недеља, 30. април 2017.

Џемпер без пулови и принцес крофне

Не сечам се која жена од Врницу беше отишла у Маћедонију, при сестру си, и она вој исплела за девојче џемпер. Џемепрат беше без пулови, не закопчује се, само се врзује окре шију сас врчицу, а на њу вису две лоптице, и напред има два џепа. Не знам да ли је девојчето стигло да га облече два пути, доватише га жене по село, за мустру, да исплету на њина деца. И тека што на руће, што на машину, исплетоше се бели свет џемпери. Када и моја комшика Севда облече так'в џемпер, баби се допадал, па рече: „ И теб че ти исплетем так'в!“.

Имаомо чешљану в'лну, уврза се она у цедило, и отидомо у град на влачару. Немаше гужва, и узеше одма да ју извлаче. Док ми купимо стовне, бел леб и саламу, в'лната беше готова.

Појдомо си порано, и када стигомо у Будиндел, сместимо се покре јед'н бунар, у сенћу, баба заврза стовнето за јеремик, па за коланче, и извади воду из бунарат. После, отвори бритву што ју носи за појас, и одреза једно коло за мен, једно за њу оди саламуту. Одломи оди лебат, лебат беше бел и мек као душа, а саламата само месо сас малко сланину, па убаво мерише, оди мирисат да се заситиш! Најeдомо се, оно ни се за срце увати. Кад се одморимо оди одење и једење, појдомо си. Дом стигомо за видело.

Баба намири стоку, тури кудељћу на кудељу, и поче да преде. Малко преде, малко дреме, и тека неколко вечери уз дремање и предење, и два д'на с овце, испреде преџу за џемпер. Договоримо се да га учинимо у чоколадну боју. И пак, она отиде у град, да учине преџуту, донесе рабуш, и рече да че за три д'на да буде готово. За три д'на однесе рабушат и донесе преџуту, убаву су ју учинили, б'ш како сам тела. За плетење ми рече да че идемо у Темску, тамо има сестру Милку, а она има деверичну Јулку, плетачку, и она че ми исплете џемперат. Тека и напрајимо.

Дигомо се једно јутро порано, једнумо, баба тури преџу у џакче, узе две кудељће в'лну за поклон, и неколко гручће овче сирење, две лончетија шарен васуљ што много раџа, брже се вари и много наварује. Уврза се, и појдомо. Кад излезомо из Младеново браниште на пут за Темску, ја се толко расположи, и поче да одлатим, час преди њу, час по њу, и тека све док ме не заболеше нође, и поче да закркујем да не могу више да одим, да ми је далеко, баба тиће рече: “Видиш ли оној што се белије? Е, то је школата! Још малко и стигомо“.

Кад улезомо у Темску, ја оживе оди гледање на убаве и големе куће на спратови сас големе ћошће, офарбане, окречене, големи дворови сас цвеће. Големо и богато село, одма се види! Минумо мосат, и у центар на убаву чешму, омимо се, баба се обриса сас јед'н крај оди марамуту, опра си оп'нцити оди прашиште.

На десну страну оди чешмуту, заминумо неколко куће и дојдомо до баба Милку. Кућата немаше двор, баба окну преди вратата, излезе жена т'нка, омалена, сас шамију и црвени образи, погледа ни, и кад виде бабу, зарадова се. Поздравише се, па се и развикаше од радос. Кад погледа у мене, зачуди се колко сам порасла, и колко је брже време минуло. Она ме видела још кад је на кравај доодила. Улезомо у кућу, она ни одма послужи сас слатко оди лансће дуње, и свари каве оди наут. Малко поседемо, па отидомо при Јулку. Она седи у исту кућу, само на долњу страну, откуде њу се много убаво види Темштица, мосат, и убаве куће оди другуту страну. Јулка плетеше на машину, окрај њу преџа на све стране, и на сви дувари закачена, па виси. Показамо вој Севдинат џемпер, и она ни рече да може исти да исплете, али има много гужву и че мора да останем док га не заврши. Бабу испратимо, а ја остадо при баба Милку, она ме одма одведе у комшил'к да ми најде другарицу.

До њоњуту кућу беше кућа на спрат сас много басамаци и голем двор. У дворат девојче се љуљаше на љуљћу врзану на ореј, одма се упознамо, и почемо да се играмо и љуљамо. Кад се изиграмо, она рече че ме води у једну малечку кућу у долњити дел на дворат куде живи Буда милицајац сас жену и три ћерће. Две су малечће, али големата вој је другарица. Кад помену Буду милицајца, ја се сконџи! Он дооди при нас у село и заводи ред. Цело село се од њег плаши, нарочито деца. Кад чујемо да је стигал до мос, ми сви бегамо у куће, затворимо се, и док не чујемо да си је отиш'л, не излазимо. Кад вој рекој за кво не смејем да улезнем, она се насмеја, и рече да је он добар човек. И отвори врата без лупањи и окање. Затекомо деца на кревет се играју, Буда милицајац држеше нође у лавор и читаше новине. А жената му плетеше. Кад ни видоше децата, одма излетеше на двор. Оне беоше све убаво ошишане, имаоше машнице у косу. Станица беше најстара, и она ми постаде другарица.

Увечер дојде на баба Милку син Мила, упознамо се, и он ме изведе у село. На мосат се збираоше, и там беше шетња. А поред мосат једна кућица, и у њу посластичара. Улезомо унутра, и он ми рече да си узмем кво очу, ја се загледа у једни ж'лти округли колачи, и реко да ми од њи даду два. Тури ми човек у тањирче, даде ложицу и клакер. Ја седо и узо залог у уста, како га узо, тека зину оди чудо и убавило! Так'в колач у живот нес'м пробувала, и верујем да на цел свет оди това нема ништа поблаго и поубаво. Поједо ји, клакерат не стеја. Ућа Мила ми рече да су тој принцес крофне. И од т'г сваку вечер ме је доводил.

Преко д'н се играм с друштво, идем при Јулку гледам како џемперат напредује. Целу Темску смо преодили, Темштицу смо газили, и на вашариште су ме водили. Баба Милка се радује што ми је убаво и што уживам. И тека минуше пет д'на. Јулка исплете џемперат, он испаде по убав од Севдинијат, пуштила га под'лго, па личи на капуче, лоптице несу много големе да линдарају, него б'ш како требе. Кад га облеко, тео да врсинем оди радос, да рипнем увис, да запојем. Јулка кад ме виде колко сам срећна, тури ми бело марамче у џеп.

Кад се поздрави сас другарице, Станица ми поклони малеч'к новченик, црвен, лакован, да си збирам паре у њег. Сабрамо се сво душтво, испоздрављамо се, и договоримо се да че се пак видимо. Предвечер ућа Мила узе точак, тури цржле да ме не гули, укачи ме, па седе и он, сас ранац на рамена, с мојити поклони и џемперат, и зачас стигомо у Станичење. Увечер он отиде у шетњу да види станичењсће девојће, а ја рашири џемперат на кревет, и поче да молим Бога јутре да застудеје, да га облечем на црвено аљинче и црвене ципелће.

Туја ноч нес'м спала, мислила сам не Темску, Јулку, баба Милку, Буду милицајца, на моје ново друштво, и највише на принцес крофне. 
____

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Нема коментара:

Постави коментар