субота, 31. октобар 2015.

Марића сас Ману
















Какво па толко наодите маану на мојега Ману?
Да ли су па вашти мужје по-убави и по-прилегатни?
Или су по-работни, или по-чувателни, или су повише стекли?
Или се по млого слагате сас њи?
Или ви почитују ко мужје?

А ја се сас мојега Ману дичим
Договарамо се и почитујемо, деца смо златна начували
Њиве прикупимо, куће направимо, стоку запатимо
И што је од стари остало чувамо си за деца
И никому не бркамо у-очи, с комшије се не карамо
И сас сву роду смо си како је ред и како требе
И никога несмо ни изл`гали ни украли
И свакога смо дочекали и пречекали
Кој ни дојде у ижу.

А големо убавило нити је он тражил од мене, ни ја од њега
Мана си ми је Мана: т`нак, жлт, висок, нек си ми је
Одкако си је, тека си је, венчање ми је, мој си је
На свилено парче ми се претвара и кад магаре јаши
По-убав ми не требе, муж ми је
И домаћин.
_____

Драгољуб Златковић „Дума“
Фото: Слике старог Пирота (Младенци из села Пасјач)

субота, 10. октобар 2015.

Од давнина свирће

Не гуде више гусле Душана Лилића из Брлога, Пејче Ђунића из Дојкинаца, нити Гроздана Вељића из Гостуше. Не чује се песма гуслара јер њих више нема. Нема старих гуслара, жена гуслара, слепих гуслара и ћеманџија који су гудили и певали на седељкама, на зборовима, панађурима, сеоским славама и о празницима јуначке и шаљиве песме. Нема више осамдесетогодишњака са седим косама и дугим брковима који су самоуки певали и подсмевали се Турчину, као што је осамдесетогодишњи гуслар Пејча Џунић из Дојкинаца у турско доба на гуслама од јавора, са струном од коњске длаке гудио шаљиву песму:


„Мечка црна гуњу носи
- како је голема,
може цар да буде...
А у курјака сива му длака,
Зелена му долама,
мерак му за овце...“

Турчин се слушајући песму разгневио и љутито Џуни довикнуо: „Пезвеник, појеш за зајека и ружиш све турско!“.

Самоуки гуслари нашег краја певали су јер, како каже песма: „Срце не може да ћути за песну че цркне“. Гудили су гуслари, каже један стари запис у Зборнику Етнографског музеја Београда из 1936. године у селима Дојкинци, Велика Лукања, Нишор, Завој,  Височка Ржана, Топли До, Брлог, Покровеник, Гостуша, Росомач, Суково, Срећковац, Расница, Барје Чифлик, Осмаково, Велики Суводол. Било је педесет гуслара који се по имену памте. Спомињу се и жене гуслари у Великој Лукањи. Певале су уз гусле и гудиле три „трлатанке“: Сланислава, Сева и Јевда. Ова последња певала је омиљену јуначку песму „Оро игра у Болнича града“. 

Марко Спасић из Гостуше причао је пре педесетак година да су људи сузе проливали када су слушали слепог Гроздана Вељића како пева и гуди на гуслама са три струне. Умро је Гроздан у 55. години живота напрасном смрћу. Тако је завршио живот последњи гуслар Понишавља.

Самоуки чобани, гуслари, сами су и састављали стихове и после их казивали својим мештанима на зборовима и састанцима, а певали су и из књига песме које су им учени унуци читали.

Међу ћумрџијама који су се настанили у Раков долу (данашња Раковица код Београда) најпознатији био је гуслар Пироћанац Трајко Маринковић, који је певао песме о српско-бугарским ратовима...

Полако нестаје једна традиција тешком муком негована, једно песништво и казивање о прошлим јунацима и догађајима кад су цеваре и гусле биле „од давнина свирће“.


Н. Ћирић („Пиротска Слобода“, бр. 1090/72)
Фото: secanja.com

недеља, 4. октобар 2015.

Сећајте се својих старешина...


"Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју", каже Свети апостол Павле у једној посланици а ми Пироћанци заиста имамо кога да се сећамо. Наш Пирот је изнедрио дивне пастире, проповеднике, духовнике. Међу њима је и владика Василије Костић из Великог Јовановца који је због своје искрене и пламене вере страдао од унијата, од фашиста, а понајвише од комуниста... На овој слици он стоји лево. Тада је још увек био студент, тек пострижен у монаштво. Десно стоји чувени пиротски прота Љуба Антић, рођен у Тијабари, покретач многих важних духовних и хуманитарних догађаја у предратном и поратном Пироту. Стари калуђер који седи је такође Пироћанац, архимандрит Теодосије Тошић, игуман манастира Јошанице у коме је примио и замонашио свог земљака и будућег владику Василија.  

Текст: Ж.П. Фото: Бошко Антић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима