недеља, 15. јул 2018.

Вурњаци

Код нас у село леб се меси јед'н пут недељно, мек једемо само два д'на. И за тој, тија д'н кад је месење окре вурњу т'пчу старци, не мож да дочекају мек леб дека целу недељу гуле тврд на безубе вилице. Деца чекају рубови, и окре децата кучетија она знају дека че сас децата да једу заједно.
На месуљуту је најтешко, голема је работа да се омесе десет и повише вурњака и да се убаво угоде, да никој не најде ману, по готову куде има свекрва, свекар, девери, з'лве.
Моја баба кад меси много се узнемири и стравује да ли че све постигне, да ли че лебат убаво надојде, да ли че буде мек, да ли че буде на шупће, да се убаво опече да не буде глетав. Какво че работи ако буде глетеница, па дојде госјанин, како че га изнесе оди срам? Не може ни ми да га једемо, че мора на стоку да га дава.
Кад меси лебат једн'н д'н сеје брашно, а нође вој натекну оди стојање, подмлаџује квас'ц, вари компири пасира ји и тура у лебат да под'лго задржи влагу и да не тврдеје. Увечер замешује, преко ноч размешује. Диза се, надглеџује тестото да ли је нарасло, да не проћипи од жешко, да не назебне од студено.
Зими је најтешко, кладе огањ, тура жар поди н'чвити, завива тестото сас месаље, и целу ноч не спи. Ујутру деда напали вурњу сас т'нка грабова дрва, шашће и лозинће оди ђижу. Измете и исчисти оди жар и пепел. Баба за тој време намеси големи лебове, натура на д'ску, и од д'скуту пол'к сас дрвену лопату нареди у вурњу, затвори, и чекамо по цел саат да се опече. Тија саат се од'лжи. Чапа и ја се вртимо окре вурњуту, шетамо по двор, седимо на праг и чекамо.
Кад мине времето, ваде се вурњацити, турају на д'ску и н'чви. Големи нарасли вурњаци прескачу оди д'скуту, иде пара оди њи, руменеје се убава т'нка коричка и мерише на тазе, па ми вода тече на уста! Заглеџујем се у рубовити како су мазни и убави. Али пак требе чекање! Не може се налама жежак вурњак, да се не углетави, мора се чека!
Баба не зна да гледа на сат, и кад ју питам колко требе да чекам, она ми увек исто казује: „Требе да чекаш колко је потребно да деда упрегне колата и отиде на Бајир на орање, и да ји испрегне“.
Седнем на праг од ћошку и рачунам: „Саа је деда упрегнул колата ... саа пооди .... саа излази из двор и стиза на пут, иде ... иде пол'к ... и стигал је до мос. Саа је до цркву ... па до школу ... са још да излезне уз једну узбрдњицу ... и још малко право и улази у њивуту ... Са испреза!“
Окам бабу: „Готово је! Деда је испрегал! Ломи рубат!“ Она гледа у вурњацити, и каже: „Неје готово. Са још једну бразду деда ти да пушти, и че буде.“
Не могу више да чекам и легам у кревет. Чапа ме чека пред врата. Кад поче да задремујем од муку, баба улезе и унесе големи руб намазан сас белу сипкаву мас која се топи и слази у рубат. Посолен сас сол и црвен т'лцан пипер.
Излазим пред врата, седам на праг. Чапа ме чека, врти опаш и гура њушку у лебат. Гризем залак, а оно ми благо и убаво. Врљам на Чапу, он га одма г'лтне и чека друђи. Гризем, врљам на њега, и рубат отиде! Баба ми дава друђи и опомиње ме: „Доста си давала на кучето! Ја сам га оцутра наранила, оно може цел д'н да једе! Не мој више да му даваш! Неје свиња да га ранимо!“
Излазим из собу, Чапа ме пак чека, гледа ме покорно, давам му пак по залак. Са му смањујем, он клоца сас зуби, малечак залакат, и одма се намешта за друђи. Седне преди мене, па намешта главу час на једну, па на другу страну, али очи не помера од лебат. Давам му по трошинку да га зал'жем, он збира. Кад се наједо, давам му што ми је остало, и почињемо да се играмо.
Баба завршава работу окре вурњу. Гаси жар да се нешто не запали и граба вурњак од д'ску, завива га у шарену б'шчу, и кришом да ју не види никој излази из двор на горњу порту, и утрчује при комшије. Све се олага и обрча, као да се спрема за краџу, и улази у кућу при комшије, остањује кратко, и па уз пазење излази.
Кад се врне, она се задијала и растресла, седне да од'не, и после работи кво има за работу.
Комшијете су сиромашни, имају две малечка деца. Мужат свако јутро тура матику на рамо и иде на туј једну њиву што ју имају, там седи и лежи да му мине време и да мисли народ како је работил. Жената иде у надницу за шерпу брашно, неколко компира и васуљ. Кад се врне спремује једење, меси леб, пере и сас децата се малко поигра док не заспе. Мужат дооди доцкан, мрк, бесан и јадовит, и често бесат истресе на женуту тека што ју изведе у дворат и удари куде стигне. Она ћути да не разбуди децата, и да не чује комшил'к, да се не шегује и да ју не жале. Ујутру намодрена и сцепена отоди пак у надницу за брашно и компири.
Деда се често подицкује да утрчи при њи, да ју одбрани, али баба му не дава, каже: „Ти не познаваш човекатог, он после има ју ст'пка с нође, има ју згризе сас зуби.“
И мину се време, дојде јед'н д'н комшиката насмејана при нас, и рече како се Тужа запослил у Тигар, и да нема више да иде у надницу, и дека су са сви много срећни.
Престаде баба да носи вурњаци у комшил'к.
Пројде време ... Ја сам заборавила на комшије, за бијење, и за наднице.
Кад баба умре, дојде комшика из моје рано детињство, сас викање и нарицање. Вика и казује како је дошла да се опрости и поседи код њоњу комшићу, маћу, сестру и спаситељицу што вој је деца оди глад спасила! Што је била уз њу кад вој је било најтешко. Голему је срећу имала сас моју бабу. Док је жива нема да заборави њоњи вурњаци!
Једва ју одвојимо од санд'кат, и испратимо дом.
Растужи ме још повише њоњото казување, али ме и некакв понос дигну што је баба толко добра била.
Стану уз санд'кат да ју још малко погледам. Видо њоње незатворене очи како кроз трепће гледа и њоња малко искривена уста као да су се насмејала. И руће сас излетели зглобови, искривени и напуцали прсти. Колко ли су вурњака омесили, па су се толко искривили?! Вурњаци за сваћи д'н, за славе, прославе, празници, за госје, за мртви.. И беше ми много жал и туга.
И тека, испратимо бабу ...по њу деду. И комшику.
Паде вурња. Нестадоше лопате, н'чви. Нема више кој да меси вурњаци, кој да дели, кој да једе. Ништа нема!
Али остало је!
Остало је нешто оди тија вурњаци, оди тија рубови, оди вурњу. Остало је у моје срце некаква милина и радос што ме усрећује и сеча ме на нешто што је некад било.
И волим што је било тека. Б'ш тека, како је било!

Пише: Грана Перовић
Фото: Opanak.net

четвртак, 28. јун 2018.

Једно родољубиво размишљање: Асен Цанков

Асен Цанков, бугарски социјалиста са светитељском савешћу. Био је глас вапијућег у пустињи бугарског парламента 1. августа 1916. године. Стенографски дневници сведоче да је тога дана, као народни посланик у софијској скупштини, јавно говорио о тадашњим масовним злочинима бугарске војске над цивилним становништвом у окупираној Србији, вршених под окриљем ноћи и тобожњег плана о привременој интернацији угледних Срба у унутрашњост Бугарске до окончања сукоба:

„...Господо народни посланици, догодила се једна колосална злоупотреба коју не знам како да назовем. Дозволите ми да будем искрен и отворен: страшна гнусоба стоји иза читаве историје такозване интернације. Ја разумем да њу сам рат намеће, да је она потребна на окупираној територији из предострожности, ради заштите наших војних трупа. Но ова војна мера не само да је у међувремену прерасла у политичку, већ се претворила и у меру изнуде и пљачке. Изнећу вам чињенице, малобројне али значајне. Вратићу се на име које сам већ раније поменуо, на г. пуковника Калканџијева. Овај господин је у датим областима наредио интернацију и, упркос противљењу појединих цивилних органа, отпочео са радом. Постоје интернирани људи који су том приликом ишчезли са званичног списка. Читаво становништва оног краја зна да су они послати у место са кога се нико не враћа – на онај свет. Сурдулица и такозвано Врањско дефиле су две гробнице за овај невини и несретни свет. Тамошњи живаљ је већ саставио песму о ужасима оног пакла. Спевана је епопеја, крвава, тешка за нас, за наш слух, за нашу савест... Све ово, господо посланици, износим на основу званичних докумената, имам њихове датуме и бројеве под којима су заведени. Постоје два војника, два бугарска војника, који су извршавали егзекуције и након тога полудели.“

Како је нама Србима драга ова топла бугарска душа. Својом дирљивом искреношћу она скрушава у нама сва комшијска подозрења и злопамћења. Али тешко је бити Асен Цанков у свом сопственом народу. Тешко је и у Србији помињати злочине српских комуниста, четника, војника, полицајаца, добровољаца из бројних грађанских ратова, а да то не буде злоупотребљено или криво протумачено. За једне би овакве јавне исповести представљале само нову потврду о томе да смо ми један дивљи и деструктивни балкански народ који, ако већ мора да битише, треба најпре бити стучен и окован. За друге је и сама помисао на сопствене злочине унапред означена као лаж, мекуштво и издаја. Ми православни народи се већ дуго тетурамо између ових крајности: сломљених Јуда очајника и Пилатове лажне хигијене. А бројне песме невино страдалих још увек притискају нашу народну савест, као глас јеванђелских петлова позивају на болно али благородно, Петрово покајање.

Жељко Перовић
О Видовдану 2018.

недеља, 17. јун 2018.

Лапис

Много се радујем кад стигне пролет. Саберемо се деца, па по цел д'н не улазимо у кућу. Орлецамо по поље, по село, а највише идемо покрај реку. Она је још голема, па не смејемо да газимо, али гледамо како тече све док ни се не заврти у главу. Врљамо камење и такмичимо се кој че подалеко врљи, чији камик че поголем клобук да напраји. Намокримо се, и ја се тека често разбољевао.
Цркнем од јад, с'лнце огрејало па ми не дава мир да лежим, деца цвркају по сокаци, цвеће се расц'втело по ливаде што су озеленеле, а ја лежим болна.
Баба ми вари травће и тура ми облози, па се побрже придигнем. Али јед'н пут испаде много лоше. Цел д'н се играмо, и увече осети студ, и поче ме кара на грозницу. Једва се оми и лего. Баба дојде да ме целива преди спање и уплашено окну деду: „Јоване, дојди да видиш девојчето има ватру, целото гори!“ Целу ноч ме масираше, варише чајеви, и не заспамо.
Ујутру малко заспа, кад отвори очи, они покре мен. Подигоше ме да седнем, и баба ми принесе ћисело млеко да једем. Тура ми ложицу у уста и моли ме да једнем, да ојачам, и преборим болкуту. После ми тура облође оди комову рећију на гушу, масира ме с њу, ја се тресем, и зуби ми клоцају. Они не престањују, завивају ми нође у крпе сас оц'т, покривају ме сас дебеле црђе, и чекају ме да се презнојим. Кажу ми чим се презнојим че ми спадне ватрата, и че се дигнем.
Заспим, пак ме буде. Нес'м се презнојила, пак масирање, оц'т и комова рећија, завивање. Не давају ми да спим, ја заспим, буде ме. И тека минуше веч два д'на. Ватра спадне, дигне се. Ја спим, будим се, сањујем, вревим у с'н, појем. Баба ме моли: „Немој да појеш, плашиш ме!“
Дооде жене, кроз трепће видим моју тетка Зорку, Јованку Николинску, баба Љубу, Драгу Радојкову, Дану Николинску. Свака донела некакву травку да ми стуре ватру, да ми оздравеје гуша, и против уроци. На груди ми турају крпе, цела сам се умерисала на оц'т, рећију, компири, лук. Кад ми малко буде боље подизају ме да седнем, и изводе на двор да се изветреје соба и да уватим чист ваздух.
Кад се презнојим и буде ми боље, ја само мислим како да се дигнем и да отидем у Ћутин сливник да наберем љубичице. Сливник одма поди нашуту кућу, ограден сас висок дувар од камење, ја га прескочим, па кад улезнем заштукнем од убавило. 
Љубичице расејане на огњишта, по целијат сливник ц'вту и трепту. А меришу, ч'к се на путат осечају!
Прво улезнем да разгледам, после почнем да берем. Пробирам најубаве и од њи правим топчице, врзујем ји сас конч'к, и турам под сливу, па легнем у травуту и гледам у небо и зеленило. Меришем и слушам Нишаву како доле поди путат тече.
Донесем ји дом и натурам у чашће, у свете собе, па цела кућа замерише! 
После идем у Камениту кулу, поди сливнцити, на саставци куде се Темштица саставља сас Нишаву. Укачим се на најголем камик, и седнем, гледам рећете, а уз камењети ц'вту беле крупне љубичице. И од њи напрајим топчице, и једва чекам јутре да отидем у школу и да на моју учитељицу Цицу однесем једну плаву и једну белу. Она ји померише, па се убаво и мило насмеје, и каже: „ Хвала ти дете, много су лепе“. А мени ми се срце разлупа од радос.
Плашим се да не прец'вту док ја оздравејем, и стално питујем бабу да ли су се ресц'втеле. Она ме смирује: „ Де бре синко, топрв су почеле попурће да искарују“.
Време мињује, не знам ни колко време лежим. Жене дооде, доносе ми жежак леб, меко сирење, баницу, мед, печену дуњу. Деда ми дава ментолће бомбоне да ми омекнеје гушата. Мени ми се стално спи.
Један пут кад беоше дошле жене, дојде баба Дика Џућина, и чу вој глас како ока: “Ма кво сте се сабрале тува! Девојче не може да дише од вас. Излазете!“ Ја се зарадова кад ју видо. Онака крупна, погрбена, за час заведе ред.
Седе при мен, и рече: „ Са че ја испратим Обрена да те сас лапис олечи. Има одма да се дигнеш!“
Деда дојде да ми објасни како че чича Обрен једну пручку да ми тури у гушу, и да ми пипне белуту скраму на крајницити, и све че буде одма готово. Ја поче да викам, и реко нечу ништа да ми работи, да се плашим.
Кад стиже чича Обрен, седе до мен, и поче смирено и пол'к да објашњава како че за час да ме пипне и одма че ми буде боље, нема да осетим а ако ме заболи да га уапем за руку колко могу јако. „Јок!“ Викам, и обрчам се на другу страну.
Они ме моле, убеџују, ја не пристањујем. Дооди и отооди човек неколко пути.
Кад се привечери, деда седа на креветат покре мен, узе ми двете руће у његовете, и т'г ми рече:
„ Гане, кутре моје малечко, ти знајеш дека те деда никад не л'же. Послушај ме, нека дојде чича Обрен, нека ти помогне. Ја кад сам бил дете много сам патил од крајници. И све су ме тека лечили. Неје страшно. Малко че ти се заповрча, али нема ништа да осетиш, нема да те боли.“
Ја пристадо!
Дојде чича Обрен, отвори уста, он стварно много пол'к гурну ми пручкуту у уста, пипну ме два пути, ја испљува крваву и слану густу течнос. Он се зарадова и рече: „Те, готово! Виде ли?!“
Стварно не беше страшно. Да ли стварно не беше страшно или сам се ја много уплашила, па од стра и не осети ништа, не знам.
Одма заспа, и кад се разбуди, у собу осети мирис на љубичицу. Баба ми донела да видим дека још несу прецавтеле.
И оздраве од лаписат. А кво је тој лапис, ич не знам, али помага.
Оздраве за Ћутинијат сливник и Камениту кулу. Какава голема радос! 

Пише: Грана Перовић

петак, 01. јун 2018.

Нестајемо



 Кажу да је планета пренасељена, да су њени ресурси на измаку а овај стари школски документ, сачуван у црквеном архиву, говори супротно. Ту пише да је у селима пиротског округа 1930. године живело чак 4526 ђака нижих разреда основне школе. Замислите, Стара планина је, скупа са оближњим пољима и равницама, успевала да засити сва та дечија уста, здравом органском храном и беспрекорном пијаћом водом. Сада је све то запрложено, пусто, још и угрожено од МХЕ пробисвета... Деце одавно нема у пиротским селима а из године у годину све их је мање и у варошким школама. Свеједно је да ли се то збива по неком природном закону по коме ће ове просторе у будућности населити неки млађи и виталнији народ. Или је то део фамозног пројекта „златна милијарда“ због кога је ваљда и толико дозовољених отрова данас у храни, у ваздуху, у медицинским препаратима, бомбама, у савременој култури која пропагира настраност и смрт... Истина је да нестајемо. Окружени чудесним пределима. Одумиремо са једног од најблагороднијих поднебља на свету.

Пише: Ж. П.
Фото: Топли До, Милан Симоновић

субота, 26. мај 2018.

Чуркало

Овуја годину пролет стиже на време, пада ћиша, греја с'лнце, б'ш колко требе за поље и за народ. Све букну одједнуш, све се озелени, расц'вте, умериса. Све оживе и размрда се!
Старци излезли преди кућу, седли на дувар и припичају се на с'лнце, деца доватила лопте и клисове, играју се. Сваћи сокак је п'лн! Ушкрипала се кола по пут, граби народ да завршава работе. Стока оживела, трчећи излази из кошаре да пасне зелену травицу. Јагањци баба пуштила у двор, они од како су се ојагњили несу видели с'лнце, рипају нође да си потроше од радос. Кокошће копају глисте и задовољно квоцају, а петлови се каче на високо дрво и поју најгласно што може.
Работе се завршавају на време. Поораше се морузе, окопаше и загрнуше. Насадише се лукови, градине, окопаше и изврзаше лозја. Народ задовољан.
Баба се врча из градину, умерисала се на свакакве травће и насмејана ми казује како је много убаво за плевење. У руће држи градинско цвеће и гура ми га под нос да осетим како убаво мерише.
Ујутру се будим, отворен ми пенџер, до њега јаралика сас зелени листови, прец'втеле и наврзале јаралиће. Под пенџер мерише засадено цвеће. Нишава тече, а у јараликуту се накачила тичетија, па поју. Ја се протезам и уживам док ји гледам како весело рипају од једну гранћу на другу.
Улезе баба и рече како су решили сас деду да идемо у Будиндел. Он отиш'л сас колата и покарал све кво је имало за једење, пијење, алат и крошње. Ми нема ништа да носимо, че идемо празне.
Једнумо, и појдомо. С'лнце убаво огрејало, и загрева ни грбине, ја подрипкујем колко сам радосна. Не пројдомо ни триес метра, баба се укука: „Ја не могу да идем овака празна. Врти ми се углаву, и с рућете не знам кво да работим, млате покре мен, че се отћину. Требаше да понесем крошње у руће, или цедили да сам врљила преко рамо.“ Увати ју за руку да вој се не отћине, и појдомо кроз село. Главе само вртимо, час на једну, час на другу страну. Шије че си покривимо! У сваћи двор ушаренело и умерисало се цвеће, пропадомо од заглеџување!
Кад излезомо из село, и појдомо по врвину да скратимо пут, минумо кроз морузу. Она модра, са широћи листови, а корен јак и дебел, че буде добар род! Меџу морузуту се изд'лжиле лозе оди тикву, расц'втене сас ж'лти крупни цветови као златна звончетија. У редови насаден васуљ, наквецал, па се расц'втел. На другу страну жита зарудела, сва једнаква, а меџу њи булће се црвенеју као црвене звезде у сред д'н.
Излезомо из њивете право на дол, бистра и студена вода се спушта от камик на камик, и чује се л'ко жуборење. Омимо се, и освежимо, баба каже да увек треба да се мијемо на дол, водата је здрава, чиста и лековита, а лицето оди њу стањује поубаво.
Оди долат прејдомо на ливаду сас зелену сочну траву што подсеча на зелено кадиве, а кроз њу се расц'втело цвеће у свакакве боје. Ја јурну по њу, и поче да берем. Баба ми се придружи, и нап'лни престилку. Појдомо си и цело време уз пут плетомо венци за на главу и за на дувар. Унеле смо се у плетење и не осетимо како смо стигле до лозјето. Деда остајил колата на пут, једење закачил у црешњу, а стовну у грм да ји не греје с'лнце. Краве пасу по слогови, а он коси нади лозјето у ливаду.
Коси пол'к, па седне, пине водицу, па пак коси, па кове косуту, и све тој работи пол'к и смирено. Воли да му је саглам работа, никад не граби, не замара се. Ми засадимо малко лук, да ни се најде за зелено кад дојдемо у лозјето. Прегледамо ђиже које су разврзане, преврзамо, а које несу биле врзане, врзамо. Искршимо прутови који су израсли да не узимају рану на ђижете.
Сабрамо се, ручамо, и деда остаде да коси. Ми набрамо траву за прасчина, и шуму за јагањци, и појдомо си.
Дом стигомо рано.
Одморимо се, и поче се ст'виња. Баба ме испрати у задругу да си купим бомбоне, ја се малко позабави, беше гужва, и кад се врну, затеко ју стоји на порту узнемирена и растресена. Сас растреперен глас ме поче питује: „Видиш ли да га Јован јоште нема? Ти знајеш да он има слабо срце. Сигурно га је м'лснуло горе у ливадуту, косењето је тешко, и сигурно је падал. Нема никој да га најде! Ајде да поодимо да га тражимо!“
Не даде ми ништа да вој кажем. Увати ме за руку, и појдомо. Не заклопимо ни кућу, ни порту не затворимо.
Иде, граби, и сеца ме за руку, уз непрестално кукање како је падал и како нема никој да му помогне, и кој знаје каквог че га најдемо кад стигнемо. Казујем вој да че се сигурно врне, да он пол'к иде, да знаје и сама како он нече да замара, ни њега, ни стокуту. Она ме ништа не чује, и како се приближавамо до лозјето, све појако почиње да кука, и кукањето се претвара у извивање и лелекање: „Леле, леле, Јоване, мој домаћине, проклета да сам што сам те оставила! Леле, Јоване, кво че ја без тебе са да работим?! Што ме остави, црну кукавицу? Јоване кућо моја! Јоване снаго моја и сило моја!! Куде да се девам? Како без тебе да дочекујем д'н и ноћ?! Јоване, домаћине мој, што те ја не претеко, него ти утече преди мен?!“
Ја осечам да се ништа неје десило, можда за тој што не волим да се смртови помињу, можда за тој шти ји много волим, и не могу да замислим да че они умру, али срце ми казује да је деда отиш'л по друђи пут, и за тој га несмо среле.
Сецну ју за руку, и реко вој: „Деда је стигал дом, само џабе кукаш!“. Она као да се малко сабра, па поче појако: „Леле, Јоване, ја ни трпезу не могу да ти турим! Ми дом ни трунку брашно немамо! Житото ни је у воденицу! Са ли при наше убаво жито да тражим по комшилук?!“.
И стигомо до лозјето! Колата ји немаше, значи деда се врнул по друђи, по сигуран пут.
Обрнумо се назад, и уз трчање дојдомо дом.
У двор кола остајена. У собу млеко изм'лзено. Улезо у другу собу, деда легал, кад ме виде, диже се, и рече: „Па, где сте ви?“. „У Будиндел“, каза му, „за тој што ти имаш слабо срце, па си тамо падал, па си умрел, па те је баба убаво овикала и ожалила, само да си чул како си ти њоњ домаћин, њоња кућа, снага, сила! Замалко и да те сарани, али се сети да нема брашно у н'чви, па не може да ти остаји трпезу“. Деда се насмеја и рече: „Чуркало! Ето кво може да направи једно Чуркало! Кажем ја да је оно Чуркало!“.
Седомо да вечерамо, баба се надула од викање и загртавела од извивање, али очи вој сијају. Деда се усмивкује, мило му што је показала колко вој је важан, и колко га воли. Мени ми л'кнуло, испушти бомбонете што ји цело време бео стиснула у шаку. Срећна сам што се све убаво завршило и што деда бабу ока „Чуркало“, тој значи дека је много расположен и задовољан, и што се бабинете очи поново сијају.
Заврши се д'н, ја лего сас п'лно срце, при отворен пенџер, и заспа уз Нишаву што тече поди нас, и мирис на цвеће што поди пенџер ц'вти.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Весна Перовић

субота, 19. мај 2018.

Несуђеница Стевана Сремца

Познато је да је наш књижевник Стеван Сремац умро као момак. Шта је био узрок томе што се он није оженио, можда ће знати неко од његових личних познаника и пријатеља који су још у животу. А за потврду тога да је још у својој најранијој младости имао озбиљних намера да се ожени, нека послужи ово што ћу овде изнети.

Ускоро по ослобођењу Пирота, Стеван Сремац је постављен за наставника овдашње тек отворене ниже гимназије. Сви чиновници у томе месту беху још онда подељени у разне политичке таборе. Једни су били припадници напредњачке, други либералне, а трећи радикалне странке. Сремац је био либерал. И пошто су тада напредњаци били на влади, он је важио као ватрени опозиционар. Због тога није био у вољи тадашњим управним властима.

Под утицајем чиновника, и грађани из места и околине почели су приступати појединим странкама. Па и један српски учитељ и истакнути национални радник за време Турака у Пироту, а доцније свештеник, поп Пантелија Панчић, под утицајем својих имењака Панте Срећковића и Панте Дробњаковића, приђе напредњачкој странци.

Случај је хтео да се Сремац заљуби у лепу кћер поп Пантелије Панчића, Јелену, која је тада имала шеснаест година. Њу је једновремено тражио од оца и њен доцнији муж, Јосиф Костић који је био економ окружне болнице и привржењак напредњачке странке. Отац се дуго двоумио коме да је да. И један анонимни политички чланак Сремчев, у коме је критикујући рад управних месних власти, нарочито нагласио да у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један разликује само по томе што се званично потписује „Пантелија“, највише је допринело да ствар буде решена у корист другог просиоца.

Како је било Сремцу после овога то се не зна. Али се зна да је он ускоро потом премештен у Ниш, а да је његова несуђеница била врло несрећна у браку. Док јој је отац био жив, живела је са мужем и којекако. Али, кад јој је отац умро, за њу су настали тешки дани. Муж јој је претио, изгубио је служби у страћио сву имовину. А она је сада морала да ради туђе и да и њега издржава. За то време мучења и злопаћења помреше јој и деца. И ко зна шта би са њом било да јој се у последњем часу не нађе у невољи некадашњи очев политички и лични пријатељ Панта Срећковић. Заузимањем овога, она, као општинска питомица, би примљена у први курс Бабичке школе у Београду, и по свршетку тога курса, у коме је било свега шест ученица, буде постављена за општинску бабицу у Пироту. Ту је она живела и радила до своје смрти, 12. новембра 1937. године.

Ја сам се са покојном Јеленом Костић врло добро познавао. Кад је она, на месец дана пре своје смрти, последњи пут била у Београду, једнога дана, идући с њом неким послом, случајно смо прошли поред улице Стевана Сремца.

– Ах, ето улице мога несуђеника! – уздахнула је она дубоко, када је прочитала натпис улице.

Заинтересован овим, почех је распитивати. И онда од ње сазнах ово, што сам овде изнео.

Ћира Д. Ранчић, 1961. 
(На фотографијама Јелена Костић и Стеван Сремац)

уторак, 17. април 2018.

Поп Мартиново благо


Поп Матиново благо. Вечита тема у Нишављу. Причало се да је крајем деведесетих, током ратова, неки наш генерал довукао велику војну силу како би открио поп Мартинове ризнице сакривене некуд над реком Јермом, у врлетима Влашке планине. И данас су живи стари Височани који памте да су за време фашизма сељани били приморавани од бугарских власти да дугачким моткама пробадају тло свугде по Арбињу, претходно спаљеном ради лакшег налажења поп Мартинових скришница. Потрага за  благом свештеника који се ради освете одметнуо у хајдучију била је актуелна и раније, у време краљевине што илуструје и овај новински чланак с почетка 1941. године... Једна од најзанимљивијих легенди каже да је поп Мартин био један од чувара блага Немањића које је на време склоњено пред османлијском најездом и вековима брижно чувано на различитим локацијама. Друга вели да је култ поп Мартина живео двеста или триста година након његове смрти јер се његово име као чин преносио и наслеђивао међу хајдуцима због огромног страха које је изазивало код Османлија. Ипак, оно што је очигледно и засигурно тачно јесте то да су трагачи за закопаним благом у источној Србији трајно упропастили бројна археолошка налазишта, оскрнавили многе цркве и манастиришта, уништавали древне фреске, са њима и своје животе, породице, своје омамљене и грозничаве душе(Ж. П)