недеља, 17. јун 2018.

Лапис

Много се радујем кад стигне пролет. Саберемо се деца, па по цел д'н не улазимо у кућу. Орлецамо по поље, по село, а највише идемо покрај реку. Она је још голема, па не смејемо да газимо, али гледамо како тече све док ни се не заврти у главу. Врљамо камење и такмичимо се кој че подалеко врљи, чији камик че поголем клобук да напраји. Намокримо се, и ја се тека често разбољевао.
Цркнем од јад, с'лнце огрејало па ми не дава мир да лежим, деца цвркају по сокаци, цвеће се расц'втело по ливаде што су озеленеле, а ја лежим болна.
Баба ми вари травће и тура ми облози, па се побрже придигнем. Али јед'н пут испаде много лоше. Цел д'н се играмо, и увече осети студ, и поче ме кара на грозницу. Једва се оми и лего. Баба дојде да ме целива преди спање и уплашено окну деду: „Јоване, дојди да видиш девојчето има ватру, целото гори!“ Целу ноч ме масираше, варише чајеви, и не заспамо.
Ујутру малко заспа, кад отвори очи, они покре мен. Подигоше ме да седнем, и баба ми принесе ћисело млеко да једем. Тура ми ложицу у уста и моли ме да једнем, да ојачам, и преборим болкуту. После ми тура облође оди комову рећију на гушу, масира ме с њу, ја се тресем, и зуби ми клоцају. Они не престањују, завивају ми нође у крпе сас оц'т, покривају ме сас дебеле црђе, и чекају ме да се презнојим. Кажу ми чим се презнојим че ми спадне ватрата, и че се дигнем.
Заспим, пак ме буде. Нес'м се презнојила, пак масирање, оц'т и комова рећија, завивање. Не давају ми да спим, ја заспим, буде ме. И тека минуше веч два д'на. Ватра спадне, дигне се. Ја спим, будим се, сањујем, вревим у с'н, појем. Баба ме моли: „Немој да појеш, плашиш ме!“
Дооде жене, кроз трепће видим моју тетка Зорку, Јованку Николинску, баба Љубу, Драгу Радојкову, Дану Николинску. Свака донела некакву травку да ми стуре ватру, да ми оздравеје гуша, и против уроци. На груди ми турају крпе, цела сам се умерисала на оц'т, рећију, компири, лук. Кад ми малко буде боље подизају ме да седнем, и изводе на двор да се изветреје соба и да уватим чист ваздух.
Кад се презнојим и буде ми боље, ја само мислим како да се дигнем и да отидем у Ћутин сливник да наберем љубичице. Сливник одма поди нашуту кућу, ограден сас висок дувар од камење, ја га прескочим, па кад улезнем заштукнем од убавило. 
Љубичице расејане на огњишта, по целијат сливник ц'вту и трепту. А меришу, ч'к се на путат осечају!
Прво улезнем да разгледам, после почнем да берем. Пробирам најубаве и од њи правим топчице, врзујем ји сас конч'к, и турам под сливу, па легнем у травуту и гледам у небо и зеленило. Меришем и слушам Нишаву како доле поди путат тече.
Донесем ји дом и натурам у чашће, у свете собе, па цела кућа замерише! 
После идем у Камениту кулу, поди сливнцити, на саставци куде се Темштица саставља сас Нишаву. Укачим се на најголем камик, и седнем, гледам рећете, а уз камењети ц'вту беле крупне љубичице. И од њи напрајим топчице, и једва чекам јутре да отидем у школу и да на моју учитељицу Цицу однесем једну плаву и једну белу. Она ји померише, па се убаво и мило насмеје, и каже: „ Хвала ти дете, много су лепе“. А мени ми се срце разлупа од радос.
Плашим се да не прец'вту док ја оздравејем, и стално питујем бабу да ли су се ресц'втеле. Она ме смирује: „ Де бре синко, топрв су почеле попурће да искарују“.
Време мињује, не знам ни колко време лежим. Жене дооде, доносе ми жежак леб, меко сирење, баницу, мед, печену дуњу. Деда ми дава ментолће бомбоне да ми омекнеје гушата. Мени ми се стално спи.
Један пут кад беоше дошле жене, дојде баба Дика Џућина, и чу вој глас како ока: “Ма кво сте се сабрале тува! Девојче не може да дише од вас. Излазете!“ Ја се зарадова кад ју видо. Онака крупна, погрбена, за час заведе ред.
Седе при мен, и рече: „ Са че ја испратим Обрена да те сас лапис олечи. Има одма да се дигнеш!“
Деда дојде да ми објасни како че чича Обрен једну пручку да ми тури у гушу, и да ми пипне белуту скраму на крајницити, и све че буде одма готово. Ја поче да викам, и реко нечу ништа да ми работи, да се плашим.
Кад стиже чича Обрен, седе до мен, и поче смирено и пол'к да објашњава како че за час да ме пипне и одма че ми буде боље, нема да осетим а ако ме заболи да га уапем за руку колко могу јако. „Јок!“ Викам, и обрчам се на другу страну.
Они ме моле, убеџују, ја не пристањујем. Дооди и отооди човек неколко пути.
Кад се привечери, деда седа на креветат покре мен, узе ми двете руће у његовете, и т'г ми рече:
„ Гане, кутре моје малечко, ти знајеш дека те деда никад не л'же. Послушај ме, нека дојде чича Обрен, нека ти помогне. Ја кад сам бил дете много сам патил од крајници. И све су ме тека лечили. Неје страшно. Малко че ти се заповрча, али нема ништа да осетиш, нема да те боли.“
Ја пристадо!
Дојде чича Обрен, отвори уста, он стварно много пол'к гурну ми пручкуту у уста, пипну ме два пути, ја испљува крваву и слану густу течнос. Он се зарадова и рече: „Те, готово! Виде ли?!“
Стварно не беше страшно. Да ли стварно не беше страшно или сам се ја много уплашила, па од стра и не осети ништа, не знам.
Одма заспа, и кад се разбуди, у собу осети мирис на љубичицу. Баба ми донела да видим дека још несу прецавтеле.
И оздраве од лаписат. А кво је тој лапис, ич не знам, али помага.
Оздраве за Ћутинијат сливник и Камениту кулу. Какава голема радос! 

Пише: Грана Перовић

петак, 01. јун 2018.

Нестајемо



 Кажу да је планета пренасељена, да су њени ресурси на измаку а овај стари школски документ, сачуван у црквеном архиву, говори супротно. Ту пише да је у селима пиротског округа 1930. године живело чак 4526 ђака нижих разреда основне школе. Замислите, Стара планина је, скупа са оближњим пољима и равницама, успевала да засити сва та дечија уста, здравом органском храном и беспрекорном пијаћом водом. Сада је све то запрложено, пусто, још и угрожено од МХЕ пробисвета... Деце одавно нема у пиротским селима а из године у годину све их је мање и у варошким школама. Свеједно је да ли се то збива по неком природном закону по коме ће ове просторе у будућности населити неки млађи и виталнији народ. Или је то део фамозног пројекта „златна милијарда“ због кога је ваљда и толико дозовољених отрова данас у храни, у ваздуху, у медицинским препаратима, бомбама, у савременој култури која пропагира настраност и смрт... Истина је да нестајемо. Окружени чудесним пределима. Одумиремо са једног од најблагороднијих поднебља на свету.

Пише: Ж. П.
Фото: Топли До, Милан Симоновић

субота, 26. мај 2018.

Чуркало

Овуја годину пролет стиже на време, пада ћиша, греја с'лнце, б'ш колко требе за поље и за народ. Све букну одједнуш, све се озелени, расц'вте, умериса. Све оживе и размрда се!
Старци излезли преди кућу, седли на дувар и припичају се на с'лнце, деца доватила лопте и клисове, играју се. Сваћи сокак је п'лн! Ушкрипала се кола по пут, граби народ да завршава работе. Стока оживела, трчећи излази из кошаре да пасне зелену травицу. Јагањци баба пуштила у двор, они од како су се ојагњили несу видели с'лнце, рипају нође да си потроше од радос. Кокошће копају глисте и задовољно квоцају, а петлови се каче на високо дрво и поју најгласно што може.
Работе се завршавају на време. Поораше се морузе, окопаше и загрнуше. Насадише се лукови, градине, окопаше и изврзаше лозја. Народ задовољан.
Баба се врча из градину, умерисала се на свакакве травће и насмејана ми казује како је много убаво за плевење. У руће држи градинско цвеће и гура ми га под нос да осетим како убаво мерише.
Ујутру се будим, отворен ми пенџер, до њега јаралика сас зелени листови, прец'втеле и наврзале јаралиће. Под пенџер мерише засадено цвеће. Нишава тече, а у јараликуту се накачила тичетија, па поју. Ја се протезам и уживам док ји гледам како весело рипају од једну гранћу на другу.
Улезе баба и рече како су решили сас деду да идемо у Будиндел. Он отиш'л сас колата и покарал све кво је имало за једење, пијење, алат и крошње. Ми нема ништа да носимо, че идемо празне.
Једнумо, и појдомо. С'лнце убаво огрејало, и загрева ни грбине, ја подрипкујем колко сам радосна. Не пројдомо ни триес метра, баба се укука: „Ја не могу да идем овака празна. Врти ми се углаву, и с рућете не знам кво да работим, млате покре мен, че се отћину. Требаше да понесем крошње у руће, или цедили да сам врљила преко рамо.“ Увати ју за руку да вој се не отћине, и појдомо кроз село. Главе само вртимо, час на једну, час на другу страну. Шије че си покривимо! У сваћи двор ушаренело и умерисало се цвеће, пропадомо од заглеџување!
Кад излезомо из село, и појдомо по врвину да скратимо пут, минумо кроз морузу. Она модра, са широћи листови, а корен јак и дебел, че буде добар род! Меџу морузуту се изд'лжиле лозе оди тикву, расц'втене сас ж'лти крупни цветови као златна звончетија. У редови насаден васуљ, наквецал, па се расц'втел. На другу страну жита зарудела, сва једнаква, а меџу њи булће се црвенеју као црвене звезде у сред д'н.
Излезомо из њивете право на дол, бистра и студена вода се спушта от камик на камик, и чује се л'ко жуборење. Омимо се, и освежимо, баба каже да увек треба да се мијемо на дол, водата је здрава, чиста и лековита, а лицето оди њу стањује поубаво.
Оди долат прејдомо на ливаду сас зелену сочну траву што подсеча на зелено кадиве, а кроз њу се расц'втело цвеће у свакакве боје. Ја јурну по њу, и поче да берем. Баба ми се придружи, и нап'лни престилку. Појдомо си и цело време уз пут плетомо венци за на главу и за на дувар. Унеле смо се у плетење и не осетимо како смо стигле до лозјето. Деда остајил колата на пут, једење закачил у црешњу, а стовну у грм да ји не греје с'лнце. Краве пасу по слогови, а он коси нади лозјето у ливаду.
Коси пол'к, па седне, пине водицу, па пак коси, па кове косуту, и све тој работи пол'к и смирено. Воли да му је саглам работа, никад не граби, не замара се. Ми засадимо малко лук, да ни се најде за зелено кад дојдемо у лозјето. Прегледамо ђиже које су разврзане, преврзамо, а које несу биле врзане, врзамо. Искршимо прутови који су израсли да не узимају рану на ђижете.
Сабрамо се, ручамо, и деда остаде да коси. Ми набрамо траву за прасчина, и шуму за јагањци, и појдомо си.
Дом стигомо рано.
Одморимо се, и поче се ст'виња. Баба ме испрати у задругу да си купим бомбоне, ја се малко позабави, беше гужва, и кад се врну, затеко ју стоји на порту узнемирена и растресена. Сас растреперен глас ме поче питује: „Видиш ли да га Јован јоште нема? Ти знајеш да он има слабо срце. Сигурно га је м'лснуло горе у ливадуту, косењето је тешко, и сигурно је падал. Нема никој да га најде! Ајде да поодимо да га тражимо!“
Не даде ми ништа да вој кажем. Увати ме за руку, и појдомо. Не заклопимо ни кућу, ни порту не затворимо.
Иде, граби, и сеца ме за руку, уз непрестално кукање како је падал и како нема никој да му помогне, и кој знаје каквог че га најдемо кад стигнемо. Казујем вој да че се сигурно врне, да он пол'к иде, да знаје и сама како он нече да замара, ни њега, ни стокуту. Она ме ништа не чује, и како се приближавамо до лозјето, све појако почиње да кука, и кукањето се претвара у извивање и лелекање: „Леле, леле, Јоване, мој домаћине, проклета да сам што сам те оставила! Леле, Јоване, кво че ја без тебе са да работим?! Што ме остави, црну кукавицу? Јоване кућо моја! Јоване снаго моја и сило моја!! Куде да се девам? Како без тебе да дочекујем д'н и ноћ?! Јоване, домаћине мој, што те ја не претеко, него ти утече преди мен?!“
Ја осечам да се ништа неје десило, можда за тој што не волим да се смртови помињу, можда за тој шти ји много волим, и не могу да замислим да че они умру, али срце ми казује да је деда отиш'л по друђи пут, и за тој га несмо среле.
Сецну ју за руку, и реко вој: „Деда је стигал дом, само џабе кукаш!“. Она као да се малко сабра, па поче појако: „Леле, Јоване, ја ни трпезу не могу да ти турим! Ми дом ни трунку брашно немамо! Житото ни је у воденицу! Са ли при наше убаво жито да тражим по комшилук?!“.
И стигомо до лозјето! Колата ји немаше, значи деда се врнул по друђи, по сигуран пут.
Обрнумо се назад, и уз трчање дојдомо дом.
У двор кола остајена. У собу млеко изм'лзено. Улезо у другу собу, деда легал, кад ме виде, диже се, и рече: „Па, где сте ви?“. „У Будиндел“, каза му, „за тој што ти имаш слабо срце, па си тамо падал, па си умрел, па те је баба убаво овикала и ожалила, само да си чул како си ти њоњ домаћин, њоња кућа, снага, сила! Замалко и да те сарани, али се сети да нема брашно у н'чви, па не може да ти остаји трпезу“. Деда се насмеја и рече: „Чуркало! Ето кво може да направи једно Чуркало! Кажем ја да је оно Чуркало!“.
Седомо да вечерамо, баба се надула од викање и загртавела од извивање, али очи вој сијају. Деда се усмивкује, мило му што је показала колко вој је важан, и колко га воли. Мени ми л'кнуло, испушти бомбонете што ји цело време бео стиснула у шаку. Срећна сам што се све убаво завршило и што деда бабу ока „Чуркало“, тој значи дека је много расположен и задовољан, и што се бабинете очи поново сијају.
Заврши се д'н, ја лего сас п'лно срце, при отворен пенџер, и заспа уз Нишаву што тече поди нас, и мирис на цвеће што поди пенџер ц'вти.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Весна Перовић

субота, 19. мај 2018.

Несуђеница Стевана Сремца

Познато је да је наш књижевник Стеван Сремац умро као момак. Шта је био узрок томе што се он није оженио, можда ће знати неко од његових личних познаника и пријатеља који су још у животу. А за потврду тога да је још у својој најранијој младости имао озбиљних намера да се ожени, нека послужи ово што ћу овде изнети.

Ускоро по ослобођењу Пирота, Стеван Сремац је постављен за наставника овдашње тек отворене ниже гимназије. Сви чиновници у томе месту беху још онда подељени у разне политичке таборе. Једни су били припадници напредњачке, други либералне, а трећи радикалне странке. Сремац је био либерал. И пошто су тада напредњаци били на влади, он је важио као ватрени опозиционар. Због тога није био у вољи тадашњим управним властима.

Под утицајем чиновника, и грађани из места и околине почели су приступати појединим странкама. Па и један српски учитељ и истакнути национални радник за време Турака у Пироту, а доцније свештеник, поп Пантелија Панчић, под утицајем својих имењака Панте Срећковића и Панте Дробњаковића, приђе напредњачкој странци.

Случај је хтео да се Сремац заљуби у лепу кћер поп Пантелије Панчића, Јелену, која је тада имала шеснаест година. Њу је једновремено тражио од оца и њен доцнији муж, Јосиф Костић који је био економ окружне болнице и привржењак напредњачке странке. Отац се дуго двоумио коме да је да. И један анонимни политички чланак Сремчев, у коме је критикујући рад управних месних власти, нарочито нагласио да у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један разликује само по томе што се званично потписује „Пантелија“, највише је допринело да ствар буде решена у корист другог просиоца.

Како је било Сремцу после овога то се не зна. Али се зна да је он ускоро потом премештен у Ниш, а да је његова несуђеница била врло несрећна у браку. Док јој је отац био жив, живела је са мужем и којекако. Али, кад јој је отац умро, за њу су настали тешки дани. Муж јој је претио, изгубио је служби у страћио сву имовину. А она је сада морала да ради туђе и да и њега издржава. За то време мучења и злопаћења помреше јој и деца. И ко зна шта би са њом било да јој се у последњем часу не нађе у невољи некадашњи очев политички и лични пријатељ Панта Срећковић. Заузимањем овога, она, као општинска питомица, би примљена у први курс Бабичке школе у Београду, и по свршетку тога курса, у коме је било свега шест ученица, буде постављена за општинску бабицу у Пироту. Ту је она живела и радила до своје смрти, 12. новембра 1937. године.

Ја сам се са покојном Јеленом Костић врло добро познавао. Кад је она, на месец дана пре своје смрти, последњи пут била у Београду, једнога дана, идући с њом неким послом, случајно смо прошли поред улице Стевана Сремца.

– Ах, ето улице мога несуђеника! – уздахнула је она дубоко, када је прочитала натпис улице.

Заинтересован овим, почех је распитивати. И онда од ње сазнах ово, што сам овде изнео.

Ћира Д. Ранчић, 1961. 
(На фотографијама Јелена Костић и Стеван Сремац)

уторак, 17. април 2018.

Поп Мартиново благо


Поп Матиново благо. Вечита тема у Нишављу. Причало се да је крајем деведесетих, током ратова, неки наш генерал довукао велику војну силу како би открио поп Мартинове ризнице сакривене некуд над реком Јермом, у врлетима Влашке планине. И данас су живи стари Височани који памте да су за време фашизма сељани били приморавани од бугарских власти да дугачким моткама пробадају тло свугде по Арбињу, претходно спаљеном ради лакшег налажења поп Мартинових скришница. Потрага за  благом свештеника који се ради освете одметнуо у хајдучију била је актуелна и раније, у време краљевине што илуструје и овај новински чланак с почетка 1941. године... Једна од најзанимљивијих легенди каже да је поп Мартин био један од чувара блага Немањића које је на време склоњено пред османлијском најездом и вековима брижно чувано на различитим локацијама. Друга вели да је култ поп Мартина живео двеста или триста година након његове смрти јер се његово име као чин преносио и наслеђивао међу хајдуцима због огромног страха које је изазивало код Османлија. Ипак, оно што је очигледно и засигурно тачно јесте то да су трагачи за закопаним благом у источној Србији трајно упропастили бројна археолошка налазишта, оскрнавили многе цркве и манастиришта, уништавали древне фреске, са њима и своје животе, породице, своје омамљене и грозничаве душе(Ж. П)

субота, 07. април 2018.

Код кума на руч’к сас чурек

- Ускрс је, за нас децу, био најлепши дан у години. За тај празник се куповала свечана гардероба, или се раније купљена гардероба чувала и облачила на сам дан Ускрса. У време Ускрса у граду се осећала празнична атмосфера. Сви су били весели и посебно расположени, сећа се на почетку разговора пензионерка Снежана Стефановић.
А празнична еуфорија је почињала недељу дана раније, тачније на Лазареву суботу – Врбицу. Врбица се слави за успомену на дан када је Христ ушао у Јерусалим и када су га деца свечано дочекала и поздравила. То је дечји празник, али у слављу је учествовала цела породица.
- За Врбицу смо се окупљали и са неким старијим смо ишли у Барје Чифлик, где су некада били врбаци. Брали смо врбове гранчице и носили их кући. Тог дана смо ишли у цркву, где су нам родитељи куповали звончиће. То је за нас децу био посебан доживљај и нешто као увод у наредну недељу коју смо са нестрпљењем чекали. Јаја су се фарбала на велики четвртак и велику суботу. Обично је мама фарбала у „луковиње” или у младо жито у жуту боју, мада су се продавале и боје за јаја. Сећам се да је преко пута зграде општине, ту где је сада апотека „Липа”, била продавница где су се продавали специјални папирићи, попут салветица, разних боја и шара. Са цветићима, тачкицама, пругицама. Радовали смо се тим шарама и са нестрпљењем чекали Ускрс да са мамом фарбамо јаја и видимо како ће шаре да се пресликају. Врућа, кувана јаја би умотали у салвету и шаре би се пресликале. Прво јаје се обавезно фарбало у црвену боју и склањало поред кандила и кућне иконе, као чувар куће, сећа се Снежана прошлих времена. Велики петак је био подједнако свечано обележаван као и Ускрс. Пост је био обавезан, чак и за децу. Кувао се постан пасуљ, чорба од младих коприва и салата од парадајза.
- На Велики петак смо једва чекали да падне мрак да нас мама води у цркву. Дотерамо се и сви породично идемо да присуствујемо богослужењу. Онда се вратимо кући да мало одспавамо, па у три сата изјутра поново идемо у цркву. Пред зору смо излазили напоље. Носиле су се литије и обилазила се црква три пута, са упаљеним свећама, а свештеници су држали службу. После тога смо журили кући да са том свећом упалимо кандило. Пазили смо да се свећа успут не угаси. Субота је била дан за кување, спремање печења, мешење колача и фарбање јаја. За тај дан је морало да се има. Штедело се и нема породице која није имала за Ускрс јагње на трпези и јагњећу сармицу од изнутрице, сећа се Снежана.
Од четвртка до недеље „перашке” су биле сакривене. Мајке су их обично криле од деце да их не узимају, а често су говориле да су „перашке” у цркви.
- На Ускрс смо устајали рано, радосни и облачили свечану гардеробу. Онда би мама првом, црвеном перашком три пута прелазила преко наших лица и говорила: „Да си црвен, бел како перашка”. После тога смо добијали перашке и трчали на улицу да се куцамо са децом и испробавамо чије је јаје јаче. Дечаци су новчићима гађали јаја, а падале су и опкалде, наравно све „у перашку”. Тог првог дана празника се нигде није ишло. Породица је била на окупу. Други дан је био резервисан за посету кумовима. Месио се „чурек”- милиброд и са перашкама носио куму и тамо се остајало на ручак, прича Снежана.
Посебан доживљај за децу су биле вртешке које су специјално биле постављане за Ускршње празнике.
- На месту садашње зелене пијаце био је постављен чувени Мунин рингишпил. Била је ту и „вртељешка” са коњићима за децу коју су покретали мало старији дечаци ножним погоном. Вртело се један „круг” за једну перашку. Тих дана су Цигани, музиканти обилазили насеља и ишли од куће до куће и свирали. Било је и доста мечкара. Цигани су им свирали, ударали у тупан, а мечке су играле. Обично им је свако давао по нешто, прича са сетом Снежана.
Биле су то године када се Ускрс још увек „слободније” славио. Постепено су и Ускрс као и остали православни хришћански празници почели да се славе кришом или у кругу породице, а само старије жене посећивале храм божји покушавајући да одрже обичаје и веру. Временом се много тога изменило.
- Нико ко је радио није смео да иде у цркву, нити смо на посао за Ускрс смели да носимо фарбана јаја. Деца су кришом са бакама одлазила у цркву. Све што се радило, радило се кришом, каже на крају Снежана не скривајући радост што се све ипак вратило и што се, упркос забранама и неретко казнама „по политичкој основи”, лепи Ускршњи обичаји нису заборавили.

Текст: Данијела Тобић ("Слобода" бр. 2441)
Фото: Тањица Перовић

недеља, 01. април 2018.

Шамија

Разлетели смо се по кућу, кречимо, сређујемо. Из некакву фиоку истресе се шамија, шарена, убава, нова, чијо ли је па тов, че ђу врљају. Ја ђу па прибра при мен'. Мајћами се сети...
Мај месец беше, време се преличило, отоплело, планината озеленела, у рибе че идем, у Рсовци, на Височицу. Млад, летим, само подалеко да се отиде, рибете поголеме тамо подалеко. Однегде приклопи облак, вану ме ћиша, растури ме, зима се врну а ја, че се заледим. Некако се доклецка до селото, вртим се по ширину, све заклопено, нигде човек. Седо на камик.
Тек, на једна врата од кућицу стоји и ћимка ми жена, стара. Пријдо, прекривила се, уведе ме у ижу, ижата поцрнела, некречена, ама жешка, мирише на дом. Притури баба дрвца, посади ме до шпоретинуту. Ја голем, како вретено, преклопил сам се на троношку а она се врти окол' мен', донесе ми шерпе с ћисело млеко, алуминијску кашику, чим кусну струја ми сабра уста. Питува ме за фамијију, рече Љубица да се зове, исприча ми и за синове и за унучетија по Војводину и одвика малко. А ја кусам млеко и гледам ђу, не знам какво да речем, дете бео. Просуши ме баба Љубица па ме пушти да си идем.
После некој д'н, исприча дома какво је било, мајћами се у суботу врну од пијац сас нову шамију, кутију шићер у коцке и кутију чоколадне бомбоне, замота све и рече да дадем на баба Љубицу кад отидем па.
Пројде се неколко, отидо па горе, газим весел, идем камто вратата а на њи парче артија, плаката, баба Љубица се преселила, тамо куде че се сви преселимо. Постоја па укрути нође, обрну се и полка изм'ко к'мто рекуту. Оди, гледа, вача рибе, седо че једем, напипа у ранчето кесу. Извади бомбонете, па дји врну, шамићуту исто. Глта пљунће па малко одвика и ја.
Дома ме питаше однел ли сам какво сам понел, .... реко, однел сам .... сл'га!

Пише: Александар Панић
Фото: "Старица у Дојкинцима", Тањица Перовић

субота, 24. март 2018.

Браћал`к

Голем рат - голема мука!
Натисал терет на народ ко Стара планина. Иљаду девестотин и шеснајеста година. У цел пиротсћи крај остале само жене, дечица и старци. А како у град тека и по села. У цел Висок нема мушко у снагу. Нема кој да помогне. Ни стог да здене, ни дрвца да докара, ни да пооре... Што остало у домови, које недорасло, које претвасало. И по град и по села газдује бугарска војска. Како да си је на баштинију.
Младиња откарана у рат. И Денко из Пклешицу је откаран у војску. Кој знаје куде је! Жив ли је, неје ли! Господ једн` знаје! Отиш`л је с друђи мужје још 1915 године. На дом је остајил жену Јаглику и три дечица. Водицу једно на друго немож си даду. А Јаглика млада, убава... Образје како пердиш, лице синуло како сл`нце у зору нади Три кладенца, коса како најдебел сноп у жетву, ж`лтуњаво златан, тежак и напел од п`лно зрно. У снагу т`нкопијеста, висока... Ма, да гледаш па да се заборајиш!
А дом јак, газдинсћи...
А Денко силан и у памет и у снагу. Убаво би се живело, ама, кој знаје куде је са Денко и какво је с њега.
Сирота Јаглика на нигде. Теретује сама. Чува дечица, гледа дом, колко може дрћи по поље, гледа сточицу, па у сву муку пречекује и чужду војску која налети по путиштата у село. Кад њу арне натежаје, она поузд`не, попребрише кутачком с`лзу, па се прекрсти, дигне очи нанагоре и улезне па у бразду. Горе високо, доле тврдо! И тека мињују године... Налагају се једна на другу... Падају ко скапан гроз од вињагу. С`вни - мркни!
Тув - там, па дојде аб`р за по некога из село. Пођинул! По некоји па добију и писмо. Још је жив! А оди Денка ништа! Ни жив ни мртав!
Малко по малко, у село излезе реч за Јеглику.
- Е, убава жена, лозје покре пут! - че рече некој усуле и отћимне с главу к`мто њен дом.
Е, сирома Денко! Ако је разђеле жив, ич да се дом не врча. Жив у земи да легне, ш`пне друђи.
Наблизил Ускрс. Иљадо девестотин и деветнајеста година. Војска се врча дом. Свака сила за време. Прекара се и таја мука и рат.
Још сумракњичаво. Јеребичасти облачичи се разбивају на белужњава валаметића, а откуд Вртибог подувкује ветр`к и лелеје лисје и т`нће гранће од јаралиће. Мерише на убав д`н.
Уз каљаву Долњу малу варка и гази одвисоко човек у ж`лте вранцусће цокуле и широку шајкачу набијену на чело. Једва чека да си види дом после толће године.
- Кој знаје да ли че ме децата познају? - усмивује му се и око и брк. А и ја њи! А Јаглика? Јаглика, Јаглика, Јаглика...
С тов име живим четри године. Само да су ми сви живи и здрави!
Истијо, по тијо, како поганац преди кљусу, натисну Денко кваку и улезе у дом. Ни дума, ни вреви! Како кад га је затајила тишина која искача из ижу. Јаска му углаву, а уочи му се ст`внило и премрежило.
У ижу, на сламарицу, лежи жена, а дечица окол њу прикокрена једно уз друго како мачетића.
- Јагличће, Јагличће моја - пипну ђу Денко по рамо, а не може да д`не да проорати. Стегло га угруди и стентавило се, па му глас мињује како низ цивун.
Рипну се Јаглика како на црни трн да је наступила, уѕрну се у Денка и изви тужицу. Изрипаше се и дечица из с`н, исплашена и уѕверена, ровнуше и она и навискаше се на мајћу једно врз друго.
- Дош`л си, жив си, дош`л си, ш`пче Јаглика и пружа руће к`мто њега. Стра ђу да га пипне, да не штукне и ишчемреје како чур на ветар. Клекну Денко на сламарицу. С`лза с`лзу стиза... Пригрну ђи сви на куп, па се тићемка себну.
- Јаглиће, чија си овоја дечица прибрала? Која су наша?
- Сва су моја Денко, сва... проѕукло ш`пче Јаглика.
Денко обневидел гледа упразно. Јаска му цела снага, мрчи му памет, душа му у нос.
- Шес деца, шес деца... А ја три остаји... Само три... За какво ли дооди, Боже! Остаде Милутин, остаде кум Пера... А ја дојдо... Ја дојдо жив, живом ми месо отпадало!
Јаглика се диже од сламарицу. Дечица вој се држу за скут и пишту да ђи узне. Она се раскрилила како квачка нади њи, збира душу и прег`лчује свако слово које изорати.
- Е Денко, Денко, ти си овеја године једну муку мучил, ја другу. Може бити поголему. Дом да одржим, деца да очувам, израним и на леб изведем. А војска и при теб и при нас, Денко. А мину комитсће чете, а мину бугарсће чете. Једна војска другу стиѕа. Како дојду, тека сакају. Све сакају! Почну сас једење. Даваш мој Денко и што немаш...Па уз једење иде и пијење... Рећију од бурјам печем па давам! А кад се наједу и напију, очеју и п`лно легало! А ја? Ћутим Денко! Ћутим и трпим! Неје од ћев, него од зор! Ако зинем, брже че зажмим, ама кому сирочетија да остајим?
Оваја су сва дечица наша мука Денко. И моја и твоја! Ако ли ђи нечеш, смрт че си створим доле у вир! И на мене и на децата! А ти Денко, како умејеш!
Денко ћути, а снага му играје како трепетљика на ветар. Стисну Јаглику и децата узи њег и једва процеди крози зуби:
- Наша су дечица Јаглиће, наша! Браћал`к су! Једна крв! Свакој си себе знаје! Никој ми од њи џак брашно неје донел у дом нити че ми донесе. Да смо децата и ми живи и здрави!
Ускршње сл`нце наѕрну у ижу тијо и дрезгаво. Денко пригрну деца и излезе у авлију.
- Башта ви дош`л деца - ш`пче кроз с`лзе Јаглика. Идите па мините низ село. Предрешени сте у нове дреје. Благ је д`н. Нема више мука, башта си ви је дом! Господ ни је погледал!
Минуле су године и године. И д`н д`нс су браћал`к! И истог башту имају свити - Денка. И мајћу Јаглику.

(О овом догађају ми је једног суботњег дана испричао унук покојног солунца Денка. Права имена учесника приче су промењена из оправданих разлога. По оној пиротској речи: " Ако оратиш греовити, грешникатог не казуј'')

Пише: Mирјана Јонић Игић
Фото: Станоје Бојовић