема ни да оратимо) све почесто прајил рачуницу у памет: колко би било убаво кад би... Ама, како?

А тесан и малечак Даскалов сокак, па кућицете налегле једна на другу како пијани сватови, па мислиш, ако се јед’н изм’кне свити че литну како барјам здравка јед’н на другога, па се нема знаје ни кој пије ни кој плача. Малечћи прозорчичи клекли наземи и раскрилили се, па те доримка окају да ђи прерипиш и улезнеш у собице како у голубарничек.

Е, у теквуја малечку кутићу - собицу супротиво мајстор Видосава, седела је Љубица сас две дечица. А дооди из чаршију, тел - нетел мора ђу видиш. А отоди у чаршију она је па тува. А ручује, кроз прозорчето и у њен тањир нас’рта. А лега, и да нече, чује њенити кревет ка заскрца.

Вртел у памет мајстор Видосав како дрвен ц’рвик и прекренул. Дојде Љубица једнуш у његов дућан да пазари папучи (на старити се одавна дојеле петете) а он че њу продума:

- Е, Љубице, на тебе че дадем појевтино папучи. Јер си млада удовица, без мушку главу, а на муку и терет с две дечица. А комшије смо. Мора се помагамо. Онаја реч неје тићемка тека: дрво се на дрво наваља, а комшија на комшију.

Видела Љубица с који дисаг Видосав бије, ама си прећутала. Е, ама обуши ли вода једнуш насип, она си пресве тува мињује додек га па не насипеш.

Д’н из д’н подсечал комшија комшику на комшиску љубов и поштување, ама, кад видел да она на једно чује, на друго пушти он зажми и рече:

- Море, Љубице, да дојдем ја нач’с при тебе на седењћу.

- Сас комшику ли? - че га пита она.

- Јок, она си рано лега. Сам че си дојдем!

- Како сам? Ели си имаш жену! - па се буни Љубица.

- Ама имам, кој каже да немам, ама жена си је за имање, а комшика за милување.

- Како па ти тека оратиш? - себне се оваја. Ја и женати си убаво живимо и исто име носимо. Двете смо Љубице.

- Те, че потврди и мајстор Видосав. Видиш ли да ви је и по иметијата писано да ти и ја будемо заједно. Него, ја че после половин ноч да дојдем коди тебе у собу преко прозорчето одкуде сокак, а ти тури децата да спу у другу собу. Ако је све добро, ја че, ка улезнем, да те питам:

- Љубице, ти ли си?, а ти ми речи “Ја сам”, па убаво и на теб и на мен. А за папучити се немој сећираш. Ја че ти ђи нач’с донесем. Убави, стамболисћи, сас срму везени. Да сви завишчије пукну од јад.

Убава рачуница, ама, без крчмара. Што рекли тија: какво ли мисли камилата, какво ли камиларат.

И, додек си је Видосав лизал прсти оди благотињу што га Љубица чека, она се надигне до комшику си Љубицу, на Видосава жену, и оприча њу све! Од аз до ижице. Убаво је наш народ оратил: у женску главу и у циганску торбу немож да потревиш какво све има.

Писне другата Љубица како змија и њи две смисле план тека убав, како да је под инжињерсћи кон’ц прајен. Заборајил је, сирома Видосав, да је и једна жена голема мука, а две, пак’л без капију. А додума је била: комшика Љубица че си легне у собу с деца, а жена му Љубица че легне у њенити кревет и че чека мужа севдалију.

Тека и буде. Кад он, завалија, дојде ночту у собу сас с’рмали папучи у руће и ш’пне:

- Љубице, ти ли си?

Она му одш’пне:

- Ја сам.

Прикокри се он у легало покре њу и топрва тегај разбере колко су саата и да је у женсће ајдучће мреже уватен како тиче у капан. А још повише му се разбистри ка му госпа Љубица, увредена до кошчину, обије папучити од уши и упишти се тека да се цела мала сабере поди прозори.

Ка се чур слегне, извлечу сирома мајстор Видосава, како оди мајћу роденог, на сокак. И додек су се сви по сокак крстили оди чудо и укор, одврчали главу и оратили јед’н на другога: "Леле, леле, видосте ли некад тек’в резил’к у свет?", мајстор Видосав се сас стиснуте шаће преди њега и с голу задњицу, коју је вечемка сл’нце огрејало, додек се тарапана растурила, увлекал ко попарен у авлију спомињучи си на самога себе шашаву памет која га је на другу Љубицу напратила, кад си је веч имал муку сас једну.

И од тегај, Љубица у сокак, он из сокак. А ни жену си више неје тел по име да окне. Кој знаје да ли је, завалија, више смејал и да кумује негде куде би се женско дете родило, из стра да му не даду разђеле име: Љубица. Е, тека буде кад у тесни сокаци налегне кућа на кућу, небо на чандија, а кара-севдах на комшије.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"

Све се може скута

А бре, колко смо добар и благородан народ. Ама, некад умејемо и да га претерамо, па некада си кутамо и онова што је за кутање, и онова што је за приказување, а заборајимо да све на овија свет, све и да очеш, неможеш да скуташ.
Ако је некој млого грозан, че се натаври у поубаве дреје, че тyри у џеп поголему пару и грозотијата штукне. Проубави се, бре, човек, па неје тија. Да му се не нагледаш. Л’сне се, проц’вти и одма га прогласе за најдобру партију за женидбу у целу малу. Никој више не види да му ушити вису како стар сајван, ни да му је шија т’нка како трешњева дршка, ни да гледа разокаво поди шешират како тија што беше дош’л код Дарљу да побију колци за тарабе, па онака разокав запне сас ушити оди сећируту да забије кол’цат уземи, а Дарља, сирома, че му рече:
- Де се препитај братми још једнуш: да ли че удариш куде гледаш или куде мислиш?
Ако је па некој глупавш’к, и тов се може скута. Доста је да научи да ћути куде требе, да ћимка с главу како да се слага с това што друђити орате и да дигне веџе дорима до тил кад требе, и сви че речу да попаметно момче нема у целу чаршију.
Ама, три ствари немож се тека л’ко скутају ни у сву муку: кашљица, сиротиња и љубов. Затова се је Пирочанац тумарал да прво за теја три работе наоди лек и да се курталисује.
Оди кашљицу су помагали на баба Севу чајеви, оди сиромаштију работа, шпарање и прајење оди динар - два, а оди љубов лек је била само друга љубов.
А како си је нашинац бил одувек мек и благ човек, па му душата широка и д’лга како нишавска дол ина, а срцето големо и жешко како караван сарај узиму, те је за сви имало место, тов му је и љубов била млого важна за живот.
Затова је свакој гледал да си на време најде тија важан лек и да заврши четри главне работе у живот: занат - да има од какво леб да једе, војску - да се с државу раскусури, женидбу - да улезне у ред и закон и деца да изселамети и на пут изведе, те да се колото па склопи и почне. Само, са оди децата, како порано од њега. Јово наново!
Војска и женидба су ишле наблиза једно по друго, јербо је Пирочанац гледал да у војску научи све што че му јутре користи. Неје само, недај Боже за ратови и невољу, него и за женидбу. Да научи да слуша команду, да држи корак, да се обрча лево-десно, да чува стражу, да напада, да се варди... Е, једино, што је, кад је отодил у војску, знал колко че му д’лг рок, а у женидбу је улазил без рок. А това му па неје ни смитало, јербо је чаршија била п’лна с убава девојчетија како круше кад прероде, па незнајеш на које попрво око да врљиш.
А таја лепотиња је била приватљива, како заушће. Па је, можда затова, и Лаза Музејац, кад појдеше у чаршију, па мињује покре кавену “Лепа газдарица”, илити “Лепа Перса”, обичал по уме кроз нос да запоје:

Цимини, цимини, лепа Милка,
там појдо, там стану,
ка погледа убава газдарица.

А госпојин Тоша учитељ че се понасмеје, па че рече:
- Није “убава газдарица”, Лазо, него “Лепа газдарица”.
А Лаза слегне с рамена, накриви шију, подигне рамена, погледа госпојин Тошу срамужљиво и отћимне с руку:
- А бре, госпојин Тошо! Ја си тов онака појем. Из моју памет си речи вадим. Знајем и ја да је “Лепа”, јербо ми се уста лепе ка ђу споменем, ама, ка речем “убава”, оно ми се и на душу залепи оди благотињу и милос.
Па кад је тека Лаза работил који, Бог и душа, оди његову Лепу другу неје тел да погледа ни с половин око, какво да речемо за младињу која је имала го лем разлог да се усрта у убавињу.
Рајна, служавка код Алексу Анђелковића, беше врљила око на Јову Милчиног, калву код Провира Шулеју, па, а се виде одвечер кутачком, она че му ш’пне меџу две целивће:
- Јово, дојди кад газдете легну. Че ти скутам оди печењето најубаво парче.
А на Јову мекачко окол срце, мекачко, па че простење од милос:
- Рајненце моје, млого си те обичам. Кад дојдем кночи, че донесем и штрокавете кошуље да ми ђи опереш кад переш на газдете дреје.
И додек се они додумују кој на кога да докаже да га по цврсто обича, Мада, жена на Анђелковића и Цана, т’шта му, свере се куде штуче толкав сапун и како одједнуш постадоше толкави пропушњаци на једење да се не може залок задржи за јутре. А ништа њим се повише на снагу не познава.
Па што сас пролет и сас љубов ману да разбирају млади, и којекако. Време њим је, ама, тија опасан пламик почесто завати и опрли и онија за који би човек рек’л да су одавна туја муку прегорели. А какво се тегај деси, че чујете у следећу причу. Јербо, знајете да сам јела ногу од кокошку и да од вас нема ништа да скутам.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче" 

Молитва за винограде

Гроздобер у околини Пирота некада (Фото: М. Ј. Игић)

Пирот је некада био окружен виноградима. Највише их је било на падинама Белаве, планине која својим завршетком, каменитим Сарлахом, као морска хридина урања у мирно пиротско поље. Тамо, у Будинделу, скоро сваки виноград имао је свој бунар пијаће воде и пространу, фином резбаријом декорисану брвнару која је служила као летњиковац и склониште од рата и обесних завојевача.

Пироћанци су живели од њиховог рода, у бербу се одлазило запрежним колима, окићеним, као у сватове. Гроздобер је трајао десетак дана уз песму берача и цику деце, радосне због ванредног октобарског распуста. Брђани су силазили тада са Старе планине и ту, на лицу места куповали и муљали грожђе у своје бачве, омијене сумпором. Читави каравани врхунског вина из Нишавља труцкали су по калдрми путујући на пазар у Софију, потом се враћали отуда, крцати жита са златних бугарских равница.

Није било нимало лако дочекати те празничне дане бербе и печалбе. „Лозје је како манечко дете“ над којим су виноградари целе године бдели и стрепили. Своје млађане наследнике упућивали су у далеко Буково да изуче винодељску школу а они сами узносили молитве за богат род, искрено верујући да лозје осликава њихов живот и да свака болест и штета у њему, одговара неком учињеном а неокајаном греху.

Недавно сам пронашао писмо из 1903. године у коме осамдесет пиротских домаћина тражи од нишког владике да им одобри пост и молитву против „вилоксере“ коју су сами призвали на своје нежне рукосаде. На књижевном језику, пуном грешака, њега је срочила чиста и невина душа оног старог Пирота коју још увек нису искварили досељеници, разуздани чиновници и даскали, први весници богоборног социјализма због којих су наивни пиротски младићи још у то време вређали попове по сокацима и ометали њихова богослужења. Те 1903. године, сем напасти бубиња, Пирот су потресле и две страшне трагедије: смрт краља Александра и краљице Драге у престоници, потом и мистериозни нестанак седамнаестогодишњег Марка Стојановића који је, након тромесечне претраге, пронађен мртав. Истрага је обзнанила да је сироти младић извршио самоубиство, избезумљен од страха због ситне грешке коју је починио као калфа у кројачкој радњи тијабарског мајстора Костадина...

Владика Никанор

Владика нишки Никанор, човек тежак, напрасит, али и благородан, био је очаран садржајем писма. Читао га је својим пријатељима у Београду, чак и на Сабору. Тражио је од пиротског проте да дозна име надахнутог писца, а потом се, након сазнања, учтиво захвалио платнару Василију Тошићу на лепим и побожним мислима. Пост за здравље винограда одржан је у мају, уочи Духова, старе славе града Пирота.

Стотину година касније, валовиту Белаву задесила је несрећа грђа од свих штета и штеточина које је вековима ћутке трпела. На њеним падинама посађена је депонија у коју се свакодневно стиче отпад из читавог округа. Пијаће воде Будиндела трајно су загађене, ваздушну бању старих варошана угушио је вечити смрад трулежи и стрвина... Прилично бедан крај за некада славне виноградарске пределе који су Пироћанцима били драгоцени колико и Францизима виногради Шампања и Провансе. И више од тога. Била су то верна огледала њихових честитих душа.

Изградња депоније на падинама Белаве (фото: Пиротске вести)

Препис писма пиротских виноградара:

1. маја 1903. године Пирот

Господину Никанору Архијереју Нишкому Ниш

Ваше Преосвештенство

Благослови владико свети, љубимо ти руку десницу. По прочитање Свето писмо, нашли смо (да) гласи ријеч Господња преко пророка Иоила сина Фатуилова:

„Чујте, старци; слушајте, сви становници земаљски; је ли овако шта било за вашег времена или за времена ваших отаца? ... (Глава 1 Стик 5) Отрезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино, за новим вином, јер се оте из уста ваших. Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице. Потре винову лозу моју, и смокве моје покида, сасвим их огули и побаца, те им се гране беле...“

Стога ми неколико грађана разтомачили смо и верујемо да је таји народ силан и небројен, тојест вилоксера. Стога смо намерни да ви као духовна власт, можете, само ако оћете, да се заузмете, које (=јер) смо ради да нам одредите бар једну седмицу пост да се одржи, које(=јер) видимо, да смо Господу Богу згрешили и његову казну одржавамо, зато мислимо да је Господ милостив спрам нас ако види да ми се покајемо и обратимо кам Господа. Господ је благ и милостив, све ће ни простити и помиловати.

Глава 2. Стих 12. истога пророка: „Зато још говори Господ: Обратите се к мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја, а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу свом, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода зла. Ко зна, неће ли се повратити и раскајати се, и оставити иза тога благослов, дар и налив за Господа Бога вашег. Трубите у трубу на Сиону, наредите пост, прогласите светковину. Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају; женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје. Између трема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: Прости, Господе, народу свом, и не дај наследство своје под срамоту, да њим овладају народи; зашто да кажу у народима: Где им је Бог?“...

Ваше Преосвештенство зато вас молимо немојте да оставите у заборавност ту нашу жељу коју већином желимо да се одржи пост и да се помолимо Господу Богу, јега би Бог услушио молитву нашу. Стога са већином молимо јега би сусретли ту невољу, које може ви сами да сте чули, да варош Пирот већином сас виногради живе и (х)вала Господу, имамо још много виногради незарезани од варош на источну страну и данас, да чува Господ, указало се је већи род у виногради.

Ваше Преосвештенство, ми би волели, као по старом обичајима, свака кућа постила је по једну седмицу пред своје славе, сад је баш прилика, које(=јер) варош слави први дан Духови. Пре славе, та седмица, може да се одржи пост, тако исто и свештенство са народ, излазимо на поље сас литије, у исто време може да се наредите свештенству како знате и које молитве да читају и да се помолимо Господу Богу, јега би ни Господ опростијо сагрешења и подаријо обимат род.

Заборавимо (ли) Господа Бога, изгубимо (ли) пост, изгуби(ће)мо (и) дар Бож(ј)и.

Понизни љубимо ти десницу, и чекамо вашу свету наредбу да нам пошљете за варош Пирот.

(Потпис осамдесет пиротских домаћина) 

 ______

Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)

Прованса, Француска (фото: duvine.com)

 

Џемпер без пулови и принцес крофне

Не сечам се која жена од Врницу беше отишла у Маћедонију, при сестру си, и она вој исплела за девојче џемпер. Џемепрат беше без пулови, не закопчује се, само се врзује окре шију сас врчицу, а на њу вису две лоптице, и напред има два џепа. Не знам да ли је девојчето стигло да га облече два пути, доватише га жене по село, за мустру, да исплету на њина деца. И тека што на руће, што на машину, исплетоше се бели свет џемпери. Када и моја комшика Севда облече так'в џемпер, баби се допадал, па рече: „ И теб че ти исплетем так'в!“.

Имаомо чешљану в'лну, уврза се она у цедило, и отидомо у град на влачару. Немаше гужва, и узеше одма да ју извлаче. Док ми купимо стовне, бел леб и саламу, в'лната беше готова.

Појдомо си порано, и када стигомо у Будиндел, сместимо се покре јед'н бунар, у сенћу, баба заврза стовнето за јеремик, па за коланче, и извади воду из бунарат. После, отвори бритву што ју носи за појас, и одреза једно коло за мен, једно за њу оди саламуту. Одломи оди лебат, лебат беше бел и мек као душа, а саламата само месо сас малко сланину, па убаво мерише, оди мирисат да се заситиш! Најeдомо се, оно ни се за срце увати. Кад се одморимо оди одење и једење, појдомо си. Дом стигомо за видело.

Баба намири стоку, тури кудељћу на кудељу, и поче да преде. Малко преде, малко дреме, и тека неколко вечери уз дремање и предење, и два д'на с овце, испреде преџу за џемпер. Договоримо се да га учинимо у чоколадну боју. И пак, она отиде у град, да учине преџуту, донесе рабуш, и рече да че за три д'на да буде готово. За три д'на однесе рабушат и донесе преџуту, убаву су ју учинили, б'ш како сам тела. За плетење ми рече да че идемо у Темску, тамо има сестру Милку, а она има деверичну Јулку, плетачку, и она че ми исплете џемперат. Тека и напрајимо.

Дигомо се једно јутро порано, једнумо, баба тури преџу у џакче, узе две кудељће в'лну за поклон, и неколко гручће овче сирење, две лончетија шарен васуљ што много раџа, брже се вари и много наварује. Уврза се, и појдомо. Кад излезомо из Младеново браниште на пут за Темску, ја се толко расположи, и поче да одлатим, час преди њу, час по њу, и тека све док ме не заболеше нође, и поче да закркујем да не могу више да одим, да ми је далеко, баба тиће рече: “Видиш ли оној што се белије? Е, то је школата! Још малко и стигомо“.

Кад улезомо у Темску, ја оживе оди гледање на убаве и големе куће на спратови сас големе ћошће, офарбане, окречене, големи дворови сас цвеће. Големо и богато село, одма се види! Минумо мосат, и у центар на убаву чешму, омимо се, баба се обриса сас јед'н крај оди марамуту, опра си оп'нцити оди прашиште.

На десну страну оди чешмуту, заминумо неколко куће и дојдомо до баба Милку. Кућата немаше двор, баба окну преди вратата, излезе жена т'нка, омалена, сас шамију и црвени образи, погледа ни, и кад виде бабу, зарадова се. Поздравише се, па се и развикаше од радос. Кад погледа у мене, зачуди се колко сам порасла, и колко је брже време минуло. Она ме видела још кад је на кравај доодила. Улезомо у кућу, она ни одма послужи сас слатко оди лансће дуње, и свари каве оди наут. Малко поседемо, па отидомо при Јулку. Она седи у исту кућу, само на долњу страну, откуде њу се много убаво види Темштица, мосат, и убаве куће оди другуту страну. Јулка плетеше на машину, окрај њу преџа на све стране, и на сви дувари закачена, па виси. Показамо вој Севдинат џемпер, и она ни рече да може исти да исплете, али има много гужву и че мора да останем док га не заврши. Бабу испратимо, а ја остадо при баба Милку, она ме одма одведе у комшил'к да ми најде другарицу.

До њоњуту кућу беше кућа на спрат сас много басамаци и голем двор. У дворат девојче се љуљаше на љуљћу врзану на ореј, одма се упознамо, и почемо да се играмо и љуљамо. Кад се изиграмо, она рече че ме води у једну малечку кућу у долњити дел на дворат куде живи Буда милицајац сас жену и три ћерће. Две су малечће, али големата вој је другарица. Кад помену Буду милицајца, ја се сконџи! Он дооди при нас у село и заводи ред. Цело село се од њег плаши, нарочито деца. Кад чујемо да је стигал до мос, ми сви бегамо у куће, затворимо се, и док не чујемо да си је отиш'л, не излазимо. Кад вој рекој за кво не смејем да улезнем, она се насмеја, и рече да је он добар човек. И отвори врата без лупањи и окање. Затекомо деца на кревет се играју, Буда милицајац држеше нође у лавор и читаше новине. А жената му плетеше. Кад ни видоше децата, одма излетеше на двор. Оне беоше све убаво ошишане, имаоше машнице у косу. Станица беше најстара, и она ми постаде другарица.

Увечер дојде на баба Милку син Мила, упознамо се, и он ме изведе у село. На мосат се збираоше, и там беше шетња. А поред мосат једна кућица, и у њу посластичара. Улезомо унутра, и он ми рече да си узмем кво очу, ја се загледа у једни ж'лти округли колачи, и реко да ми од њи даду два. Тури ми човек у тањирче, даде ложицу и клакер. Ја седо и узо залог у уста, како га узо, тека зину оди чудо и убавило! Так'в колач у живот нес'м пробувала, и верујем да на цел свет оди това нема ништа поблаго и поубаво. Поједо ји, клакерат не стеја. Ућа Мила ми рече да су тој принцес крофне. И од т'г сваку вечер ме је доводил.

Преко д'н се играм с друштво, идем при Јулку гледам како џемперат напредује. Целу Темску смо преодили, Темштицу смо газили, и на вашариште су ме водили. Баба Милка се радује што ми је убаво и што уживам. И тека минуше пет д'на. Јулка исплете џемперат, он испаде по убав од Севдинијат, пуштила га под'лго, па личи на капуче, лоптице несу много големе да линдарају, него б'ш како требе. Кад га облеко, тео да врсинем оди радос, да рипнем увис, да запојем. Јулка кад ме виде колко сам срећна, тури ми бело марамче у џеп.

Кад се поздрави сас другарице, Станица ми поклони малеч'к новченик, црвен, лакован, да си збирам паре у њег. Сабрамо се сво душтво, испоздрављамо се, и договоримо се да че се пак видимо. Предвечер ућа Мила узе точак, тури цржле да ме не гули, укачи ме, па седе и он, сас ранац на рамена, с мојити поклони и џемперат, и зачас стигомо у Станичење. Увечер он отиде у шетњу да види станичењсће девојће, а ја рашири џемперат на кревет, и поче да молим Бога јутре да застудеје, да га облечем на црвено аљинче и црвене ципелће.

Туја ноч нес'м спала, мислила сам не Темску, Јулку, баба Милку, Буду милицајца, на моје ново друштво, и највише на принцес крофне. 

____

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Први воз

Много је времена прошло отада, али се свега сећам као да је то јуче било.

Наше место, у коме је живот једноставно текао, наједаред оживе. Дошли неки страни људи. Донели некакве фине сандучиће, ногаре, дурбине, челичне пантљике, шарене мотке и још пуно којекаквих дрангулија. По цео дан се баве у пољу и тамо нешто премеравају, а увече се враћају у варош на преноћиште. То су, веле, инжењери. Они има да одреде где треба да буде пут, којим ће ићи ватрена кола. Њих не вуку коњи, већ иду сама. Кад се ватра наложи напред, она иду напред; а кад се наложи натраг, онда иду натраг. А иду брзо, као да лете. Док се само окренеш, а она одјурила бестрага далеко. Ниси у њима још ни сео како треба, а она већ стигла у Ниш!... Кад дођу до каквог брда, не пењу се навише, већ се повуку као кртица...

Тако је објашњавао мајстор-Коле Благокажа својим суседима, који су у доколици дошли у његов дућан на разговор. Он је, кажу, једанпут ишао до Ниша и онда све то видео. А његови суседи, који су га слушали, једва да су били даље од својих винограда, којима је опкољено наше место. Тек неки од њих ако је о црквеној слави на кочијама отишао до оближњег манастира Св. Богородице.

Све што је Благокажа у дућану причао, то се после по кућама препричавало. Тако смо и ми, деца, сазнали ко су ти странци и зашто су дошли у наше место. И, да би још више задовољили своју радозналост, једном смо се чак искрали од својих кућа и цео дан ишли за њима по пољу. Али од свега, што смо тамо видели, нисмо имали никакве користи. Само смо извукли казну од родитеља, кад смо се кући вратили.

Ускоро, после ових странаца, дођоше други. Било их је много. Они довукоше колица, пијуке, ашове, ћускије и још пуно других алата. Неки доведоше и своје породице. Близу вароши начинише кућице од дасака. И онде, где су они пређашњи нешто размеравали, ови сада отпочеше копати земљу и градити висок насип.

Иако нису добро говорили нашим језиком, ми се брзо спријатељисмо с њиховом децом. С њима смо се увек играли. То нам родитељи нису бранили. Од те деце смо сазнали још много којечега о железници. Све ово, помешано с оним што смо раније слушали, начинило је велику збрку у нашим главама. Та збрка била је још већа, кад смо после у школи од старијих другова понешто о томе чули...

* * *

Кад се железничка пруга доврши, подигоше и железничку станицу. Она беше већа и лепша од сваке зграде у вароши.

Тада бејах у трећем разреду основне школе. Крајем пролећа, једнога четвртка општински добошар објави да ће у недељу, у 10 часова пре подне, први железнички воз доћи у нашу варош. И позвао је грађанство да тога дана, у одређено време, изиђе на железничку станицу, ради свечаног дочека.

Кад дође недеља, цела варош добила свечан изглед. Улице брижљиво поливене и почишћене. На свима дућанима, а и многим кућама, истакнуте тробојне заставе. Људи у празничном руху. Ко је год могао, похитао је на железничку станицу. Са музиком на челу, оде и претседник општине с кметовима и одборницима. А и ми, као и други ђаци, одосмо са својим господином учитељем. Кад тамо, а оно станица искићена цвећем, венцима и тробојкама. На перону, пред њом, пуно света. Једва се провукосмо те стадосмо у ред, где су били и ђаци из гимназије. А испред нас, улево, пружила се железничка пруга, права као стрела. Њен се крај губи негде тамо у даљини...

Сви с великим нестрпљењем очекујемо кад ће се појавити воз. Међу светом жагор, а и ми један другом крадом добацимо по неку реч... Стева Пантић запушио уши памуком. Саветује нам да и ми то учинимо. Вели, ко то не учини, воз ће му, кад писне, заглушити уши. Толико јако пишти! И пружа нам памук, који је извукао из своје памуклије, с којом се ни лети није растајао... Утом се чу писак воза из даљине. Брзо, почесмо и ми затварати уши...

Напослетку, појави се и воз. Изгледао нам је као нека црна авет, из чијих чељусти куља облак дима. Хукће и брекће, приближавајући се све више. Ми извили вратове и нетремице гледамо у њега. Занети тако, пореметисмо ред. Неки иступили сасвим напред. Само што нису стали на пругу. Кад то виде, господин учитељ их брзо врати у ред. Утом и воз већ стиже. Локомотива писну и, пре него што ће се зауставити, поче испуштати водену пару, силно шиштећи. Ми се поплашисмо и нагосмо куд који. Једва нас задржаше и вратише на своје место...

Воз стаде, а музика засвира химну. Ми се прибрасмо, скинусмо капе и стадосмо мирно. Из воза, који је био искићен венцима и тробојкама, изиђоше гости из Ниша и Београда. Пред њих онда ступи председник општине и поздрави их пробраним речима. На то му један од њих отпоздрави и одржа леп говор, у коме је изнео сву корист коју ћемо имати од железнице, којом смо сада везани за Ниш и друга места.

После овога претседник одведе госте у варош, где им је био спремљен свечан ручак. С њима, на челу, оде и музика. И свет се поче разилазити. А и ми се у реду, као што смо и дошли, вратисмо у школу. Затим нас господин учитељ пусти кући.

* * *

Доцније, нарочито недељом и празником, врло често смо с родитељима одлазили на железничку станицу, да сачекамо воз. Тада смо се уверили да све није баш онако, како се оно раније по вароши причало и препричавало. А хуктање, писак и шиштање локомотиве било нам је у почетку још по мало необично; али временом на то сасвим навикосмо. И онда нам је било врло чудновато што смо се од тога онолико поплашили при дочеку првог воза. 

Учитељ Ћира Ранчић

"Из мог завичаја" (објављено 1935. године)

Породица наша насушна

Љубеновићи. Честити пиротски обућар Сотир и домаћица Наталија имали су богат пород. Њихов најстарији син, Божидар, у својим “Записима“ унео је и успомене из детињства у топлом породичном гнезду својих родитеља: „Није ту било неког богатства, средња занатска породица, гладовали нисмо, али нисмо могли у свему бити задовољени... Кућа је била пуна деце, осморо нас је доживело зрелост. Када се увече окупимо у кући, то је тек требало да се види. Ту је било и батина, ко је могао да умири толику дечурлију, али у вечини случајева чула се складна песма, смех и весели жагор какав није био у комшијским домовима иако је било и богатијих породица од наше. Постило се сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану. Ако се ко озледио или назебао, мати је за сваку такву бољку знала лек. Лекар се у кући звао само ако је неко био у смртон опасности. Напоменух да је у кући било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље...“

Та снажна и многољудна пиротска породица с краја 19. и почетка 20. века, изнедрила је најзнаменитије личности нашег града: интелектуалце, просветитеље, композиторе, сликаре, индустријалце које у завичају до данашњег дана нико није успео да достигне и надвиси у раду и стваралаштву. Уз све мане тадашњих родитеља и рђаве примере из окружења којих је одувек било (отимања девојака, силовања, брачног неверства и насиља, промискуитета с којим се по вароши проносио сифилис...), ове обитељи старога кова успевале су да обликују и усмеравају њихове карактере ка пожртвовању, ка заједници, ка раду и поретку, брачној верности и уздржању, ка нечем светом и узвишеном. У томе су имале помоћ и државе и просвете које данас нема.

Нашим јавним простором одавно владају риалити-магови и пешчаник-мудраци. Док први промовишу промискуитет, други га хуманизују и мећу у сумњиве научне и цивилизацијске оквире. И једни и други су сложни у оцени да је традиционална породица превазиђена и да је треба укинути јер разним митовима и легендама држи децу у магновењу, под стакленим звоном далеко од реалног света, притом и спутава развој детиње личности и сексуалности. Недавно је у школама усвојен „образовни пакет“ усмерен против сексуаланог насиља над децом (убрзо је и повучен не зато што су аутори увидели своје грешке, већ зато што је бурна реакција родитеља и појединих наставника показала да „жаба још увек није кувана“). Тај иначе сасвим оправдан подухват, искоришћен је да би се традиционална породична етика додатно срозавала. По приручнику који су добили, наставници су принуђени да у своје ђаке уливају нова подозрење ка родитељима, ка њиховој нежној љубави и искреном родитељском загрљају. Да би све било јасније, у програм су унете и живописне лекције о оралном и аналном сексу, самозадовољавању и хомосексуализму који је, наравно, једино могуће толерисати трагајући за истим у себи и својој души. Тако српска просвета, по први пут у својој историји, активно учестувује у образовању новог нараштаја васпитаног да гмиже и пузи по овој планети, да понире у кртичњаке својих анималних побуда и потребама, и да се нипошто не усправља ка небу и светлости. Наравно, да ће тај нараштај, већ повијен и понижен, пузити и пред бездушним владарима и моћницима овога света, што је ваљда и коначни циљ читаве данашње ујдурме око људских права и толеранција...

Породица полако и сигурно остаје сасвим сама. Деца ће из ње узлетати у духовне и стваралачке висине, које су освајали наши знаменити преци, једино ако се обитељ сама, уз своје слабашне моћи и снажне идеале, отргне од медијско-просветног кала који ће све јаче и дрскије да је стеже и нагриза, у гмижућим временима која долазе.

Жељко Перовић
Пирот, Светла седмица 2017.

Јајце голема радос

Увек кад на пијац видим постару жену, забрадену у мараму, да продава јајца у плетену крошњицу, ја од њу купим. То ме увек сеча на моју бабу која је казувала: „ Кад си имам јајца у кућу, имам си све, увек си обелим образ. Ако ми изненада дојде човек, испржим јајце - те ти руч'к! Кад ми затребу паре, отидем на пијац, продадем јајца - те ти паре! Кад отидем у задругу, узнем си зејтин, шићер и све кво ми требе. Кад треба да испратим поздрав на неког, пак узмем две-три јајца и завршим работу. Кад очу да зарадујем дете, дадем му јајце - те ти радос!“

Стварно за нас деца, јајце је било голема радос. Сваку вечер јајце у руће, па у задругу. За јајце се купе ратлуци, бомбоне беле, зелене и црвене јагодице, а ако су нестале, може и коцће шићер, важно да се заблажимо. А заблажујемо се пол'к, да ни под'лго траји и да повише уживамо. После ударимо у играње док не попадамо од умор, и једва се довлечемо до кревет. Много пути се деси да је задруга затворена, па морамо да чекамо док чича Света не отвори. Мука ни увати оди чекање, не мож се играмо, мора да чувамо јајцето. Седнемо на басамацити преди задругуту, држимо јајцето у руће, па га премештамо у скут, и тресемо се над њег, да га не строшимо.

Једнуш Јовица на Кардашови се труцну на басамак преди нас, као да га је у главу нешто м'лснуло! И заћута се! Ми се учудимо кво му је. Кад видомо строшено јајце, разјасни ни се. Срећом Мира Мађарова беше у дворат, и кад га виде побледелог и помодрелог, изнесе му јајце и рече: „Те, купи си нешто, па че ми донесеш водицу“.

Некада ни се зберу повише јајца - кад отидемо негде, па ни некој даде, или ни донесе, кад дојде при нас. Таја јајца се чувају као паре у новченик. Чекамо да дојде Вука Бомбонџија из град и мине кроз село сас голему крошњу и у њу петлетија, пручће, лулице, бомбоне, лутће и кончетија оди тесто, ратлуци розни и бели. Он само окне: „Деца бомбоне, бомбоне деца!“. Ми си прсти пот'лцамо по камењацити да стигнемо до крошњуту. Накупујемо си кво си сакамо за по два-три д'на, и само се заблажујемо. Кад дојде празник, дојду заједно са женуту, па докарају гвоздена колица сас лед, а у њи сладолед! Еее, т'г се не померамо од колицата и оди крошњуту. Купујемо сладолед, они с ложичку помалко турају сладолед у корнетат, али ми не наодимо ману, добар је и корнетат. Све га поједемо, не давамо ни трошинка да падне.

Кад се приближи Велигден, почну да се збирају јајца и луковиње за перашће, пробирају се покрупна, и појака јајца, и остављају се на посебно место. У тој време не идемо толко често у задругу. За Великден, облачимо нову премену, узимамо перашће и носимо по комшил'к и роднине, и они доносе при нас. Печу се јагањци у вурњу, и варе свакакве јаније. Из град дооде госје, и село се нап'лни с народ. Сви су радосни и добри, никој се с никог не расправља. Ми деца излазимо у село и цел д'н се не свртамо дом. Цел д'н се т'лцамо с перашће, чија перашка строши - он узима, кому стоше - он дава. Буде давање, узимање, карање и викање. Некоји на превару троше, некоји потурају дрвена јајца. Цел д'н само перашке једемо. Најблага су јајца за Великден!

Баба ме ока: „ Дете дојди да једеш месце, одвојила сам ти месчинку, доста једе таја јајца че се окрупиш“. Јок! Тија д'н једемо само перашће.

Предвечер, чим дета Трајко тупне тупанат, збирају се свирачи насред село, започиње оро. Нагрне народ из свете мале, девојће премењене у забање, свилене и шарене престиљће. Жоржетне шамије сас читће заћитене, младе убаве, насмејане, вачају се у оро, и кад се разиграју, на земљу не ступају. Момчетија се расправљају који че води коло, који че до најубаво девојче да се увати, често се скарају и побију. Окре колото постаре жене и мужје гледају, и чим осете да се некоји гледају или усмивкују, почну да се мувају с лактове. Ми деца трчимо, провирамо се кроз орото, наручито куде видимо да момче и девојче нешто шушкају. Шмугамо се на све стране. Т'лцамо се с перашће. Кад се растуре свирачити, и ми се поодимо. Кад стигнемо папсали оди трчање и једење, једва стуримо новете дреје оди нас, и завлечемо се у кревет...

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Велики петак и "провирање" у Пироту

Данас је Велики петак. Дан за одлазак у цркву и обавезно „провирање“ испод гробнице Христове након дугог чекања у реду који се протеже до саме улице. Стари је пиротски обичај да се тог дана, под плаштаницом која изображава намучено тело Христово, тек скинуто са крста, изговори у себи тиха и најважнија молитва... Када је 1879. године у тек ослобођеном Пироту стигао прота Димитрије Цветковић из Јагодине, приметио је да у нашем граду има необичних побожних обичаја који потичу из Јерусалима и са далеког православног истока, а каквих нема у остатку Србије. Нико не зна када су и како они доспели у наш град. Можда су их увели грчки митрополити фанариоти, можда пиротске хаџије или пак калуђери са Синаја који су живелу у Пироту до прве половине 19. века. Један од тих несвакидашњих обичаја, засигурно је и „провирање“ на Велики петак. Редак је и у Србији и Бугарској али га и данас има у далеким антиохијским и јелинским храмовима широм света.  

Текст: Ж. П. / фото: Тањица Перовић

Двоглави орао на споменику у Тијабари

Двоглави орао на споменику у Тијабари са фотографије из априла 1941. године. Имао је ниже и природније постављена крила у односу на садашњу једноглаву реплику... Изградња самог споменика почела је пре Балканских ратова а окончана је након Великог рата 1924. године. Посвећен је свим ослободиоцима Пирота из свих дотадашњих ослободилачких ратова. Да ли због поратне немаштине или само због немара, двоглави орао је потом дуго чекао да буде постављен (на старим фотографијама види се да је на његовом месту стајало звоно). Тек октобра 1938. године пиротско Удружење резервних официра и ратника прикупило је одређени прилог „да доврши овај започети споменик, на чијем ће врху стајати величанствени двоглави орао у полету као симбол нашег националног стремљења. На све четири стране биће украсене четири мермерне плоче са потребним натписима.“ У свом апелу, који се данас чува у Архиву Старе пиротске цркве, они позивају Пироћанце и све пријатеље, доброчинитеље и доброжелатеље овог краја, да се својим новчаним даром укључе у акцију и припомогну довршење споменика: „Тиме бисмо овековечили нашу безграничну љубав и поштовање према палим светлим жртвама, на чијим се костима утемељила наша уједињена моћна и славом увенчана Краљевина Југославија, у чијем данашњем процвату и сјају, заслугама палих, ми данас слободно дишемо и живимо. Овај споменик, подигнут је у овом граничном граду, служиће још будућим поколењима као вечита жива искра, која има да подсећа на потребе жртава у стицању и одбрани слободе...“. Двоглави орао није дуго стајао на почасном месту у Тијабари. У „Споменичком наслеђу“ Радмила Влатковић пише да су „бугарски фашисти 1941. године оскрнавили ово споменичко место, скинули скулптуру орла и однели га у непознатом правцу“. На основу сећања старих суграђана, орао је том приликом миниран (Снежана Бранковић, „Прошлост мог завичаја“). Пре тачно тридесет година израђена је садашња, знатно другачија реплика, док ове, 2017. године Завод за заштиту споменика планира комплетну обнову споменика.    Ж. П.

Дан окупације Пирота

Немачки војници испред споменика
у Тијабири 1941. године (фото: Слике
старог Пирота/Марјан Ћирић)

На данашњи дан, 8. априла 1941. године немачке трупе су заузеле скоро сасвим опустели Пирот. Народ се претходних дана увелико исељавао и повлачио ка оближњим насељима и виноградима. О тим првим тренуцима владавине фашизма у Нишављу др Јован Ћирић је у свом дневнику забележио:

"Уторак и среда. Никад у свом животу нисам доживео толико колико за ова два дана. За време бежаније у Христинином винограду у Будинделу писао сам јуче провизорни дневник (на посебној хартији) за 8. Април. Овако пишем: црни уторак! Све је одлетело у зрак. Ништа није у уравнотеженом положају, ништа није у колосеку – рат! Страшан рат пали, хара и прешао је и преко наше територије... Пирот је евакуисан, напуштен. Јуче по подне око три сата, тек што сам стигао можда до Чумине чесме, немачке моторизоване снаге, тенкови, ушли су у Пирот. Наше трупе су за непуних 24 часа разбијене потпуно и много јединица је уништено, премда су се војници, иако голи и без механизације, изврсно држали. Причао нам је сутра дан (деветог априла) увече Мића с још једним другом, који су се брадати, измучени вратили с фронта (преобукавши се у цивиле), причали су о страхотама рата: „та и та чета уништена, та и та десеткована, овде је пуковник побегао, овде командант“, али су се једнодушно слагали и на сва уста грдили кукавички и неспремни командантски кадар... Осмог априла сам још до три сата (по подне) био у Пироту. Узбуна је много, нисам их бројао, преко шест, уосталом цео дан је био једна врста узбуне. Авиони целог дана круже. Противавионаца нигде, осим што се чује неко тракарање из пешадијских митраљеза и пушака... Као што рекох немачки тенкови су по подне ушли у Пирот. Комора лудачки бежи, војници остављају каре пуне граната и са коњима беже, пешадија у нереду одступа. Кад су тенкови улазили у Пирот, посматрао сам град с једног брдашца код Жуковског моста; кварт око касарна био је сав у диму. Чуле су се јаке детонације. Ваздух јечи. Куршуми звижде. Митраљези негде ужурбано клокоћу... Време је веома лоше, снег. У априлу је то реткост, али све се устремило против нас, посебно против избеглица... Деветог априла послали смо старије жене у град да испитају како је. Предвече, као што рекох, вратише се ратници Мића и онај његов друг и причаху о рату. Жене су реферисале: Пирот је пао, у њему је немачка војска, људи се враћају у своје домове, Немци никог не дирају, варош се пљачка, улице су пуне аутомобила, Пиротом пролазе мотомеханизоване јединице и тенкови: на стотине. Подстакнут овим, а можда још више лошим временом и ја се још истог дана увече вратих у Пирот. Увече сам са страхом легао, притиснут свим оним причама о обијању кућа и дућана од стране „културних“ Немаца. Стварно, спавао сам добро, али атмосфера заробљеништва све ме више обмотава."

Ж. П.