субота, 15. фебруар 2014.

Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру

Преподобни Јустин Поповић
Суково је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника - доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву - музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу.

Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је оца архимандрита Јустина, који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. "Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру" - вели Михаило, што значи да је отац Јустин са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково.

Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Јустин би у својој келији радио на преводу Житија светих, а отац Василије одлазио би својима у село Велики Јовановац код Пирота. Отац Јелисеј долазио би из Звонца у Суково повремено, колико се види, и одмах би се враћао натраг због страха од "Јудеја".

Богородичина црква у Суковском манастиру
После доласка Михаиловог у Суково и разговора са авом Јустином, ава је позвао сестру Параскеву и рекао: "Ова соба у приземљу испод моје нека буде за брата Михаила. Он ће од данас бити мој послушник. "Та послушања, по писању Михаила, црква и отац Јустин били су за њега највећа радост. Сваки дан помагао је оцу Јустину око свега што је требало и припремао за свету Литургију профоре, вино, воду, жар за кадионицу и друго. Послуживао је у олтару и помагао за певницом. После свете Литургије и доручка, виђао би Аву у келији како преводи на српски а пред њим на столу налазе се Житија светих на старогрчком, црквенословенском и руском језику. На столу је још, поред хартије за писање, имао перорез и десетак лепо заоштрених оловки.

Преводећи Житија светих, усхићен садржином коју преводи, отац Јустин би прекидао писање и, с благонаклоношћу, почео да се моли. Затим, ако неко од манастирске братије или сестара наиђе, са сузама радосницама указао би на црквену књигу и место, да виде како је прекрасна садржина текста који преводи. Такав је био доцније и у манастиру Ћелијама. Хтео је да често укаже црквеним гостима, пријатељима и посетиоцима на лепоту текста црквених писаца, да подели са свима радост због дубине мисли и лепоте језика и изражаја светих црквених писаца богослужбеног текста. Због тога је од светитеља највише ценио и волео Светог Јована Златоустог.

"Као на хајдука изашли сте на мене"


Зимска црква у Сукову и стари конак у позадини
"Једног хладног пролећног дана 1945. године - вели Михаило - отац Јустин је служио свету Литургију у зимској цркви (капели), и кад је завршио око пола Литургије, одједном са треском се отворише врата, и ознаши са војском, наоружани пушкама и машинкама (машингеверима), њих око две стотине, док су држали опкољен манастир, ова група са аутоматима на готовс рупише у цркву. Предводио их је један висок млађи човек у кожном капуту. Отац Јустин тада је завршио више од пола Литургије, а крај њега стајао је у олтару протосинђел др Василије Костић, потоњи епископ жички. Михаило са оцем Савом и сестрама били су за певницом. Док је група војника са милиционерима ОЗНЕ, размештана по цркви с напереним аутоматима чекала наредбу, њихов предводник у кожном капуту, официр ОЗНЕ, такође с напереним револвером, нагло је ушао у олтар, и не обраћајући пажњу што се врши света Литургија викнуо је: "Докторе Јустине, ухапшени сте!" Затим се окрете протосинђелу Василију и истим грубим тоном рече: "И ви сте ухапшени, докторе Костићу!" Отац Јустин, који је до тог тренутка, ван обичаја, служио свету Литургију на црквенословенском, наставио је даље да служи на српском рекавши сасвим мирно:"Само да завршим службу Божју". Тај официр, који је дошао у Суково са 200 наоружаних војника камионима у зору да ухапсе оца Јустина и Василија Костића, по Авином причању ћелијским сестрама и његовим монасима студентима, био је шеф Озне Миленко Бојанић, који се доцније налазио на високом положају у влади Титове Југославије. Бојанић је том приликом стао на јужне двери олтара и чекао крај службе у цркви.

По завршетку свете Литургије, овај сурови ознин официр, тражећи и Јелисеја, спровео је аву Јустина из цркве стражарно са Василијем Костићем до конака, где су им биле келије. Др Василије боравио је код куће у свом селу код Пирота, али је веома често посећивао оца Јустина, као свог духовног оца и учитеља. Том приликом одвојили су протосинђела Василија у другу просторију под стражу, а са оцем Јустином ушао је у његову келију Миленко Бојанић, шеф ОЗНЕ, са још неколико војника. Пошле су и сестре и монаси до конака за њима, али их је официр ОЗНЕ вратио. На захтев оца Јустина, дозволили су као гарантним сведоцима монахињи Параскеви и Михаилу да уђу за њим у Авину келију. Настао је одмах претрес књига и свих списа и ствари оца Јустина. Прегледали су сваку ствар и прелистали сваку књигу. Миленко Бојанић питао је за сваки нађени папирић да ли је то нека шифра. Питао је исто тако и за писма и честитке. Он је захтевао од оца Јустина да све то дешифрује, на шта је отац Јустин кратко одговорио:"Ја овде немам шта да дешифрујем, осим како ту пише. А Ви, ако шта имате, изволте, дешифрујте".

И ускршња јаја су била сумњива
Чак и васкршња шарена јаја, која је стара монахиња Христина донела из Свете Тројице са Овчара за Васкрс оцу Јустину и оцу Јелисеју, била су том шефу ОЗНЕ сумњива, и он их је разбијао једно по једно, загледајући да би у њима нешто нашао. Разбијајући једно јаје, упита оца Јустина: "Шта ово треба да значи?", указујући руком на јајету скраћено написано: Христос воскресе! Ава Јустин му рече: "Па зар је за Вас шифра нашарено ускршње јаје са честитком осмогодишњег детета?!" Затим му објасни да му је то јаје послало дете које је код баке у Светој Тројици.

За све време претреса, који је трајао више од два сата, отац Василије Костић био је у другој соби. Отац Јустин, међутим, био је за све то време сталожен и расположен тако, да је својим надахнутим речима и расположеним ставом задивљавао присутне војнике. Једино је шеф ОЗНЕ Бојанић, док су му његови сарадници приносили ствари и књиге на преглед, узнемирено и нервозно претурао и прелиставао по њима, мрмљајући нешто или грубо запиткујући Аву шта ће да му "дешифрује". Најзад, један од војника који је ту помагао свом шефу, добивши слободу и храброст Авиним расположењем и понашањем, иако је држао у десној руци аутомат, запита га благо: "Могу ли да скинем икону и погледам?" Отац Јустин заусти да му потврдно одговори, међутим, Бојанић, држећи у руци неке списе, зграну се, ваљда што војник помену "икону", а не слику, и што је узео слободу да пита заточеника у његовом присуству и веома грубо викну на оца Јустина: "Забрањујем Вам да говорите!" Ава Јустин, као да га добро не чу, доврши што је почео и рече војнику. "Само ви скините и погледајте" .После тога отац Јустин је ћутао. Нешто доцније, прелиставајући једну књигу, официр ОЗНЕ рече оцу Јустину: "Потребно ми је да ово преведете". Ава му одговори: Забрањено ми је да говорим". "Али ја то захтевам од вас!" - настави грубо официр. "Ви сте Ваш посао обавили, ухапсили сте ме, тамо где буде требало, одговараћу" - рече Ава. Тада је шеф ОЗНЕ удаљио из Авине келије и Михаила и монахињу Параскеву.


Горе главе, не плачите!


Тек што су сишли из конака у порту Михаило и намесница манастира Параскева, за њима су силазили и отац Јустин и протосинђел др Василије у пратњи официра ОЗНЕ М.Бојанића и војника. Ава је имао на себи мантију с кожним каишем и неки краћи капут; на глави је носио скуфију. Порта је била пуна војске. Њих двојицу потераше преко моста на реци Јерми, што тече поред манастира. Затим их на друму попеше у камион пун војске. Обојица су стојали позади у камиону. Сестре су их из манастира за цело време пратиле и плакале, као и остала братија. Ава се нагло окрете према њима и, видећи их уплакане и погружене у тугу, благосиљајући их громко узвикну: "Што плачете? Горе главе, не плачите!" Те речи, као небески зов мученика за Христа, говораху они доцније, одјекивале су оном речном долином поред манастира као и у срцима њиховим и целом њиховом бићу. Отац Василије стајао је уз Аву Јустина са свечаним својим ставом и погледом као да је на молитви. Цирада се спусти и два до три камиона кретоше напред за Пирот, док их је један камион, такође пун војске, пратио. Потиштеном духовном јату сестринском, које се враћало без Аве у манастир, одзвањале су из јеванђеља у души и ушима речи Спаситељеве: "Као на хајдука изашли сте на мене".

Владика Василије Костић и ава Јустин
У Пироту су оба ова изрјадна духовника затворени и на разне начине мучени и малтретирани, на 15 дана пре светог Николе, 3. или 4. децембра 1946.године. После седам дана, када су иследници завршили свој посао и уверили се у ОЗНИ да то нису никакви политички противници, већ духовници хришћанске вере и науке, спровели су их у Београд, где су у затвору провели још седам дана. Отац Јустин причао је доцније ћелијским сестрама и својим ученицима, младим монасима, да су у посебним ћелијама били затворени. Петнаестог дана, на Светог Николу, њихову крсну славу, протосинђел Василије Костић запевао је у јутарњим часовима у затвору Тропар светом Николи. Ту лепу црквену песму отац Јустин чује и понови гласно, тако да су обојица чули један другог и тако сазнали да се налазе у суседним затворским ћелијама. Истог дана пуштени су на слободу, 1946.године, и то заузимањем код Владе и Президијума, како веле, неког Авиног школског друга, који се тада налазио у Влади, као и на интервенцију митрополита Јосифа Цвијовића, који је негде до тог времена замењивао заточеног патријарха Гаврила. Тада отац Јустин, иако под присмотром ОЗНЕ, дође одмах у Патријаршију да се јави и захвали Митрополиту, који му том приликом каже да се убудуће чува, јер није сигурно да ће више ико моћи да се заузме за њега.

У то време, док је Ава лежао у затвору, комунисти су му запленили у Патријаршији, поред других књига и ствари, и велики број на лагеру књига првог и другог тома његове Догматике. Зато се више од 30 година после рата осећала велика оскудица у тим изузетним уџбеницима и на Теолошком факултету и у Богословијама, јер су били уништени. Отац Јустин остао је тада код пријатеља, као и у неким манастирима, као што је Раваница и Девич, све до 28. маја 1948, када је прешао у манастир Ћелије код Ваљева.

Из књиге "Овчарско-кабларски манастири, монашки живот и страдања у XIX и XX веку", Архим. Ј. Радосављевић

Фото:  Википедија, panoramiocom/tsvetanar, domzdravljanis.co.rs, eko-tour.com, "Епископ Василије" - манастир Жича

 

среда, 12. фебруар 2014.

"Срце Јоханово" у Пироту

Страшно је када неко пати, али је још страшније када то нико не чује, говорио је Иво Андрић. Ове речи нашег нобеловца нарочито одјекују данас, у "веку атомске технике и прашумске етике" (Ава Јустин), али донекле и оправдавају нас Пироћанце и наш Дом културе који је у склопу овогодишњег Сајма књиге 11. фебруара организовао промоцију потресног дела "Српско срце Јоханово" аутора Веселина Џелатовића. Грађани Пирота су имали прилике да чују његову реч о језивом страдању Срба на Косову и Метохији и познанству са Немцем Јоханом Вагнером који му је открио порекло пресађеног срца у својим грудима и тиме га нагнао да напише роман и поему по овој истинитој причи:
 
- Носио сам књиге на Косово, и отишао на сахрану. Од целе породице остао је само дечак, коме су Албанци киднаповали оца и повадили органе. Око пет година касније, дечаку су убили и бабу и деду и бацили их у канал поред пута. У њихово двориште, опкољено бодљикавом жицом, петорица Шиптара упала је у кућу и прво су испред куће преклали пса, а онда силовали дечакову мајку. Она се обесила, јер није могла да поднесе срамоту... Било је нас десетак на сахрани те жене, и на гробљу које су Шиптари готово уништили, међу поломљеним споменицима и разбацаним крстачама приметио сам човека који стоји са стране. Његова појава и држање говорили су да понашањем и одевањем не одговара том времену и простору. Био је у скупом, отменом оделу, и питао сам се шта тражи на сахрани. Био је у пратњи једног наредника Кфора. Према његовом казивању, цела прича постала му је још чуднија када је на гробљу, том човеку пришао дечак који је изгубио мајку и загрлио га... Питао сам мештане, ко је тај човек? Они су одговорили: "Нећеш веровати, тај човек тврди да у грудима носи срце нашег Јована. Имућан је и хоће да помогне породици." Углавном, нешто је Јохана "терало" да истражи о чему се ради. Успео је чак да пронађе кућу у Албанији у којој је Јован "оперисан", односно - вађени су му органи, док се није стигло и до срца.

Захваљујемо организаторима Сајма и одличном водитељу Владимиру Вељковићу на овој промоцији и исказаном родољубљу и човекољубљу. Снимак можете преслушати и преузети овде, а саму књигу "Српско срце Јоханово" можете купити на Сајму који траје до 15. фебруара.

"Пирот - Момчилов град"

(Фото: Дарко Бјелопавлић)

недеља, 9. фебруар 2014.

Човек који је побегао са губилишта


Поштовани читаоци блога "Пирот - Момчилов град", живимо у времену изопачених вредности. Разврат је уздигнут изнад породице, лоповлук изнад части и поштења, лаж и углађено лицемерје изнад искрености и истине... Човечанство се полако али сигурно окреће од апсолутног Добра и срља ка супротном. Једна од најјаснијих слика ове сумануте тежње јесте савремени покушај ревидирања историје по коме жртве треба приказати као кривце, а злочинце као невинашца. Ова дрска намера појединих европских историчара и идеолога успеће једино ако ми останемо без памети тј. без памћења истине о тим историјским догађајима, као и без поштовања ка невино пострадалима. Рубрика "Паметник" је управо зато и овде да нас чува од тог заборава који је раван безумљу. Бог прашта али никад не заборавља, па тако и ми људи требамо, говорио је блаженопочивши патријарх Павле... Овог пута у "Паметнику" преносимо текст пиротског свештеника Димитрија Мијалковића објављен у "Политици" 7. децембра 1930. године, у коме он открива како је њега и његовог сина Станислава, Божја рука чудесно избавила сигурне смрти приликом погрома свештеника, заробљених официра и деце у Сурдулици 1915. године од стране бугарских злочинаца. 




о. Димитрије Мијалковић
Ових дана, навршило се петнаест година од страшног покоља српских свештеника, учитеља и остале интелигенције која се затекла у Србији окупираној од Бугара. Један свештеник који је заједно са сином вођен тада на губилиште и који је имао ту непојмљиву срећу да заједно са сином побегне испред саме смрти, пише нам сада и сам описује како је то било:
    
            На дан Свете Катарине, 24. новембра по старом 1915, увече око 10 часова, извођени су из последње собе у начелству среза сурдуличког један по један Светимир Николић, резервни поручник из Пирота, па један студент, резервни поручник из Врања, па Марко Вапа, резервни потпоручник из Пирота, такође ђак, па један резервни потпоручник из Београда и један резервни потпоручник из Шапца и сви су били везани једним конопцем. За њима у други конопац везани су Анђелко Шопић свештеник, Серафим, јеромонах манастира темског код Пирота, ја, па Стојан Мијатовић, свештеник из крајинског округа, за њим мој петнаестогодишњи син Станислав Мијалковић, ученик IV разреда пиротске гимназије и на крају Владислав Шопић, дете од 12 година.

 Први бегунац

            Сваког појединца су засебно изводили из собе, па пред улазом у среско начелство све до голе коже опицали, све повадили и часовнике и новчанике и перорезе и мараме и трпали у бошчу од једног стоног застирача који је држао сам командант у Струмици Јуруков. А претресао је и у бошчу трпао његов помоћник Маџаров. Како је који од нас изведен, опљачкан је, па везан у конопац.
            Прво смо кренули ми, конопац у коме су била четири свештеника и два детета. Испред нас је носио један бугарски војник чкиљав фењер, а иза нас ишла су она петорица заробљених официра, док је поворку завршавало тридесет бугарских војника са пушкама и бајонетима. У том поретку сиђосмо на улицу, па око среске канцеларије избисмо на друм крај Врле Реке и друмом покрај реке навише до једног малог моста с десне стране. То је био гробљански пут.
            На по пута повикаше бугарски војници:
            - Стојте! Онај брадати официр побеже!
            То је био Светимир Николић. Сви се обрадовасмо. Али мало после чусмо:
            - Хајде, хајде, ухватисмо га.
            Мислим заиста су га ухватили и очајавам:
            - Ух, ја сам себи једну руку одвезао и мучим се око друга. Мислим да бежим, а они и онога џина стигли и ухватили. Али ако Бог да...
           
 Верујем у чудо

            Сетих се онога облака што се спусти између спровода мртвог тела Свете Богородице и гонитеља. Тако може и нас Божја Промисао спасити, ако хоће. Само да не дангубим. Пружих руке иза неготинског свештеника Стојана да одвежем свога сина Станислава. Стојан ме осети:
            - Мене, мене одвежи да дохватим дете.
            Смакох му конопац с једне, па с друге руке.
            И поп Стојан отиде у помрчину, на леву страну. Нико га не чу и не осети. Али у том часу калуђер Серафим изненађен повика:
            - И поп Анђелко побеже!
            Ја га лактом гурнух и он ућута.
            Но сад се празан конопац отегао и не могу дете да дохватим у помрчини. За то дохватих конопац и претурих га преко обе руке да изгледа као да сам везан, па конопац као ведро из бунара вукох док дохватих мога сина. Брзо му смакох конопац с десне руке, али с леве не могу.
            - Брже, сине.
            - Не може, оче, торбица се увезала за конопац.

  Пред гробом

Остаци невиних жртава у Сурдулици
            Бугари почеше да се препиру. Онај с фењером виче:
            - Тука бе!
            Показује нешто што личи на ископан гроб.
            А они позади вичу:
            - Оште бе, како тука!
            Дете још неодвезано. Шта да урадим. Овако ћу:
            - Војниче, војниче, оди откини детету торбицу да му не смета.
            И војник с фењером одиста приђе, па откиде детету торбицу, задовољан што се дочепао бар неке пљачке. А кад се окрену и оде своме месту, ја брзо смакох детету с те руке конопац и дошапнух му:
            - Бежи, сине!
            Он се обема рукама ухвати мени око врата
            - Нећу, тата, без тебе! Ко ће нам чувати малу Мицу и Мику? Смакох му руке с врата:
            - Бежи, сине и ја ћу.
            Али он, на несрећу, не наже у ледину лево, него јурну десно испред нас и фењера. А ту на путу камењар, па се чуше ципеле. Погледах на ту страну, а оно зид од камења висок до појаса. Ухватиће га на зиду као зеца. Приметише га. Стаде вика. Смакох конопце са својих руку и окретох се лицем Бугарима, да ли ће потрчати од њих двојица, петорица, свеједно. Зубе имам, десет прстију, руке и ноге. Ту ћу да их претурам, само дете да не дохвате, а са мном после шта буде. Држим на грудима конопац и грчевито га стежем од страха и муке. Један је дигао пушку и као каписла нешто пуче, али пушка не. Мало затим опет каписла, па опет чегртање па трећа каписла, али пушка не пуче. Дете се претури преко зида и у истом часу одјекну плотун свих тридесет пушака.
            Заборавио сам да треба и сам да бежим.

Бежим...

            Плотун ме је тргао, те јурнух у противну страну. Још један плотун, не знам да ли за мном пуцају или за дететом, али ја сам већ на ливади изван пута. Убрзо затим и трећи, а затим загрокташе пушке појединце. У исти час чу се јаукање и кукање:
            - Јао, јао, јао!
            Да се крв у човеку следи.
            Кад стигох доле на друм, застадох да мислим куд ћу сада. Горе су војници. Предамном река шуми и ломи се вода преко камења. С оне стране бугарска територија. Са ове друге наша варошица поседнута од Бугара. Тамо ћу. У свештеничком сам оделу, ако ме ухвате опет ће ме одвести на губилиште, али нека воде куд хоће.
            Пређох преко моста, никога нигде нема. Само што даље да измакнем, а сутра када сване, горе ћу прегазити реку и отићи ћу до зида. Ако иза зида има крви, други нико није прескочио само моје дете. Онда не треба ићи кући. Зар ја да живим, а он да трули у земљи? Видео сам где је њихово команданство и командант. Биће тамо стражара њихових и пушака...

 Мој спасилац

Гимназија у Сурдулици са спомен-костурницом жртвама
            У том размишљању погрешио сам друм у ушао у неки ћорсокак. Двојица збили главе и шапућу. Неће бити да су Бугари. И заиста, то су била два младића Сурдуличана. Испричах им за покољ и замолих да ме склоне негде.
            Један ме од њих поведе својој кући, а кад сам се опраштао са оним другим, ја га целивах у образ и замолих га, ако види кога страног момчића од шеснаест година да га зове " Цанко", па ако се окрене, он је, и нека му онда рекне да иде кући у Пирот.
            Мој спасилац ме је крио ту ноћ а изјутра уведе ме у њихов дућан и сакри иза тезге. Доцније ме одведе у једно сопче иза дућана.
            - Сине, ако имате маказе и чешаљ, дај их овамо! замолих га.
            - Немој, господине, да се бријеш, грехота је.
            - Опростиће Господ, сине. Грехота је, ако погинем, јер имам још двоје мале деце, а немају мајке.
            И мој спасилац отиде, донесе и маказе и чешаљ и метну на сто пред мене.
            Ја почех сам да режем. Отсекох леву страну браде:
            - Ево, на мени нека је грех!
            Па метнух браду у крило. Да не би младић, ако би му се ма када шта десило мислио да је ово зло учинио. Додах му маказе и чешаљ, те ме он лепо ошиша до коже.
            Кад ме испрати на капију, ја га пољубих у чело и у образ:
            - Како ти је име, сине?
            - Милорад.
            - А како оцу?
            - Стојан.
            - А презиме?
            - Јанковић.
            - А како прекор?
            - Гребенчари.
            - А ја сам поп Мита из Пирота. И ви сте ми сада род рођени. Ако долазите у Пирот, знајте да имате тамо сроднике.
            Замолих и њега да ми тражи сина и да му каже да сам жив ако га види.

 Повратак кући

             Од мог Цанка ни гласа све до Пирота.
            У једним врбама близу Пирота чекао сам са још два наша војника да смркне. Једва некако дочекасмо мрак и пођосмо обилазним путем у варош. Преко пута моје куће дебео кестен. Ја стигох до њега, али нећу даље, јер отуда долази једна жена. Она ме може познати и причати женама, па могу и Бугари познати да сам дошао. Заклоних лице иза кестена. Али она жена отуда рече:
            - Добро вече!
            - Познадох по гласу: моја сестра рођена.
            - Параскево јеси ли ти?
            - Али она ћути, не може да ме позна.
            - Параскево, ја сам твој брат Мита.
            Крикну она:
            - Па, Бато, Цанко нам каже да си погинуо. Плачемо сви по кући. А он се удара у главу, ништа не једе и само потрбушке лежи и нариче: "Ја сам тамо био, ја сам видео, тата је погинуо. Мицо, Мико, ми сада немамо ни тату ни мајку. Тата је казао, тетка да нас чува."
            - Хвала Богу, рекох и прекрстих се, само кад је Цанко жив.

 Цанкова прича

            После ми је причао како је било.
            Прескочио преко зида, оклизнуо по трави и пао на леђа, а плотун од тридесет пушака прешао преко њега. Скочи он поново да бежи, али, неколико корака даље, дивља рука ухвати га за поставу од капута и обори га у малу јаругу испод жбуна. У том часу, још један плотун и други за њим и сви куршуми прозвиждаше преко њега. Одмах затим, загрокташе пушке и чуше се гласови, а најјаче се чуо детињи гласић Владислава Шопића:
            - Тато, поједоше нас душмани! Цанко је бежао све док није дошао до тријагоналне тачке на врху. Знао је да је то граница. Није смео даље, те се сурвао низ неке брегове и урвине до реке. Ту, не помишљајући на опасност, загазио у воду, а кад је изгубио дно, запливао је.
            - И више, вели, не знам ништа.
            Кад се пробудио, видео је око себе неке наше сељаке.
            - Ко си бре, чији си? Хајде устај да се обучеш.
            Кад се опипао, видео је да нема одела него је увијен у неке кожухе, а његово одело поређано око огњишта.
            Трећег дана је стигао у Пирот

После годину и по дана

            Годину и по дана крио сам се све до 11. јула, када после Прокупачке Буне, објавише Бугари амнестију свима који се сами јаве.
            Кад се јавих, најпре ме одведоше у општински суд. Ту ме први пут саслушаше, па у срезу, и најзад, по трећи пут, у командантству код начелника станице.
            Ту из побочних врата, из оближње канцеларије, изађе један нижи официр, црн, омален, рекоше да је македонштвујушчи. Ухвати се за наслон моје столице, па рече преко мене:
            - Този ли је поп Мита, војвода на Коста Пећанац, што забегнал па се кута по Пиротско? Бре, тврди хора, толко време да се не продаде на закона!
            А командант који ме саслушаваше викну на њега:
            - Врви! Умни хора. Размирно време. Прокријено млеко мачке не лочу. Знаје ли човек у какви ште рци да падне, па за това није излазил.
        
            Пирот,  Димитрије Мијалковић, свештеник