недеља, 28. август 2016.

Панaџур


Панaџур за нас селска деца било је нешто што ни у с’н неје могло да се сањује. Кад почне да се приближује тија д’н, ми само мислимо како да намолимо нашити да ни поведу. Деда ми почне ујутру рано да се спремује, обува нови свињсћи оп’нци (гумени му много тешћи и зноје му се нође) нове панталоне и кошуљу и тура дисази на рамо, подокне комшију и отоде. Ја му на прсти навржем кво све да ми купи, кад ме нече поведе, увек ми каже да сам малечка...
Кад отиде, па док се не врне, излудејем оди чекање, сто пути отидем до порту да проверим иде ли, никако време да мине. Пред вечер кад стигне уморан оди одење, разглеџување и куповање, ја само чекам да стури дисазити и кво че извади. 
На једну страну су конопци, оштрилa zа косе, јулари за краве, вретена, и дрвене ложице за бабу, она се радује на вретената и показује како су згодна за врткање и предење. На другуту страну мећици, бомбоне у вишек зaвијене, црвено петле на дрвену дршку-за лизање, и леб симид, лебат бел, убав, мек, па мирише, мирише на симид. Прво њега поједемо без ич, ништа, сув. После се напијемо воду из нову стовну (без њу се не дооди од панаџур), заблажимо се сас бомбонће, а мећицити врљимо на кучето (згњетавили се и уконџили) нека и оно знаје да је бил пaнаџур.
Једну годину појде комшија Војко Мијин сас две черчћe и мене поведоше, да купује овце. Сместимо се у колата, завимо се сас цржлетија и уз труцкање, гломарање и големо нестрпљење стигосмо!
Сместимо се куде се стока продава и купује, он отиде да ни купи мећици. Окре нас говеда, свиње, овце, умирисало се на лајна, пржени мећици, чуре се и меришу чевапчићи и печење, окају продавачи, поју певачице ...
Ми само разглеџујемо и ћутимо. Кад се наједомо, поведе ни чича Војко да разгледамо и купимо си квo сакамо. Прво отидомо на вртешку, заврзаше ни, и почемо да се вртимо , прво испол`ка, а после све појако, ми од стра зажмамо, и кад вртешката стану, отовримо очи.
Кад се малко посабрамо, купимо си прстен и брош. Прстен бел па с црвено окце, убавило! Туримо си и брошат на груди и на њега беоше црвена каменчетија, сијају се, та мани се! Купимо си ратлуци и бомбоне цел вишек, и шарено срце оди тесто што се једе, и на њега огледалце и врчица, да се тури на шију.
Поцркамо од радос!
Укачимо се у колата, и само гледамо у торбицуту кво си све имамо. Чича Војко докара три овце, врза им нође и тури jи у колата, и појдомо си дом. У главу ни бучи оди панаџурат, осечамо мирис од брабоњци и овцете, ама на прс сија црвено камиче, на груди ни брош, у торбичку бомбоне, ратлук, срце сас огледалце и стовница убава, шарена и изглазирана, па има и шoпку!
Може ли боље?!

Пише: Грана Перовић
Фото: Вашар у Пироту, "Старе градске приче" (М. Ј. Игић)

уторак, 23. август 2016.

Црвен пет`л црвено јајце снел

Са једног наступа у "Србији"

 Колкају се облачичи нади Трчивелковуту кућу, допипну чандијето и там’н се распрпешкају и понаместе грбине на дрезгаво јесење сл’нченце, па тићемка искоколе и смазуљају се ничћи низи другуту страну. И не смеју од стра да гледају това што њим се пред очи дешава. Па и сл’нцето, како  уплашено дете, а зажми да не гледа, а како усуле, насрне малко, те поразгреје Пирочанци сабрани на сред чаршију како на панаџур.
Андра Ћоса, поштар, навикал да суде муне нос и у све насрне, да све види, све знаје и све чује, са је позинул како пиле за сису, дигал главу у небеса и само шара с очи.
И види и не види. И верује и не верује. Може бити да је овоја жива истина, а може бити да су му замајали мозак и очи па је манул да разбира.
- А кад па све овоја испричам на женуми, топрва ми тегај нема ништа поверује - ш’пче си у себе. Требеше да и њу, поведем, иначе че рече да сам бил пијан. Оно, кара ђу, ама, она па нече да гледа маџијари.
Премрежило се на Пирочанци у очи оди гледање нанагоре, укочиле њим се шије, ама си никој дом не отоди. Кој знаје какво че још да изведе месје Зје Де Ла Солеј који, еве повече оди саат и половин, виси на канапче, које се скоро и не види, в’рзано оди Трчивелково чандије па до чандије супротиво улицуту.
Месје Солеј је сас акробатсћи марифетлуци у сред д’н зауставил трговију у пиротску чаршију. У дућање су остали само по некој чирак или помлад калфа да пазе и јадују што не може и они да виде това што се само једнуш у живот види.
Бута се народ облечен како за славу, цвркају од стра жене, а деца облечена у матроска оделца окају од радос после свакоју изведену тачку. И зарицају се, да че, малко ли само одв’ркну, да отиду на чиракл’к и занајат при месје Солеја.
Как’в терзил’к, ћурчил’к и шлосерл’к. Ни галантерис му не може пријде ни на мали прс. Па че и њи јутре, кад заврше калфено и мајсторско при њега, да гледа тека цел свет. Да њим пљеска и да ђи слави.
Месје Солеј там’н завршава жонглирање на жицуту сас десетина убави, шарени, порцулансћи тањирје, за који се Јованка Манчићева толко насећира да му не испадну из руће, те мора да ш’пне на началниковицу:
- Била би голема штета. Теквија тањири нес’м у ничију кућу видела. А обишла сам млого големи градови и господсће куће. Скоро како нашата што је.
Там’н она у реч, кад јед’н господин окну оди Трчивелкови ти прозор:
- А сада тачка само за најхрабрије! Даме молимо да одгоде падање у несвест док месје не заврши ову опасну тачку. Осим Париза, родног дома месје Солеја, само још Пирот има час, да види ову тачку. Очију везаних црним повезом, месје Зје Де Ла Солеј ће прећи жицу затегнуту високо изнад ваших глава вршећи непрекидни колут напред, а затим, исти колут назад, опет до почетка жице. Нека му је Бог на помоћ и ваше молитве, Пироћанци!
И док се месје обрча како јелемје на жицуту, сви ситно трепчу и не дишу.
- Не би се укачил на жицуту да знајем да ме на друђити крај чека тепсија бак лава - ш’пче Андра Ћоса. Кој знаје, мож се не би укачил ни за две. Ако се ом’кне, ни у цедило га нема зберу.
- Пу, пепел ти на језик - ш’пче до њега на Мику Распиздри жената и запљувују три пут настрану:
- Пу, пу, пу, црвен пет’л црвено јајце снел меџу нас. Пу, пу, пу да ти се не важи лоша мис’л!
Има ли неко из цењене публике свеже јаје? - ока па онија оди прозорат.
- Те, дај му црвеното петловото што га оточ спомену - одврча Андра на Лепу да њу не остане долањ.
Даде некој јајце, а онија настави да ока:
- Месје Солеј је уморан и гладан од оволиких егзибиција. Зато ће за растанак ручати овде на жици пред вама.
Тури месје тигањ сас јајцето на шпиритусну лампу на жицу, квекну крстато, испржи га и изеде. Тегај се поклони на Пирочанци који углас окнуше:
- Нек ти је наздравље!
И штуче преко балкон у Трчивелко вуту кућу.
Народ се поче растура уз смеј и орату. Само Андра Ћоса ш’пче на побратима си Коцу Муну:
- Све че испричам на женуми: Само че си прећутим за руч’кат на жицуту. Она стално ока како млого троним леб уз једење, па пет кокошће може по мен да се наједу. Мож њу падне на памет да и мене укачи на канап поди сајванат да ручујем. А ја, како сам бојажљив, до Велигден нема да слезнем озгоре. А какво че пошта и народ тегај да праје без мене? 

Пише: Мирјана Јонић Игић, (Мале градске приче)
На слици: Сава Пенгачевић, дизач тегова, на наступу у хотелу "Србија"

среда, 17. август 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (8)

Фотографија са Грчког војничког гробља у Тијабари. Усликана некад осамдесетих. Војници са Пелопонеза доспели су у пиротски крај по окончању Првог светског рата. Њима је врховна савезничка команда одредила улогу мировњака током успостављања нових граница и одузимања територије (царибродског и босилеградског среза) од Бугарске царевине, у знак одштете због језивих злочина њихових аскера над цивилним становиштвом током окупације. Прва балканска зима и епидемија шпанског грипа покосила је свих 358 јелинских официра, подофицира и војника, лако одевених и неприпремљених за студени у Нишављу. Њихове расуте кости неуморно је сакупљала по околним селима племенита Гркиња Екатарина са Волоса, пиротска снаја која је, током ратних вихорова, у свом завичају заволела српског војног лиферанта, наочитог Пироћанца Петра Станковића. У Пирот је стигла заједно са својим изабраником, испрошена и венчана, са његовим дететом у рукама. Тела јелинских миротвораца положена су на једном пропланку у подножју Старе планине. Ту је касније подигнут споменик вајара Сохоса из Атине. Одлуком пиротске Општине, 1924. године та гробљанска парцела поклоњена је занавек грчкој држави. Тако су кротки страдалници донели Србији парче бугарске царевине, а Грчкој парче Србије у сред Пирота  (ср. Мт. 5, 5).

Ж. П. / Старе слике оца Зорана Тошића
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

среда, 10. август 2016.

Прича о пастиру који је пркосио громовима

Сл. 1. Деда Мирко
Деда Мирко је пркосио громовима. На врху Старе планине, са јеванђељем у пазуварки. Узалуд су га оближњи пастири опомињали да бежи ка шуми, дижући руке ка Мрамору одакле се стицала злокобна магла, за њом и опаки облаци, бржи од најхитријих ногу. „А, мене ме Бог чува“, мирно је одговорио уплашеним чобанима и одлучио да остане, на страшном месту, под Копреном, где муње у трену претварају читава стада у стрвине а пастире у црне и аветне прилике, угљенисане статуе које нису имале времена ни да се стропоштају на тло. Деда Мирко је припадао нарочитом типу горштака, молитвених мистика што неодољиво подсећају на старозаветне свеце и пророке[1]. Они су, сви до једнога, изумрли заједно са нашим селима. Били су то тихи и повучени, фамилијарни људи који су у широком луку заобилазили сеоске гужве, задруге и теревенке. Дуге пастирске самоће, које почињу с раним пролећем и трају до позне јесени, развиле су у њима нечујне, унутрашње разговоре и богате духовне садржаје на којима би могли да им позавиде и врхунски калуђери са Атоса. О деда Мирку и његовом, сасвим непотребном, мегдану са планинским стихијама слушао сам од његовог сина Петра и Бојана иконописца, затим од поп Моше и Сике Манића из Дојкинаца. Највише сам дознао од Голуба Јордановића, његовог првог и најмилијег унука кога је он припремао за свог наследника, чувара стада на густим пашњацима под Копреном[2]:

»Можда сам био први или други разред, а можда још увек нисам пошао у школу. Знам да је било пролеће, да сам седео са бабом у кући. Имали смо пуно мајстора. Ту, баш до пута, правили смо појату за овце, да имају где да зимују. Сећам се, баба Загорка сече лук и гледа из големе собе кроз прозор, тамо према Корнету како долази невреме.

– Леле, куде ли је Мирко? Гледе каква злиња иде... – каже она.

Мајстори се одмах повукоше, поче јако невреме како само зна код нас у Дојкинцима. Буде неколико минута, потом се дигне, као да ништа није било. Након неког времена дође један млади пастир са планине и каже мом тати:

– Чика Перо, деда Мирка је на Копрен ударило гром. Жив је али је гол, нема дреје. Да идете да му однесете дреје[3].


Сл. 2, Под Копреном

По дворишту се разлегао јаук, лелечање жена, нико није могао да поверује да је деда преживео гром на Копрену. Тамо је брисани простор, небо и земља, крај... Касније је деда мени причао да су га пастири заиста опомињали и да је горе остао сам. На себи је тада носио гуњу, дебело изаткану пртеницу, са шиљавом капуљачом. Чим је њу натакао на главу, гром га је ударио. Тада смо имали веома паметно куче, бело као снег. Оно је одмах окупило овце у круг, око деда Мирка, и почело да завија. Доле, у подножју Клисуре, чула су га три овчара, међу њима и деда Јован кога је касније такође ударио гром.

– Това на Мирка Денковога кучка лелече. Иди на горе да видиш – рекоше двојица старијих оном најмлађем, а они му сабраше овце да их причувају. Кад је пастир отишао горе, сунце је већ огрејало. Погледа он, види деда Мирка како унутар стада лежи али не може, од узнемиреног кучета, да му приђе, нити да види да ли је он жив. Одмах се спустио доле до старијих овчара да их обавести.

– Деда Мирка је ударило гром! Он је гол. Горе је. Не могу да придем од кучкуту никако!

Сл. 3. Деда Миркова појата
Онда је са њим пошао још један и они заједно, моткама и тојагама, растерају кучку која је одмах, на другом месту, опет окупила овце. Не даје им да пасу, већ их само тако, нервозно, држи да су све на окупу. Када су пришли деди, крај његових груди, са леве стране, до срца, лежало је Свето писмо ушушкано у кесу, од огња нетакнуто[4]. Његов војнички опасач, на три дела је препуко, као секиром исечен. Такође и опанци, без пета и прстију, као на пању одвојени. Деда је тада носио ону старовременску кошуљу од које је на њему остала само руска крагна око врата и рукави над шакама. Панталоне су му биле исцепане од врха до дна на танке и дугачке ресне. Деда је тада већ почео да лелече и да се снажно тресе. Положили су га у њихову гуњу и однели до најближе појате код Лиле Мађинога. Одмах након невремена пала је јака киша са градом који је расхлађивао дедино обамрло и голо тело. Те падавине су крај ове појате направиле локву у коју су га овчари спустили да би му вода олакшала муке и извлачила струју из њега. Тражио је топлоту па су наложили ватру да га угреју... Касније су неки пастири поболи колчеве на том месту под Копреном где је деду ударио гром. Ја нисам био, али, тата ми је причао да се ту, тачно где је деда пао, од удара и силине, направила рупа, као малени кратер у облику човека.

Памтим да су тада из села ка планини отишла пет, шест човека. Узели су цргу, ексере и секиру да тамо, на лицу места исечу и издељају две мотке, направе носила и у њима донесу деда Мирка. Ми смо се, деца, окупили изнад села, код резервоара, да их сачекамо. Чим смо их видели како долазе из Дл`боћи дол, почели смо око њих да скачемо и да се успињемо на прстима да бисмо видели деду у носилима. Он ме је тада чуо, препознао је мој глас. С једном руком се мало усправио да ме види и да ме умири:

– Гоцко! Деда је жив! Не сећирај се! Деда је жив!

То лето смо он и ја преседели у дворишту. Не памтим ко је чувао овце те године. Деда није имао никаквих последица од грома осим што му је на челу, ту где га је ударило, остала црна црта, прљетина, која је скретала до ува и силазила доле на груди. Та горотина на грудима била је већа и видљивија јер му је лице увек било преплануло од сунца. Имала је знак крста који се јасно видео када је деда раскопчавао кошуљу приликом косидбе. Деда је само тада био код лекара и никада више до краја живота. Није се код њих појавио ни када су избиле велике богиње. Тада су сви морали, доле у школу, да се вакцинишу. Мој тата је отишао на појату у Лом да га замени а деда није хтео да сиђе, па отац пошаље мене.

– Иди горе, кажи му да слази, тебе много обича, че те послуша. – Ја одем горе и почнем да га убеђујем како ће да нас казне, да пошаљу полицију, а деда, ни да чује.

– Дете, кажи ти на ове доле неразумне главе, немам ја од кога да се заразим јер код мене не дооди народ, а и ако сам заразен, нема ја кога да заразим јер ми не дооди никој и нема закакво да идем. – И ја дођем доле у школу, тамо је седео један Миле лаборант, на Кеју је радио, крупан човек, Деда Мраз су га звали. И кажем му: – Знаш шта, деда нема да дође, мож` да радите шта хоћете – затим му испричам све како ми је деда рекао, а он ми каже: – Деда је по паметан од сви нас. И он се вакцинисал – и заокружи га у списку. Деди се заиста тада ништа није догодило док се баба Ћева, од Бранка Лисичке баба, вакцинисала и убрзо нестала...

Деда је одувек био везан за цркву. За његовог оца, деда Денка, не памтим да је био толико црквен, мислим да је деда то сам некако стекао. Код нас у кућу одржаван је црквени одбор. Увече се сакупе, на лапму, и причају нешто а мени је то као детету било јако занимљиво. Деда је радио као црквењак и нудили су му паре за ту службу које је он увек одбијао, говорио је да то ради добровољно, од срца. Кад се служи литургија, он у један, у два ноћу крене. Припреми увече дрва, увеже их у цедило и носи доле у цркву да са њима захвати ватру и загреје. Тамо све почисти, упали кандила. Кад дође поп Моша, промрзао од вожње на мотору, деда Мирко му својим топлим шакама загрева руке, дува у њих, приноси му столицу, отвара врата од пећи да га утопли. Много је поштовао свештенике. Он је у цркви био служитељ још у време док је овде боравио отац Дионисије из Липовца, код њега је и научио све те црквене радње.

Сл. 4. Деда Мирко са својим стадом.
На грудима му стоји "Мисионар".
Тако га је носио, под редеником,
да се не би погужвао у торби.
Деда Мирко није много причао, био је тих и никога није убеђивао да буде овакав или онакав. Није се уплитао у расправе. Постио је све постове који постоје, среда, петак, Петрови, за Пресвету, за Божић, за Ускрс. Имали смо горе на појату шећер и хлеб који он надроби у топлу воду и то једе. Његова жена, моја бака, мислим да га није пратила у посту баш у стопу. Он је био домаћин, главни у кући, и могао је да каже: ова кућа данас пости, морате сви да постите, али није био такав да се намеће већ је више примером то показивао. Он пости а ти ако хоћеш придружи се, ако нећеш, то је твоје. Само објави да пост почиње, или да сутра има литургија па ко жели. Једино је мене често убеђивао: – Дете, у цркву мора да се венчаш – а ја му, ето, до данас нисам испунио ту велику жељу...

Сећам се, уочи празника, дуго се молио пред иконама. Ми сви станемо у собу, а он чита, по сат, два. Чини ми се да нас је та његова молитва духовно олакшавала и чистила. Те своје молитве он је знао напамет, читао их је из главе и увек је дуго набрајао оне за које се моли, за болеснике, затворенике, за оне на суду, за путнике, и на крају заврши речима: Боже опрости и мени грешном. Памтим и да се често молио Богу да га одведе на царску њиву где нема суза и уздисаја, где је живот бесконачан.

Деда је имао само један дан школе али је био веома начитан и лепо се изражавао на српском, књижевном језику. Свето Писмо је знао напамет и читао је искључиво црквене књиге и новине, био је претплатник. Горе у Лом, на појати, постоје сандуци и сандуци пуни његових „Мисионара“. Увече окачи лампу на ексер, спусти је ниско да му буде у висини новине, па чита. Тамо је он много волео да борави, понекад остане и да презими. Повремено је баба ишла код њега, а некад и ја одем да му помажем, носим млеко доле до бараке. Кад падне ноћ, ми легнемо и све док се не успавам он ми прича разне догодовштине из свог дугог живота. Сећам се, једном ми је признао да се, две три године након удара грома, огрешио о ону кучку која му је спасила живот на Копрену и да га је убрзо стигла казна. Одвојио је тада неке јагањце за домазл`к и пустио их испред појате, одвојено од мајке[5]. Ту су они мало пасли траву, мало се играли, а кучка, пошто је и она била сасвим бела, ускочи у ту игру и некако успе да закачи једном јагњету доњу вилицу, да је повуче и да јој поцепа усну. Деда горе није имао шта да му ради, да га лечи, морао је да га закоље. Био је толико разочаран и љут на кучку зато што му је нанела штету и истога дана је извео горе на Понор, на главно место за пашу са великим пропланцима на којима сунце лепо опече у пролеће, ту је некада постојало црновунско село. Тамо је она легла крај неког грма, запекла се фино и заспала. Деда Мирко, да јој се освети, узме једно дрво које ми обично зовемо „прљ“ и њиме једном лагано одмери, да би је, потом, прецизним ударцем у главу убио. Када је по други пут, из све снаге, замануо, уместо да врхом удари куче, он други крај дрвета зарије себи у бутину и притом процепа дебеле, пртене и вунене панталоне. Успео је једино да се спусти на земљу и да се ухвати за рањену ногу док се кучка, од његових јаука, разбудила и побегла.

Деда је једва спајао крај са крајем. Није био нимало среброљубив. Живео је у породици од двадесет и четири члана и имао је два старија брата. Они су обојица ишколовали своју децу из те заједнице, а деда није желео да прави проблеме, да се свађа и да замера зато што их они школују и куће од те заједничке имовине која припада и њему. И касније, када је основао своју породицу и изродио три сина и једну ћерку, био је сиромашан. Један од мојих стричева, чича Момир, волео је да учи а деда није имао пара да га школује. Када је требао у јесен да упише пети разред у Височкој Ржани, деда је тада био горе на појату. Врше са кравама и нема новаца да стрицу да за упис, а он приђе код мајке и каже:

– Мамо, ја сад има да се укачим у најголемуту буку и че да окам да че да рипам ако ми тата не даде пет банке. Ја нема да рипнем а ти да знајеш да че ја то да напрајим, па да кукаш, да лелечеш, да га присилимо да ми даде паре да се упишем. – И он заиста оде, попне се горе и викне:

– Татеее! Ако ми не дадеш пет банке, ја че рипнем из букуту и че се убијем! Ја очу да идем у школу!

– Слезни, ало једна, че ти дадем пет банке, не рипе! – одговори му деда а стриц, да буде сигуран, каже: – Дај ђи при маму, па онда че да слезнем! – И тек кад је новац стигао у бабине руке, стриц сиђе и све трчећи, од појате до села, неких пет километара, па још дванаест до Ржане, стигне да се упише у школу.

Сећам се и кад је мој тата хтео да купи од дединог брата Јордана оближњу кућу. Има нас двојицу синова па је желео да сви будемо на окупу. Био је тада у пуној снази, у то време је направио две појате и једну шталу. И пита он једне вечери деда Мирка, јер је ипак он главни, стареја, да ли можемо да пазаримо ту кућу, а деда му каже:

– Иди, леге си Перо. Паниници[6] теби да купимо нема да се задовољиш. Доста је то што имамо. – Била је велика немаштина и беда а деда никада није бринуо због тога. Он нас је првенствено поучавао да будемо људи. Касније смо, хвала Богу, сви ми, његови потомци, стигли из те сиромаштине до својих кућа, сви смо изведени на неки пут...

Сл. 5. Деда Мирко и баба Загорка (Горка) са ћерком Василићом и синовима.
Међу њима стоји најмлађи Момир, доле лево чучи Петар, десно је најстарији Властимир.
 Мене је деда подсећао на патријарха Павла. Био је низак, мирољубив и миран човек. Ходао је са два штапа. Ни са ким се он није посвађао и никада није дигао руку да некога удари. Ако би га баш насекирао, он би скинуо капу и с њом би те пљуснуо по рамену. У сеоску продавницу никад није залазио. Није га занимало ни шта се дешава пред задругом. Технику није подносио а ни вожњу аутобусом[7]. Када се баба шлогирала, возили су га мотором до пиротске болнице. Из села је пешке ишао у град и кад му се родило дуго чекано унуче од сина Момира.

Деда је био, некако, посебан човек. Увек је знао кад се мени месец. Осети то. Само уђе код нас у собу и пита моју жену Божану: – Де, погледе у календарат, дан`ска у колко саата, да ли у дванаесе, да ли у један, че се мени месечина? – Он зна дан, зна и доба дана, само га занима у колико је тачно сати. Кад то сазна, после каже мом тати: – Перо, води рачун, немој да правиш много откосје, че се мења времето и че буде лоше.

Телевизор деда никада у животу није гледао. У ходнику и данас постоји телевизор, баш наспрам његове собе. Ако неко ту седне да гледа, он би само у пролазу добацио: – Мани, не гледај туја кутију да те л`же! – Њега политика нимало није интересовала али је умео да предвиди будуће догађаје. Једном нам је тако рекао: – У Русију че дојде Владимир. И самото му име говори, че влада и че праји мир у свет! Тија човек че дојде и че смири све ово! – Или каже: – Децо, че дојде за председника неки Костурница, коштичаво воће. – А касније, када се све то обистинило, само би додао: – Те, реко ли вам ја! – Такође је и пре бомбардовања причао: – Че дојду челичне птице, са југа, и че баце жешћи камење, али седамдесет и два дана, и това че стане! – Ми смо га умиривали да се много не брине. После, кад нас је НАТО заиста напао, ми водимо децу, скривамо се, мука једна, а он каже: – Не сећирејте се, до Видовд`н това че стане!

Моја сестра од стрица, ћерка од мог чиче Власте, његова унука, умрла је врло млада. И сећам се, ми се сви мучимо, тугујемо, а њему ни суза на оку да кане, ништа. – Дедо бе, Лоза нестаде! – подсећамо га, а он нам спокојно одговара: – Неје нестала. Богу требају и млади људи, и добри људи, отишла је код њега, неје нестала!

Памтим и кад је било помрачење сунца. Он напољу седи, поред дрвника, загрева се, а Божана му каже: – Дедо, че буде сутра помрачење сунца, немој да седиш покре дрвникат. – Знам ја то да че да буде – каже он – ништа то неје, то че да пројде, ништа се ви не сећирајте... – А сутрадан, када се све завршило, почео је да јадикује: – Е, децо моја, че запале Русију, че видите! Помрачење сунца значи Русију да че запале! – Ми му кажемо: – Ма, какво дедо причаш, што па Русију? – а већ након две недеље, избио је рат у Чеченији. Деда је често говорио да ће у будућности да завлада жута раса, да ће да нас населе Кинези али и да ће доћи сретно време за млад нараштај када ће са златним кашикама да се једе...

Сл.6. Породица на окупу, на Ђурђевдан код деда Мирка.
Деда је увек гласно причао јер је слабо чуо. Временом му је ослабио и вид. Пипа, пипа па нешто и назире. Наше ћерке су му тада читале његове црквене књиге а он, за сво то време само плаче. Јео је два пута дневно, доручак и вечеру. Моја мама му постави храну а он каже: – Цвето, остави ми колко је нормално за човека да једе, јер ја нема мерку. Не знам колко ми је доста. Све изедем а после ми буде тешко. – У дубокој старости о њему је бринула и Божана. – Ја сам сад твоје треће дете – говорио је њој. Наша млађа ћерка Душица, његова праунука, кад је била мала, чим стигнемо у село, одмах узима свој тањир и иде код њега у собу да тамо заједно са њим руча. Деда јој нешто прича, прича, а она уопште и не једе, само гледа у њега, много јој је био интересантан...

Деда Мирко је радио док год је могао. Пчеле је вечито чувао. Оне су биле изнад куће а он је тачно знао када треба да се гледају. Тад сиђе са појате, све остави, и дође код њих. Никада није носио капу, ни рукавице, никакву заштиту. Памтим, једном се догодило да је муњевито искочио из слога, и трчећи, онако обучен, скочио право у воду. Када је изашао, само је рекао: – Копривњача ме избива, ја више не могу да гледам пчеле. – Вероватно су га много напале па се појавила алергија, отада је кошнице преузео мој тата. Деда је дуго косио, барабар са нама. Све косе које нама не ваљају, њему су биле најбоље. Он их узме, среди их и после код њега, све добро режу. Скоро до краја живота секао је дрва за потпалу. Ми му бранимо, али узалуд. Он цепа а ми, мој отац, брат и ја, стојимо крај њега, срамота нас. Кад би неко погледао са пута могао би да помисли: – Гледе, ове три ленштине! Деда Мирко, једва стоји нанође, а сече им дрва! – Једанпут сам му зато узео секиру и бацио је, а деда ми каже: – Пусти ме, не дире ме, ја једем кору хлеба, очу да је зарадим! – Деда је чувао овце на планини скоро до своје деведесете. Ишао је у Лом док год су га служиле ноге, тамо је дуго седео. Касније му је много недостајала појата. Три, четири године пре смрти, рекао је једном мојој жени:

– Божано! Нешто че те замолим! Да кажеш на Голуба да ме вози у Лом!
– Ама, дедо, шта ћеш у Лом, чиме ћеш горе да се храниш? – каже му она.
– Па, горе се са коси. И свако јутро, с тија што косе, с њи че и да ручам.
– Али, како ћеш ноћу, кад останеш сам?
– Водите ме ви горе да ја видим свет!
– Дедо, ама какав свет тамо има?
– Мени је горе свет. А позивар ка дојде, л`ко че ме најде, где год да сам.

И водили смо га. Пет, шест дана је спавао горе. Испунили смо му ту велику жељу. Када је деда Мирко умро била је јака зима, поледица, све пуца од велике хладноће. Једва смо успели да стигнемо до села. Возили смо се сви у једном џипу, морали смо да седимо у ковчегу, купљеном за дедин погреб. До сеоског гробља је успео да се пробије и поп Моша, по сваку цену је решио да дође, да испоштује старог црквењака. Тада смо нас седморица дуго копали гроб. Ударали смо из све снаге секирама у залеђену земљу и једва, тек помало, кидали од ње. Деда Мирко је умро тихо и мирно, пред зору 13. фебруара 2006. године, у својој деведесет и осмој години. Пре своје смрти нити је лежао, нити је боловао.«

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима


Сл. 7. Деда Мирко и његов свет.
Фусноте:
[1] У новије време, у једној појати над Дојкинцима, живео је деда Риста Белац који никада није силазио у село на зимовање. Са стотинак оваца и пет, шест крава, био је сасвим одсечен од света током читаве године. Сваког Васкрса, бирао је најлепше јагње из свог тора и доносио као уздарје у Богородичин манастир. Догодило се једног лета да му се у току ноћи запали штала и да сва стока изгори у њој. Пламен би тада прогутао и њега и његовог унука са којим је спавао у оближњој појати да успаничена мачка није почела да скаче по њима и да их гребе по лицу. Из собе пуне дима побегли су у задњем тренутку, искочивши кроз прозор. Сељани су након тога почели да се подсмевају и њему и његовој побожности. Били су убеђени да се ћутљиви старац и сам разочарао и да више никада неће крочити у манастир. Међутим, на опште изненађење, у први Васкрс по несрећи, деда Риста се појавио у Височку светињу са уобичајеним даром, јагњетом у рукама које је те године купио од других пастира. Ћутке, као праведни Јов, издржао је терет свих невоља и кушања а његово стадо се убрзо, за пар година, обновило и умножило. (по казивању Голуба Јордановића и Бојана Васића из Дојкинаца)
[2] Голуб је рођен 1960. а деда Мирко 1908. године. У време несреће имао је око 60 година.
[3] Дреја је одећа.
[4] Када је Голуб касније убеђивао свог деду да је Библија остала неопрљена зато што уствари затворена књига не може да гори, он му је убеђено одговарао: Дете, и мене и књигуту, спасил је Бог!
[5] Чување за домазл`к значи чување стоке за тов. Буквално: чувати је до-масти, до-маз, отуда и та реч.
[6] Панинци је назив за део Дојкинаца, горе према караули.
[7] Деда Мирко је моторну тестеру називао „душевадником“ јер она уме да се поквари и човека да изневери у сред посла и планине, за разлику од секире која је поуздана алатка са држаљом, увек и свугде лако заменљивом.


Фото:
Сл. 1, 3, 4, 5, 6, 7. - из породичне збирке Јордановића
Сл. 2 - Милан Симоновић из Ниша.

Коришћени извори:
Казивање Голуба и Божане Јордановић, аудио запис Ж. П. Пирот 2016.
Казивање свештеника Момира Панчића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Петра Јордановића, аудио запис Ж. П. село Дојкинци 2015.
Казивање Синише Манића и Бојана Васића, аудио запис Ж. П. Дојкинци 2015.

субота, 06. август 2016.

Из села у град

Село Велика Лукања (данас потољено)
Кад сам био дете, као ви – причао нам је отац једне зимске вечери – у једном селу, под Старом Планином, била је многољудна задруга деда Живка Цојинца. У њој беху три његова средовечна сина, које је Бог био обдарио лепим породом. Сваки је имао по седморо деце. Ова задруга беше чувена не само по својој многољудности, већ и по изврсном реду који је у њој владао. Свако је имао свој одређени посао. Од овога не беше поштеђен ни мали Мита, најмилије деда Живково унуче.


Док је Мита био још нејак, налазио се око живине. А кад поодрасте, произведоше га за овчара. Доцније, опет, због своје особите бистрине, постаде козар. А то није био лак посао. Овце су кротке и не удаљују се много једна од друге, те их није тешко чувати. Међутим, козе су права напаст! Врло су несташне. А кад се распрсну по шумарцима и шипражју, брстећи сочно лишће, не можеш их лако скупити. За ово је требала велика окретност. То је било веома потребно нарочито и с тога, што је у једном крају сеоске шуме, на једном пропланку, расла некаква трава, коју су козе врло радо јеле, па после од ње цркавале.


Летњи дан. Сунце високо одскочило на ведроме небу. Његови топли зраци јако загрејали ваздух. Да није поветарца, који тихо ћарлија, не би се могло издржати од силне жеге...
Мита прикупи своје козе, с којима беше дубоко зашао у шуму, и дотера их да пландују у хладу једне гранате букве. Ту оне полегаше једна поред друге и почеше преживати, а он седе и наслони се леђима на њено дебло. Скиде торбицу с рамена, простре је преда се и извади из ње што од куће беше понео за јело. Пошто се мало поткрепи, оде до оближњег извора те се напи хладне воде. Затим се врати и прилеже у хладу.
Ниже ногу му жубораше бистри поточић, а више главе шумораше лишће које се нијаше на гранама букве. Ову успављиву музику природе допуњаваше ћарлијање тихог поветарца, који га миловаше по лицу... И не потраја дуго, а он заспа...
Колико је тако спавао, не зна се. Али кад се пробуди, јако се изненади пошто виде да му нема ни једне козе. Брзо пође да их тражи. Ослушкиваше, не би ли чуо глас клепетуше јарца предводника, али свуда владаше нема тишина... Он се врло забрину. Поче слутити и оно што је најгоре... И није се преварио. После дугог и мучног тражења по шуми, оде и до познатог пропланка, где је расла она злогласна трава. Имао је шта и видети. Све су козе лежале јако надувене, као мехови! Неке су биле већ мртве, а неке у последњим самртним трзајима...
Шта ће сад?!.. Кући није смео за живу главу. Није се толико бојао казне, колико га је било стид због овога што му се догодило.
После дугог размишљања, испне се на врх са кога је могао да види своје село. Погледа на родитељску кућу и заплака горко... Сагну се те пољуби родно тле, на коме је стајао, па се онда упути на супротну старну. – И пође у непознат свет.
Ишао је, већином кроз шуму, до неко доба ноћи. Није се плашио шумских зверова, али се бојао људи. Стрепео је да га случајно не би спазио неко који би га познао. Напослетку стиже до некаквог села. Ту, крај пута, било је нечије гумно. Он се завуче у један стог сламе. И, онако уморан, одмах заспа.
Сутрадан, док се још није свануло, он устаде и настави пут. Шума његовог села била му је далеко иза леђа, а овај крај сасвим непознат. Да не би залутао, ишао је све планинским венцем. Успут је крадом брао дивље крушке, да би утолио глад. Тек око подне изби на један врх са кога, далеко у равници, угледа некакву варош. По причањима, која је слушао од својих укућана, сети се да је то окружни град, у који је понеко од њих суботом силазио на трг, да понешто прода или купи.
Куд ће сад?!.. С леве стране уздизаху се небројени планински огранци; а с десне, тамо у даљини, пружила се дугачка равница, која је и с друге стране била ограђена високим планинама. Средином ове равнице вијугала је река, која му се учини много већа од оне у његовом селу. Она је била све ужа у правцу, куда је ишао; а тамо, на крају равнице, рачвала се у два крака. По томе он закључи да иде узводно. А слушао је да се на десном њеном краку налази и једна варошица, у коју никако не одлазе његови из села. И он одлучи, да иде тамо.
Ишао је тако, мучећи се и злопатећи по врлетним и безпутним кршевима, још два дана. И тек другог дана предвече он стиже куд је пошао. Причека да се добро смркне, па дође до врела, које је било крај варошице. Ту је у једној ливади био стог сена. Он се увуче у сено, да одспава, па ће после видети шта ће и како ће.
Сутрадан, пре зоре, он се извуче из сена и приђе врелу. Сагну се крај њега и отпоче шакама захватати воду, да се умије. Кад се усправи, а оно на супротној страни угледа некакву средовечну жену, која је ту, из најближе куће, дошла с бакрачима, да захвати воде. Он се трже, а она се јави:
- Добро јутро, мали!
- Бог ти добро дао! – отпоздрави он.
- Чији си?
- Ја нисам одавде.
- А одакле си?
- Одозго, из Висока – слага он.
- Па шта ћеш овде?
- Остао сам без родитеља, а и од родбине немам никога, па сам дошао да тражим службу.
- А да ли би хтео да учиш занат?
- Бих, драге воље, ако би ме само ко хтео да прими.
Жена га погледа. Био је много ислабео од силног пута и глади. То је косну и јако се сажали на њега.
- Ако хоћеш, хајде са мном! – рече она. – Мом је мужу потребан шегрт.
Он се прихвати овога позива, као дављеник сламке, и оде с њом.
Муж ове жене, који је био ћурчија, прими га радо. Они нису имали деце, и њему је ту било добро. Мало је радио по кући, а више у радњи. И за кратко време научио је много више него шегрти других мајстора, који су највећи део времена морали проводити у кућним радовима.
После неколико година Миту произведоше за калфу. Онда он доби и приличну плату, коју је најбрижљивије штедио. А кад доцније положи мајсторски испит, имао је довољно уштеђевине да отвори самосталну радњу.
Досад, пошто је сву пажњу био обратио на то да што боље изучи занат и што пре дође до свога парчета хлеба, Мита није много размишљао о својима у селу. Али сада, кад је постао свој човек, њега наједаред обузе силна жудња за њима... Натраг, у село, није могао. Ко зна како би тамо пролазио са својим занатом, а на сељачки рад није навикао... И он напослетку одлучи, да пређе у окружни град, где његови често долазе. Ту ће се распитати о њима. А после већ видеће шта ће.

Кад је прешао у окружни град, ту Мита убрзо отвори своју радњу, која му је врло добро ишла. Распитао се и о својима у селу. Сви су били у животу, сем деда Живка. Он је склопио очи не дочекавши да поново види своје најмилије унуче, за које су сви мислили да су га сигурно зверови растргли. Те године о Ђурђевдану, кад је била сеоска слава, Мита први пут оде у своје село. Однео је много поклона. Свима у кући, па и оној најмањој деци, купио је по нешто лепо. Сви су му се много обрадовали, а највише његови родитељи. Њиховој радости није било краја...

- Знате ли ко је овај Мита, о коме сам вам сада причао? – упита отац кад заврши своје причање. Отац је на крштењу добио име Димитрије, али су га сви скраћено звали Мита, као што је било име и јунака ове приче. И он је био ћурчија, а знали смо већ да је рођен у селу Великој Лукањи, под Старом Планином, и да му се деда звао Живко. Према томе није нам тешко било погодити да нам је то он о себи причао. Тако смо, ето, сазнали како нам је отац прешао из села у град.


Пише: Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја" (објављено 1935. године)
Фото: Село Велика Лукања (данас потопљено), из монографије, стр. 139.