Разгледница из Хонгконга

И тако наша баба Тана из Рсоваца стиже у Хонгконг. Са штрбавим осмехом, у вуненом јелеку, са букетом тек убраног старопланинског цвећа. Путовала је дуго интернетом и коначно запала за око кинеском уметнику Фу Ман Јату који је одлучио да је ослика, по фотографији Тањице Перовић из Пирота. Баба Тана је већ запажена на међународним изложбама. Тај успешни акварел са њеним ликом и ја овде преносим, за покој душе ове миле старице, а свима вама као дивну разгледницу без адресе и маркице, тек пристиглу са далеког истока.

Грана Перовић: ПЕТ'Л

Рано ме разбуди с'лнцето што беше јако огрејало и проврело се кроз јараликуту, па се прострело на мојти јест'к. Померам главу на једну, па на другу страну, оно ме пак најде и удара ме у очи, не даде ми да си доспим, рас'ни ме и мора да прогледам. На двор пукал убав бел с'лнчан д'н, па пенџерити трепту и сија у собуту.
Диго се, не стиго ни да се промешкам и протегнем у креветат, и појдо да излазим. Само што отвори врата, укопа се! Баба лежи у кревет, не мрда се, гледа кроз трепће, ја одма посмили: “Умрела је!“. Појдо до њу и убаво чу како сас слаб глас али јасно рече: „Ђино, једни! И немој да дирате петлатог!“. „Леле, неје умрела, али сас маћу ми се нашла! Меџу мртви је!“. Увати ју за руку, она малко отвори очи, пак рече: „Немој, Јован, да се сува комто петлатога!“.
Улезе деда и унесе бакал сас рећију и рече ми како има јаку ватру и гушата вој гнојава. Не вреви с мртви, него је погрешила. Теб ти је рекла да једеш.
Обрну се и каза ми да узнем крошње и идем у Парасиње да вој наберем црешње. Од њи че вој буде боље. Даде ми комат леб и сирење и остаде да тура коричће на шпоретат да се препечу, на бабу да стуре скрамуту из гушуту.
Ја довати крошње и потрча у Парасиње. Лебат и сирењето врљи на кучето. Уз грабење и трчање стиго до Темштицу прегази ју и до станицу стиго брже, али од станицу док се укачи уз брдото, стрмо и камењиво, једва излезо!
Улезо у лозјето и поче да берем црешње куде како докачим, где има ниско, само да се не качим и не губим време. Набра негде до половин крошњето и чу звони црквеното звоно. Уплаши се и поче да викам. Помисле баба је умрела.
Стисо крошњето и свуза се низ Парасиње до станицу, све уз викање. Нигде човека нема да питам што звони звоната, да ли неје некој умрел.
Кад прегази Темштицу, идеоше две жене и рекоше ми да никој неје умрел, звони зато што је недеља. Л'кну ми, али страат ме не попушта! Ако је ватрата рипнула, ако коричћете неје изела, и пак уз грабење приближи се дом.
На порту баба Тала Јордина ме виде и приока да седнем да ми даде водицу да пинем и да се омијем, много сам се зацрвенела и задијала. Кад вој реко за бабу, она ме умири како и она много пати оди гушу и има добру травку. Че свари оди њу чај и че донесе да си баба испира гушуту и има да стане на нође за час!
Дом затеко бабу завијену у облође на чело, на гушу, на груди и на нође. Умерисала се на рећију и спи. Пипну ју и учини ми се да неје толко жешка. Деда унесе некакву цевку да вој дува нишад'р* у гушуту и да ишчисти гнојат.
Седо да се одморим и кад погледа у крошњето, оно црешње остале колко за једну шаку. Све сам ји по пут растрвила!
Стиже и деда Тоза из Горњу малу, татин башта, и донесе у рукатку тазе потквасено ћисело млеко.
Баба кад му чу глас, отвори очи и уплашено пита: „Ти ли, свате, дојде да кољеш петлатога?!“ . „Леле, свао!“ зачуди се он. „Ја у живот нес'м, ништа заклал, Лепа се сас тој расправља. Донел сам ти тазе млеко да куснеш“.
Сипа у паничку и дадо вој, она кусну неколко ложице, и рече: „Доста, после че пак узнем“.
Баба Тала донесе чај да испира гушу.
Деда ме испрати у Горњу малу, и мене ми се разјасни што ме је прачал у Парасиње и што ме са прача у Горњу малу. Срам га да бабу разгољаштује и тура вој облође преди мен.
Баба Лепа, кад стиго, даде ми да једем, и накара ме да легнемо заједно, да се малко одморим.
Кад се врну, баби беше боље. Навалила се у креветат и седла, окрај њу чорбе, млеко, чајеви. Доодиле комшиће и доносиле да побрже оздравеје.
Ујутру кад појдо у школу, баба се држи за кревет и сака да седне на столицу. Деда окрај њу помага вој.
У пладне кад се врну затеко бабу седла пред врата, у сенћу, турила петлатог у скут и казује му:
„Те, ја прездраве и тебе ти остаде главата! Теше да отиде на трупат, али ја сам Јована заклела да те не дира. Сака да ми вари чорбу! Нес'м ја џабе у Сопот за јајца ишла, убави петлови и убаве кокошће да изведем! Волим да имам у двор убаву живину оди добру сорту.Ти си још млад али кад порастеш има да се раскрупнејеш! Имаш д'лђе нође и шију, има да појеш, кад се укачиш на дрвник, цело село да те чује. Има да се рашириш и раскараш голем гребен**, па као цар по двор да се шеташ! Б'ш таквог јеребастог петла сам тражила! И ником ја тебе не давам, никој тебе не смеје да дира!“.
И стварно тека беше убав, крупан, сас јак глас. И шеташе се као цар по дворат неколко године. И све си беше убав.
Али јед'н д'н га увати пипката, пот'мне му гребенат, поче да оди као пијан и липса. Замину га ножат, ама га пиката стиже.
_________________
* нишад'р – нишадор, хемијско једињење љуто-сланог укуса које се некада цевчицом удувавало у упаљене крајнике
** гребен – креста
*** пипка – кокошја куга

Грана Перовић: ЦРВЕЊИКАВ КАМИК

Одма до ћошкуту беше дувар за завник. На њега наредени убави и мазни, големи камање згодни за седење. Три сива и јед'н црвењикав, он беше најубав, најлскав и улитен. На тија камење баба тураше корито и переше, згодно вој да расипује водуту низ дуварат.
Летње време када се баба и деда врну оди работу, деда седне на тија камик, ја му донесем студену воду у кркавку стовну, он се напије и отиде у задругу. Тамо се сваку вечер збирају мужје да се шегују, ударају заглавће и турају чивије јед'н да другог и тека им мине време.

Деда важи за големог чивијара и сви га чекају да дојде. Он знаје и за тој не пропушта ниједно излазење.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.

Грана Перовић: ПОНАВЉАЧКА ТАЧКА

Мојти беоше у село на одмор, и кад си појдоше, поведеоше и мен.
У септембар поодим у први разред, па да ми накупују све кво требе за школу и облачење. Нече моја Славица да дозволи по село да се проноси глас како мачава не води рачун за пасторче па му ништа неје обезбедила.
И тека направише. Купише ми чанту, таблицу сас сунђер за брисање, крижуље, рачунаљћу, оловће, гумице, буквар, свесће у коцће и у мале линије. За облачење купише платно за сукњичетија сас прслуци и без прслуци, сас прерамице и без прерамице, кошуљће, аљинчетија. Капуче од кадиве за зиму, двоје панталоне пумпарице, ципеле гојзерице што убаво греју нође али су лоше за заврзување, тешће су и много тропају кад се оди у њи
.
Нап'лнимо куферат, и башта ми ме врну у село.
Све убаво наредимо у орманче. И са само чекам да дојде први септембар, да избије школското звонче и да појдем у школу. Док чекам, стално преврчам по пременуту и гледам кво че облечем за први д'н. Које аљинче, које ципелће, које чарапће.
Чантуту смо закачили на клин, покрили смо ју сас бабину шарену шамију да се не прашњави. На јед'н крај на клупуту поди пенџерат су ми одвојили место за књиђе и учење. Деда Љуба на Цонћињи ми напрајил столичку сас наслон за уз клупуту. Радујем се што че будем ђак, ама се и плашим. По село казују како учитељи у школу бију ђаци сас прут, сецају за уши, скубу за косу и турају у ћоше. Мислим да л'жу, воле човеци тека да плаше деца. Плаше ни сас доктори, сас вештице, сас вампири, па са и сас школу.
Дојде време да поодимо. Увечер ме баба окупа сас меришљав сапун што мерише на трндавил. Оми ми косу и исплакни сас воду и оц'т да ми не лети и да може да се исплету убави стегнути перчиње.
Чини ми се да туја ноч нес'м ни спала. Чим се диго, премени се у аљинче сас волани што се заврзује назад с коланче. Црвено сас бела колцетића. Врза си црвене машне на двата перчина, обу беле шоњће и црвене ципелће, лаковане, л'скаве, па скрцају кад одим.
Из моју малу немаше ниједно дете за први разред, па мора сама да појдем.
Кад стиго на сокак, изби звончето. Деца пристизају из сваку малу, од мос до школу се згустило, умрдало се као бробињало. Оди ђаци и човеци што су пошли на њиве сас кола и без кола зацрнел се путат, дигла се прашина.
Школското двориште се нап'лни, големо двориштето, ама и ђаци много. Постарити слободни, рашетују се, на пумпуту пумпају воду, пију, прскају се, мију се оп'нци оди прашину. Ја постоја, па кад видо голњомалће што ји познавам, пријдо при њи, по мен појдоше и друђи прваци, и сви се сабрамо на једно место. Збуњени, чисти, премењени. Девојчетија у нова сукњетија, блусће, џемпери, јелечетија. Некоје у ципелће, некоје у оп'нци, сас косе сплетене у перчиње. Мушкарчетија острижена на голо сас машинице , на басамаци сас ножици, некој у селсће, некој у градсће панталонће. Већина у оп'нци, понекој у ципелће. Сви смо се узвретли, стисли се и ћутимо.
Пројде малко време и служитељат чича Ђока зазвони преди вратата од школуту. До њега стојеоше учитељћа и учитељ, млади, убави, убаво облечени и насмејани. Сви станумо преди њи. Учитељат ни поздрави и рече ни да станемо у ред јед'н по јед'н, по разреди од први до четврти. Кад се наредимо, он ни поведе у учионицу први и трећи разред, а учитељћата други и четврти сас њу у другу учионицу. Минумо кроз голем ходник патосиран и намазан сас некакво црно, л'скаво. Учионицата исто беше голема сас много големи пенџери у сиво офарбани, а до њи наредене клупе. На дувар табла, нади њу слика друга Тита, у ћоше рачунаљћа голема.
Поделимо се, први разред на једну страну, трећи на другу. И наседамо по четри ђака у клупу. Учитељат стану преди нас и рече дека се зове Христифор Живковић- Цикан, и дека че ни он учи.
Прозва ни све по име и презиме и после ни размести кој с кога че седи. Рече да смо од д'н'с постали ђаци и да требе да се убаво понашамо, у школу да доодимо чисти сас изрезани нокти, сас чисте косе, уши и шије, да носимо марамче за нос, и лонче за воду и млеко што че ни давају за ужину. Че имамо хигијеничара који че све тој да контролише. Одреди који че буду редари, они че записују кој је немиран, кој налати на бијење, и че води ред да учионица и табла буду чисти. Кад појдемо из школу да идемо у ред два по два све до мос, и да се по пут не ритамо, саплитамо, да не дизамо прашину, и кад неког сретнемо да се јављамо сас „добар дан“ на пладне, ујутру сас „добро јутро“. Кад ни тој све каза пушти ни да си идемо. Ми си појдомо два по два и мирно дојдомо до мос. После се пак мирно растуримо свако на своју страну. Тека беше некоје време.
А ка се ослободимо, до мос дојдемо заједно, ама уз галаму и окање, кад стигнемо на мос начичкамо се на оградуту, гледамо у рекуту, и почиње мување, гурање, ритање. И јед'н д'н у туја гужву некој ми намерно ритну чантуту. Ја се укопа у место и не мого се саберем од јад. Мука ми стану. Ништа не каза! Не мого ни да завикам, али кад стиго дом, руцну колко могу јако. „Што су ми ритнули чантуту кад никог нис'м дирала?“ . Баба ме смири, рече: „Синко, оно ниједно дете нема чанту, сви носе торбе оди цргу и сигурно им је твојта торба засметала, па су за тој тека напрајили.“ И исту вечер, узе парче за јаст'к што га башта ми негде беше купил, и напраји ми торбу. Остаји чантуту, закачимо је на клинат, и кад појдо у школу жално погледа у њу. Цело лето сам вој се радовала.
Кад се појави сас торбуту, свити ме одгледаше, и на врчање кад се напраји гужва на мосат, пак ме некој ритну у торбуту, и строши се таблицата. Излезо из гужвуту сас викање. Кад стиго дом, баба ме виде и рече: „Де, не викај, умири се! Јутре узимај чанту и сас чанту има да идеш у школу. Са се смири и не сећиравај се.“
Јутред'н појдо сас чанту, некако сам се ослободила и лакнуло ми. И кад се врчамо, на мос стоји баба, заустави ни и окну: „Деца, немој да се деси још једанпут да некој на моје девојче рита чанту или торбу. Тува че ви дочекам, и ваште торбе че поврљам у рекуту. Нема да идем да се жалим на баштеве и на мајће. А они нека дојду при мен да ме питају што сам тека напрајила.“
Истина! Никој ме после неје дирал, али ме несу ни сакали у њињо друштво. Само по некоје девојче. Почеше ме приокују девојчетија из трећи и четврти разред. Па ми се радују, чешљају ме, врзују ми косу, и ја поче да се дружим сас њи.
Некако за школу поче да губим вољу. Редари несу били праведни, записују мирни, не записују немирни. Хигијеничар кад преглеџује уши сеца ни и савива ни шије, притиска на клупу, записује. Једанпут док ни тека гледаше улезе учитељ и рече: „Дај да ја погледам твоје уши“. И кад га погледа, млатну га по ушити и залепи му шамар, па рече: „Какав си ти хигијеничар кад у твојим ушима може кукуруз да се засади?!“. Мене ми беше мило.
Поче да изостањујем из школу. Деда једва дочека! Казује ми како школа за женско неје ни важна. За жену је најважно да знаје да се потпише и да знаје да рачуна. Потпис је важан кад се отиде у општину на глашање и кад требе да се нешто потпише, а рачун за пијац и дућан.
Поче ме учи како да се потписујем. Кад научи да си напишем име и презиме, он ме тупну по грбину и рече: „Одлично!“ . Учи ме бројеви и рачун, и препитује: „Ако у гњездало имамо пет јајца и кокошће снесу још три, колко че јајца има?“. Ја израчунам, он ме пак тупне по грбину и каже: „Одлично!“. Осечам да неје б'ш добро што не идем редовно у школу и да деда неје у праву, али кад тека каже.
Кад ме увати стра, ја узмем чанту и идем некоје време, па пак престанем и стално тека. Учитељат поче да ме опомиње и казује како је школа важна и обавезна и да требе да учим, да будем добар ђак, да не дозволим да друђи буду бољи оди мен.
Поче аброве да прача на деду да дојде у школу, он не отиде.
У тој време се породи и моја тетка Зорка. Роди се девојченце и ја уместо у школу отидем при њи.
Деда ме научи да напишем још некоја имена, препитује ме рачун и само ме вали како сам одлична. Много убаво рачунам, нема никој да ме претупа у рачунање на пијац и у дућан.
По тетку се породи и бабина најмлада сестра, са имам две бебетија, час идем при једно, час при друго, у школу све по ретко.
Бабина сетра рече да крстим бебето и ја му изабра име Јасмина по учитељевуту черку. Она је много убава и името ми се много свиђаше. И тека га крстимо.
Дојде зима, ја реши че идем у школу. Осечам да је деда нешто смислил па ме не прача у школу, и да сам много изгубила што и до сад нес'м ишла.
Облеко се убаво да ми неје зима, обу панталоне, гојзерицете, тури капу, шал. Баба кад ме виде уока се: „Леле, како че тека у панталоне идеш у школу! Ниједно девојче не носи панталоне! Ти че будеш мушкоз и гачасто пиле!“. Тура ми чарапе преко панталоне, ја не давам, она гура. Али се избори с њу. Отидо у школу и никој ми се не смеја на панталоне, ама, са ципелете постадоше проблем. Кад одим по ходникат и учионицуту оне тропају и деца почеше да ме подирају да сам официр. Колко да идем пол'к оне пак тропају. И ја ји омрзо. Нече ни на вузуљћу да се вузају, имају големе шаре па и вузаљћуту раскопају. Нес'м ни за там, раскарују ме.
Врљи ципеле и накара деду да ми купи гумени оп'нци. Купи ми он за два броја поголеми, нога ми шета у њи и у в'лњене чарапе. Натура ми он улошће оди дебело платно и ја се углави у њи. Изгура зиму некако с њи.
У пролет не мого да ји носим, и узо нож и сцепи ји. Он сака да ји дава на лепење. „Јок, нечу! Напраји ми свињсћи, али да ми буду там'н!“- каза ја на деду. И напраји уз бабино помагање убави свињсћи о'пнци. Обу в'лњене шоне, они ми убави и л'ко ми на нође, од милину да трчим.
У школу пак прореди да идем. На полугодиште никој не иде на родитељсћи. Оцене несмо ни узели.
Башта ми туја годину је бил по терен, у село неје ни доодил. Ја си носим свињсћи оп'нци и уз њи кадивена аљинћетија и капутчетија.
И једнуш на свадбу кад беше оро, у тија оп'нци видел ме татин пријатељ, одма пренел на Славицу, и за два-три д'на стиже чича Живојин на Луџини сас ципеле. Славица се много потресла што носим свињсћи оп'нци, и одма купила нове ципеле. Са имам двоје. И поручила ми да не обувам више оп'нци и да идем у школу сас ципеле.
Намали да идем при бебетијата, стури оп'нци и поче да идем у школу.
Учитељат ме ништа не питује, види да ништа не разбирам, и прати ме при његову черку Јасмину да се играмо. И тека се приближи крај на школску годину. Почеше да се спремају приредбе, родитељи се спремају за свечан руч'к у школу, доносе астаље и клупе, турају ји у двориштето, да све буде спремно
.
На тија д'н дојде и башта ми. Сви се убаво пременимо и појдомо. Баба се уврзала у цедило, заметнула кобилку сас једење, деда носи крошњу и све се нешто отеза. Кад стигомо остајимо све на астал. Поче приредба.
Беше рецитовање, играње, појање. Ја нес'м учествовала само с'м стојала на бинуту. Кад се приредба заврши, стану учитељћа Цица и прочита на њоњи ђаци успех. По њу мојти учитељ Цикан прочита који су одлични, који врлодобри, који добри и који понављају. Када чу мојто име меџу понављачити тео да паднем оди бинуту. Завали се, колко се изненади! Нес'м могла ни да сањујем да че се тој деси! Ништа нес'м знала, али нес'м ни мислела да може тека буде! Увати ме срам и туга, и отидо при мојти уз асталат. Башта ми пож'лтел и занемел, деда трепче ситно и заврта си рукав на кошуљу, баба тура једење на астал, и сви ћутимо.
Поче музика, дојдоше учитељети и окнуше башту ми да појде сас њи. Мене ме уватил срам, па би само негде да побегнем из туја гужву. Кад се башта ми врну беше се променил. Насмеја се и потражи од бабу да сипе рећију и да почнемо сас руч'к. Подиже чашу па рече: „Да смо живи и здрави! Кво је било да се не понови! За тој сам и ја крив, нес'м доодил, нес'м се распитувал за учење на девојчето. Све че си дојде на место. Са сви памет у главу, па од јесен редовно учење и редовно идење у школу. И ја че доодим почесто да помогнем кво требе.“
Јутред'н си он отиде, а баба доведе чичу да ме остриже. Казује ми како че ми кад ме острижу израсте убава густа и јака коса. Док ја да се одбраним и снајдем, расплете ме она, чича довати машиницу, и косата паде на зем. Развика се кад се погледа у огледало сас голу главу. Нема више коса, нема перчиње, нема машне!
Цел д'н не излази у двор од муку. Ем сам понављала, ем ме ошишали! Црко оди муку, и оди јад. Баба ми само казује како че ми коса порасте и како че будем срећна кад се згусти и разубавеје.
Туговање ми не прооди, али работе се мора работе, из кућу се мора излази. Квачку и пилишта морам да пазим, јагањци да раним, воду да доносим. За воду ми најтешко, треба да минем кроз село сас острижену главу. На тују муку ми се наврза и једна Милованка из Горњу малу. Кад год појдем или се врчам од чешму она се однекуде створи и чим ме види оставља стовне, стиска песнице, удара једну од другу, и почне сас подирање:
“ По-на- вља-чка та-чка,
Ма-на-сти-рска ма-чкаааа,
Ука-чи се на ди-рек,
да по-навља до ве-к!“
Па кад тој заврши почне појако да т'лца песнице и ока:
„Оши-ша-нооо ја-реее
За стооо па-рееее
Остри-женооо пра-сееее
По гра-ди-нууу па-сееее“.
Умрем од муку. И све док стигнем до дом јечи ми у уши од њоњ глас. Жалим се на бабу, она ми казује: „ Мани га, че те подира, па че ућути. И не сећирај се и она је понављала преди некоју годину. А она је и Коњарица, тека ју окају. Не сећирај се, ти че си школу завршиш, коса че ти порасте, а она че остане Коњарица за цел живот!“.
Ништа ми тој неје помогло што ми баба каза. Него на срећу, откачи се она од мен, ману ме подира. Не сечам се да ли сам ју некад више и видела, али за цел живот сам тој лето запамтила.
Малко се поче смирујем како видо да ми косата расте, и зареко се у себе како од јесен има сваћи д'н да идем у школу, има да учим редовно, има да будем одлична, има да добијем књигу. Никад више нема да будем понављачка. И тачка.
Тека и би.

Грана Перовић: ПРВА ЦЕЛИВКА

Јутре је Трновица, цело село че нап'лне госје из сва околна села и из град. Че буду свирачи, оро, шетња, а мојто момче отиде у град. Два д'на га нема. Ја нити једем, нити спим, само на њега мислим. Ако не дојде, нема да излазим, а због њега сам нову аљину сашила, севте да ју облечем.

Окнуше га некакву работу да уработи при бабу си у град, ја знам да неје за тој. Башта му чим чује да сам стигла у село, ока га да ни раздвоји. Мене ме не воли, дека су се сас башту ми некада одавно нешто здрчкали.

Чувам краве у Кулу, седим покре рекуту и гледам на другуту страну, у врвинуту, у камењети и врбуту. По врвинуту свако јутро доодим сас момчето на рекуту да се мијемо, после седнемо на камењети. Седимо и гледамо у рекуту како тече бистра и како удара у камањети, праји клобуци и растура ји, а највише гледамо јед'н у другога. Док се гледамо срцетијата ни једнако ударају, једнако се сас очи милујемо. Гледамо се све док се не посрамимо, т'г отидемо на врбуту што ју је водата искубла и коруту вој олупила, седимо на њу, па си урезујемо срцетија, имена и датуми.

Гледам оно ми на срце туга, груди ми се стисле, а у мешину се напрајила некаква гручка, па се стврдила, као да сам камик г'лтнула. Ич, ништа од њу не могу да изедем! Гледам у врвинуту да ли че се појави, и гледам у коленета што ји оцутра смлати кад покара кравете. Болу ме, ја дувам у њи и ладим ји, она ме пак болу.
Поче да заоди с'лнце, требе кравете да карам дом, и тиће чу глас зади мен: „Еве ме, ја дојдо! Каже ми, баба Мика, што овде седиш, а девојчето те у село чека? И те ме, стиго“.

Леле колко сам се зарадовала! Све се у мен разигра! Срцето че излети из грудити, а гручката нестаде! Нема ју, отопи се! Л'кну ми!

Седе покре мен, и кад виде колената поче ји пол'к мазни и лади. А мене како ме пипне, тека ми трнци прооде од нође до главу! Убаво ми, па че се истопим од срећу!
Увечер кад појдомо у шетњу, он ме увати за руку, први пут од како смо заједно. И тека се целу вечер шетамо. Држимо се за руће, оне се стисле, ознојиле. Знојевите се помешале, па се залепиле. Меџу нас док шетамо, некаква силина! Као огањ да ни греје! А од њу ми жмарци шетају по целу снагу. Срцето п'лно, че се распукне!

Кад се шетња растури, ми се појдомо, а рућете не пуштамо, све ји појако стискамо, прсти че ни попуцају! И теко стигомо до мојту порту. Станумо и постојамо, он ме пригрну и целива два пути у образ! Обрну се и отиде. Ја малакса и закова се за портуту. Крв ми удари у главу и у образи, па че изгору! Малко се смири, и улезо у кућуту, у т'мницу. Баба и деда заспали. Упали светло у мојту собу, одма стану преди огледалото да видим целивћете. Образи ми се уцрвели, крв че пукне из њи. Гледа се, гледа, па се собу и лего.

Лежим, не могу ни очи да затворим, камоли да спим! С руку се држим за образат, као да је целвиката залепена па ју чувам да се не одлепи и нестане у црђете. Лежим и знам да и мојто момче, мојта прва љубав, са седи на ћошку и не може да спи. И знам да и његовото срце са поје као и мојто, и знам да смо овуја вечер заједно полетели, и да смо сас руће небо доватили.

Лежим и осечам колко је нашата љубав јака и голема! Колко ми је срце раширила и могу њега цел свет да турим!

Убаво ми, убаво! Па ми дошло да излезнем на двор, да се укачим на некоју голему висину, па да сас сву снагу, на с'в глас окнем: „Срећна сам! Срећна сам!“, да сви разбудим, да се цело село затресе, да чују за моју срећу и за моју љубав!.

Тека је било! Б'ш тека! А да неје било тека, срцето би ми сигурно остало малечко и закржљало. Не би ни да воли, ни да пати знало. Тој ми од мојту прву љубав остало.

Легенда о Градићу

Међу бројним легендама, које обавијају велом тајни пиротски Градић, постоји једна, готово сасвим непозната, а чија се радња збива у магловито доба владавине неког српског цара Свевлада, некад у 7. веку. Та легенда је забележена у Скопској Црној Гори средином 19. века, где су је старе жене још увек певале о празницима Светог Ђорђа, као свечану славску песму. Главни јунак овог загонетног десетерца, бан Драганче из Будима припрема крсну славу у част Светог Ђурђа. На његовој раскошној трпези, пуној свакојаких јела и слатке медовине, рујног винца и раћије, недостаје једино свеже речне рибе, те зато он решава да крене пут југа, до реке Војуше и Охридског језера. При повратку за Будим, несретни свечар бива ухваћен и заробљен у Пироту од српског краља Михајла који је тада столовао у њему. На дну мрачне и влажне тамнице, осуђен на коначну пропаст, Драганче успева својом крвљу да испише књигу и да је, уз помоћ два сокола, отпреми до Будима и своје забринуте љубе. Сазнавши за читаву невољу, храбра Будимљанка сече своје рујне косе, одева се у мушку ратничку одећи, опасује сабљом и на хитром коњу доспева у Пирот где, наочиглед пиротских делија, јури низ чаршију, прескаче реку и добро забрављену капију градске тврђаве, те коначно унутар ње, убија краља Михајла, плени седам товара блага и ослобађа свог заточеног супружника. Стигавши у Будим, младенци пишу цару Свевладу и моле за опроштај, потанко описију шта се збило и како је погинуо његов краљ, обласни господар из Пирота. Очаран јунаштвом и храброшћу једне жене, велики цар даје своје разрешење, шаље младенцима благо и чува их својим декретом од могућих освета... Тако каже древна народна песма, машта и легенда, можда помало и збиља. Какогод, лепо је чути да се некада давно у Пироту краљевало. И да је, у време оно, брачна љубав била снажнија од свих кула и капија тврђаве у Градићу.

Грана Перовић: ЋОШКА

Ћошката немаше дувар на долњуту страну, деда га затвори, кад дува долњакат да не уноси шушљак од јараликуту што беше поди њу. Лети изнесемо шпорет, на туја ћошку, па готвимо на њег.

Ја придвечер отидем у градинче и наберем цвекло, лободу, буранију или извадим компири, па спремујем вечеру за деду и бабу кад дојду од њиву да има нешто да се кусне сас ложицу, да се завали зал'ак.

Док готвим, на путат, поди ћошкуту, седи мојто момче, мојата прва љубав, моја најголема љубав и чека ме.

Ја час гледам у њег час у манџуту, шију си ишчепим.

Гледамо се, смејемо се и засмевујемо, а очи ни сијају од радос и срећу.

Окнула би га да улезне да ми насече дрвца, да седне до мен да си поговоримо, али не смејем од комшије.

Кво ли че помисле, кво ли че кажу?

Срамота је да момче дооди у двор при девојче.

Кад уготвим јанијуту, узимамо стовне и отодимо на чесму да донесемо студену воду за уз вечеру. Одимо пол`к, заглеџујемо се у сваћи двор, сваћи сливник, а највише јед`н у другог, гледамо се, оно ни убаво, че попуцамо од милос.

Те, са ништа више неје остало. Остала сам само ја и путат.

На путат нема ништа, ниједна штрапка. Штрапћете су остале у мојто срце, да ми понекад загреју и заиграју у грудити.

Грана Перовић: ДВА СААТА ДО НИШ

Заврши четврти разред, учитељ Богољуб Тошић ми предаде књигу и књижицу сас петице, и честита ми. Ја се ич не зарадова! Таја књижица што су у њу наредене петице че ме одведе у Ниш, и че ми промени цел живот!
Слезо низ басамацити, погледа у школското двориште п'лно сас родитељи и деца. Чује се галама, окање, радос. Намештају се астаље и столице, че буде руч'к и оро. Слави се крај на школску годину.
Истрча на пут, стану на средину у најголемуту прашину. Тека ме нешто покара. И потрча. Диже се прашуљак пред мен и по мен. Све ме упрашњави! У прашњавише се и књигата и књижицата! Кад стиго до мосат ишчука прашинуту и стану на оградуту. Погледа у рекуту, она бистра, зелена, д'лбока и тече пол'к. Постоја, постоја, и одједнуш ми нешто сину у главу! Ма нема да идем у Ниш! Развесели се. И појдо.
Кад стиго у двор, радосно окну: „Добила сам књигу!“ Баба метеше. Врљи метлуту и пријде да ми честита. Деда поправљаше плот што се разнизал, остаји га, и стешћи кораци и чудан глас ми рече: „Леле, кутре, ти само доносиш књиђе! Нема да има куде да ји остављамо!” Б'цну ме неколко пути сас браду у образ и појдомо да ручамо. Баба убаво постајила астал, наредила на њег пресну стругану погачу, супу, јанију, печеног петла и потишпањ намазан сас црвен пудинк од јагоду. Наздравимо за књигуту, књижицуту и за здравље.
И не знам да ли од рећијуту или да си растури муку што вој лежи на срцето, баби се разврза језик и поче да казује кво је намислила. Рече како че башта ми сигурно дозволи да останем при њи, како че идем у Црноклиште у школу како и сва деца. Има воз, па с њег че отодим и доодим, тека че завршим школу. После че упишем за учитељћу у град или пак че ми они купе шиваћу машину. Има да шијем и зараџујем паре. Шнајдерће има малко, а народ много, и работу че имам колко очу. Имамо си и имање! Да не рачунамо друђе њиве, лозја, градине и сливници, доста је Парасиње, има ни израни! Њиве големе, лозје големо! Браниште! А засадене црешње, вишње, шевтелије и свакакав друђи ошав! Има момчетија да облате окре мен! Че могу да бирам које очу. На које с прс покажем, че је моје! Те, и у комшилук имамо момче, јединац. Убаво си живимо сас њи, а и баба му Дика би волела да се ородимо. Там'н има да си саставимо имањата и сви че помагају, убаво че си живимо.
Чудим се како ју деда слуша. Он кад почне да помиње женидбе и момчетија, увек вој каже: „Не замлачуј се, Чуркало!“ Можда и он верује у тој њоњо казување.
Минуше се неколко д'на, и башта ми дојде. За Ниш ништа не помиња. Зарадова се за оценете и књигуту. Убаво се дружимо. Идомо у село при роднине, у Горњу малу при његови. Кад си појде, испратимо га. За Ниш ни реч не каза!
Лето ни пројде у работе и славење на празници. Дочекувамо и испрачамо госје, не осетимо кад се прим'кну вашар.
Башта ми дојде, седе три д'на, ама некакав чудан! Малко се задржава при нас, повише иде при његовити, мене ме не води с њег. Деда се нешто накострешил и све му неправо. У мен гледа жално. Поче ме вата стра. Да ли ми се спремује идење у Ниш? Стра ме да неје дош'л да ме води, па чека како да ни каже. Ако ме одведе, како че ја живим?! Како че без бабу и деду?! Без село? Без Темштицу, Нишаву и Белаву?! Како без Парасиње и Мело?! Тува берем прве љубичице и љиљак, чекам црешње да узреју и грозје да беремо. Како че без селсће чешме, вирови и кладенци?! Како без овија двор у који расту и рипају јагањци и телчина, пијучу пилишта и Чапа ме свако јутро чека на праг?! Туј сам се родила, туј је мој живот!
Четвртити д'н предвечер, башта ми док седемо на ћошку рече да ме је уписал у Ниш у школу, да че будем у одељење сас моју другарицу Дивну, да че ми буде добро. Има заједно да учимо и да идемо у школу, и да ме она једва чека. Ујутру треба да појдемо, не требе ништа да поносим, они су ми све накуповали, и за школу и за облачење.
Зашамади ни! Сви занемемо! И погледамо у њег. Не умејамо ништа да кажемо!
Он отиде при његовити. Деда стисну песнице, и отиде у плевњу. Баба и ја целу ноч ћутамо, уфчамо, и викамо.
Ујутру се сабрала роднина и комшије да ме испрате. Донели за поздрав јајца, круше, јабаљће, кој је кво имал.
Кад си поотидоше и остадоше најблисћи, ја окну јако и болно, уз крупне с'лзе: „Не могу да идем у Ниш! Не могу! Не могу!“
Башта ми ме узе за руку и одведе у градинче. Седомо и он поче да ми казује како му је много тешко да ме гледа такву жалну. Тешко му и због бабу и деду, али мора да ме води. Не може да дозволи да се мучим и идем у Црноклиште. То је далеко, па че почну студови, а ја сам слаба и мека за такво идење. И што је најважније, он може да изгуби службу ако га оптуже да не води рачун од мен. Подржа ме у скут, помилова, целива ме неколко пути у слан образ, и ја се заћута.
Дојде време да поодимо, башта ми се поздрави сас деду, тупну га по грбину и рече: „Дедо, тужно је, ама мора тека да буде“, и излезе у двор. Мене ме деда испрати до праг, б'цну ме сас браду неколко пути у образ, и рече: „Ти се, кутре, не сећирај, оно је овде твој дом. Све што имамо је твоје! Кад ти се придооди, ти дојди“.
На порту ме чека Чапа, усијале му се очи. Пригрну га, он ме гледа, све разбира!
Обрну се, и појдо!
Баба ме држи за руку. Тетка Зорка иде покре нас и носи крошњетија на кобилку што су ми дали поклони за срећан пут. Преди нас стрина, вали Ниш, како је убав, голем град. Како у њег све има, само што нема од тиче млеко, све друго има! Она би одма отишла, само кад би Деско тел.
Идемо развлечено, ћутимо. Само се стрина чује. И тека стигомо до Темштицу. Стрина стури оп'нци, тури ји у престилку, и прва загази. По њу тетка, њоњити преврљи преко кобилку. Баба загази са све оп'нци. Ја стојим собујена и све се нешто онаџујем. Ако не загазим, че се размине идењето. Постоја. Баба ме увати за руку. И загази.
Газимо пол'к. Гледам у онуја криву врбу, поди њу је најголема д'лбина. Само да се одкачим од бабу, и да се мунем поди њу! Да штукнем, и да ме више нема! Мунула би се, али ме стра од давењето. Стра ме и не смејем. Стра ме и за бабу. Ако појдем, и баба че одма по мен! Кад је маћа ми умрела сас 21 годину, једва су ју спасили оди давење. Само је због мен преживела.
Пак се надам да че се нешто деси. И деси се!
Кад прегазимо и седомо, баба да исцеди оп'нците да не жмичкају, тетка и ја да се обујемо, стрина окну јако, загрме: „Жене, кво ви је на вас! Ма, куде сте ви пошле?! На сарану ли или испрачате девојче у школу?! Испрачамо га да отиде из овој селиште, из овој камање и ђол! Да се не влачи по њивљаци, да га не пече с'лнце и бију ћише! Отоди у град, да стане човек! Разбирате ли ви?! Освестите се!“
Узе ме за руку, подиже ме, па стану преди мен, па пак окну: „Девојче, знајеш ли ти куде је Ниш? Два сата од село! Радници сваћи д'н иду на работу и врчају се! Че дојдеш, кад ти се дооди! Они те там нема вржу, па да не те пуште! Иди, и не мисли! Нема кво да те жале баба и деда, ти неси умрела! Идеш да завршиш школу, да побегнеш од селсће муће! Идеш да од тебе напраје човека! Човек да станеш! Госпођа да будеш! Да не останеш сељанка и цел живот да сецаш и влачиш по камањацити!“
Развидели ми се! Мислим си, од село до Ниш два саата, два саата је и од село до град пешћи. Колко сам пути ишла, и неје ми било далеко! Раздрма ни моја стрина Загорка! Трећа жена бездетка, на мојег чичу Деска. Убава, добра и намучена.
Свете појдомо побрже.
Башта ми стигал и шета преди станицу. Кад стигомо, ја га увати за руку, а за другуту бабу. Он ни пригрну, па рече: „Бабо, тека је најбоље! Сви че се навикнемо. И не сећирај се, за две недеље пак че дојде. Ја че ју испратим по Живојина на Луџини. Час че мину две недеље!“
Свирну возат, и стиже. Укачимо се. Седо до пенџер, и гледам. Тетка стоји сас плави стаклени и усијани очи, опуштила уснице и руће. Баба зади њу, само вој се оп'нци виде. Стрина ћима и смеје се.
Возат појде, ја седим. Укочила сам се. Не могу се ни померим. Башта ми ме држи за руку, а у мене нема ништа. Све се испразнило. Све је остало у село. Не мрдам се, само ме возат гура напред, назад, на једну, па на другу страну. Затворила сам очи и очу да видим бабу. Не видим ју. Видим само тетку сас стаклне плаве очи, и стрину како ћима и смеје се.
Колетијата на возат се обрчају брже по шинете и вузају се. Вузају се и грабе да стигну у Ниш.
Тамо че ја останем. Тамо че ја станем човек!
_____________
Из необјављеног рукописа "Стовна", Grana Perovic

Грана Перовић: КЛУПА

Дојдо у село да видим кућуту, стану до пенџерат, оно га нема, остала само дувка, зјапи празна!
А сечам се до њега беше клупа, дрвена сас наслон, убава! Зими на њу турамо цргу да ни греје, а лети ју стурамо да ни не греје. Уз дуварат, до њу, беше мојти кревет од црешњово дрво, црвењикав, чврс и јак.
Поди пенџерат градињче, а у њега јаралика, ж'лта и мека, убава за рећију. У пролет кад се расц'вти на големе топће, ночу ји видим у собуту како се белеју. Преко д'н тичичи поју у њу, а ночу спу. Поди њу крин бел када се рас'цвти, целуту собу умерише и цел комшил'к.
Градинчето оградено сас дувар, и у њег засаден здравац, па гледа на пут и врвину за Нишаву.
Кад бео девојчурљак дешавало ми се да легнем у креветат, па не могу да заспим. Увати ме некаква туга, притисне ме у грудити, и стане ми мука. Притисне ме, а не знам што? Све ми убаво! Ништа ме не боли! Срцето ми п'лно, деда и баба ме воле. Момчето ме воли, ујутру ме чека на врвинуту за Нишаву. А, оно ми пак мука!
Т'г се дигнем, седнем на клупуту. Седим, гледам у небо, и звезде, у т'мницу. Све мирно! Сви спу. И тичетијата у јаралику, у кучетијата се не оглашавају, само Нишава тече и хучи. Седим, гледам, разглеџујем, па ми дојде да запојем, да запојем сас с'в глас, сас сву снагу, да овија терет раскарам меџу тополете и врбете доле при Нишаву, да га истресем у прудиштето меџу цигањето што лети дооде да плету крошње и праје корита. Запојала би, али несмејем! Комшије че разбудим, кучетијата че се улају, а још ни петлови несу испојали. Вртим се тека на клупуту, избива ме с'клет, и кад ме овољи умор, заспим.
Ујутру кад се дигнем, оно ми неје ништа, све се истресло из грудити. Истрчим у дворат л'ка као перце.

Некад ми се дешавало да ме увати некакво убавило, срце ми се разлупа од радос, па че излети из грудити, и пак нема спање! Вртим се, обрчам на једну, па на другу страну, гледам у дувар, и у таван, у Светог Димитрија што виси на дувар преди мен, и што бљешти од Месечину како удара у Њег. Нема спање!
Седнем на клупуту, оно ме нешто подиза, на радос. На срцето ми убаво, увати ме некаква милина, па би кроз пенџерат излетела до Нишаву, да седнем на камик и смирим се уз водуту, да ју слушам како тече, све док ми се не приспи.

Те, са гледам дувкуту на пенџерат и мислим на клупуту, црешњовијат кревет, на јараликуту, и на кринат што меришеше, на момчето што ме чекаше у врвинуту за Нишаву, и волела би да тој време може да се врне барем на кратко, да пак осетим туја силину и туја радос.
___________
Пише: Грана Перовић Grana Perovic

Још четри године у село

Беше празник и тија д'н се не работеше у поље. Деда се нешто зашушњал у двор, а ја, како се диго, тека се заигра у собу на клупу сас кутије од ћибрит и булће што ји бео набрала у поље. Занела сам се , па и не излази у двор. Оди кутијете си прајим креветје, клупе, астаље, ормање, а оди буљћете мужје, жене, деца. Чудно ми што га деда нема, увек улезне кад се заиграм и закачује ме. Обара ми играчће, гази ме по ногу, сеца ме за косу. Сигурно се много заработил у дворат, па га овија пут нема. 

Баба окну: „Јоване, Грано, ајде руч'к!“. Кад помену руч'к, осети да сам гладна. Она постајила трпезу, сварила чорбу оди ливадско зеље и забелила ју сас јајце. Мерише убаво, потквасила густо ћисело млеко и наломила жежак црепњак леб сас убаву корицу, а оди њега иде пара. 

Чекамо деду. Он се малко забави, али кад улезе, тека се у собу одједанпут оладни и ст'вни! Лицето му модро и стиснуто, једва му се уста виде. Седе, прекрсти се, узе ложицу, кусну оди чорбуту, споро и развлечено, једва уста отвори. Стра ме да га гледам, никад га нес'м видела таквог. Не знам кво му је. Да ли је љутит?! Да ли је болан?! Да ли се нешто сетил, па се растужил?! Гледам га, па не могу да једем. Он виде, па ме пита: „Кво ти је, кутре? Што не једеш? Убава је чорбата“. Ћутим и гледам га. Он се малко као насмеја, па рече: „Ама, знајеш ли ти да од јесен поодиш у школу? Башта ти че кночи дојде и че сака у Ниш да те уписује“. Са ми стану јасно што је тек'в. Рипну се оди трпезуту, седо му у скут, па га обргли с двете руће окрај шију и реко: „Никад нема да идем у Ниш! Никад нема да отидем оди вас! Они у Ниш имају Мићка, а ви овдек имате мен! Ја сам ваша!“. Тури му образ уз образ, он ме пригрну, поседемо тека, и продужимо руч'к. Баба сложила главу да вој се не види лице и једе, ћути, а с'лзе вој капу на трпезуту. 

Башта ми никад неје казувал да че ме води при њи. Често дооди, и ја му се много радујем кад дојде. Увек прво сврне при деду и бабу да ји испоштује и донесе им поклони за њи и за кућу. Мене ми мачава, мама Славица, испрати нешто убаво за облачење и благо за једење. Поседи при њи, па после заједно појдемо у Горњу малу при његовити. 

По цел пут ме држи за руку, а ја се распукнем од срећу! Да имам крила полетела би што ми је башта много убав у плаву авијатичарску униформу, а на њу л'шту ж'лти пулови и ж'лти чинови. Он прав, насмејан, и убав! Убав! Цело село гледа у њег! И јављају му се сви који га виде, ћимају му из дворове и окају га да сврне. Зими кад обује л'скаве кожне чижме и облече шињел д'лг, ма нема поубав човек! Ја га само стискам за руку и гледам у њег! Топим се од срећу! 

Преко ноч спимо заједно, али т'г немам туја слободу да га пригрнем и стиснем јако, него се обрнем на другу страну и заспим. И кад дооди и кад си пооди, не вискам се на њег и не пригрчам га толко силно. Некако се стиснем. 

У Ниш кад отидем при њи, мама Славица ме убаво дочека, спремује ми све кво ја волим, купује ми, шије за облачење, али ми у кућуту све некако тесно, и нешто ме стиска у груди. Једва чекам да отидем при другарицу ми Дивну. При њу голем стан, има бели свет собе и намештај све од дрво, па нарезан у свакакве шаре. На дувари вису слиће што ји је сликал Дивнин ућа, у Дивнину собу грамофон на вртење и плоче, Дивнина виолина, а на сестру вој Весну клавир. Дивнина мама била балерина, а башта вој доктор, и при њи увек весело. Збира се народ, поју и играју уз музику. Ја често спим при њу...

Са сас возат из Ниш, у пет, дооди башта ми, и ја га чекам на порту. Он стиже насмејан, гледа ме колко сам порасла, радује ми се. И кучето рипа уз њега, познава га и воли га. Улазимо у собу, баба веч постајила мезе, рећију, једење, све кво он воли. Ја седим на клупу покрај њега, он вади из торбу поклони за деду, за бабу, и за мен црвено аљинче, црвене машне и сандалће за лето. 

Почиње мезење и једење, али баба никако да седне уз астал. Приноси, разноси, мува се по собу. Башта ми погледа у њу, па рече: „Што си ти, бабо, невесела? Што не седнеш сас нас?“ Она као да је само чекала да некој нешто каже, па да завика. „Како, Буде, да сам весела кад знајем да че девојчето најесен да водиш у Ниш?! Како че ми да живимо без њег? У њега смо очи уперили, па само у њега гледамо! Оно ни је капка што ни држи у живот, што ни дава вољу да живимо и меџу народ да се умешамо!“.

Сви се ућутамо. После некоје време башта ми рече: „Немој, бабо, тека. Ми смо се договорили кад дојде време за школу, да девојче прејде код мен. Ја га не одводим од вас, само због школу иде у Ниш. И пак че си буде при вас. За сваћи празник, за сваћи распуст, при вас че је. Оно је моје дете, не могу да га одвојим и остајим све на вашу бригу, мени ми је тешко што неје сас нас.“ 

Мене ми стану мука, отидо у кревет, лего и покри се преко главу. Тури си прсти у уши да ништа не чујем, а у себ си сама казујем: „Ја у Ниш, нема да идем! Ја у Ниш, нема да идем!“. 

Башта ми дојде, одви ме, седе при мен, па рече: „Ајде да седнемо уз астал, па да се убаво договоримо“. Помилова ме по образ, ја се диго и реко: „Никад нема да идем у Ниш!“. 

Кад седомо уз астал, смирен као и увек, сас с'лзе у очи, деда рече: „Оно, Будо, и овде има школа. Нека заврши при нас четврти разред, па после како буде. Договорили смо се да буде овде до школу. Ко је у мукуту кад Ђина нестаде знал, да че време толко брзо да мине?! И да че се ми толко навикнемо на њег?! Детето је твоје и стварно си ни много помогнул што си ни га остајил. Оно ни је на нође дигло и радос у кућу врнуло. Са те пак молимо да га још остајиш док не појде у осмољетку.“ 

Никој више не једе, сви ћуту, никој не казује ништа. Ст'вни се, баба запали лампу, и башта ми само рече: „ Добро, дедо, нека буде тека“. Ја врисну од срећу и први пут у живот му се висну окрај шију и стисну га сас целу снагу. Баба се развика, деда се прекрсти, и рече: „ Да си жив и здрав, и Бог да ти срећу даде!“. 

Сви се опуштимо, вечерамо и полегамо. Ја лего с башту ми, стисо се уз њег, он уз мен, од радос и милос одма заспамо. 

Ујутру чим се диго, одма се убаво оми, ишчешља, облеко новото црвеното аљинче. Врза си машне и излезо у двор. Башта ми набрал здравац и седал испред врата. Одма га пригрну и седо му у скут. Гледам га у очи, несу тужне, изгледа да је и на њег л'кнуло. 

Рече ми: „Ти си моје прво дете, прва радос, прва милос, и тој че увек буде тека! Ја са немам време да идем горе при мојти, али ти че им однесеш поклони и че ји зарадујеш дека нема да идеш у Ниш.“ 

Доручковамо и ручамо на једанпут, ја га испрати до железничћи мост. Убаво се поздравимо, и ја на врчање по цел пут сам рипала час на једну, па на другу ногу, све до дом. 

Тија д'н не улази у собу. Цел д'н сам трчала по двор и лелејала се како булка у поље на ветар сас црвено аљинче. 

Увечер кад си легомо, ја се муну меџу деду и бабу, гурну једну ногу при деду, другуту при бабу, стисо им главе уз мојту, и не мого да заспим. Изм'ко се кад они заспаше и отидо у мојти кревет. Кад тури главу на јаст'к ударише ми с'лзе на очи и све га натопи од радос, од голему радос, и од тугу. 

Нес'м знала да и радос може да буде тужна.

Пише: Грана Перовић

Роднине су ти како цртка поди еспап

Раскрилило се небо на земљу, завило ђу са студ и премрежило сас мокре и голе гранће. Понекад се поражали те спушти на њу памукли маглу, па ђу уљуљћује како мајћа сањито дете. Никоме никаква работа не одм’циња. Кој и да работи на теквоја време. А прогледаш, а оно се вечемка ст’внило.
Зимње доба је затова душу дало да се ушушкаш у жешко ко пиле поди квочку и да ћутиш док не мине сечко. Затова, белћим, народ на теквоја време повише сверује стари рачуње и с Бога и с љуђе, него што работи.
И баба Таска Северинћина оди Мали мос се скљундила узи шпорет, попритегла узи свата јелечетија и дебел, в’лњен шал и расплита орату с кумицу си.
- Тека је, кумице! Мора се поштујемо и ми како и наши стареји што су се поштовали. А мора и деца да научимо да си воде чес јед’н на другога. Од кумство поголем род нема! Бог, па кум!
- Кум је млого големо слово! - слага се с њу и кумица њу. Ама, младити са заборављају. Затова ђи мора на време научимо да си поштују и кумови и вамилију и сваћи друђи род.
Да не буде како њекња у Пазар што пуче резил’к. Моша и брат му се скарали па ударили на бијење. Бије братат му и ока, бије Моша и ока. Па што ока и којекако, него надигал дисаси, па си бије брата сас дисаси.
- Леле, че рече баба Таска. Па луд ли је Моша да бије брата сас дисаси. Па това је гола крпа. Какво че му нашкоди?
- Море, неје Моша сасве луд, - одврча кумица вој. У дисасити има и ралник!
- Пу, пу, пу, далеко њим било! - запљувује баба Таска и крсти се. А браћал’к су, бре! Први род! Резил’к пред народ и чаршију.
- Тека је кумице! Род рода не рани, ама, тешко тому кој га нема! До стото колено род да поштујеш, па нема да погрешиш! Једна крв, бре! Оди једну капку се растолила још оди памтивек, па до нас. И, еве, још траји!
Затова је јучер баба Таска посадила на чучку покре њу унука си Владу и учи га на ред: Кој, одкуде, кому, како...
- Да запамтиш, синко! Пирочанац без род је како дрво без семку. Како изгубено јагње. Свакој му може собује руното. Затова мора да знајеш кој ти је как’в у род.  Запамти да ти се сви моји оди ујћу ми и кумове му изи Долњу малу падају го лем род. И у Пазар, к’мто Кале, оди стрину ми чичеве, знајемо се за род и помагамо се. И одкуде
Бериловску капију, Мићини, падају нам се род по дедину ти семку. Мора да научиш сви, кој ти се как’в пада. И да поштујеш сви. Тек’в је ред и закон у овуја пиротску чаршију. Останеш ли без род, че те изеду друђи како алву преко пости.
Слуша Влада, слуша, трепче како сврака на југовину, а преди очи му пролате ујће, чичеве, тетће, тетини, кумови, кумице...
- Бабо, че окне одједнуш Влада и пресече баба Таску у сред орату, тамо негде у девето колено.
- А, каква нам се пада оди твоју кумицу јетрва што је посвојче на најмладу кумову свастику?
- Па, у род смо и сас њу! - одма че рече баба Таска климајучи с главу. Еве, са че ти објасним. Она ни се пада...
Она је... Чекај... Пада ни се... Овака че се падне...
Тува Таска стане, умисли се, ућути се, ућути и тићемка њу се развидели пред очи и разбере да това Влада с њу шољћу кара.
- Пада ни се текваја шашарма како тебе, окне љутито и одврне грбину.
Ама, за кратко. Одјутре, Влада че мора па да слуша колко је важно за Пирочанца да си знаје и поштује роднину. А ако некој пита: “Ешто?”, че разбере кад чује Баба Тасћин наук:
- Никој те не може толко оцрни и уапе за срце колко може род. Ама, Бог и душа, никој ти не може ни толко помогне и извлече те из муку како род, ама, само ако си оче.
- Не дај Боже да се некој замери с роднине, - ш’пче баба
Таска. Това је фамилијарно клубе при нас тека сплетено и смрсено кроз године и колена низ пиротску чаршију, да га никој не може размрси. Замериш ли се и чује ли се реч, цел град јурне да тија конци и клубишта развлачи, расприда и плакни си уста с тебе од Велигден до Велигден. Па, може бити и појачко.
- Роднине и фамилија су ти, синко мој, како цртка поди еспап. Това ти је најтачна мерка до куде и колко јако смејеш да лајеш, а да те не напраје на куче.
Тека баба Таска, а ви - како умејете. 

Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче")
На слици: Таска Петровић Северинћина (1875-1965)
са најмлађом ћерком Надеждом удатом Тричковић

Девојачко поштење

Беше лето и тетка ми из Велико Градиште додје у село да си види башту, матер, брата и да доведе деца при роднине да се друже и играју. Чича напрајил голему кућу у горњи двор и сви се преселили у њу. Горе се једе, седи, спи. Тетка и ја волимо старуту, она је у долњи двор, ниска бела сас плави пенџери, покријена сас ћеремиде, има два басамика од камик пред улаз на врата. П'лна је сас ствари, ништа из њу несу износили, остала је иста као некад.
Ми сваку вечер спимо у најголемуту собу куде има два дрвена кревета покријена сас ткани чаршавје, тетћин девојачки ковчег сас дарови за свадбу, астал, клупа. На дувар закачено огледало меџу два пенџера што гледају у двор, а поди њи градинче оградено сас плот што је почел да се расплита. Некада су на њега виселе д'лђе зелене краставице, а са виси рџава канта за млеко и црвен лонац. У средину, поди пенџерат, беше цвеће. У дворат голем дуд што се раскрлил и цел д'н праји сенћу, а поди њега л'скав камик згодан за седење.
Убава летња ноч, пенџери отворени и улази мирис на сено, сламу и варену морузу. Месец синул, па се у собуту све види. На дувар рамови сас породичне слиће, још од дединог башту и матер, а меџу рамовити једн најголем, на њега слика на Кочу Поповића. Деда некад волел да се бави сaс политику, да свири армонику и да иде по свадбе и госјетија. Некој му рек'л да личи на Кочу, и он набавил слику и турил ју на најубаво место на дувар. И са ни Коча гледа сас титовку на главу, сас убаве црне очи, и убаво поткресани густи бркови.
Ноч мирна, само за спање, али нас с'н не вача, да ли због успомене из овуја кућу што ни ч'чкају па не мож да спимо. Тетка се поврте у кревет, па седе, и поче ми казује за њоњ живот.

„Ја сам најмлада од сва деца. Звали су ме Истришљак, али су ме и највише волели. Сви су ме пазили и угаџали ми. На башту ми сам била најголема радос. Сваку вечер ме је турал у скут, па ми је појал, а понекад растргнеше армонику па смо сви играли и појали.
Кад појдо у први разред бео најмалечка и најмршава. Нође ми беоше т'нће као клечће, а оп'нци кад обујем они ми големи и широћи, па свире и саплитају ме. Кошуља бела, д'лга и широка, увира ми се у нође и смита ми. И заб'нат широк, два пути се може умотам у њега. Ја га врзујео сас коланче, да се не отвара. Лице ми пегаво и мршаво, а коса цело руно, д'лга, грчкава, не мож чешаљ да улезне у њу. Једва ми нана исплете перчиње. Чим ми исплете, они се разбучаве. Шамију кад турим на главу, она ми пада, жива косата, па ју обара, повише ми стоји на шију, него на главу. Увек изгледам раскубена, као да сам се од спање дигла. Нана ми ушила торбу, она се влачи по зем кад идем у школу. Неје голема, него сам ја малечка. Често ми другарице помогну да ју донесем до дом. Далеко школа, а ми седимо на крај село, узбрдо поди саму Белаву. Једва душу изнесем док стигнем. У школу ми не беше лоше, деца ме волеоше и помагаоше ми. И учитељат ме тури у прву клупу и стално ми се усмивујеше. Таква си бео свете четри године, док идо у школу. Само што бео порасла.
Чим излезо из школу, почеше ме воде на њиву. Муку су видели с мен! Они сви вредни, лету кад иду, брже работе, а ја само гледам кад појдемо сас кола да се негде заврем да не идем пешћи. Кад нема кола, једва се довлечем до њивуту. Зорка сестра ми, седам године постара оди мен, влачи ме, носи, муће мучи. Чим стигнемо ја се уб'цкам на трн, изгорим на покриву, изеде ме бубачка, и цел д'н стењем. Тека се мучише они с мене, и ја сас њивете. И почеше ме остављају дом. Научи да спремам једење, чистим кућу, метем двор, да раним стоку. По цел д'н доносим воду од чесму, и тој ми не беше тешко.
Увече се саберемо девојчетија на баир, играмо се и појемо.
И маћа ми поче ме надглеџује како треба да се пазим и бегам од мушкарчетија, и да се не заглеџујем у њи. „Момчетија само гледају да довате девојче да га преваре, и после оно нек пати, а они траже друго. Л'жу, праве се добри и мазни, а после штукну“.
Много ми поче досаџује и плаши с тој чување на поштење. Појдем у градину, она се тиће присети за некоју жену која је отишла непоштена и како вој муж тој набива на нос. Свекар и свекрва ју не поштују, и цело село знаје.
Увечер Зорка излезне на седенћу, нас две останемо да чешљамо в'лну или плетемо, и она пак почне да казује како је много важно да си не обрукам браћу, родитеље, и да за мужа будем поштена: „Тека се стекне поштовање, и никој нема сас прст да показује на тебе.“
Мину неколко д'на, она пак почне, како је башта ми бил у патролу, и како су на Котини у сокак стојали уз дувар две момчетија и две девојчетија, мували се смејали и врискали. Он мињувал неколко пути да га виде и да се засраме, па да си отиду, ама они се несу ни померили. Узел пиштаљћу, па свирнул, ни т'г се несу померили! „Тој су много глупава девојчетија! Кој оче да се жени, он дојде при башту и браћу па питује, договоре се, и праји се свадба. Нема потпирање на дувари, завлачење по ровине и њивљаци“...
Кад се твој башта врну из рат, и мину малко време, доведе маћу ти. Она там'н беше нап'лнила шеснаест године. Заједно смо ишле у школу, и много смо се убаво слагале.
Поседеше они при нас четри-пет месеци, и башту ти Буду изокаше у Војну школу. Испратише га у Русију, и она две године преседе сас нас. Биле смо као другарице, све смо заједно ишле у градину, на воду. Дом смо заједно работиле, спале смо у јед'н кревет. Зорка се не удаде за момче које је волела, па стану старачка девојћа.
Башта ми како дојде Ђина, маћа ти, престаде да иде по Општину, по свадбе и госјетија, и армонику растрза само дом за нас. Опраји се. Поче да иде у поље да работи, а ја и Ђина седимо дом, заједно ткајемо, плетемо. Она чека Буду, и често се растужи, па се развика. Ја увечер излазим сас другарице, па седимо на седенћу. Маћа ми пак почне да ми казује како не смејем да напрајим пакос, и како се сигурно момчетија заглеџују у мен. „Нико се у мен не заглеџује“- убеџујем ју- „Заглеџују се у Виду Ћелапарову, Бину Тотошилову, Јагоду Ташину. Оне су убаве, снажне, стегнуте, а ја сам никаква, раскубена, мршава. Повише личим на вејћу него на девојћу“, али ништа не помага! Казује ми како је башта ми чул на Падалиште за једну девојћу што су ју испросили у Суводол, дошли по њу, одвели ју. И преко ноч на венер, преко Белаву, преко камењаци и низбрдицу врнули ју дом. Њоњи прецркли од муку, ама имали ж'лтице, дали, па се смирила работа. Напрајили свадбу, али рашчуло се по свата села у околину за њоњо непоштење.
С тој казување беше ме прочудила, па кад видим мушко, ја се збуним и зацрвејем. Не знам да ли да гледам у њег, да се јаваљам или не јављам, али Ђина ми је много значила. Она беше слободна, неје се плашила да се јави и поговори кад неког сретнемо.
Минуше се две године, Буда дојде, доби службу у Лесковац, и отидоше си заједно.
Деско, брат ми, се ожени. Зорка се и она удоми. Ти се роди. Ја идем у Лесковац да помогнем на Ђину, да ти се порадујем. У село никој не питује за мене, нес'м убава, нес'м работна. И тека се шетам од село до Лесковац.
И т'г се маћа ти разболе, и умре. Тебе те Буда остави при деду и бабу да им ублажи муку, да пол'ко поднесу смрт на черку јединицу што ју изгубише у двајес прву годину.
Буда си отиде на службу. Мину некоје време, он се пак ожени, и роди се Миле, брати ти. Мене ме одведоше при њи да им помогнем, и да ми најду работу у фабрику, да се спасим оди село.
Маћа ми преди да појдем, пак ми казува да кад отидем у град водим рачун кво работим, да ме некој граџанин не претупа. Они воле кад дојде некоје девојче из село да се подигравају сас њега. Једва се откачи од њу, и спреми за поодење.
Кад стигну у Лесковац, снајка Славица ми рече да стурим селсћете дреје, и надава ми њоње сукње, блузе, аљине. Дојдоше и њоње две сестре Милка и Зорица, и оне ми донесоше свашта за премену. Зорица беше шнајдерка, и узе да препраји које ми неје било добро. Купише ми ципеле. Славица ми косу поткрати и исплете перчиње да падају на груди, и да може од њи да се праји убава пунђа. Промени се ја, па кад се погледам у огледало, а поче често да се гледам, не препознавам се. Проубави се! Дрејете ме препрајише!
Сас Славицу се убаво слагамо, договарамо се. Ја помагам све кво ми каже. Поче да излазим до продавницу, до пијацу. Ослободи се, па отидем и при Милку. Она живеше сас свекра и свекрву у исти двор. Њоњ муж Божа је шофер и често путује. Имају две деца и убаву кућу сас голему ћошку, и цело лето седу на њу.
И Зорицин муж Тика је шофер, работе заједно сас Божу, они живе на Хисар, и много су убави. Никад нес'м видела толко убаву жену и убавог мужа, и да се толко много воле.
Једно јутро појдо у продавницу, и на спрат поди нас видо момче, заклапаше врата. У одело сас л'скаве ципеле, белу кошуљу, машну. Кад ме погледа и насмеја се, синуше му бели зуби поди убави густи црни бркови. Имаше бели образи и црну косу, високо начешљану и грчкаву. Ја се збуни и стрча низ басамаци од стра да ми нешто не каже, а ја нема да знајем кво да му одговорим.
Минуше се неколко д'на, ја се врчао од пијац сас две големе мреже, и на улаз на врата налете пак на тој момче. Он кад ме виде, пријде да ми изнесе мрежете, ја се брани, не дава. Кажем како могу, ама он ји довати и зачас изнесе, и остави преди врата. Пружи ми руку, и рече да се зове Драгоје, да седи спрат поди нас. Ја пром'лца да сам Вука.
И од т'г, кад год појдем да нешто купим, мене ме вача стра кво че работим ако га сретнем. Али сретемо се још неколко пути покрај зградуту. Једанпут ми купи леблебије од жену што ји продава преди улазат. Једанпут ме покара да се шетамо, ја реко да имам работу, а друђи пут може.
Увече кад легнем ја си мислим кво ли сака овија господин оди мен, да ли је стварно добар или се претвара као што маћа ми казујеше. Разбивам си главу сас мислење, не смејем ни да помислим да ми се допадне. А допада ми се!
И тека једн д'н Славица ме испрати при Зорицу. Кад стиго тамо, укочи се! У дворат Тика и Драгоје седу на клупу. Тика се зарадова кад ме виде и рече: „ Б'ш добро што си дошла! Чекамо Зорицу, па идемо на музику!“.
Одма нади њињу кућу воде басамаци до туја кавану сас музику.
Зорица излезе премењена, убава, насмејана и радосна. Не чекаше ни да кажем очу ли или нечу да идем, поведоше ме сас њи. Нође ми се укочиле, једва излезо.
Кад стигомо у кавануту, Драгоје ми намести столицу да седнем, ја се спљеска и растресо од стра да не испаднем глупава. Никад нисам у кавану улазила. Срамота је да женско иде по каване! Музика беше почела. Певачица у шарену аљину сас црвени нокти, црвене уснице и црвене ципеле, игра, поје, а ја се тресем, не могу се приберем.
Тика наручи ћевапи и клакер. Не смејем ни да ји погледам, а камоли да ји једем. Драгоје виде да сам прецркла, нареза ми ћевапити, и накара ме да узмем. Ја тури у уста, она се укочила не могу ни да ји сажвачем. Како да једем кад на једно уво чујем маћу ми како ока: „ Девојћо, убаво девојћо! До кавану стиже! За тој те испратимо у град!“. На другото уво чујем брата ми Деска: „Излази од тува! Че те згазим!“. А зади мен осечам башту ми, зацрвенел се, стисал песнице, раширил нође, растресал се, и ћути. Суздржава се, жал му да ока по мен.
Мину се малко време, ја се посмири. Једну малко. Драгоје ме гледа, усмивује се. Зорица и Тика играју, веселе се. Кад се ст'вни, ја се диго да си појдем. Драгоје појде сас мен и рече: „Идемо заједно.“
Док се врчамо Драгоје ми цело време казува за његову фамилију, како је голема, како се поштују и воле, да је из Гргуре код Прокупље, да има брата и сестру. А ја само мислим кво че ми Буда каже кад стигнем дома. На срећу, он га немаше, бил на политичку наставу. Славица успала Миле и плетеше.
Два-три д'на нес'м виџувала Драгоју, и кад појдо при Милку да однесем крофне на децата, само што излезо из зградуту, стиже ме Драгоје и рече: „Ми смо изгледа пошли на исто место“.
Стварно, и он пош`л при Милку и Божу на вечеру!
Кад стигомо тамо заједно, Милка ме прободе с очи, и окну ме у кујну. Одма поче да ока: „Од куде ти сас Драгоју?! Знајеш ли ти кој је он?! Он је, мори, младо докторче, сва девојчетија из Лесковац су зинула у њега. А за медецинсће сестре, да ти не казујем! На коју покаже, његова је! Немој се заносиш, немој се замлачујеш!“
Развика се, реко да немам ништа сас њега и да смо се случајно нашли успут.
После седо да вечерам сас њи. И кад си запојдо, Драгоје се диже, и рече да идемо заједно. Милка ме пак прободе с њоњете страшне црне очи.
На врчање, он ми рече да му се свиђам, и да би волел да се по често виџевамо, и да понекад прошетамо. И пак, маћа ми се појави! И видим ју како ми прети с прс! „Реко ли ти ја какви су граџање! Пут под нође, и дооди у село!“ Ја се т'г размисли па му реко: „Не знам ја кво ти очеш, али ја сам овде дошла да помогнем на Славицу, и док се малко снајдем че почнем да работим у фабрику. Немам време за рашетовање.“ Он стану преди мен и пак ми рече: „Ти ми се Вуко стварно свиђаш! И много би волео да те овија час пољубим! Очеш ли да ми дозволиш?“
Ја не знам кво ми би, погледа у њега по први пут, па реко: „Може, ама преко лист'к“.
„Какав лист'к?“ - зачуди се човек! „Лист'к, те ту има липа“.
И стварно, он отћину лист'к, тури ми на образ, и цуну ме. Мислеше да је тој шала, отћину још јед'н листк, и ја побего! Све трчећи уз басамаци! Кад стиго при Славицу једва успеја да вој кажем да ме је Драгоје цунул.
„И кво сад да работим?! Не знам кво че он мисли, и не знам ни кво че ја работим кад га сретнем“. Славица се насмеја, па рече: „Ма ти си се заљубула, изгледа и он. Ајде ти пакуј се, па у село. Тамо че имаш време да размислиш и да видиш заљубљена ли си или неси. Таман че и он да види кво сака.“
Кад стиго у село, целу ноч не спа. Не смејем да кажем никоме. Маћа ми че се уока, нема ме пушти да се врнем. Зорка че каже: „Леле, синко, куде се загледа у докторче! Тој ни у с'н не смејеш да сањујеш!“.
И ја ником ништа не каза.
Мину недеља у муће и неспање, и врну се у Лесковац. Кад стиго, Славица се насмејала и рече: „Драгоје дооди да каже на Буду да му се допадаш, и да би тел да се жени“. Ја извилне! Срце ми се разлупа, стиже у гушу, и поче ме задавља. Че умрем, а још га нес'м видела!
И стварно увечер дојде Драгоје, договорише се сас Буду да му дојде башта и брат, и да дојду моји брат и башта и да се договоре. Буда наручи у село да дојду мојти. Дојдоше мојти, дојдоше и његовити. На башту ми беше много тешко што че отидем далеко оди њи, али пристаде.
Нити се помиња мираз, нити дарови, само се договорише када башта ми да одведе госје у Гргуре да виде куде сам дошла, и да се упознају фамилије.
Мене ме исти д'н одведоше.
Кад стигомо у Гргуре, у двор се сабрал народ, беше поздрављање, целивање, музика, окање, играње. Ујутру свекрва се заћитила, и ока комшиће да виде снау, да честитају. Никој не тражи ни кошуљу, ни чаршав.
За недељу д'на дојдоше мојти из село, довез`л ји Божа у камион. Свекар и свекрва ји дочекаше с много једење и пијење. Беше весеље два д'на! Станичењци несу навикли на толко пијење, наздрављање и да се пије из толко големе чаше. Једва издржаше!
И кад се врнуше у село, много време се расказувало у как`в сам богат дом отишла, и како ме сви воле и поштују. Како се много пије, из големе чаше, и да пију и жене и мужје барабар.
И тека мину моје удавање.
Кад после дојдомо у село Драгоје и ја, жене се чудише и питуваше како да ја таква никаква најдем толко убавог и школованог мужа! А маћа ми се прајила важна, па им је све одговарала:„Е па, била је поштена!“...

Заврши тетка причу, заспамо доцкан. Ујутру кад се разбуди, она гледаше слиће. Погледа ме, па рече: „Добро синко, кад смо код поштење, ти до куде стиже?“
„Па, тетко, стиго до целивку, али без лист'к. Ти Драгоју увати на лист'к“. А она ми уз смејање одговори: „Увати Драгоју, и пречука све Лесковчанће и медецинсће сестре!“.

Пише: Грана Перовић

Вурњаци

Код нас у село леб се меси јед'н пут недељно, мек једемо само два д'на. И за тој, тија д'н кад је месење окре вурњу т'пчу старци, не мож да дочекају мек леб дека целу недељу гуле тврд на безубе вилице. Деца чекају рубови, и окре децата кучетија она знају дека че сас децата да једу заједно.

На месуљуту је најтешко, голема је работа да се омесе десет и повише вурњака и да се убаво угоде, да никој не најде ману, по готову куде има свекрва, свекар, девери, з'лве.

Моја баба кад меси много се узнемири и стравује да ли че све постигне, да ли че лебат убаво надојде, да ли че буде мек, да ли че буде на шупће, да се убаво опече да не буде глетав. Какво че работи ако буде глетеница, па дојде госјанин, како че га изнесе оди срам? Не може ни ми да га једемо, че мора на стоку да га дава.

Кад меси лебат једн'н д'н сеје брашно, а нође вој натекну оди стојање, подмлаџује квас'ц, вари компири пасира ји и тура у лебат да под'лго задржи влагу и да не тврдеје. Увечер замешује, преко ноч размешује. Диза се, надглеџује тестото да ли је нарасло, да не проћипи од жешко, да не назебне од студено.

Зими је најтешко, кладе огањ, тура жар поди н'чвити, завива тестото сас месаље, и целу ноч не спи. Ујутру деда напали вурњу сас т'нка грабова дрва, шашће и лозинће оди ђижу. Измете и исчисти оди жар и пепел. Баба за тој време намеси големи лебове, натура на д'ску, и од д'скуту пол'к сас дрвену лопату нареди у вурњу, затвори, и чекамо по цел саат да се опече. Тија саат се од'лжи. Чапа и ја се вртимо окре вурњуту, шетамо по двор, седимо на праг и чекамо.

Кад мине времето, ваде се вурњацити, турају на д'ску и н'чви. Големи нарасли вурњаци прескачу оди д'скуту, иде пара оди њи, руменеје се убава т'нка коричка и мерише на тазе, па ми вода тече на уста! Заглеџујем се у рубовити како су мазни и убави. Али пак требе чекање! Не може се налама жежак вурњак, да се не углетави, мора се чека!

Баба не зна да гледа на сат, и кад ју питам колко требе да чекам, она ми увек исто казује: „Требе да чекаш колко је потребно да деда упрегне колата и отиде на Бајир на орање, и да ји испрегне“.

Седнем на праг од ћошку и рачунам: „Саа је деда упрегнул колата ... саа пооди .... саа излази из двор и стиза на пут, иде ... иде пол'к ... и стигал је до мос. Саа је до цркву ... па до школу ... са још да излезне уз једну узбрдњицу ... и још малко право и улази у њивуту ... Са испреза!“

Окам бабу: „Готово је! Деда је испрегал! Ломи рубат!“ Она гледа у вурњацити, и каже: „Неје готово. Са још једну бразду деда ти да пушти, и че буде.“

Не могу више да чекам и легам у кревет. Чапа ме чека пред врата. Кад поче да задремујем од муку, баба улезе и унесе големи руб намазан сас белу сипкаву мас која се топи и слази у рубат. Посолен сас сол и црвен т'лцан пипер.

Излазим пред врата, седам на праг. Чапа ме чека, врти опаш и гура њушку у лебат. Гризем залак, а оно ми благо и убаво. Врљам на Чапу, он га одма г'лтне и чека друђи. Гризем, врљам на њега, и рубат отиде! Баба ми дава друђи и опомиње ме: „Доста си давала на кучето! Ја сам га оцутра наранила, оно може цел д'н да једе! Не мој више да му даваш! Неје свиња да га ранимо!“

Излазим из собу, Чапа ме пак чека, гледа ме покорно, давам му пак по залак. Са му смањујем, он клоца сас зуби, малечак залакат, и одма се намешта за друђи. Седне преди мене, па намешта главу час на једну, па на другу страну, али очи не помера од лебат. Давам му по трошинку да га зал'жем, он збира. Кад се наједо, давам му што ми је остало, и почињемо да се играмо.

Баба завршава работу окре вурњу. Гаси жар да се нешто не запали и граба вурњак од д'ску, завива га у шарену б'шчу, и кришом да ју не види никој излази из двор на горњу порту, и утрчује при комшије. Све се олага и обрча, као да се спрема за краџу, и улази у кућу при комшије, остањује кратко, и па уз пазење излази.

Кад се врне, она се задијала и растресла, седне да од'не, и после работи кво има за работу.

Комшијете су сиромашни, имају две малечка деца. Мужат свако јутро тура матику на рамо и иде на туј једну њиву што ју имају, там седи и лежи да му мине време и да мисли народ како је работил. Жената иде у надницу за шерпу брашно, неколко компира и васуљ. Кад се врне спремује једење, меси леб, пере и сас децата се малко поигра док не заспе. Мужат дооди доцкан, мрк, бесан и јадовит, и често бесат истресе на женуту тека што ју изведе у дворат и удари куде стигне. Она ћути да не разбуди децата, и да не чује комшил'к, да се не шегује и да ју не жале. Ујутру намодрена и сцепена отоди пак у надницу за брашно и компири.

Деда се често подицкује да утрчи при њи, да ју одбрани, али баба му не дава, каже: „Ти не познаваш човекатог, он после има ју ст'пка с нође, има ју згризе сас зуби.“

И мину се време, дојде јед'н д'н комшиката насмејана при нас, и рече како се Тужа запослил у Тигар, и да нема више да иде у надницу, и дека су са сви много срећни.

Престаде баба да носи вурњаци у комшил'к.

Пројде време ... Ја сам заборавила на комшије, за бијење, и за наднице.

Кад баба умре, дојде комшика из моје рано детињство, сас викање и нарицање. Вика и казује како је дошла да се опрости и поседи код њоњу комшићу, маћу, сестру и спаситељицу што вој је деца оди глад спасила! Што је била уз њу кад вој је било најтешко. Голему је срећу имала сас моју бабу. Док је жива нема да заборави њоњи вурњаци!

Једва ју одвојимо од санд'кат, и испратимо дом.

Растужи ме још повише њоњото казување, али ме и некакв понос дигну што је баба толко добра била.

Стану уз санд'кат да ју још малко погледам. Видо њоње незатворене очи како кроз трепће гледа и њоња малко искривена уста као да су се насмејала. И руће сас излетели зглобови, искривени и напуцали прсти. Колко ли су вурњака омесили, па су се толко искривили?! Вурњаци за сваћи д'н, за славе, прославе, празници, за госје, за мртви.. И беше ми много жал и туга.

И тека, испратимо бабу ...по њу деду. И комшику.

Паде вурња. Нестадоше лопате, н'чви. Нема више кој да меси вурњаци, кој да дели, кој да једе. Ништа нема!

Али остало је!

Остало је нешто оди тија вурњаци, оди тија рубови, оди вурњу. Остало је у моје срце некаква милина и радос што ме усрећује и сеча ме на нешто што је некад било.

И волим што је било тека. Б'ш тека, како је било!

Пише: Грана Перовић
Фото: Opanak.net