Заборављени пут за Годеч

Пут за Годеч потиче из римских времена

Још у младости слушао сам приче о путу “преко Тепошту” која је кроз височка села и Забрђе водила ка бугарском градићу Годечу, који се налази на петнаестак километара од садашње границе. Кроз град Годеч протиче Нишава, тако и пише тамо на таблама, иако су нас овде у такозваном Димитровграду, годинама учили да Нишава настаје од Суковског атара тек када се Јерма и река која долази из правца Димитровграда споје. Што ће рећи да Нишава нема извор. Мада мислим да ми, ипак нисмо било ко, да имамо и извор и знамо у ком правцу да се крећемо, илити да нисмо тиква без корена.

Елем у Годечу тече Нишава, а онда кад уђе у атар села Градиње ( а и гранични прелаз није Градиње, већ Градина!) одједном постаје Гинска река. Исто тако речица коју сви зову Лукавачка река, званично се зове Јежевица. И село Заганица, познато по феноменалној води, званично је Градиште. Српска Планиница у народу, званично је само Планиница или Доња Планиница. Чорин Дол је званично Срећковац. Има још примера, најпознатији је да се Цариброд и даље званично зове титоистичким именом Димитровград. А и Срби и Бугари су га још у средњовековљу звали само Цариброд. Ваљда некоме превише монархистички звучи.

Што ће рећи да нама у Пиротском крају стално мењају називе. Некима су мењали и презимена, па тако деси се да два брата у зависности да ли имају -ић или -ов на крају из тога изводе неке закључке о свом идентитету. 

Основна теза овог текста је следећа- градови Годеч, Драгоман и Трн са околином припадају по свим етнографским, лингвистичким и другим параметрима Пиротском крају у ширем смислу, јер цело Горње Понишавље је заправо Пиротска околија, што би ми рекли.

Пирот, Цариброд, Годеч су градови на једној реци ма како се она звала.

Годеч данас - мала варошица на крајњем западу Бугарске

Е сад, да се вратимо на почетак текста, тај пут преко Тепоша, на релацији Пирот-Годеч био је актуелан у време Турака, али како је постављена граница 1878. г тај природни геополитички правац је заборављен, јер је Пиротски крај преполовљен. Иако многи становници Крупца рецимо знају да имају годечко порекло, а било је раније и доста више становника у Високу, о ревитализацији пута Пирот-Годеч нико скоро да и не размишља. А да је памети могао би и да се направи гранични прелаз преко Криводола у правцу бугарског села Смолча.

Идентитет Пироћанаца не почива на ћилиму, ни на фонетски модификованом пиротском ћ, које се промовише у циљу засмејавања понекад. Идентитет Пироћанаца почива на историјском сећању ко смо и шта смо, на свести о посебности и лепоти Малог Јерусалима са свом својом околином, али ваљало би рећи да се целовитост пиротског наслеђа често оспорава. И то наравно није случајно.

Са Годечом нас спајају и необични оброци

Идеолошка пропаганда, свеједно да ли је комунистичка или европејска је учинила своје. Многи у Димитровграду неретко говоре против Пирота и Пироћанаца. А зашто? Различити комплекси су једно од објашњења, али заправо је реч о самозабораву. Свако ко је Цариброђанин, а пљује Пирот даје аутогол. Лингвистички, социолошки, културно разлике између Пирота и Цариброда су минималне. Веће су разлике рецимо између Ниша и Пуковца, него овде. 

Наравно, полако се и то мења. Пирот и Цариброд ће бити све интегрисанији и доћи ће све на своје. А што се Годеча тиче, они тамо воле Пирот, и немају никакав комплекс да се упоређују, већ једноставно и тамо у Годечу се сећају старог пута кроз Висок, који је водио ка првој већој вароши ка Пироту.

Ко не верује нек оде у Годеч у јуну. Тада град Годеч свечано прославља градску славу Видовдан. Или Видовден, свеједно. Ко памти Видовдан зна да су у Косовском боју били и борци из целог Пиротског краја, а треба знати да су 1912. на ослобођено Косово међу првима ушли Пироћанци. Треба се само сећати.

Ко зна, можда је стварно и Милош Обилић био Пироћанац.

Горан Игић

(Фотографије преузете са Википедије, svetimesta.com, planinitenabulgaria.blog.bg. Избор фотографија и коментари испод њих су редакцијски)