субота, 27. јануар 2018.

Нова школа о Савиндану 1933. године


На данашњи дан званично је отворена трећа основна школа у Пироту. Зграду модерне архитектуре пројектовао је Јован Мисирлић, инжињер и народни посланик. Његов брат Зора Мисирлија био је тада на челу саме општине која је за кратко време успела да подигла ово здање са укупним трошком од 700.000 динара. Суд и одбор вароши је одлучио да нова школа на Пазару буде свечано освећена на дан Светог Саве 1933. године.

Ж. П. #pricestarogpirota #pirot

недеља, 21. јануар 2018.

Њива на Равниште

До Пирот има једно село, одма поди Белаву, неје ни побогато, ни посиромашно од друга села, разлика је само што у њега живи Зорица, најубава девојћа.
Зорица је у кућу сас башту, мајћу, сестру и брата. Најстаријат брат је на службу у некој голем град. Зорица беше нешто што се ретко среча и виџева. Д'лга црна грчкава коса сплетена у перчиње, а они се опружили до бокове. Очи плаве како небо, па сас црно уоквирене, висока, т'нка. Д'лђе убаве нође, права рамена и д'лга шија давају вој градсћи изглед, као да је расла у некоју голему градску кућу, па залутала у село. Све што облече, на њу убаво, као да се је у њег родила. Матику кад тури на рамо, оно као да неје матика, одма се преличи. Оди сас подигнуту главу, а кораци вој л'ћи и мећи. И кад нешто казује све се понасмејала. Увек весела, а очи вој се л'скају од милос.
У село ју сви воле затој што је добра, весела и вредна. Све знаје да работи, и у поље, и у кућу, и све у руће, да плете чарапе сас разне ранфле мушће и женсће, да ткаје црђе, чаршавје, да везе, и све што требе за дарове и девојачку опрему. Чим ју некој окне да помогне, одма отоди. Помага, показује, ништа вој неје тешко, све работи сас вољу и мерак.
Излази као и све младе на селсће славе и прославе, у ношњу облечена, с ћитку заћитена, у лице бела, у образи розна, с мало растављени зуби. Другарице ју задевају, па вој кажу: „Ти че се Зорице у богат дома удадеш!“. Она се смеје, и одговара: „ Нечу у богат! Очу у дом куде су добри и весели човеци, да ми живот мињује у радос и весеље. У нашу кућу је имало много деца и много работа, али било је весело. Увечер кад се сви саберемо, тата развлече армонику, па играмо и појемо, заборавимо на вечеру, па полегамо уморни од играње и појање“.
Кад излезне у село на оро или шетњу, сви у њу гледају, а она се срамује, па само у земљу.
Све док се јед'н д'н њоњете очи не загледаше у Милановете, и његовете у њу! Ама истопише се оди гледање!
Кад се у село тека момче и девојче загледају, знаје се кво треба да работе. Она узима стовне, он котлове или покара волове, па отоде на чесму. Тамо се најду, па уз пазење да некој не види, кажу си понешто, договарају се за виџување, пипну се и целивају, или не стигну, али срцетија им се разбуде и разлупају, па по целу ноч нема спање.
Јед'н д'н тува на чесмуту док појеше волове, а она точеше стовнете, он пријде и на брзину, растресен и задијан, рече: „Чим се ст'вни, ми доодимо да те просимо!“ . Испадоше вој стовнете.
Он се поврну, па пак рече: „Ми доодимо!“.
Прибра се она некако, узе стовне, и чим стиже дом, поче да мете двор, чисти кућу, износи нове црђе, јест'ци и јест'четија и тура на кревет. Отрча у шупу, да се окупе, премени, и намерише. Сестра вој, само трчи по њу, и питује: „Ма кво је тој чистење и купање у сред недељу?! Казуј кво је?! Ма тој неје на добро, чим не казујеш!“. Она ћути и само чека да се ст'вни, и да буде тој што га одавна сањује.
И ст'вни се!
Башта вој седал уз астал и чека да се принесе вечера, али на врата се чу тропање и галама. Улезоше Милан, башта му, и још двојица човека сас фењер. Он се замагла чим улезоше унутра од жешкото, Милан га угаси. Назваше Бога, престајише се уз галаму и окање, седоше некакви силни и важни. Баштата разбра за кво су дошли, и жене испрати у другу собу. Просци не иду около, казаше за кво су дошли. Зорица износи мезе и рећију сас растресене руће и црвени образи. И врну се у собу, у уво се претворила да чује кво се тамо договарају. Пије се рећија, и просидва почиње. Диже се Миланов башта и рече: „Дошли смо да испросимо Зорицу за Милана, и уз њу тражимо за мираз њивуту на Равниште“. Зорицин башта побесне, рипну се од столицу, и окну: „Очете најбољу девојћу у село, вредну, добру, поштену, и најголему и најубаву њиву! Не може!“.
Просци се наљутише, и излетеше из кућу. Милан помодре, и излезе по њи.
Зорица одма отиде у кревет, онака облечена, окупана, намерисана. И две недеље се не подиже.
Милан нестаде из село, и кад се врну, поче да обикаља окре Зорицину кућу, али она лежи, и никоме не дава да улази у собу. У село се расчу да је Зорица прошена, па се момчетија ослободише и почеше да се распитују да иду и да ју запросе. Она рече на башту си, да не пушта никог у кућу, и да нече никог да види. Он ју послуша, и беше му много жал што се све тека заврши.
Кад мину некоје време, придиже се и поче да се вата за работу, излази у двор, седне у градинче. Једну вечер кад беше станула на порту замишљена, створи се Милан, висок, црн, сас крупне црне очи. И поведе ју уз дувар да ји никој не види, и рече: „ Зорице, ја сам све обезбедил за теб и за мен! Бил сам у Крушевац, наш'л сам работу и стан. Збери си ствари, и да бегамо!“ Срце вој излете кад га виде, али кад вој рече за бегање, укочи се од стра. „Какво бегање! Не смејем да се мрднем, че обрукам фамилију, а брат ми налудњичав, има ни потепа! Мани се Милане, никакво бегање! Нашите баштеви су ни пресудили!“.
Он јоште неколко пути покушава, моли сестру вој да ју убеду, али Зорица не смеја да бега.
И д'н по д'н, време си мињују, на Зорицу се и заборави. Нанизаше се годинће. Она работи по поље, и по кућу, али при ковчег сас дарови и опрему не приоди, нити у њег нешто тура, нити вади.
Има у село једна жена која на Зорицу неје заборавила, и кад вој син Илија нап'лни осамнаес године, реши да га жени за њу. Окну мужа и башту си, и рече да иду да испросе Зорицу. Башта вој се разбесне, па окну: „ Луда ли си черко?! Илија је још дете! Она је постара, расна, убава. Он неје за такву жену! Пушти дете да поживи, ослужи војску!“. Не слуша Јагода, нареди на мужа да окне комшије, и да иду за Зорицу. Сава муж вој, научил да слуша, најде човеци, и појдоше једну вечер да ју просе. Илију поведеоше, туја вечер му и казаше да треба да га жене.
И пак на Зорицина врата, затропаше просци. У кућу улезоше Илија с башту си и комшије. Зорицин башта разбра за кво су дошли, и пак жене испрати у другу собу. Сви се раскомотише и поседаше уз астал. Сава одма поче да казује како су дошли да траже Зорицу, и за мираз уз њу траже њиву на Равниште. Затечен Зорицин башта Рајко се презноји. Заћута да се малко сабере и смирено размисли. Помисле, она има двајес седам године, у кућу стигла снаја и унуче се родило, има још једна черка, и пол'к сас смирен и мек глас рече: „ Зорица је добра, убава, вредна, могу уз њу да дадем мираз, али не могу Равниште. Има и друђе њиве, па че се нагодимо“. Сава га прећину: „Само њива на Равниште!“ Илија се укрутил на столицу, ћути и само што не завика, али погодба паде. Свадба се заказа, паде и честитање. Излезоше жене из собу, и рекоше им да је Зорица испрошена.
Спреми се свадба. Турише Зорици вал и венч'к на главу, и напрајише ју на невесту. И беоше свирачи, сватови, играње, окање. Укачише невесту у кола, седе покрај човека кога не познава, не познава ни он њу. Њега срамота што је постара, убава, и што је млад, што су га у све угурали, а ништа га несу питали. И он се не може снајде.
И тека отиде Зорица.
Остадоше тужни мати, сестра, брат Јова што је дош'л из град сас жену. Башта вој се развика.
Кад стигоше у нови дом, и кад си разотидоше свирачи, сватови, кумови, свекрва ји поведе у ниску кућицу на крај на дворат. Улезоше у ходниче, отвори врата на једну собу, угура ји унутра, и рече: „ То је са ваша соба“ , и излезе. Они стануше, постојаше, па Илија каза: „Ти си легни, ја че се врнем“.
Остаде она, постоја, па поче да разглеџује. Соба голема, бело окречена и чиста, до дувар сас пенџер што гледа на двор намештен кревет сас нове црђе и јаст'ци, до њега астал покријен сас ткан чаршав, на њег лампа, зади асталат клупа и два пенџера, на двата цвеће, минђушка, расц'втена црвена. До врата ћумбенце, закладено и жешко, из њега пламик излази, час голем, час малечак, и подиза и спушта огледало што је закачено међу пенџерите. На доњијат дувар још јед'н кревет намештен за спање, а преко њега бела кошуља турена на бел чаршав. До креветат унесен њоњ девојачки ковчег, кад га виде поче да вика на глас: „Бошћице, Бошћице куде се ја с'г наодим, кво да работим?! Куде да се девам?! Што се земља пред мен не отвори, па да штукнем! Јутро да не дочекам!“. Седе на кревет, и уз викање задрема, ама се брже тргну, стури валат и венч'кат од главу, тури га на кошуљуту, и леже. Лампата поче да трепче, а ог'њат да се гаси.
Зави се, и не заспа.
Кад поче да савиња, отворише се врата, и улезе деда Вуча, од врата поче да ју смирује: „Пол'к, пол'к, не рипај се! Ја сам ти деда, дојдо да малко повревимо. Ти си са овде дошла, уплашила си се и збунила. Нема увек тека да буде. Све че си дојде на место. Черката ми је наџапњичава и својеглава, ама ти че се навикнеш и нема да вој мариш. И Илија че си буде добро, са се убунил и не знаје да се снајде! Те га у собчето, до мојуту собу, целу ноч је преседел. Појди, окни га! И спремајте се! Че почну да дооде свирачи, кумови, госје“
Она га послуша, уведе Илију у њинуту собу, даде му кошуљу да промени. Она забради нову шамију сас парице, промени престилку, и седоше уз астал, подбули и уморни од неспање. Деда Вуча стану пред њината врата и дочека черку си што беше пошла да тражи кошуљу и чаршав од невестуту. Он вој се изока: „Куде си моме пошла?! Знајеш ли кога си женила, и за кога?! Он је целу ноч преседел у собчето. Иди греј рећију! Чекај кумове и свирачи, па на чесму! На сви рећију да сипеш, и добро да ју згрејеш!“ Она позелене, врну се, и отиде да греје рећију.
Стигоше кумови, и кумица одма питује: „ Невестата, пошетана ли беше?“ тражи кошуљу и чаршав да види. Она вој даде рећију, и насипа на сви. Излезоше невеста и младожења, и уз свирће отидоше на чешму. Тамо се сабрале жене, једне точе воду, једне криве шију и чекају да стигну свирачи, да виде какву рећију че сипују, па да трчу по село и разносе гласови.
Некако мину тија д'н. Свекрва увечер окну невесту, и рече: „ Кључеви су при мен, ја се расправљам с једење и пијење, а твоје је поље, кућа и прање“.
И тека поче живот!
Зорица у собу, Илија у собче. Деде Бора уз њу, дава вој снагу и силу, све че си буде, све че си дојде на место. Она поче сваћи д'н да иде дом при мајћу си. Затворе се у собу, па д'лго време ш'пчу.
У комшил'к ју сви заволеше, и стално ју окају да им помогне кад се меси леб, кад се суче баница, топи маз, на седењће.
Зима мину, стиже пролет. Стиже и позив за Илију да иде у војску. Испратише га у Словенију. Њој л'кну. Поче да иде у поље, некад сас свекра, некад сама. Иде у наднице, зараџује си убаву парицу. Свекрва тражи да паре буду при њу, она да располага, она је газдарица. Брани вој да толко шета по комшил'к, стало вој наоди мане. Она ћути, ич ју не слуша, кво јој се работи, то и работи. Деда је све уз њу, и она сама се осилила. На њиву цел д'н се смеје и шали, кад се врне, сас дедуту повреви, па си легне. Кад легне мисли на Милана, слабо га виџева, али га сањује. Често се разбуди оди његово миловање и целивање по целу снагу, и т'г седне сва растресена, знојава и црвена у образи, и вика.
Мину тека једна година, дедата поче да побољева. Она га изводи у двор да поседи. Глава га добро служи, убаво си вреви, и стално вој казује како че си све дојде на своје место, Илија че си буде добро, че си имају дечица, и има да си убав живот проживи сас њега.
Одма по њојњуту свадбу, брат вој одведе сестру с њега у град, да ју спаси од лошу удају. Запосли ју. И сестра се убаво удаде.
И са Зорица често иде при њи, и они вој давају премену и паре. А кад се врне од њи, увати ју мука, па реши че отоди. Не може више да седи, и буде слуга на чужди човеци. Нека вој брат најде работу! Нека и слушћиња буде, само да не гледа свекрву, што ни добро јутро не зна да каже, него само ока на мужа, башту, по њу, по краве, свиње, кокошће, и цел д'н не вади кудељу од појас! Преде селску в'лну за пара, а пара се нигде не виџева! Кад вој тека буде тешко, дојде вој з'лва па се расправља с матер си, ока по њу: „Жено, луда ли си! Знајете ли да у кућу имате снау, девојћу?! Требе ли да отиде, да не дочека Илију?! У очи треба да ју гледате и поштујете!“.
Илија не дооди на одсуство, оставил дни да се порано врне дом.
И таја година беше много тешка.
На дедуту све по лоше, она много време проводи уз њега, а он све помалко вреви, и гледа сас замутене очи. И не дочека Илију, а толка му беше воља да ји види заједно!
Кад умре деда она доби силу помешену сас инат, и реши да дочека Илију и види на коју че страну. Сас голему вољу поче да помага на сви старци по комшил'к. Доноси им воду, омеси леб, свари једење, и тој ју поче праји срећну.
Једну вечер, там'н беше пошла при њојњити, и стиже човек у двор, крупан, убав, у одело, насмејан, сас бели зуби. Она се зачуди кад препозна Илију! Он притрча, пригрну ју силно, и целива два-три пути! Излетеше и остали, изпоздрављаше се. Он извади поклони, за сваког по нешто, за Зорицу огледало, чешаљ и марама. Вечераше, и он ју увати за руку, и одведе у њину собу.
Мину се година, роди им се девојченце. Зорица извилне од радос. Ништа вој више неје тешко, ни свекар што се само мува и гледа како да штукне негде да не седи дом, ни свекрва што само сеца Илију у ћоше и нешто му казује и прети с прс. Она је сад улезла у јед'н свет куде нема место за карање и љутење.
Илија поче да работи у град, сврне на њиву, преузима работу, и у кућу све помага, али кад треба да прими плату, свекрва се рашчепи од окање и расправљање. Она је газдарица! Паре треба на њу да се давају!
Девојче расте, она га све више врзује за њу, а одбива од матер и башту. Кућа малечка, требе се прошири, она не дава.
Зорица реши да Илија, дете и она, отиду од кућу, па она нека газдује колко оче. Они че отиду и че си купе кућицу као што је старијат син напрајил, и са нити дооди, нит ју виџева. То ју малко просвести, па се смири.
И они уведоше струју, проширише кућу. Брат и сестра вој испратише ствари.
Девојче стиже за школу, али све уз бабу. Кад заврши четврти разред, она га посмете да не упише пети. „Зашто да се мучи и гази ђолиште и снегови до Црноклиште“, и оно остаде.
Кад виде да је остала сама, и да је цело друштво пошло у школу, а она цел д'н виси сама по сокаци, виде да је погрешила и беше вој тешко. Престаде да слуша бабу, стану уз матер, поче да вој помага и поштује. Све иде с њу, и много се зближише.
Кад нап'лни седамнаес године, рече да су се много заволели сас једно момче, и да су решили да се узимају. Његови че дојду да питују, и да се договоре. Зорица рече на Илију и на старци да Мира оче да се удава, да се спреми кво треба, и да се човеци дочекају како је ред.
Кад стигоше убаво ји дочекаше, беше спремено једење и пијење, и т'г се диже Вељин башта и рече да су дошли да Миру узму за снау, али да уз њу траже њиву на Равниште. Илија се побуни, свекрва поче да надиза, и Зорица одговори: „Ја се питам! Давамо Миру, и давамо њиву! Нека су срећни млади, да се воле и у слогу живе и работе њивуту! Таја њива на мајћу ми неје донела срећу, на мене неје, и са је ред да отиде тамо куде се деца воле!.“
Одведоше Миру. Старци се не може помире како се њива даде, а да се они не питају. Свекрва прети како че све имање да препише на најстаротог сина и на његова деца. Мира и Веља срећни. Он поче да работи на убаву работу, за убаву плату. Работе си и њиву. Добише и дете. Ишколоваше, запослише, и удадоше. И т'г намалише работу у поље.
Њива на Равниште поче да запустевује.
Зорица испрати свекра, свекрву, Илију. Остаде да живи сама у дом где стално има народ, и где нема више кључеви и катанци.
Сваку вечер при њу некој дооди на седње. Черка и унука ју поштују, дооди и њино друштво.
Једну вечер сврну Мирина другарица Цана из комшил'к, донесе вој салчићи, и виде да се нешто умислила.
„Кво ти је Зоруле, што си легла толко рано?! Салчићи сам ти донела. Знам да волиш!“
„ Е, Цано, остарело се, убаве године сам наредила, и убаво сам поживела у мир и слогу сас зета и черку. А са ме Милан тражи и чека.“
„Зорице, чека те Илија!“
„Чека ме Милан, чекају ме браћа, мати, башта“
„Добро- рече Цана- нека те чекају, прво поједи салчићити“.
И стварно, после неколко д'на испусти душу! Ујутру ју најде Мира у кревет, као да је заспала.
Те са лежи на селска гробишта у цвеће. Лежи и њива на Равниште неорана, некопана, у трње и багрем урасла, ни селска стока више у њу не улази, а камоли човек.
И тека би ...

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Марко Живић 

недеља, 07. јануар 2018.

Божићна икона из 1794. године



https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/26168905_2096641860566045_168227490672331742_n.jpg?oh=331ef81c9cfe3bf851de660563ed8e88&oe=5AF4275DБожићна икона из 1794. године. Чува се у ризници Старе цркве на Пазару. Податак да је осликана  чак четрдесет година пре изградње самог храма указује на могућност да је овде пренета из неке старије, нама незнане градске богомоље. Икона је прилично велика и сасвим је извесно да је некада стајала на иконостасу, у првом и најважнијем реду. Израђена је у тада модерној мешавини византијског и западног сликарства, украшена оријенталним детаљима...  Сама представа Рођења Христовог је пуна скривених значења. Пећина у којој се рађа Богомладенац осликава непросвећено човечанство, народе и државе, али и наше мрачне душе, хладна срца која Христос својим присуством згрева и омекшава. Исто значење имају и во и магарац који вире иза Јосифа и Богородице. У погледу старог Јосифа усмереном ка Богородици, изражена је човечанска сумња у чудесни догађај, сумња у Маријино девојаштво. На врху горе осликана су три мудраца који већ две године путују за звездом. У десном углу стоји пастир и разговара са анђелом. Звездари на коњима представљају учене и мудре људе, пастир просте и неуке. И једне и друге привлачи чудесна личност Христова, по мери њихове доброте и чистоте срца, те се зато и крећу ка њему, налазећи у њему смисао свог живота и постојања. Желим вам сретан Божић, празник мира и праштања. Мир Божји, Христос се роди!

Ж. П. / фото: Дарко Бјелопавлић

петак, 05. јануар 2018.

Божићна песма: Под старим кровом

Божићна песма Момчила Милошевића, српског књижевника и театролога рођеног у Пироту 1889. године. Још као дете, након смрти свога оца, Момчило се одселио за Београд и више се није враћао свом завичају, ни у збиљи, ни у својим делима. Изузетак је ова нежна песма посвећена мајци објављена у празничном издању једног књижевног часописа 1911. године. Ж. П.
  Фотографија корисника Приче старог Пирота

Заборављени добротвор

Фотографија корисника Приче старог Пирота"Филип Ла Ренотијер, велики добротвор сиромашних ученика Пиротске Гимназије и ове је године послао управи гимназије 350 динара, да се 200 динара разда пред Божић сиромашним ученицима пиротске гимназије а 150 сиромашним ученицима пиротских основних школа.“ (Божић, 1906)
______
* Филип ла Ренотијер познат и под псеудонимом Ферари био је племић француско-италијанског порекла, знаменити нумизматичар и филателиста, велики добротвор српске просвете и сиротиње. У време српско-бугарског рата у пиротском крају је, добротом једног војника, избегао сигурну смрт. Из захвалности и у спомен свог спасења, почео је да шаље велике новчане прилоге пиротским школама и школарцима. Године 1891. проглашен је за првог почасног грађанина Пирота. Његово име се налази на спомен плочи, међу добротворима данас оронуле старе основне школе на Пазару.

Ж.П.