Свети Сава и Пироћанци

Икона Св. Саве из Старе цркве у Пироту

Да ли је Свети Сава боравио у Пироту? Народно предање и поједини истаживачи сматрају да јесте. У оближњем селу Гњилан, код старога гробља, постојало је древно насеље (мештани овај крај и дан данас називају Селиште) у коме је, по предању, Свети Сава боравио или приликом неког од својих путовања ка Светој Земљи, или су му ту касније мошти коначиле на путу за Милешево. Етнолог Владимир Николић 1910. године пише да се на овом месту налазило крст који се звао „Свети Сава“. Њему су стари људи причали да је он ту од памтивека и да су га тек Бугари 1885. оборили а мештани касније усправили. Био је правилног облика, истесан од бигра са неким тада похабаним и нечитким натписом. Николић каже и да је у старим временима цело село славило Светог Саву и окупљало код овог крста на саборе... О крсту се данас ништа не зна а Снежана Бранковић бележи да је изнад њега некад постојао заветни храст - миро, кога су комунисти, практични до безумља, посекли у зиму 1948. године ради огрева.

Но, да ли је Свети Сава заиста походио пиротски крај и није толико важно јер је његово духовно присуство међу Пироћанаца много очигледније и драгоценије. Ево само неких од примера који указују на снажну приврженост Пироћанаца Светоме Сави и Светосављу - тој народној редакцији православне вере чији је он био генијални режисер.

Св.Симеон и Сава у Јованову

Светог Саву су у срцима носили многи средњевековни ктитори и зографи из нашега краја. Они су осликали Савине фреске на зидинама Темачког, Јовановског и многих других манастира и храмова, све тамо до Риле и Витоше. Његов светачки лик красио је и ону тужну црквицу из 16. века која још увек чека да буде монтирана на новој локацији изнад Завојског језера.

Дух Светога Саве је храбрио Пироћанце када су одлазили да се не врате са Косова равна. И тешио их у потоњим тугама када су, у знак жалости, мењали црвене са црним гајтанима на својој одећи. И ликовао с њима када су 1912. опет стали на Газиместан, али овог пут победоносно, и када су сви од реда, без команде, пали на колена да целивају свету косовску земљу.

Крсна Слава била је бастион пиротског Светосавља у свим приликама и неприликама. Узалуд су је забрањивали Турци. Узалуд су бугарски епископи Партеније и Евтимеије покушавали да је замене именданом. Узалуд су и комунистичке уходе звирале кроз замрачене прозоре пиротских Свечара како би их одали Титу и партији. Славска свећа је остала упаљена у Пироту и гори до данашњега дана, а сви они који су је гасили отишли су из нашег града и историје у вечиту заборав.

Пиротско Светосавље

Светога Саву су као сеоске заветине нарочито славили Гњилан, Жељуша, Ореовац, Радосин... Славио га је и еснаф вештих занатлија - табаџија (кожара) и то нарочито дирљиво 1873.  када су учитељи кришом довели ђаке у Стару цркву да отпевају Свецу „Ускликнимо“ и потерају сузе из очију старих Пироћана. Многи домови у Пироту, Камику и другим селима, прослављали су Светитеља као домаћу славу и своје поштовање ка њему изражавали тродневним постом уочи Савиндана.

Свети Сава је донео бугарском народу црквену самосталност и просто је парадоксално да је, након Кримског рата, он постао персона нон-грата у пиротској просвети и култури које су тада биле под снажном контролом бугарских учитеља, а нешто касније, и владика егзархиста. Свети Сава је био протеран из наставе али не и из срца његових Пироћанаца који су одмах по ослобођењу, наденули градској гимназији име свога вољенога Свеца и прослављали га као школску славу торжествено - уз оркестар, песму ђачког хора и говоре надахнутих професора. Пиротска гимназија је са именом „Свети Сава“ прегрмела три бугарске окупације а ли не и јарам комунистичког безбожја под којим је она остала без свог првог и правог имена, на жалост, до данашњега дана.

Савин Хиландар

Веза Пироћанаца и Савиног Хиландара је снажна и кроз векове постојана. Постоји запис да је „пиротски старец“ Исаија био је хиландарски калуђер у давном 16. веку. У Савином манастиру је примио свештенички чин Пироћанац Кирил, потоњи владика пакрачки који је касније објавио прво штампанио житије Светог Саве у Бечу 1794. године. „Студеничанин“ Максим  је 1809. године довео у Хиландар групу од 60 побожних Пироћана а идуће године од прилога Пироћанке Дафине обновио кивот Савиног оца Симеона у Студеници за здравље и спасење њено и њених синова Диме и Димитрија. Постоји и једна преписка пиротских чорбаџија са Хиландарцима. Пироћанци су много пута походили Хиландар и богато га даривали а нарочито драгоцен дар био је ћилим. Метох Савиног Хиландара у Пироту био је место тајних богослужења и духовних сабирања у време турске тиранје...

Пиротски ћилими у Хиландару

Једна врба у Тијабири је 1809. била довољно велика да издржи скоро све  пиротске свештенике-светосавце, које су о њу обесили Турци због сарадње са Карађорђевим устаницима. Светосавски пастири су страдали и 1812. и 1836. у време Пиротске буне.  Пиротске свештенике су бугарски војници одвели у јесен 1915. у Јанкову падину код Беле Паланке, и тамо их, ни криве ни дужне, побили и запалили. Страдали су они тада само због Светосавља и горела су њихова тела у тој падини, као некада Савино на Неимару.

Свети Сава је оставио траг и у пиротском стваралаштву. Њега је чудесна народна машта из миљоште често помињала у причама и легендама по којима је он заустављао реке, ућуткивао вирове, отварао врела, благосиљао Сићево да има добро вино, а Висок добро „сирење“. По њима је и Свети Сава „првњо ткање нагодил“ па су тек онда Пироћанке почеле да ткају те чувене ћилиме.  Вољеном Свецу народ је поклањао и топониме те су бројне Савине воде у нашем крају, а постоји и Савина пећина уз Градашничку реку... Гусле са његовим ликом израдио је Душан Илићи из Брлога и поклонио их 1933. године председнику министарског савета. Следеће године је овај савољубиви Височанин направио савршену макету светосавског храма од два комадића старопланинског јавора, и даривао је патријарху Варнави, потоњем мученику.

Тројеручица у Пироту , децембар 1997.

Копија чудотворне иконе „Тројеручице“ коју је Свети Сава добио од палестинских калуђера стигла је у Пирот средином децембра 1997. године и изазвала невероватну пажњу. Медији су преносили тада да је икону целивало и даривало преко 30.000 мештана пиротског округа. Након посете хиландарске иконе, у Пироту је почела драгоцена духовна обнова која је напунила храмове богожедним народом.

И дан данас Пироћанци о Светоме Сави певају, пишу и иконопишу његове фреске и иконе. Сваке године у Галерији „Чедомир Крстић“ о Савином дану буде изложба раздраганих дечијих радова, а у храмовима дечији рецетали посвећени драгоме Свецу. Недавно је у оближњем Великом Јовановцу подигнута црква, једна од ретких у Србији посвећена Светоме Сави. Ова богомоља и овај зидани споменик пиротског Светосавља, саграђен је по пројекту и завештању владике Василија Костића који је и поникао у овоме селу.

Рецитал о Савиндану у Старој цркви

Време у коме живимо је притајено. Иза еуфоричне забаве и лицемерног хуманизма, крију се све оне пошасти које су мучиле и искушавале наше претке. Ту је (некада османлијска а данас европска) развраћеност која кидише на породичне верности и вредности, ту је и медијска исламизација, ту је лична и национална дезорјентисаност као идеал Новога Доба, ту је и бугарски фашизам који се успео до тамошњег парламента. Све ово више је него довољан повод за нас Пироћанце да се привијемо уз Светога Саву, да се њему обратимо, да путем његовог племенитог пожртвовања и родољубља кренемо како би смо с њиме победили и опсали - баш као некада наши преци.

Написао Жељко Перовић за здравље свога сина Саве

(Фотографије: 1, 3 и 7 flickr.com/photos/tanjica/sets, 5 и 6 Милорад Јанковић Рота, 4 spc.rs, 2 Википедија)