четвртак, 20. јул 2017.

Белуна



Краве на Белави, фото: Марко Живић
Не сечам се који празник беше кад Белуна стиже при нас. Баба и ја се беомо ушушкале у градинче, рас'цвтело се много убаво цвеће, и ми пробираомо које че беремо за у чашу, и тиће стану крава преди нас! Учудимо се од куде крава кад је порта затворена, чија ли је, откуде ли је?! Деда се скутал у заграџу и затајил се од смеј. Мило му што ни је збунил. Баба стану и поче се снебива: “Бошћице, за кво са још једна крава? Још једна уста? Још једна брига поголема?“ Ја вој пријдо, она мирна, нема да пува у мен, нема да насрта на бодење, нема ни да се плаши. Поче ми њуши руће и тражи нешто да вој дадем.
У шталу имамо две убаве и добре краве, оваја бела сас много криви рогови, ситна, с крупне очи на м'нечку главу, ич ми се не допаде. Деда пријде и рече: “Кравата је много добра, млада је и стелна, а ти се, Божано, не чуди, него дочекај Белуну како је ред“.
Напраји баба крмило од тикву свињарку и трице, тури у шиник и остаји преди њу. Изеде га она за час, напи се воду, и одведоше ју у шталу. Померишe Торку, и заврзаше Белуну на прво место до врата. Она пак мирна, нити се отеза, нити се збуњује, као да је тува родена. Убаво се намести, и леже. Торка и Була се збунише, ама нема ни оне да пувају и насртају на њу. Брзо се здушише и здружише. Ми Долњомалци и В'рничање не ранимо стоку на јасла, и не водимо на ливаде. Чим пукне пролет и Белава озеленеје, прачамо ји горе у пашу, на цел д'н. Ујутру ји искарамо, а оне се увечер врчају саме.
Белуну десетину д'на припремаше за такву пашу. Прво ју одведеше код чича Војка Мијиног да ју поткове, да може по камањацити да оди, да ју не б'цкају и не повреџују. Неколко д'на њој требеше да се навикне на потковћете, и неколко д'на у пашу на ливаду сас Булку и Торку. И после поче и она да иде с њи у Белаву.
Баба много воли стоку, и свако јутро ји испрача с крмило, и откарује до Белаву. Увече узне по комат леб и дочекује ји на исто место. Стане и окне по име: “Белуно, Було!“, и оне дотрчу, знају да у престилку има нешто убаво за њи.
Торку продадомо. Белуна се отели. Баба и деда неколко ночи дежураше у шталу да вој помогну ако затребе, и она се отели у петак. Отели женско крупно теле, и крстимо га Петкана. Деда реши да га чувамо за домазл'к. И пол'к, пол'к, Петкана стану добра јуница, и поче да иде на пашу и на работу с маћу си.
Белуна се отели још једанпут, пак беше женско, кад попорасте, продадомо га у село заједно сас Булу. Петкана стану убава и крупна крава, све заједно сас Белуну као другарице на орање, на пашу. Добро ји чувамо, па и млеко добро давају. Носимо на млекару, сиримо и квасимо. Баба ји увек м'лзе уз крмило, ја ји тимарим сас чешало, нарочито Белуну. Она ни је постала миљеница. Никад се не баксузи, никад не рита, л'ко се м'лзе, и млекото њој много добро. У село сви ју познавају, и кад треба млеко за деца или болесника, све од нас траже.
Стојан ч'к од Бегов мос дооди да узима млеко за жену му Јерину. И стално тражи да купи Белуну. Отели се она и трећи пут. Са беше мушко. Мушко теле се не чува. Деда реши че га продава. У село нема откуп и мора да га кара у град. Увечер сас деда Ранка турише у кола кош, и простреше у њега цргу, добро га причврстише да се не клати, и ујутру док баба одведе кравете на Ђелини вирови на воду, они натоварише теле у кош, оно се збунило, почуди се некоје време, па леже. Кад стигоше кравете, упрегоше ји, и откараше телето у град на кланицу, да га продаду.
Кад се врнуше окре руч'к, Белуна беше мирна, и кад улезе у шталу нема да тражи телето. Увечер баба ју изм'лзе, ја ју као и увек чеша, али нити даде свото млеко, нити даде да ју чешам на свако место као до са.
Ујутру ји откарамо у Белаву, и не пројде малко време Петкана се врну и стану у двор прочудена. Ја се прећину што је сама, да ли Белуна строши ногу по камењацити, да ли паде по ровинете и црче?!
Деда и баба беоше у градину, ја отидо на ћошку и поче силно да окам: “Дедо, бабо, дедо!“ И они дотрчаше, кад видоше каква је работа, почеше да се договарају куде да ју траже. Баба обу гумени оп'нци сас шарће да се не вуза низ Белаву, и у тија час стиже Дена Анђелков сас точак, задијал се и зацрвенел, па не може да ни каже за кво је дош'л. Деда му даде столичку и чашу рећију да се сабере, и он ни рече како се врча из град, и како је преди кланицу видел Белуну уз капију, како рове, и како вој је приш'л и покушал да доведе, ама она неје тела да се помери. Једва је успејал сас неколко човека да ју одвоји и накара у двор на комшију што седи уз кланицу. Замолил га да ју причува док ми не доједемо по њу. Понуди се човек да појде сас деду и помогне му да ју доведе. Деда му рече да је голему работу завршил и да не требе да пооди. Обрну се према мен, пригрну ме и рече: “Сине, са ти мора да помагаш“.
И појдомо! По цел пут ћутимо, савладала ни туга и брига. Брже стигомо до кланицуту, и преди једну зелену капију, на клупу седеше постар човек сас белу главу и ситне црне очи, кад ни виде сети се да смо пошли по кравуту. Отвори капију, до врата лежеше Белуна. Чим ме виде, диже се. Деда ју врза сас јуже и даде ми да ју водим. Захвалимо се на човека, и појдомо. Белуна иде по мен, не треба вој ни јуже, једно време ме и престиже. Кад стигомо у Будиндел, напи се воду, малко постојамо, и пуштимо ју преди нас. Једва ју стизамо колко граби за дом.
Чим стигомо, она улете право у шталу, и кад погледа у ћошето куде је лежало телето, руцну јако и д'лго, да се шталата затресе. Петкана беше легла, и рипну се на нође као да ју је штркољ уапал. Белуна се не умирује, руца, копа с нође, и одједанпут рипну у јасла и заглави се! Долете баба и поче ју милује и моли да се стукне назад и излезне из јаслата. Не помера се Белуна. Деда се укочил и не зна како да вој пријде. Баба поче да извива: “Белуно, моја најбоља другарице, де ми кажи како да ти помогнем. Белуно, помогни ми, да ти помогнем! Де, Белуно, дај да и ја на теб помогнем! Сечаш ли се колко си ти мен помагала кад ми се зберу муће и јадови, ја дојдем при теб, м'лзем те, и све ти казујем? Казујем ти, казујем, па се развикам. Ја викам, а ти ме гледаш сас твојте паметне очи, и све ме разбираш! Знајеш ли колко пути сам ти најголеме муће казувала. Само на теб!“ Баба извива, време мињује, и деда, одједнуш довати чук за камање што беше стојал зади вратата, удари јасла, она падоше, падоше и на Белуну нође! Ја вој притрча и пригрну ју јако. Измешаше се мојте с'лзе и њоњат зној, и тека ми беше тешко и жално, да сам овикала све краве, сва телчина, и све њине судбине.
Баба узе чешало и поче ју чешља по слабине и меџу нође, и тиће рече: “Она спушти млеко!“.
Деда седал на литре, усијале му се очи и само тешко уздасиње. Када се смиримо, баба изм'лзе Белуну и Петкану, и легомо свакој сас Белунину муку.
За некоје време Белуна премукува, и поче да иде сас Петкану заједно у пашу и на работу. И све се врну на старо, док се не појави Стојан Младенов и поче сваћи д'н да обикаља, да моли и преклиња деду да му продаде Белуну због жену му Јерину. Деда окну бабу и мене, и рече да је Белуна већ поостарела, да не треба више да се млати по Белаву, и да треба да ју продаде.
У Младенови је богата кућа, богата паша. Нема да се качи по камањаци, че пасе на ливаде, нема да једе будинделско б'цкаво сено, него детелину и меко ливадско, нема да сеца јер'м, него само да ужива. И тека би!
Отиде Белуна у газде да ужива, да ју воле Стојан и Јерина, и она да им дава убаво млеко.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)




субота, 15. јул 2017.

Пустеје пољето


Гена Пешина видела на вр` Видлич Господа.
- Е кикв је?
- Приличан човек с`с голему лебарску торбу, иде и дели `леб!
(Забележено од бабу Јанку из Смиловци, родену преди 
големуту сушу 1905. Умрела 2000)


Тека је било. Господ давал, народ узимал ама се не лакомил и работил од изгрев до заод с`лнце. И бил сложан. Бојал се од Господа, ама повече од себе. Кој кво че каже за кога и по кво че кој остане запомнен ка га Господ окне при њега.
У Смиловско поље или Збрђе неје имало необработена трница а камо ли ливада или њива у меко место. Имало и гора. А с воду је понећигаш имало мука. Помне се 1907-та, осмата и деветата, ка пољето изгорело, а без заире и воду, измрела млого стока, ама и човеци.
Штом Манчу Недљћовога из смиловската гробишта препогребли на Свету Петку, тамо дека се обрекал на Господа и зарекал народат да га сахране с`штуту ноч, забрал д`ж и иш`л половин месец и сврнул и пољето и народат и добитакат.
Това остало да се помни, ама се забоварило дека пољето баш по теје године израњуавало преко 10.000 човека и остајало и за трговци с`с жито, стоку, масло, сирење и кашкаваљ, да карају у Софију, централну Блгарију, па све до Беломорието.
Тека било до двајсетуту. Т`ги га преполовили и половин остало у Б`лгарију а половин дадено на Југославију. Мнозина од југославсћијат дел ванули к`мто Јуч бунар, Момкова махала, Надежда и станули Софијанци. Имало и некоји који се па одма тргли к`мто Цариброд, Пирот, па ч`к до Белград и Војводину.
Ама пољето се па посврнуло, раџала се деца и имало ђи и за копаче и за косаче и за домаћиње и за на појату и за у ижу, а некоје деца из по сирома фамилије се и замомомкувала у газдинсћи домове. И сви ишли на шкољу и њим врвела.
Е од тука је почело. Прво нај-газдете накарали синовете да заврше факултети, а по њи и друђите. Арно, ама теквија с факултети се не врчали вечи ни за ижњи а камо ли да ору и копају.
След Вторуту војну.... индустријализација... Просвета народу, која је у Смиловско поље била добра још у стару Б`лгарију, к`сно вода, к`сно струја, поговорка; Бегај од матику да те не подпира у старе године и пољето се почело празни. Прво пол`чка, готово си неосетно а после све по силно и по силно.
И са кага погледнеш од Чербез... гледаш поље ли је, пустиња ли је. Домове се затварају, остале само дуварине које се руне. Пустеје. За страове. Просто да не поверујеш да че Трап и Порудин па требе па да се отимају оди гору а Видрал и Ђерен оди воду.
И си помислиш од тука више никој нема да сели и да бега оди матику, па и с Цариброд че стане ко и с пољето, па и Пирот се смаљује, а това може да стигне и до Белград.. што да не. Оно неје Господ с`с лебарскуту торбу за џабе баш пош`л од текваја места да дели леб. Това смо га сви забоварили а нарочно тија што требе да мисле за народат!

Пише: Слободан Алексић, Цариброд
Фотографија: "Смиловско поље", Игор Манов

петак, 07. јул 2017.

Жетва


Лети чим се појаве свиткавци, значи стигло је време за жетву. Ми деца излазимо на сокак, ватамо ји и турамо у кутију оди ћибрит, да ни ночу светлу. Мужје седу на дувар, а жене си понесу столичће, наседају и расправљају за жетву. То им је најголема мука, да се време не поквари. Гледају у небо, моле се Богу да потраји тека убаво док ожњу, свезу, овршу и сместе лебац под кров. Не дај Боже некоје невреме! Че буде гладна година!
Кад почне жетва, не гледа се ни празник, ни делник, само да се работа заврши. Бог прашта!
Ми највише имање имамо у Парасиње, тамо је лозје, ливада, браниште, и најголеме њиве сас жито и морузу. Жњемо по четри-пет д'на. Сваку годину сас исти човеци: бабин брат Ранко „Рапалија“ сас черку Гордану, моја тетка Зорка, и комшика Мира на Бороша, она нема њиве па иде у надницу.
Чим с'вне, деда натовари у кола леб, стовне сас воду, котлетија, судове, српове, и отоди. Баба и ја намиримо стоку, она свари јаније, набере краставице и бели лук, узимамо рукатће и грнци, и отодимо.
Кад стигнемо на њиву, задијане оди качење уз брдо, чујемо смејање, моја тетка нешто казује, Гордана се смеје гласно и извискује се, одјекује цело Парасиње. Гоџа су ожеле. По њи много песће и наврзани снопови, а на првити сноп мушкатла. Моја тетка воли да све почне сас цвеће, и на радост. И увек кад се нешто започиње, тура ћитће.
Житото нађубрено, нарасло високо, сас крупни и тешћи класови. Деда од њега прави јужетина, и врзује у убави цврсти снопови. Растурени по њивуту, изгледају као деблшће госпође облечене у ж'лте д'лђе аљине сас т'нак струк, опасане сас дебел каиш и сас густе кудраве косе што се лелујају по њивете.
Баба смештава једењето у дебелу ладовину куде с'лнце не може да звирне, да не проћисне на жегуту, покрива га и увива оди бробињци и бубачће што су се у сенћуту разлазиле.
Узимамо српови, и почињемо жетву. Јак стрм од жетвиштето б'цка и гребе нође, али травће има, па се лечимо. Чим шибне крв, наодимо гологузу, и млекото оди њу одма затвара рану и крв. Р'пчу српови, падају песће и врзују се снопови, грабимо, причамо, смејемо се, и порезујемо на изоштрени српови, а с'лнце све више припича. Вода се стално пије, стовне се празне, моја работа је да доносим. Кладенци има, и вода има, али за ношење тешко, свити су у големе ровине, тешко да се слезне до њи, а потешко за износење, све се иде узбрдо, уз малко непазење, слети се у слог и трњаци. Носим стовне, руће ми ћину, нође ми малаксавају, и тресу се оди тежину и пазење, зној ми тече низ грбину и мешину, оди чело ми слази у очи, оне печу. Там'н донесем, оно пак требе! Опекло с'лнце, требе за пијење, за разлаџување, ладе се нође, руће, и чапка се чело. На жене мокре мараме, мокре кошуље, на њи се мокре, на њи се и суше, па на грбину искача сол, и белеје се.
Деда Ранко никад не носи капу, са омотал главу у павит, па изгледа као Турчин сас чалму, само сабира песће, тура на јужетина. Крупан и дебел човек, па скапал оди жегу и савивање. С'лнцето ни се укачило над главу, све се умирило, само ни трепти преди очи и сикће оди жегу, једино се дедекала удедекала, усилила се, па не престањују, нигде тиче, нигде животињче. Кравете се набиле у сенћу, и пол'к преживају, нападле ји мушице, бране се, опашће че си поћину.
У туј жегу и врелину, одјед'нпут Гордана запоја „Каранфил се на пут спрема и пева“. Пуштила Гордана јак глас, тече песма, јечу лозја, браништа, ливаде и жита. Поје Гордана сас мокри перчиње, сас мокру и слану грбину, сас мокру мараму, и сас белу скраму на уснице. Раскарује жегу и знојење, не дава да ни победе и раскарају. Поје Гордана, намаљава се њива, намаљава и снага, и одједанпут засвири воз на станицу, дванаестицата је. Време за руч'к! Остављају се српови, и бега у ладовину. Тетка и ја доносимо воду, праји се таратор оди бели лук, краставице, оц'т, сол и воду у големе панице. Сви седамо и почиње густо тропање ложице по панице, куса се таратор, он нам дава снагу, и оживљава ни. Уз њега почиње разговор и смејање. По таратор, манџа, и легање. Легне кој куде најде ладовину, и на кво најде. Је не могу да спим, апу ме бробињци, узимам крошњицу, и уз ровину берем вишње крупне и сочне, и петровће јабалће. Када се наспу, да се освеже.
Жега малко попушта, жетвари се буде, и пак почиње работа. По спањето, све иде некако споро, често одмарамо, једемо вишње да очистимо гушу оди прашину, и раскарамо жед која никако не престањује. Кад застудеје повише, ми се усилимо, добијемо снагу и радост, па се песће и снопови трпају по нас. Чим чујемо возат у шест, узимамо ствари и спуштамо се низбрдо, па право на Темштицу! Она топла, бистра, провидна, сваћи се камчак види, свака рибица. Улазимо на некоје скришно место, и затапамо се у њу, да стуримо с'в зној, сол и искарамо умор. Док лежим у водуту, и убавило ми мињује кроз снагу, ја си мислим колко је Темштица големо богатство. У њу се купемо, перемо, појимо стоку, топимо грснице, белимо платна, и три воденице на њу мељу.
Деда и деда Ранко некад преспе на њивуту. Напоје кравете на Котино корито, изм'лзу ји, сваре млеко, и напраје качамак у котлетија на огњиште, извржу житото у снопови, здену ји у петине, и чим с'вне почњу да жњу. Понекад и по месечину, кад не мож да заспе, они пак жњу. И тека сваћи д'н. Жетва, вода, с'лнце, знојење, појање. И дојде задњи д'н. Веч смо на крај сас снагу, али весели што че се свлачимо из Парасиње.
Кад одједанпут чумо некакви гласови, и видимо како ни некакви човеци приоде. Деда се поздрави сас њи, и рече да су ни пријатељи из Рагодеш. Били у град, па си пошли дом. Баба ји понуди да нешто поједу, да си наберу вишње. Јок, они траже српови, да ни помогну. И кад се уватише сас нас у ред, уз окање и галамење, не осетимо када смо стигли до слогат, и до крајат. Деда и баба ји изблагосивљаше, и њи, и њиња деца, и наручише им на Трновицу да дојду, на славу. Спасише ни човеци! Рано си дојдомо дом.
Јутре се жње на Баир. Неје много за жетву, вода има на школскуту пумпу, и на црквенијат бунар, мене нема да воде, може си сами, а и да се одморим.
Ујутру кад су отишли, нес'м ни чула, разбуди се касно, излезо у двор. Чапа не може да ми се нарадује, не одвабља се оди мен. Једемо заједно мас и леб. Раним јагањци и прасчина, сипујем им воду у корито да се купу и ладе.
А највише се радујем за јутре. Петровд'н је. Црноклиште слави, а ми идемо код деда Ранка на жетву, у Матавију. Тамо има вода за пијење и за мијење, и равница је. Најголема радос је баба Деса која за руч'к стигне забрадена сас зејтинлику шамију, ћенарну кошуљу сас чипће, убаву сукњу, а преко њу срмену престилку, увек чиста и премењена. На рамена носи кобилку сас две тепсије тиквеник завијене у шарене б'шче, на грбину у цедило сас пресну погачу, и у руће голема рукатка сас васуљ што по њега плива црвена запршка, и мерише на меродију. Ја прво из тањират отопим запршкуту сас погачуту, и после једем васуљат. И на крај две колетија тиквеник! Једно за одма, а једно кад си појдем дом, за уз пут. Уф, док лежим у кревет, и гледам си избцкане и изгребене нође, ја једва чекам да се ст'вни, па да с'вне, па да дојде пладне, па да баба Деса насмејана окне још од меџу: „Гранче, за тебе, двете колетија!“.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)


Рукатка - земљана посуда за ношење јела
Песћа - гомилица нажетог жита која чини сноп
Стрм - остатак од пожњевеног жита који је остао на земљи
Грсница - сноп конопље који се потапа у воду да се влакно одвоји од стабљике
Дедекало - инсект који се јавља лети и оглашава у највећој врућини са де-де-де...


субота, 01. јул 2017.

Киша у Пироту 1840. године




Покушавам да замислим озарена лица тих старих Пироћанаца. На данашњи дан 1840. године, била су омивена сузама радосницама и крупним капима кише коју су жељно чекали пуна четири месеца. Бескрајна суша донела је Ћилимграду беду, глад и вртоглави раст цена лањских житарица. Сунце је сасвим опустошило пиротске башче, лозја и ливаде. Остала је само јака вера у грудима, као она чудна биљчица по имену пркос, што најлепше цвета у оскудици и невољи. На маргини једне старе књиге стоји записано да су се Пироћанци овог дана окупили у пространој порти тек изграђеног божићног храма на Пазару и кренули у дугу литију око града, певајући своје кишоносне песме и молитве. Сасвим сигурно да је на челу те поворке корачао омиљени пиротски владика, деда Нектарије Грк, и да је, на рукама свештеника, ношена највећа градска светиња „Богородица с три руће“ која је у новоизграђену цркву пренете из оближњег светогорског метоха. Остало је нејасно на којој се тачно капији литија затекла када се киша сручила на њу. Можда на оној градској, ка Стамболу, можда већ на самом крају путовања, приликом уласка у црквено двориште. Оно што у запису јасно пише је да Бог милостивни тад даде кишу, као реку јаку и обилату. На удивљење овдашњих Турака и Јевреја, на радост и утеху пиротских христијана.

Пише: Жељко Перовић
На Светог Леонтија 2017.
Писма из Малог Јерусалима II (у припреми)