Преображење Господње, необична икона из Старе пиротске цркве. Подсећа на древне синајске иконе и осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на тој галилејског гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У јаркој светлости крај њега се јављају и древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи пророчку књигу у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава древних пророка била је важна због старозаветних Јевреја који су сматрали да Христос својим учењем руши Мојсијев закон, неки су били убеђени да је он сам Свети Илија. Сада ти давни пророци разговарају са Христом, скрушено стоје окренути ка њему, као крај огњишта, и својом појавом из прошлости једнако обзнањују да загробни живот постоји, да душа не умире, да смрти нема.
Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере јер је први гласно исповедио божанство Христово, Јован је оличење љубави јер је био миљеник Христов и остао под распећем када су се сви разбежали, Јаков је симбол наде зато што ће први пострадати за Христа, с надом у васкрсење и живот вечни. Ова три најповерљивија ученика сада, клечећи на коленима, удивљено слушају Очев глас који се тад пролама из облака: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте“, и посматрају чудесан призор, док их божанска светлост Христова умива и згрева. Зато Петар жели да она вечно потраје, да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“
Таворску светлост је касније, на путу за Дамаск, видео и гонитељ хришћана Савле, и био поражен њоме. Она је очарала многе светитеље који су Православљу донели „исихазам“ – нарочиту традицију тиховања и бескрајне молитве, до појаве таворског зрака. Икона Преображења је уједно и икона православне просвете и могла би бити окачена у свим школским и културним установама, крај лика Светога Саве. Јер ми верујемо да једино Светлост Богочовека Христа може да просвети све јаме и поноре у људском бићу. Да је она савршени извор знања и човекољубља, а не модерна хуманистичка наука која своју етику заснива на теорији еволуције – на владавини лукавијег и јачег, на законитом прождирању и отимању, на мрачним и настраним поривима које сваки човек, ако их већ осети, и може и треба, као природне, да задовољи...
Празновање Преображења је установљено још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа и деле верном народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих у Височкој нахији да ће "прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“... Срби су Преображењу посветили древне манастире Будисавце и Сисојевац, градске и сеоске храмове, славе и панђуре, овом благдану су испевали молитвене песме и празнични тропар, скројен у народном десетерцу:
Преображен био си на гори,
Показавши учеником славу,
Колико су могли да је схвате
И поњају, о Христе и Боже!
Молимо Те, да и нама грешним –
По топлима молитвама свете
Богомајке, јавне се, изиде
Свагдашњег Ти сијања сунашце.
Ти нам дајеш светлости и њом нас
Озараваш, нек је слава Теби!
По народном веровању, природа се од овог празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе богочовечанског подвига, ка врху горе, где душу плени и весели чудесна светлост Христова.
Пише: Жељко Перовић
Фото: Дарко Бјелопавлић
Нема коментара:
Постави коментар