 |
| Са једног наступа у "Србији" |
Колкају се облачичи нади Трчивелковуту кућу, допипну чандијето и там’н се распрпешкају и понаместе грбине на дрезгаво јесење сл’нченце, па тићемка искоколе и смазуљају се ничћи низи другуту страну. И не смеју од стра да гледају това што њим се пред очи дешава. Па и сл’нцето, како уплашено дете, а зажми да не гледа, а како усуле, насрне малко, те поразгреје Пирочанци сабрани на сред чаршију како на панаџур.
Андра Ћоса, поштар, навикал да суде муне нос и у све насрне, да све види, све знаје и све чује, са је позинул како пиле за сису, дигал главу у небеса и само шара с очи.
И види и не види. И верује и не верује. Може бити да је овоја жива истина, а може бити да су му замајали мозак и очи па је манул да разбира.
- А кад па све овоја испричам на женуми, топрва ми тегај нема ништа поверује - ш’пче си у себе. Требеше да и њу, поведем, иначе че рече да сам бил пијан. Оно, кара ђу, ама, она па нече да гледа маџијари.
Премрежило се на Пирочанци у очи оди гледање нанагоре, укочиле њим се шије, ама си никој дом не отоди. Кој знаје какво че још да изведе месје Зје Де Ла Солеј који, еве повече оди саат и половин, виси на канапче, које се скоро и не види, в’рзано оди Трчивелково чандије па до чандије супротиво улицуту.
Месје Солеј је сас акробатсћи марифетлуци у сред д’н зауставил трговију у пиротску чаршију. У дућање су остали само по некој чирак или помлад калфа да пазе и јадују што не може и они да виде това што се само једнуш у живот види.
Бута се народ облечен како за славу, цвркају од стра жене, а деца облечена у матроска оделца окају од радос после свакоју изведену тачку. И зарицају се, да че, малко ли само одв’ркну, да отиду на чиракл’к и занајат при месје Солеја.
Как’в терзил’к, ћурчил’к и шлосерл’к. Ни галантерис му не може пријде ни на мали прс. Па че и њи јутре, кад заврше калфено и мајсторско при њега, да гледа тека цел свет. Да њим пљеска и да ђи слави.
Месје Солеј там’н завршава жонглирање на жицуту сас десетина убави, шарени, порцулансћи тањирје, за који се Јованка Манчићева толко насећира да му не испадну из руће, те мора да ш’пне на началниковицу:
- Била би голема штета. Теквија тањири нес’м у ничију кућу видела. А обишла сам млого големи градови и господсће куће. Скоро како нашата што је.
Там’н она у реч, кад јед’н господин окну оди Трчивелкови ти прозор:
- А сада тачка само за најхрабрије! Даме молимо да одгоде падање у несвест док месје не заврши ову опасну тачку. Осим Париза, родног дома месје Солеја, само још Пирот има час, да види ову тачку. Очију везаних црним повезом, месје Зје Де Ла Солеј ће прећи жицу затегнуту високо изнад ваших глава вршећи непрекидни колут напред, а затим, исти колут назад, опет до почетка жице. Нека му је Бог на помоћ и ваше молитве, Пироћанци!
И док се месје обрча како јелемје на жицуту, сви ситно трепчу и не дишу.
- Не би се укачил на жицуту да знајем да ме на друђити крај чека тепсија бак лава - ш’пче Андра Ћоса. Кој знаје, мож се не би укачил ни за две. Ако се ом’кне, ни у цедило га нема зберу.
- Пу, пепел ти на језик - ш’пче до њега на Мику Распиздри жената и запљувују три пут настрану:
- Пу, пу, пу, црвен пет’л црвено јајце снел меџу нас. Пу, пу, пу да ти се не важи лоша мис’л!
Има ли неко из цењене публике свеже јаје? - ока па онија оди прозорат.
- Те, дај му црвеното петловото што га оточ спомену - одврча Андра на Лепу да њу не остане долањ.
Даде некој јајце, а онија настави да ока:
- Месје Солеј је уморан и гладан од оволиких егзибиција. Зато ће за растанак ручати овде на жици пред вама.
Тури месје тигањ сас јајцето на шпиритусну лампу на жицу, квекну крстато, испржи га и изеде. Тегај се поклони на Пирочанци који углас окнуше:
- Нек ти је наздравље!
И штуче преко балкон у Трчивелко вуту кућу.
Народ се поче растура уз смеј и орату. Само Андра Ћоса ш’пче на побратима си Коцу Муну:
- Све че испричам на женуми: Само че си прећутим за руч’кат на жицуту. Она стално ока како млого троним леб уз једење, па пет кокошће може по мен да се наједу. Мож њу падне на памет да и мене укачи на канап поди сајванат да ручујем. А ја, како сам бојажљив, до Велигден нема да слезнем озгоре. А какво че пошта и народ тегај да праје без мене?
Андра Ћоса, поштар, навикал да суде муне нос и у све насрне, да све види, све знаје и све чује, са је позинул како пиле за сису, дигал главу у небеса и само шара с очи.
И види и не види. И верује и не верује. Може бити да је овоја жива истина, а може бити да су му замајали мозак и очи па је манул да разбира.
- А кад па све овоја испричам на женуми, топрва ми тегај нема ништа поверује - ш’пче си у себе. Требеше да и њу, поведем, иначе че рече да сам бил пијан. Оно, кара ђу, ама, она па нече да гледа маџијари.
Премрежило се на Пирочанци у очи оди гледање нанагоре, укочиле њим се шије, ама си никој дом не отоди. Кој знаје какво че још да изведе месје Зје Де Ла Солеј који, еве повече оди саат и половин, виси на канапче, које се скоро и не види, в’рзано оди Трчивелково чандије па до чандије супротиво улицуту.
Месје Солеј је сас акробатсћи марифетлуци у сред д’н зауставил трговију у пиротску чаршију. У дућање су остали само по некој чирак или помлад калфа да пазе и јадују што не може и они да виде това што се само једнуш у живот види.
Бута се народ облечен како за славу, цвркају од стра жене, а деца облечена у матроска оделца окају од радос после свакоју изведену тачку. И зарицају се, да че, малко ли само одв’ркну, да отиду на чиракл’к и занајат при месје Солеја.
Как’в терзил’к, ћурчил’к и шлосерл’к. Ни галантерис му не може пријде ни на мали прс. Па че и њи јутре, кад заврше калфено и мајсторско при њега, да гледа тека цел свет. Да њим пљеска и да ђи слави.
Месје Солеј там’н завршава жонглирање на жицуту сас десетина убави, шарени, порцулансћи тањирје, за који се Јованка Манчићева толко насећира да му не испадну из руће, те мора да ш’пне на началниковицу:
- Била би голема штета. Теквија тањири нес’м у ничију кућу видела. А обишла сам млого големи градови и господсће куће. Скоро како нашата што је.
Там’н она у реч, кад јед’н господин окну оди Трчивелкови ти прозор:
- А сада тачка само за најхрабрије! Даме молимо да одгоде падање у несвест док месје не заврши ову опасну тачку. Осим Париза, родног дома месје Солеја, само још Пирот има час, да види ову тачку. Очију везаних црним повезом, месје Зје Де Ла Солеј ће прећи жицу затегнуту високо изнад ваших глава вршећи непрекидни колут напред, а затим, исти колут назад, опет до почетка жице. Нека му је Бог на помоћ и ваше молитве, Пироћанци!
И док се месје обрча како јелемје на жицуту, сви ситно трепчу и не дишу.
- Не би се укачил на жицуту да знајем да ме на друђити крај чека тепсија бак лава - ш’пче Андра Ћоса. Кој знаје, мож се не би укачил ни за две. Ако се ом’кне, ни у цедило га нема зберу.
- Пу, пепел ти на језик - ш’пче до њега на Мику Распиздри жената и запљувују три пут настрану:
- Пу, пу, пу, црвен пет’л црвено јајце снел меџу нас. Пу, пу, пу да ти се не важи лоша мис’л!
Има ли неко из цењене публике свеже јаје? - ока па онија оди прозорат.
- Те, дај му црвеното петловото што га оточ спомену - одврча Андра на Лепу да њу не остане долањ.
Даде некој јајце, а онија настави да ока:
- Месје Солеј је уморан и гладан од оволиких егзибиција. Зато ће за растанак ручати овде на жици пред вама.
Тури месје тигањ сас јајцето на шпиритусну лампу на жицу, квекну крстато, испржи га и изеде. Тегај се поклони на Пирочанци који углас окнуше:
- Нек ти је наздравље!
И штуче преко балкон у Трчивелко вуту кућу.
Народ се поче растура уз смеј и орату. Само Андра Ћоса ш’пче на побратима си Коцу Муну:
- Све че испричам на женуми: Само че си прећутим за руч’кат на жицуту. Она стално ока како млого троним леб уз једење, па пет кокошће може по мен да се наједу. Мож њу падне на памет да и мене укачи на канап поди сајванат да ручујем. А ја, како сам бојажљив, до Велигден нема да слезнем озгоре. А какво че пошта и народ тегај да праје без мене?
На слици: Сава Пенгачевић, дизач тегова, на наступу у хотелу "Србија"
Нема коментара:
Постави коментар