понедељак, 27. август 2018.

Пиротски вашар под Турцима

Пиротски вашар некада, под Турцима, до ослобођења Пирота, трајао је не три, него тридесет дана и важио за прворазредно трговачко и привредно слетиште на Балкану. Разуме се, то је онда било и могућно, под тадашњим условима живота, када је трговина услед недовољно развијених комуникација, и многих тешкоћа у промету робе, била поглавито усредсређена на вашарима, и када је Пирот, као тржишни центар, имао уза се велико територијално пространство и врло повољан географски положај, везујући се друмом са Цариградом, преко Ниша, Вардарском долином и са Солуном, а преко Светог Николе на Старој Планини са Видином, односно са Дунавом. И због тих разлога ондашњи вашар су посећивали не само трговци из оближње околине, из простране турске царевине, већ и из Грчке, ослобођене Србије, Санџака, Бугарске, па и из Беча и Пеште и других места.
У самом трајању, тадашњи вашар имао је два дела. Од 1. до 15. августа, на ондашњој Тијабарској пољани (сада доњи део града) био је чувени сточни вашар. Још је добро у сећању многоме тадашњем савременику када би ту отпочињали вашарење и када би пиротски кајмакан (окр. наченик) Ибраим-ага, разапев шатор насред пијаце, заглушним пиштањем гочева и бубњева објављивао почетак пазара и продавао сточне билете уз наплату таксе од једног гроша. Петнаест дана би се затим на том простору тискало хиљадама грла крупне и ситне стоке (онда су нарочито били на гласу чувени "гостушки коњи", стерани на вашар са старопланинских испаша, којих је данас сасвим нестало). Петнаест дана се ту пазарило, ценкало и алалисало, да би се ускоро затим прекрили путеви ка Цариграду, Солуну и Видину покупљеном стоком са пиротског вашара.
Од 15. августа (од празника Велике Госпојине, прим. Ж. П) до 1. септембра трајао је други део вашара у месту Барју, где се и данас вашари. На тој великој пољани, сад само са једном поштанском кућом, у оно време било је изграђених око 200 сталних дућана, преко 30 механа које је "беленис" (општина) издавала нашим и страним трговцима под закуп уз наплату кирије од једне до пет белих меџедија. И на том вашару, по казивању савременика, била је још већа тиска, још већа и примамљивија шароликост. Било је ту свега, било од "катрана па до срме", било "све што је на човека требало и што би му душа поискала"...
Ту су могли да се нађу лекари са свима могућим лекаријама, травари са лековитим травама за лечење "свих болести", са травама и за нероткиње, "чудотворни зубари" што су вадили зубе "вешто" не само кљештима и прстима већ и сабљама и возили се у фијакерима које су вукле камиле. Било је ту трговаца из Мале Азије, чувених у оно време због продаје свих врста конаца за шивење, трговаца Бошњака, сарајевских и старосрбијанских кујунџија. Нису ту изостајали ни наши ткачи са разбојима на самом вашаришту, опанчари са чувеним "капали" опанцима, обућари, грнчари, све до наших досетљивих и препредених терзија...
Ту на вашару био је онда, у неку руку, не само реви робе, већ и реви господства, моде и богатства. Ту се препуштало "рајетини" и мрском "рисјанину", "да си напоји душу с убавило и да се пооблече", ту се куповало за дом што треба, не за један дан и један месец, већ врло често, почев "од сол па до гас", и за целу годину. Ту би се живахнуло, да би свеколика ова бучност ускоро затим спласнула и замрла и, до новог вашара, сасвим утонула у мртвило типичне турске касабе...

Димитрије Ранчић

недеља, 19. август 2018.

Празник Преображења


Преображење Господње, икона из ризнице Старе цркве у Пироту. Подсећа на древне синајске иконе а осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на овој гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У тој јаркој светлости крај њега се јављају древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи књигу пророка у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци  увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава ових пророка на Тавору била је важна због старозаветних Јевреја али и свих оних који не верују да постоји живот после смрти, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере, Јаков – наде а Јован – љубави Божје. Они посматрају на коленима чудесан призор, док их светлост Христова умива и згрева. Зато Петар и жели да она вечно потраје, жели да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“ Ова светлост Богочовека Христа je и данас присутна, стопљава и просвећује све јаме и поноре у човековој души. Она је савршени извор знања и човекољубља. Она је извор истините просвете, а не хуманистичка наука како наивно верује лакомислени свет.

Фотографија корисника Стара црква - Храм Рождества Христовог, Пирот
Празновање Преображења  је установљено јако рано, још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа, потом се деле народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих људи у Височкој нахији „да ће прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“...  

По народном веровању, природа се од овога празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе подвига, до врха горе где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Пише: Жељко Перовић 
Фото: Дарко Бјелопавлић (икона), 
Тањица Перовић (Преображење у Старој цркви 2018)

петак, 10. август 2018.

Ђаволија и чиракл`к


Ђавол је голему муку имал да се суде муне и за све увати, и да све знаје. Затова је и остала реч: ђавол нити оре, нити копа, само гледа куде че пакос да напраји! Е, ама само у две работе се неје вачал. Једнуту работу ђавол неје никад научил, а другуту никад неје тел да научи. Никад неја научил од какво све жена нож остри ка њу притребе, и никад неје тел чирак да буде! Ешто? Па жена остри нож од какво заврне: и оди басамак, и оди друђи нож, и оди ивицуту оди шерпу, и оди камик, и оди ћеремиду... Оди све какво њу падне под руће, те тов неје мог’л сирома ђавол’т ни да научи све и да је тел. А у чиракл’кат неје тел ни да се опробује. Што оратеше Кота Тешић, шустер:
- Да је чиракл’кат добар, ђавол би први чирак бил! А овака...
Е, али, добро-лоше, занајат је морал да се учи, и сваћи поголем дућан имал је по неколко чирака и калве. Ка доведеше башта дете да учи занајат при мајстора, он га оставеше на божју вересију. Како да детето неје његово, него да је аризано. И че рече:
- Еве ти га мајсторе! Ти башта, ти мајћа, ти Бог, ти душа, па га издељћај како знајеш и умејеш, ама, човек да испадне од њега. Да се исселамети да има од какво леб јутре да једе и дом да држи. Теб давам косћете и месото, а ти мен само кожуту в’рни - доста че је! Само ако научи уруће да работи!
И, тека је било. Чирак је бил најдолњити басамак од кога су си сви нође трљали. Јел је бој сваћи час. И оди мајстора и оди калвете. И само је есапил у памет и сверувал рачуње још колко време че пројде додек га закалве. Па че виде после сви кој је он и как’в је. И помлади чираци и друђе калве и мајстор.
Како ли че тегај буде! Че га исћијају сви за тија ћотеци што ђи је изел, када крив, када прав.
А бијење неје јел само на Божич, Ускрс, Крсну славу и ка је причес узимал.
Знало се је да чирак требе да има руће и нође, уши и уста, ама језик да нема да си не доједе лебат, па после че остане за нигде. Јербо, мучно да че га некој друђи газда прибере, ако је од једнога вечемка искаран. Искаран чирак нема ни у крошњаре ни у ћеремиџије св’ртиште да најде.
Ама, шта кажу тија, требе Бог, требе душа. По пут можеш како очеш, а по правицу како мораш. И калвете и чирацити су се учили на ешекл’к покре газдете. Ама смејали су да се насмеју само ка видеоше да је газдата весел и добро расположен. И тов, па, два-три пут у цел чиракл’к ако буде.
Газда Страта једнуш оратеше:
- Субота беше. Задзртам ја по дућање, а Благол’ж се подбо чил пред његовити дућан, гледа упразно и преклапа си нешто по памет. Чиракат мете преди дућан, па че, тићемка, рече:
- Мајсторе, нач’с сам сањувал убаву манџу. Какво това значи?
А Благол’ж че се се усмине усуле:
- Мора да дадеш десетпарче те да ти се важи да ти растомачим с’н’т.
- Е, мајсторе, че узд’не чирачето, ка би ја имал десетпарче, не би ја манџу сањувал.
А, једнуш, Гаротић испрати по чирака дома две ћила месо да жената уготви за руч’к. Кад дојде дома, нема га месото! Жена се к’лне-пече:
- А бре, никој ми месо не доноси!
А он јурне чиракатог:
- Куде је, бре, месото што ти га дадо?
- Ама, газдо, ја га однесо, ама ђу газдарица немаше дома. И ја га тури на астал, а мачка одједнуш рипну и довати га. Ја додек да пријдем да вој га отнем, она га одсеца надвор и изеде.
А Гаротић довати мачкуту, па на кантар! Тргне ђу он на кантар а мачката там’н две ћила тешка, па окне колко га глас држи:
- А бре, ешеку ниједан Височћи! Ако су овеја две ћила на кантарат месото, куде се тегај дела мачката, а ако је тов мачката два ћила тешка, куде је тегај месото?
Па, пут зауши па га испрати дома при башту.
- За теб, че рече, неје ни занајат, ни трговачка ни домаћинска кућа.
Е, об’рни - зав’рни, паметан је бил ђавол’т. Знал је убаво ешто никад неје тел чирак да буде!

Пише: Мирјана Јонић Игић 
 ("Мале градске приче")


СЛИКА 1: Испред фризерског салона Тодора Б. Џунића. Стоји са леве стране, ослоњен на довратник, старији калфа Миодраг Станковић - Мика Курделија, касније власник фризерског салона преко пута аутобуске станице у Тијабари.

СЛИКА 2: Испред механичарске радње Костадина Игића - Коце Муне, преко пута данашње општине. Чучи први с лева газда Костадин. Око њега радници, калфе и шегрти. Сасвим лево, калфа са поносом показује последњу реч технике - ручну бушилицу (снимљено 1914. године).

СЛИКА 3: Кројачка радња Љубомира Јована Костића, председника кројачког пиротског еснафа. Љубомир стоји окружен радницима, калфама и шегртима. За машином, други с лева,  седи његов син Радован. Фотографија је снимљена у дворишту његове куће.





среда, 01. август 2018.

Зграда Пиротске задруге - гробница старе чаршије

Данас је у њој Национална служба за запошљавање, некада је служила као зграда Пиротске задруге, најстарије новчане установе у граду. Ако су комунисти негирали или крајње безобразно присвајали све добре тековине из краљевине Југославије то не значи да у старој држави није било и рђавих појава. Мито и корупција су били њена свакодневница нарочито тридесетих година прошлог века. Баш као и нечовечан однос ка раднику, прековремени рад, ниске или неисплаћене наднице због чега су радници „Тигра“ љуто штрајковали, убоги рудари из „Јерме“ путовали на протесте у Београд а пиротске ткаље своје тугованке о немаштини уплитале у нити обезвређеног ћилима: „Ка је ћилимарска имала срећу? На њу си је дадено мукуту да влачи од крстилницу до Метиљавицу (гробље, прим. прир). Банката пропаде. Све покркаше онија вратоње и трбоње. Све. И миразје...“

Акција П. задруге
Управо је ова Пиротске задруге, у народу позната као Џаџићева банка, постала највећи гробар старе пиротске чаршије. Задругу су основали часни и поштени пиротски трговци и привредници још далеке 1888. године и дуго је била једна од најугледнијих новчаних установа у региону. Свој крах је доживела 1932. захваљујући новој генерацији имућних људи, бахатој и расипној, без савести и поштења својих племенитих претходника. Руководиоци ове установе су организовано спровели велику пљачку штедиша одобравајући себи огромне кредите, остављајући у празној каси менице без покрића. Када је пукла брука и када се све дознало, одговорнима је суђено у Окружном суду у Пироту, уз присуство оштећених улагача које је заступао др Драгољуб Јовановић својим ватреним говорима и правдољубљем:

„Долазим у име пиротске сиротиње, ненадмашиве у радиности и штедљивости, у име девојака осталих без мираза, у име стараца остављених без средстава за живот, у име наших Американаца, сељака и радника који су крваво зарађену уштеђевину предали на руковање овим људима, који су у црно завили привреду нашег краја. /.../ Свакога дана видите публику. То нису само забринути улагачи који дрхте за своје крваво стечене уштеђевине, то је народ са села и брегова који долази да чује и да се чуди. Велика чуда, одиста! Богатства пропадају и стварају се преко ноћи, као да смо на њујоршкој берзи, а не на обалама Нишаве, где је и паприка посластица, управо луксуз...“

Оштећени Пироћанци у судници
Процес је окончан 1937. године. Окривљени су осуђени на робију и новчане казне а штедише на делић улога и тричаве обвезнице које нису могли нигде да уновче. Стари Пирот се више никада није опоравио од последица ове недаће. Уследила је продаја имовине, зграда, пропаст многих занатлија, трговаца, грађана, осиротелих до просјачења...

А онда је дошао рат. Потом и комунисти који су у новом систему унапредили права радника али унизили самог човека, лишивиши га његових интелектуалних и духовних слобода. Данас државом владају њихови потомци који, са талентом мушице, успевају да обједине сву балегу и безакоња из оба ова државна уређења. У тој трагичној синтези једнако су обесправљени и радници и предузетници, и грађани и сељаци, деца и старци, верници и атеисти... Тако ће бити све док Србијом коначно не овладају пчеле. Вредне и способне да из своје историје црпе и усвајају само оно што је медоносно, јеванђелски вечно, што једнако човека испуњава и државу изграђује.

Пише: Жељко Перовић