недеља, 28. август 2016.

Панaџур


Панaџур за нас селска деца било је нешто што ни у с’н неје могло да се сањује. Кад почне да се приближује тија д’н, ми само мислимо како да намолимо нашити да ни поведу. Деда ми почне ујутру рано да се спремује, обува нови свињсћи оп’нци (гумени му много тешћи и зноје му се нође) нове панталоне и кошуљу и тура дисази на рамо, подокне комшију и отоде. Ја му на прсти навржем кво све да ми купи, кад ме нече поведе, увек ми каже да сам малечка...
Кад отиде, па док се не врне, излудејем оди чекање, сто пути отидем до порту да проверим иде ли, никако време да мине. Пред вечер кад стигне уморан оди одење, разглеџување и куповање, ја само чекам да стури дисазити и кво че извади. 
На једну страну су конопци, оштрилa zа косе, јулари за краве, вретена, и дрвене ложице за бабу, она се радује на вретената и показује како су згодна за врткање и предење. На другуту страну мећици, бомбоне у вишек зaвијене, црвено петле на дрвену дршку-за лизање, и леб симид, лебат бел, убав, мек, па мирише, мирише на симид. Прво њега поједемо без ич, ништа, сув. После се напијемо воду из нову стовну (без њу се не дооди од панаџур), заблажимо се сас бомбонће, а мећицити врљимо на кучето (згњетавили се и уконџили) нека и оно знаје да је бил пaнаџур.
Једну годину појде комшија Војко Мијин сас две черчћe и мене поведоше, да купује овце. Сместимо се у колата, завимо се сас цржлетија и уз труцкање, гломарање и големо нестрпљење стигосмо!
Сместимо се куде се стока продава и купује, он отиде да ни купи мећици. Окре нас говеда, свиње, овце, умирисало се на лајна, пржени мећици, чуре се и меришу чевапчићи и печење, окају продавачи, поју певачице ...
Ми само разглеџујемо и ћутимо. Кад се наједомо, поведе ни чича Војко да разгледамо и купимо си квo сакамо. Прво отидомо на вртешку, заврзаше ни, и почемо да се вртимо , прво испол`ка, а после све појако, ми од стра зажмамо, и кад вртешката стану, отовримо очи.
Кад се малко посабрамо, купимо си прстен и брош. Прстен бел па с црвено окце, убавило! Туримо си и брошат на груди и на њега беоше црвена каменчетија, сијају се, та мани се! Купимо си ратлуци и бомбоне цел вишек, и шарено срце оди тесто што се једе, и на њега огледалце и врчица, да се тури на шију.
Поцркамо од радос!
Укачимо се у колата, и само гледамо у торбицуту кво си све имамо. Чича Војко докара три овце, врза им нође и тури jи у колата, и појдомо си дом. У главу ни бучи оди панаџурат, осечамо мирис од брабоњци и овцете, ама на прс сија црвено камиче, на груди ни брош, у торбичку бомбоне, ратлук, срце сас огледалце и стовница убава, шарена и изглазирана, па има и шoпку!
Може ли боље?!

Пише: Грана Перовић
Фото: Вашар у Пироту, "Старе градске приче" (М. Ј. Игић)

Нема коментара:

Постави коментар