Црешња раница

Ми у Парасиње имамо лозје, а у њега деда насадил много црешње, свакавке врсте, али до колибуту уз љиљакат скрила се једна раница, и затој сваку годину остане непокрадена.
Баба као да знаје тачно д'н када сазрева, измкне се одома, узне крошњицу и цедило, па право у Парасиње. Црешњата неје голема и згодна за брање, она ју оч'чка све до зрно, ни за тичичи не остаји да се омрсе.
Кад се врне с п'лно крошње, одма одвоји једне шаће за мен, једне за гробишта. Изброј колко деца има у комшил'к и толко врзанице напраји. Заврне престилку, натура врзаницете, и иде да ји раздели. Она не проба, нече да се мрси док не раздели, тој је њоњо правило. Не мож да ју накараш ни да лизне, ни на уста нече да принесе, а много воли црешење.
Кад све раздели, и кад се врне, насмејала се и с уста и с очи, мило вој што је толко деца зарадовала. Малко црешње, али за радост много. Стварно су малко! Зато ја мојте једем пол'к, једну по једну, и све огулим оди кочичкуту, да ништа не остане. После и њу исисам, кад ју извадим из уста, она бела као да је сас сапун омијена.  Деда и не приоди, скомина му! Не знам кво је скомина, али знам да сака да има повише за мен.

Кад појдемо на гробишта, понесемо цвеће, свече и црешњете. По цел пут ћутимо. Баба ме држи чврсто за руку, и како се приближавамо до гробиштата почне да ме попушта, и на крај ми испушти рукуту.  Почне често да уздашиња, а лице вој се засивеје, па вој само очи зацаклеју п'лне сас с'лзе. Отидемо право на мамин гроб. Кад стигнемо она јако, д'лго и тешко узд'не. Знам да би руцнула, толко вој се насабрало. Руцнула би, па би се свити споменици затресли, и свити мртавци преврнули, али не смеје од мен, да ме не уплаши, да ме не потресе. Запали свечу, тури цвеће и црешњице на крсат, па га пригрне, и т'г окне: „Ђино, черко, дигни се! Маћа ти дошла! Дигни се черко, черку сам ти довела! Дигни се черко да видиш колка је порасла, и црешњице ти донела!“

Ја само гледам у њу, да не падне, да вој се не слошеје, и цело време ми трнци прооде од нође до главу. Не смеје много да се задржава, плаши се да се ја не развикам, па брже отодимо при брата вој Младена. И при њега запали свечу, тури цвеће и црешњице, па седне до к'рсат, а с'лзе крупне и жешће течу вој низ образ и падају на земљу, праве вир у њу. Она му нешто пол'к казује, ја се изм'кнем. Они су рано остали сирочетија без маћу, она га је чувала, саветовала и подучавала. Са га сигурно пак нешто саветује. За њега увек каже: „Сирома мој брат, здрав је у земљу отиш'л. На силу је душу испуштал“.

Отиде још до неколко роднине, однесе им црешњице, и врне се при Степу, дединог братанца. Њему остави највише црешње, и моли га да пази и чува Ђину. Они су се много волели, и са лежу јед'н покрај другог.

Кад излезнемо на пут, она ми туру у шаку још неколко црешњице. Мен ми се не једу. Затој једну по једну, ја и све испуштим. А она сад иде некако чврсто, л'ко, растеретено и распричује се. Л'кнуло вој. Однела је кво је имала, казала је кво је мислила, и са ми казује како се за деду удавала кад је имала шеснаест године. Казује, казује, па се усмивне. Као да је у царску кућу отишла, а не у скромну и сиромашну. Гледам ју такву понасмејану, тужну и веселу, па ју питам: „Бабо, колко је срце у човека?“, погледа ме она сас још с'лзне очи, па ми рече: „Синко, срце је големо, колко у њега тураш. Што повише тураш, оно поголемеје, и може да буде много големо, ако га много п'лниш.“

Боже, колко ли је њоњо срце?! Кво све у њега има кад јој је све добро, и све убаво?!

Држи ме за руку, а рука ми топла, у груди ми топло од њоњу руку, од  њојан поглед, од радост што више неје толко тужна, и што се усмивује. Мора да сам и ја нешто у моје срце турила, а де нес'м ни осетила.

А раницата? ... Осушила се! ... И да се неје осушила, нема кој да ју дели, а нема ни коме. Дан'с се деца не радују на црешње. Променило се време, променила се и радос. 

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)