Човек који је побегао са губилишта

Поштовани читаоци блога "Пирот - Момчилов град", живимо у времену изопачених вредности. Разврат је уздигнут изнад породице, лоповлук изнад части и поштења, лаж и углађено лицемерје изнад искрености и истине... Човечанство се полако али сигурно окреће од апсолутног Добра и срља ка супротном. Једна од најјаснијих слика ове сумануте тежње јесте савремени покушај ревидирања историје по коме жртве треба приказати као кривце, а злочинце као невинашца. Ова дрска намера појединих европских историчара и идеолога успеће једино ако ми останемо без памети тј. без памћења истине о тим историјским догађајима, као и без поштовања ка невино пострадалима. Рубрика "Паметник" је управо зато и овде да нас чува од тог заборава који је раван безумљу. Бог прашта али никад не заборавља, па тако и ми људи требамо, говорио је блаженопочивши патријарх Павле... Овог пута у "Паметнику" преносимо текст пиротског свештеника Димитрија Мијалковића објављен у "Политици" 7. децембра 1930. године, у коме он открива како је њега и његовог сина Станислава, Божја рука чудесно избавила сигурне смрти приликом погрома свештеника, заробљених официра и деце у Сурдулици 1915. године од стране бугарских злочинаца. 

о. Димитрије Мијалковић

Ових дана, навршило се петнаест година од страшног покоља српских свештеника, учитеља и остале интелигенције која се затекла у Србији окупираној од Бугара. Један свештеник који је заједно са сином вођен тада на губилиште и који је имао ту непојмљиву срећу да заједно са сином побегне испред саме смрти, пише нам сада и сам описује како је то било:

    

            На дан Свете Катарине, 24. новембра по старом 1915, увече око 10 часова, извођени су из последње собе у начелству среза сурдуличког један по један Светимир Николић, резервни поручник из Пирота, па један студент, резервни поручник из Врања, па Марко Вапа, резервни потпоручник из Пирота, такође ђак, па један резервни потпоручник из Београда и један резервни потпоручник из Шапца и сви су били везани једним конопцем. За њима у други конопац везани су Анђелко Шопић свештеник, Серафим, јеромонах манастира темског код Пирота, ја, па Стојан Мијатовић, свештеник из крајинског округа, за њим мој петнаестогодишњи син Станислав Мијалковић, ученик IV разреда пиротске гимназије и на крају Владислав Шопић, дете од 12 година.

 Први бегунац

            Сваког појединца су засебно изводили из собе, па пред улазом у среско начелство све до голе коже опицали, све повадили и часовнике и новчанике и перорезе и мараме и трпали у бошчу од једног стоног застирача који је држао сам командант у Струмици Јуруков. А претресао је и у бошчу трпао његов помоћник Маџаров. Како је који од нас изведен, опљачкан је, па везан у конопац.

            Прво смо кренули ми, конопац у коме су била четири свештеника и два детета. Испред нас је носио један бугарски војник чкиљав фењер, а иза нас ишла су она петорица заробљених официра, док је поворку завршавало тридесет бугарских војника са пушкама и бајонетима. У том поретку сиђосмо на улицу, па око среске канцеларије избисмо на друм крај Врле Реке и друмом покрај реке навише до једног малог моста с десне стране. То је био гробљански пут.

            На по пута повикаше бугарски војници:

            - Стојте! Онај брадати официр побеже!

            То је био Светимир Николић. Сви се обрадовасмо. Али мало после чусмо:

            - Хајде, хајде, ухватисмо га.

            Мислим заиста су га ухватили и очајавам:

            - Ух, ја сам себи једну руку одвезао и мучим се око друга. Мислим да бежим, а они и онога џина стигли и ухватили. Али ако Бог да...

           

 Верујем у чудо

            Сетих се онога облака што се спусти између спровода мртвог тела Свете Богородице и гонитеља. Тако може и нас Божја Промисао спасити, ако хоће. Само да не дангубим. Пружих руке иза неготинског свештеника Стојана да одвежем свога сина Станислава. Стојан ме осети:

            - Мене, мене одвежи да дохватим дете.

            Смакох му конопац с једне, па с друге руке.

            И поп Стојан отиде у помрчину, на леву страну. Нико га не чу и не осети. Али у том часу калуђер Серафим изненађен повика:

            - И поп Анђелко побеже!

            Ја га лактом гурнух и он ућута.

            Но сад се празан конопац отегао и не могу дете да дохватим у помрчини. За то дохватих конопац и претурих га преко обе руке да изгледа као да сам везан, па конопац као ведро из бунара вукох док дохватих мога сина. Брзо му смакох конопац с десне руке, али с леве не могу.

            - Брже, сине.

            - Не може, оче, торбица се увезала за конопац.

  Пред гробом

Остаци невиних жртава у Сурдулици

            Бугари почеше да се препиру. Онај с фењером виче:

            - Тука бе!

            Показује нешто што личи на ископан гроб.

            А они позади вичу:

            - Оште бе, како тука!

            Дете још неодвезано. Шта да урадим. Овако ћу:

            - Војниче, војниче, оди откини детету торбицу да му не смета.

            И војник с фењером одиста приђе, па откиде детету торбицу, задовољан што се дочепао бар неке пљачке. А кад се окрену и оде своме месту, ја брзо смакох детету с те руке конопац и дошапнух му:

            - Бежи, сине!

            Он се обема рукама ухвати мени око врата

            - Нећу, тата, без тебе! Ко ће нам чувати малу Мицу и Мику? Смакох му руке с врата:

            - Бежи, сине и ја ћу.

            Али он, на несрећу, не наже у ледину лево, него јурну десно испред нас и фењера. А ту на путу камењар, па се чуше ципеле. Погледах на ту страну, а оно зид од камења висок до појаса. Ухватиће га на зиду као зеца. Приметише га. Стаде вика. Смакох конопце са својих руку и окретох се лицем Бугарима, да ли ће потрчати од њих двојица, петорица, свеједно. Зубе имам, десет прстију, руке и ноге. Ту ћу да их претурам, само дете да не дохвате, а са мном после шта буде. Држим на грудима конопац и грчевито га стежем од страха и муке. Један је дигао пушку и као каписла нешто пуче, али пушка не. Мало затим опет каписла, па опет чегртање па трећа каписла, али пушка не пуче. Дете се претури преко зида и у истом часу одјекну плотун свих тридесет пушака.

            Заборавио сам да треба и сам да бежим.

Бежим...

            Плотун ме је тргао, те јурнух у противну страну. Још један плотун, не знам да ли за мном пуцају или за дететом, али ја сам већ на ливади изван пута. Убрзо затим и трећи, а затим загрокташе пушке појединце. У исти час чу се јаукање и кукање:

            - Јао, јао, јао!

            Да се крв у човеку следи.

            Кад стигох доле на друм, застадох да мислим куд ћу сада. Горе су војници. Предамном река шуми и ломи се вода преко камења. С оне стране бугарска територија. Са ове друге наша варошица поседнута од Бугара. Тамо ћу. У свештеничком сам оделу, ако ме ухвате опет ће ме одвести на губилиште, али нека воде куд хоће.

            Пређох преко моста, никога нигде нема. Само што даље да измакнем, а сутра када сване, горе ћу прегазити реку и отићи ћу до зида. Ако иза зида има крви, други нико није прескочио само моје дете. Онда не треба ићи кући. Зар ја да живим, а он да трули у земљи? Видео сам где је њихово команданство и командант. Биће тамо стражара њихових и пушака...

 Мој спасилац

Гимназија у Сурдулици са спомен-костурницом жртвама

            У том размишљању погрешио сам друм у ушао у неки ћорсокак. Двојица збили главе и шапућу. Неће бити да су Бугари. И заиста, то су била два младића Сурдуличана. Испричах им за покољ и замолих да ме склоне негде.

            Један ме од њих поведе својој кући, а кад сам се опраштао са оним другим, ја га целивах у образ и замолих га, ако види кога страног момчића од шеснаест година да га зове " Цанко", па ако се окрене, он је, и нека му онда рекне да иде кући у Пирот.

            Мој спасилац ме је крио ту ноћ а изјутра уведе ме у њихов дућан и сакри иза тезге. Доцније ме одведе у једно сопче иза дућана.

            - Сине, ако имате маказе и чешаљ, дај их овамо! замолих га.

            - Немој, господине, да се бријеш, грехота је.

            - Опростиће Господ, сине. Грехота је, ако погинем, јер имам још двоје мале деце, а немају мајке.

            И мој спасилац отиде, донесе и маказе и чешаљ и метну на сто пред мене.

            Ја почех сам да режем. Отсекох леву страну браде:

            - Ево, на мени нека је грех!

            Па метнух браду у крило. Да не би младић, ако би му се ма када шта десило мислио да је ово зло учинио. Додах му маказе и чешаљ, те ме он лепо ошиша до коже.

            Кад ме испрати на капију, ја га пољубих у чело и у образ:

            - Како ти је име, сине?

            - Милорад.

            - А како оцу?

            - Стојан.

            - А презиме?

            - Јанковић.

            - А како прекор?

            - Гребенчари.

            - А ја сам поп Мита из Пирота. И ви сте ми сада род рођени. Ако долазите у Пирот, знајте да имате тамо сроднике.

            Замолих и њега да ми тражи сина и да му каже да сам жив ако га види.

 Повратак кући

             Од мог Цанка ни гласа све до Пирота.

            У једним врбама близу Пирота чекао сам са још два наша војника да смркне. Једва некако дочекасмо мрак и пођосмо обилазним путем у варош. Преко пута моје куће дебео кестен. Ја стигох до њега, али нећу даље, јер отуда долази једна жена. Она ме може познати и причати женама, па могу и Бугари познати да сам дошао. Заклоних лице иза кестена. Али она жена отуда рече:

            - Добро вече!

            - Познадох по гласу: моја сестра рођена.

            - Параскево јеси ли ти?

            - Али она ћути, не може да ме позна.

            - Параскево, ја сам твој брат Мита.

            Крикну она:

            - Па, Бато, Цанко нам каже да си погинуо. Плачемо сви по кући. А он се удара у главу, ништа не једе и само потрбушке лежи и нариче: "Ја сам тамо био, ја сам видео, тата је погинуо. Мицо, Мико, ми сада немамо ни тату ни мајку. Тата је казао, тетка да нас чува."

            - Хвала Богу, рекох и прекрстих се, само кад је Цанко жив.

 Цанкова прича

            После ми је причао како је било.

            Прескочио преко зида, оклизнуо по трави и пао на леђа, а плотун од тридесет пушака прешао преко њега. Скочи он поново да бежи, али, неколико корака даље, дивља рука ухвати га за поставу од капута и обори га у малу јаругу испод жбуна. У том часу, још један плотун и други за њим и сви куршуми прозвиждаше преко њега. Одмах затим, загрокташе пушке и чуше се гласови, а најјаче се чуо детињи гласић Владислава Шопића:

            - Тато, поједоше нас душмани! Цанко је бежао све док није дошао до тријагоналне тачке на врху. Знао је да је то граница. Није смео даље, те се сурвао низ неке брегове и урвине до реке. Ту, не помишљајући на опасност, загазио у воду, а кад је изгубио дно, запливао је.

            - И више, вели, не знам ништа.

            Кад се пробудио, видео је око себе неке наше сељаке.

            - Ко си бре, чији си? Хајде устај да се обучеш.

            Кад се опипао, видео је да нема одела него је увијен у неке кожухе, а његово одело поређано око огњишта.

            Трећег дана је стигао у Пирот

После годину и по дана

            Годину и по дана крио сам се све до 11. јула, када после Прокупачке Буне, објавише Бугари амнестију свима који се сами јаве.

            Кад се јавих, најпре ме одведоше у општински суд. Ту ме први пут саслушаше, па у срезу, и најзад, по трећи пут, у командантству код начелника станице.

            Ту из побочних врата, из оближње канцеларије, изађе један нижи официр, црн, омален, рекоше да је македонштвујушчи. Ухвати се за наслон моје столице, па рече преко мене:

            - Този ли је поп Мита, војвода на Коста Пећанац, што забегнал па се кута по Пиротско? Бре, тврди хора, толко време да се не продаде на закона!

            А командант који ме саслушаваше викну на њега:

            - Врви! Умни хора. Размирно време. Прокријено млеко мачке не лочу. Знаје ли човек у какви ште рци да падне, па за това није излазил.

        

            Пирот,  Димитрије Мијалковић, свештеник