петак, 31. март 2017.

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота (3)

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Сарајевска „Просвета“ имала је у Пироту свој веома снажан и организован одбор сачињен од угледних градских доктора, учитеља, професора, судија, официра, свештеника, занатлија. Засебне одборе имала су чак и поједина села. У нашем крају чланови Просвете организовали су многа предавања, концерте, вечерње течајеве, читаонице... Нарочита пажња је посвећивана подизања нивоа народне свести о здрављу и хигијени што се види и са овог плаката. Још од ослобођења од Турака, у овом важном послу учествовали су и пиротски свештеници, о чему сведоче бројни дописи, наредбе и здравствени часописи који су редовно стизали на адресу градских и сеоских храмова.


Предавање у пиротском хотелу Еснаф 1933. на тему „Данашња Немачка“. Те године у европским државама владао је велики страх од бољшевичке анархије која је моћну руску царевину преко ноћи довела до цивилизацијског дна. Истицани су супротни примери, попут немачког националсоцијализма и мала ко је слутио да ће, управо из њега, изронити још једна гнусоба опустошења која ће ускоро читаво човечанство завити у црно. 

(Ж. П / Архив Старе цркве у Пироту)

субота, 25. март 2017.

У одбрану владике Никанора

У Архиву Старе пиротске цркве постоји петиција свештеника из пиротског намесништва у одбрану владике Никанора сачињена 1902. године. Занимљива је по томе што су сви њени потписници годинама трпели преку и неугодну нарав овог енергичног архијереја. Ћутке су подносили његове казне, грубе и неодмерене речи чак и они стари протојереји који су по годинама и заслугама могли да му буду родитељи. Зашто га сада сви они бране? Зато што је Никанор, и поред свих своји личних слабости, био правоверан и пожртвован човек, велики ревнитељ који је себе много давао и исто то тражио од других. За кратко време постигао је огроман успех у обнови своје епархије и новослобођених крајева, успех који би могао да се мери нечијим вишедеценијским радом. Овим свештеницима-потписницима је црквени поредак и успех био изнад личних страдања и освета, изнад оног "пуног чанка" који све нас често паралише и претвара у безгласну масу, неспремну на икакав подвиг и жртву ради истине, ради правде, ради човека који недужно страда. „Слава ти уважени Архипастиру наш!“ њихова је последња реч о плаховитом и нервозном пастиру. Ако сам добро избројао, међу њима су имена и пет свештеномученика из Великог рата. Ж. П.


петак, 24. март 2017.

Црешња раница


Ми у Парасиње имамо лозје, а у њега деда насадил много црешње, свакавке врсте, али до колибуту уз љиљакат скрила се једна раница, и затој сваку годину остане непокрадена.
Баба као да знаје тачно д'н када сазрева, измкне се одома, узне крошњицу и цедило, па право у Парасиње. Црешњата неје голема и згодна за брање, она ју оч'чка све до зрно, ни за тичичи не остаји да се омрсе.
Кад се врне с п'лно крошње, одма одвоји једне шаће за мен, једне за гробишта. Изброј колко деца има у комшил'к и толко врзанице напраји. Заврне престилку, натура врзаницете, и иде да ји раздели. Она не проба, нече да се мрси док не раздели, тој је њоњо правило. Не мож да ју накараш ни да лизне, ни на уста нече да принесе, а много воли црешење.
Кад све раздели, и кад се врне, насмејала се и с уста и с очи, мило вој што је толко деца зарадовала. Малко црешње, али за радост много. Стварно су малко! Зато ја мојте једем пол'к, једну по једну, и све огулим оди кочичкуту, да ништа не остане. После и њу исисам, кад ју извадим из уста, она бела као да је сас сапун омијена.  Деда и не приоди, скомина му! Не знам кво је скомина, али знам да сака да има повише за мен.
Кад појдемо на гробишта, понесемо цвеће, свече и црешњете. По цел пут ћутимо. Баба ме држи чврсто за руку, и како се приближавамо до гробиштата почне да ме попушта, и на крај ми испушти рукуту.  Почне често да уздашиња, а лице вој се засивеје, па вој само очи зацаклеју п'лне сас с'лзе. Отидемо право на мамин гроб. Кад стигнемо она јако, д'лго и тешко узд'не. Знам да би руцнула, толко вој се насабрало. Руцнула би, па би се свити споменици затресли, и свити мртавци преврнули, али не смеје од мен, да ме не уплаши, да ме не потресе. Запали свечу, тури цвеће и црешњице на крсат, па га пригрне, и т'г окне: „Ђино, черко, дигни се! Маћа ти дошла! Дигни се черко, черку сам ти довела! Дигни се черко да видиш колка је порасла, и црешњице ти донела!“
Ја само гледам у њу, да не падне, да вој се не слошеје, и цело време ми трнци прооде од нође до главу. Не смеје много да се задржава, плаши се да се ја не развикам, па брже отодимо при брата вој Младена. И при њега запали свечу, тури цвеће и црешњице, па седне до к'рсат, а с'лзе крупне и жешће течу вој низ образ и падају на земљу, праве вир у њу. Она му нешто пол'к казује, ја се изм'кнем. Они су рано остали сирочетија без маћу, она га је чувала, саветовала и подучавала. Са га сигурно пак нешто саветује. За њега увек каже: „Сирома мој брат, здрав је у земљу отиш'л. На силу је душу испуштал“.
Отиде још до неколко роднине, однесе им црешњице, и врне се при Степу, дединог братанца. Њему остави највише црешње, и моли га да пази и чува Ђину. Они су се много волели, и са лежу јед'н покрај другог.
Кад излезнемо на пут, она ми туру у шаку још неколко црешњице. Мен ми се не једу. Затој једну по једну, ја и све испуштим. А она сад иде некако чврсто, л'ко, растеретено и распричује се. Л'кнуло вој. Однела је кво је имала, казала је кво је мислила, и са ми казује како се за деду удавала кад је имала шеснаест године. Казује, казује, па се усмивне. Као да је у царску кућу отишла, а не у скромну и сиромашну. Гледам ју такву понасмејану, тужну и веселу, па ју питам: „Бабо, колко је срце у човека?“, погледа ме она сас још с'лзне очи, па ми рече: „Синко, срце је големо, колко у њега тураш. Што повише тураш, оно поголемеје, и може да буде много големо, ако га много п'лниш.“
Боже, колко ли је њоњо срце?! Кво све у њега има кад јој је све добро, и све убаво?!
Држи ме за руку, а рука ми топла, у груди ми топло од њоњу руку, од  њојан поглед, од радост што више неје толко тужна, и што се усмивује. Мора да сам и ја нешто у моје срце турила, а де нес'м ни осетила.
А раницата? ... Осушила се! ... И да се неје осушила, нема кој да ју дели, а нема ни коме. Дан'с се деца не радују на црешње. Променило се време, променила се и радос. 

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

петак, 10. март 2017.

Стовна је Стовна

Једно јутро деда обу нови гумени оп'нци, тури нову шубару и дисази на рамо, па појде у град да плати порез и купи нешто за кућу.
Баба довати матику и лебац у руће, и отрча на Ковачицу да загрта морузу по ладовину. Ја остадо да намирим прашчина, пилишта, јагањци, и да пазим на квас`ц, да му турим по шачку брашно чим се узиде и промешам га.
И тека, у работе и играње сас куче и мачку мину ми д'н. Кад се привечери, стиже деда уморан, ама насмејан. Чим погледа у дисазити и ја се насмеја, и поче да рипам од радос. Купил ми две стовне! Не могу да ји извадим из дисазити, руће ми се растресле. Оне убаве, нашаране сас цветови, глазиране сијају се да се огледаш на њи.
Преди два д'на ми беше напрајил нову кобилку и стовнете там'н за њу. Турам ји на кобилкуту, гледам у њи, и шетам се по двор. Једва чекам јутре да отидем на чешму. Туја вечер ни на Срецало не излази.
Кад лего не мого да заспим од радос. Ујутру чим с'вну довати воду из кот`л, оми се на брзину, нарани стоку, па отидо на чешму. На кобилкуту натура новете стовне, и од старете пробра две поубаве, па и њи тури да ми кобилката убаво изгледа, а и да донесем повише воду. Идем, а нође ми малеју од нестрпљење да стигнем и да ји наточим. Кад стиго, одмах ји добро изми и исплакни да не меришу на земљу.
Заметну се и појдо. П'лна кобилка само скрца, и игра ми на рамо. Кад стиго до Станимирови, заљуља се кобилка, заљуљаше се и стовне, и ударше се једна нова и једна стара! Новата пуче, и поче да тече вода. Бошћице, колко сам си јако вриснула! Колко сам гласно викала и окала! Ногу и руку да сам строшила не би толко јадувала!
По цел пут сам викала са сву силу. Кад стиго до Николинци, баба Јованка излете на пут и поче ме смирује: „Мани се дете, за стовну че викаш! Стовна че се купи, тој неје никаква штета“.
Не смирујем се ја. Кад дојдо до Ђечкови, баба Драга потрча, онаква крива, да види кво ми је. Умирује ме: „Леле, за стовну ли че викаш?! Стовна неје ништа! Немој толко да руцаш! Че чују Божана и Јован, па че се прећину оди стра, нема да знају кво ти је.“
Једва чека да стигнем дом, па да се убаво, на мир извикам.
Увече деда и баба кад стигоше, и кад ме видоше да сам подбула од викање, деда ме одма пита: “Ама ти ли дан'с ока и вика?! Ми на Ковачицу чумо и помислимо да си строшила стовнете“.
Узеше ме за руку, и отидомо на ћошку, седомо на праг, и деда ме тури на скут, и пригрну ме.
Очи му п'лне сас с'лзе, чека да се смири, па ми рече: „Е, кутре моје, толко викање за једну стовну! Па, че купимо другу, по убаву, ти че си избереш. Стовна неје ништа!“.
Држим главу на његово раме, и знам да неје истина да стовна неје ништа.
Стовна је његово риљање целу зиму у Градско за надницу, по студ и каљиште. Стовна је његово денење и печење цигле цело лето по најголему жегу, по неколко д'на без спање и одмарање, пак за надницу. Стовна је његова радос док је купувал, и бирал. И док је из град пешћи донел. И затој, неје истина да стовна неје ништа. У њу су сва орања, копања, загртања, косења, жетве и врше. Све ћише крупавице и ветрови. Сви сметови, и сви снегови. Све жеђе, и сви студови.
И затој, стовна је Стовна. Не може да буде ништа!
____
Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)