субота, 11. мај 2019.

Путопис: Још једно чудо у Острогу

Знали смо ми добро да се на путу за Острог не свраћа никуд осим у богомољу али смо ипак одлучили да се најпре спустимо до чаробног Јадрана. Занела нас је близина тог опојног плаветнила што има неку нарочиту моћ над нама, људима са дубоког континента. Као да се сва наша давна родбина са обронака Старе планине, старци у гуњу и опанку, бабе забрађеног лица, кроз наша чула разнеже, пожеле да запевају, да цикну и поскоче када се иза силних окука напокон јави то чудо о коме су само слушали описе ретких очевидаца и невештих казивача: „Море је како Нишава до Нишаву, Нишава до Нишаву, ама на крај, нема ђи врбацити, некој ђи је посекал“... Море је за нас икона божанске љубави, тихе и бескрајне, пред којом се распадају све стеге у нашим крутим балканским грудима, урођена подозрења, злопамћења, те опијени њиме, у трену праштамо једни другима све ситне злобе и увреде, исказане током дугог и неизвесног, свеноћног путовања...

Но изгледа да се острошком свецу нимало нису допала ова моја сентиментална ткања иза којих је он сигурно могао да уочи и чисто пироћанску срачунатост по којој сам одлучио да о једном трошку одведем породицу на брчкање и под његов кивот на благослов. Наш одмор је заиста био ужасан. Те позне јулске дане, од народа сасвим оправдано прозваних „горешњаци“, памтићемо по врелини и језивим застојима у тунелу Врмац, поспаним староседеоцима и смраду каназалиције која се изливала некуд у близини нашег купалишта те смо добили и грдне грчеве, нарочито наш најмлађи отрок, нејаки Сава због кога смо већину времена, уместо на плажи, провели у бдењу и молитви. У том бесаном одмору једино је Бока успевала да нас утеши и разгали. За њом се чежњиво окрећемо док узмичемо изнад Рисна, и застајемо да је што боље запамтимо и од срца поздравимо, као ону красну и вредну невесту из народне приче коју Бог и Свети Петар спајају са лењим младићем, што читав дан дрема у хладовини, како би и њега, кукавца, неко прехранио, и тако све дошло у равнотежу.

Наш аутомобил, времешни "јапанац" који је у доласку неустрашиво, као самурај мачетом насртао на чудесне врхове Дурмитора, сада тихо језди ка Никшићу. Пре самог уласка у град врхунског пива, скрећемо десно ка Подгорици и чекамо знак за Богетић. Пред мојим очима навиру снажна сећања. Острог сам први и последњи пут походио о Богојављењу 2000. године. Тада сам био млад у вери и нисам знао готово ништа о тој чудесној пећини, опеваној у стиховима Шантића и народних песника, прослављеној у дирљивим повестима исцељених. Нисам знао да је Острог био често поприште љутих окршаја, правих видовданских мегдана, да је средином 19. века баш овде једна мала чета неустрашивих Црногораца данима бранила душу Православља од више хиљада бесних никшићких Турака, да им је вешто враћала бачене бомбе и ринула одозго тешко камење које је од њихових телеса стварало крваве сокаке. Нити да је манастир више пута у својој историји горео, да је тек двадесетих година прошлог века, по пројекту неког руског архитекте, вероватно мигранта, последњи пут освануо из пепела, ћошкаст и бео, као икона Васкрсења.

Мене је тада занимао само Он, Василије, љути острошки Светац, што као Архангел слеће низ облаке да у то своје скрито гнездо на црвеној стени сече, ломи и раскида сваку људску муку и невољу. Дуго сам се припремао да му дођем и овде кажем: „Помагај Свече! Изгибох! Годинама копним, као гладни Буриданов магарац између два пласта сена! Ти одлучи уместо мене јесам ли за брак или манастир! И што пре мети на моју смућену главу венчану круну, или црну камилавку!“

Светац ме срдачно дочекао у стеновитој одаји у којој почива његово нетрулежно тело. Миловао ме и тешио неком неописивом милоштом која је као река извирала из његовог кивота и омивала моје уплакано лице. Из слатког плача прену ме прекорни поглед буцкастог калуђера који је стајао крај његових ногу, и ја схватих да исувише дуго стојим у пећини, да још много света испред чека, на свечеву помоћ и утеху.

Дуго сам стајао у доњем манастиру пред келијом игумана Лазара, за кога се још тада знало да је тешко болестан, да је питање дана кад ће се преселити у небески Острог. Када сам дошао на ред, тај вижљасти калуђер ме целих неколико мунута нетремице посматрао својим крупним и питомим очима, чекајући свише неки савет о збуњеном госту који је непомично стајао на вратима, као човек на ренгену који покушава да мирно, без икавих сувишних покрета, сачека крај снимања и чује драгоцене резултате. Отац Лазар је тада причао о чамотињи, рече ми да је некада тренирао кошарку, да му је тело навикло на напор, и да га је ова неман, што паралише читаву душу, грдно мучила у Хиландару кад окончају бербе и вањски радови, због чега је током зиме, сем метанија, радио и склекове, трбушњаке. То је упоређивао са древним испосником који је по читав дан премештао тешко камење са једног места на друго, говорећи да тако мучи свог невидљивог непријатеља који њега спопада, држи у тами чамотне депресије. На моје најважније питање игуман ми, уместо одговора, тутну у руке скрипту са поукама Светог Јосифа Исихасте и пуну кесу Светигориних књига, потом рече да преспавам у горњи манастир.

Те ноћи, нас два Пироћанаца, одлучисмо да прочитамо цео псалтир наизменце. Док један стоји на молитви, други да одмара на једној од дрвених клупа у пространој гостинској соби. И тада се догодило нешто што је превазишло све моје икада доживљене страхове од најранијег детињства, гледања „Ноћи вештица“, од које се у моју нејаку детињу душу накупило много демонског ужаса, те су ме узалуд водили на бајање код врачаре.

Некад у глуво доба, у време мог починка, у собу је утрчао кратко ошишани тамнопути младић, омален али снажан, са истетовираним мишицама. Био је у великој агонији. Рече да долази из Београда и да је таксиста, у опакој наркоманској кризи. Мој сапутник беше прибран, брзо га смести на клупу и умири речима да ће све бити у реду када му сутра калуђер прочита молитве пред кивотом. Чинило се да је утонуо у добок сан када је дошло време да ја устанем а мој сапутник легне да одмори. Псалтир сам читао поспано, без пажње, тек да испуним обећано. У једном тренутку осетих да се нешто чудно и опасно дешава. Нека хладна језа протрча кроз моје тело и ја схватих да је несретни младић будан и да ме посматра, да не трепће, да су му очи крваве и неописиво зле. Покушах да своју пажњу вратим на псалме али ме нека чудна знатижеља ометала и невољно привлачила ка његовом погледу. Као да му је ова моја слабост давала неку моћ и он поче успорено да се помера и придиже, зурећи у мене с погледом демона, који више нисам могао да поднесем. Аветним кораком кренуо је ка мени, и ја у последњем трену, већ губећи наду и чекајући да се тај легион злих сила коначно сручи на мене, дубоко загњурих у псалтир и почех као дављеник да се хватам за свако словце цара Давида, да га изговарам искрено, с последњом снагом душе. И тада се догоди нешто чудесно. Младић се прену из хладног демонског спокоја, поче снажно да се тресе и да говори: „читај, читај, лакше ми је од тога“. А затим се сасвим растерети, врати на клупу и опет утону у дубок сан. Слава ти и хвала Свети Василије, избавитељу мој!

Пред зору је почела литургија. Стајао сам за певницу када ми високи плавокоси калуђер, који је сам служио, са царских двери показа руком да требам да звоним, па убрзо и сам дојури у звонару, оте ми конопце из руку, очевидно незадовољан мојим млитавим покретима, и пре но што их сам затресе из све снаге, сажаљиво ме погледа и рече: „Смотан си“. Била је то само потврда оног што сам и сам схватио у бесаној псалтирској ноћи: моја душа је исувише плаховита, нестална и слаба за стрми монашки свет.

Те исте године сам се оженио а књиге оца Лазара и дан данас носим у рукама, пакујем и шаљем широм Србије, јер сам, по загонетном благослову овог игумана, и сам почео да их објављујем и пишем. Свети Василије, избавитељ и исправитељ мој, постао је заветна слава у мом нову дому, потом и имендан нашем старијем сину.
....

Из сећања ме пренуше неугодне кривине под острошком литицом које стари путописци пореде са пловидбом по немирном мору, где и најгрешнија душа постаје тиха и побожна. У близини горњег манастира била је спуштена рампа и ми настависмо даље пешке, да бар мало окусимо од подвига старих богомољаца који су цело растојање између два манастира, прелазили босоноги, чак и на коленима.

У острошкој пећини Сава седе на степеник под иконостасом, крај моштију Светог Василија. Непрестано се смешкао и дуго нисмо могли да га макнемо одатле. Мора да га је Светац миловао оним невидљивим таласима што извиру из његовог кивота, а које ја, овога пута, нисам осетио: „Опрости, Свече, што ти долазим овако успут, без жртве и дарова. Дуго се нисмо видели и свашта се збило за ових петнаест лета. Пуно сам грешио, верујем да је ово наше треће дете зато повређено, при самом рођењу. Нисам дошао да те молим да га исцелиш. Знам да је он моја Богом дана невоља и богомоља, крст и васкрсење. Дођох само да те поздравим, да ти породицу покажем, и да те замолим да нам децу благословиш, да не понављају грешке свога родитеља“... 

Сунце је већ побегло из Бјелопавлића долине, кад кренусмо на пут. Сасвим утону у густи мрак негде над Морачом. Потом је читаву ноћ јурило у супротном правцу, да би у тихом Нишављу, са осмехом дочекало уморне туристе из Острога.

Жељко Перовић

недеља, 21. април 2019.

Још четри године у село


Беше празник и тија д'н се не работеше у поље. Деда се нешто зашушњал у двор, а ја, како се диго, тека се заигра у собу на клупу сас кутије од ћибрит и булће што ји бео набрала у поље. Занела сам се , па и не излази у двор. Оди кутијете си прајим креветје, клупе, астаље, ормање, а оди буљћете мужје, жене, деца. Чудно ми што га деда нема, увек улезне кад се заиграм и закачује ме. Обара ми играчће, гази ме по ногу, сеца ме за косу. Сигурно се много заработил у дворат, па га овија пут нема. 
Баба окну: „Јоване, Грано, ајде руч'к!“. Кад помену руч'к, осети да сам гладна. Она постајила трпезу, сварила чорбу оди ливадско зеље и забелила ју сас јајце. Мерише убаво, потквасила густо ћисело млеко и наломила жежак црепњак леб сас убаву корицу, а оди њега иде пара. 
Чекамо деду. Он се малко забави, али кад улезе, тека се у собу одједанпут оладни и ст'вни! Лицето му модро и стиснуто, једва му се уста виде. Седе, прекрсти се, узе ложицу, кусну оди чорбуту, споро и развлечено, једва уста отвори. Стра ме да га гледам, никад га нес'м видела таквог. Не знам кво му је. Да ли је љутит?! Да ли је болан?! Да ли се нешто сетил, па се растужил?! Гледам га, па не могу да једем. Он виде, па ме пита: „Кво ти је, кутре? Што не једеш? Убава је чорбата“. Ћутим и гледам га. Он се малко као насмеја, па рече: „Ама, знајеш ли ти да од јесен поодиш у школу? Башта ти че кночи дојде и че сака у Ниш да те уписује“. Са ми стану јасно што је тек'в. Рипну се оди трпезуту, седо му у скут, па га обргли с двете руће окрај шију и реко: „Никад нема да идем у Ниш! Никад нема да отидем оди вас! Они у Ниш имају Мићка, а ви овдек имате мен! Ја сам ваша!“. Тури му образ уз образ, он ме пригрну, поседемо тека, и продужимо руч'к. Баба сложила главу да вој се не види лице и једе, ћути, а с'лзе вој капу на трпезуту. 
Башта ми никад неје казувал да че ме води при њи. Често дооди, и ја му се много радујем кад дојде. Увек прво сврне при деду и бабу да ји испоштује и донесе им поклони за њи и за кућу. Мене ми мачава, мама Славица, испрати нешто убаво за облачење и благо за једење. Поседи при њи, па после заједно појдемо у Горњу малу при његовити. 
По цел пут ме држи за руку, а ја се распукнем од срећу! Да имам крила полетела би што ми је башта много убав у плаву авијатичарску униформу, а на њу л'шту ж'лти пулови и ж'лти чинови. Он прав, насмејан, и убав! Убав! Цело село гледа у њег! И јављају му се сви који га виде, ћимају му из дворове и окају га да сврне. Зими кад обује л'скаве кожне чижме и облече шињел д'лг, ма нема поубав човек! Ја га само стискам за руку и гледам у њег! Топим се од срећу! 
Преко ноч спимо заједно, али т'г немам туја слободу да га пригрнем и стиснем јако, него се обрнем на другу страну и заспим. И кад дооди и кад си пооди, не вискам се на њег и не пригрчам га толко силно. Некако се стиснем. 
У Ниш кад отидем при њи, мама Славица ме убаво дочека, спремује ми све кво ја волим, купује ми, шије за облачење, али ми у кућуту све некако тесно, и нешто ме стиска у груди. Једва чекам да отидем при другарицу ми Дивну. При њу голем стан, има бели свет собе и намештај све од дрво, па нарезан у свакакве шаре. На дувари вису слиће што ји је сликал Дивнин ућа, у Дивнину собу грамофон на вртење и плоче, Дивнина виолина, а на сестру вој Весну клавир. Дивнина мама била балерина, а башта вој доктор, и при њи увек весело. Збира се народ, поју и играју уз музику. Ја често спим при њу...
Са сас возат из Ниш, у пет, дооди башта ми, и ја га чекам на порту. Он стиже насмејан, гледа ме колко сам порасла, радује ми се. И кучето рипа уз њега, познава га и воли га. Улазимо у собу, баба веч постајила мезе, рећију, једење, све кво он воли. Ја седим на клупу покрај њега, он вади из торбу поклони за деду, за бабу, и за мен црвено аљинче, црвене машне и сандалће за лето. 
Почиње мезење и једење, али баба никако да седне уз астал. Приноси, разноси, мува се по собу. Башта ми погледа у њу, па рече: „Што си ти, бабо, невесела? Што не седнеш сас нас?“ Она као да је само чекала да некој нешто каже, па да завика. „Како, Буде, да сам весела кад знајем да че девојчето најесен да водиш у Ниш?! Како че ми да живимо без њег? У њега смо очи уперили, па само у њега гледамо! Оно ни је капка што ни држи у живот, што ни дава вољу да живимо и меџу народ да се умешамо!“.
Сви се ућутамо. После некоје време башта ми рече: „Немој, бабо, тека. Ми смо се договорили кад дојде време за школу, да девојче прејде код мен. Ја га не одводим од вас, само због школу иде у Ниш. И пак че си буде при вас. За сваћи празник, за сваћи распуст, при вас че је. Оно је моје дете, не могу да га одвојим и остајим све на вашу бригу, мени ми је тешко што неје сас нас.“ 
Мене ми стану мука, отидо у кревет, лего и покри се преко главу. Тури си прсти у уши да ништа не чујем, а у себ си сама казујем: „Ја у Ниш, нема да идем! Ја у Ниш, нема да идем!“. 
Башта ми дојде, одви ме, седе при мен, па рече: „Ајде да седнемо уз астал, па да се убаво договоримо“. Помилова ме по образ, ја се диго и реко: „Никад нема да идем у Ниш!“. 
Кад седомо уз астал, смирен као и увек, сас с'лзе у очи, деда рече: „Оно, Будо, и овде има школа. Нека заврши при нас четврти разред, па после како буде. Договорили смо се да буде овде до школу. Ко је у мукуту кад Ђина нестаде знал, да че време толко брзо да мине?! И да че се ми толко навикнемо на њег?! Детето је твоје и стварно си ни много помогнул што си ни га остајил. Оно ни је на нође дигло и радос у кућу врнуло. Са те пак молимо да га још остајиш док не појде у осмољетку.“ 
Никој више не једе, сви ћуту, никој не казује ништа. Ст'вни се, баба запали лампу, и башта ми само рече: „ Добро, дедо, нека буде тека“. Ја врисну од срећу и први пут у живот му се висну окрај шију и стисну га сас целу снагу. Баба се развика, деда се прекрсти, и рече: „ Да си жив и здрав, и Бог да ти срећу даде!“. 
Сви се опуштимо, вечерамо и полегамо. Ја лего с башту ми, стисо се уз њег, он уз мен, од радос и милос одма заспамо. 
Ујутру чим се диго, одма се убаво оми, ишчешља, облеко новото црвеното аљинче. Врза си машне и излезо у двор. Башта ми набрал здравац и седал испред врата. Одма га пригрну и седо му у скут. Гледам га у очи, несу тужне, изгледа да је и на њег л'кнуло. 
Рече ми: „Ти си моје прво дете, прва радос, прва милос, и тој че увек буде тека! Ја са немам време да идем горе при мојти, али ти че им однесеш поклони и че ји зарадујеш дека нема да идеш у Ниш.“ 
Доручковамо и ручамо на једанпут, ја га испрати до железничћи мост. Убаво се поздравимо, и ја на врчање по цел пут сам рипала час на једну, па на другу ногу, све до дом. 
Тија д'н не улази у собу. Цел д'н сам трчала по двор и лелејала се како булка у поље на ветар сас црвено аљинче. 
Увечер кад си легомо, ја се муну меџу деду и бабу, гурну једну ногу при деду, другуту при бабу, стисо им главе уз мојту, и не мого да заспим. Изм'ко се кад они заспаше и отидо у мојти кревет. Кад тури главу на јаст'к ударише ми с'лзе на очи и све га натопи од радос, од голему радос, и од тугу. 
Нес'м знала да и радос може да буде тужна.

Пише: Грана Перовић

недеља, 03. фебруар 2019.

Роднине су ти како цртка поди еспап

Раскрилило се небо на земљу, завило ђу са студ и премрежило сас мокре и голе гранће. Понекад се поражали те спушти на њу памукли маглу, па ђу уљуљћује како мајћа сањито дете. Никоме никаква работа не одм’циња. Кој и да работи на теквоја време. А прогледаш, а оно се вечемка ст’внило.
Зимње доба је затова душу дало да се ушушкаш у жешко ко пиле поди квочку и да ћутиш док не мине сечко. Затова, белћим, народ на теквоја време повише сверује стари рачуње и с Бога и с љуђе, него што работи.
И баба Таска Северинћина оди Мали мос се скљундила узи шпорет, попритегла узи свата јелечетија и дебел, в’лњен шал и расплита орату с кумицу си.
- Тека је, кумице! Мора се поштујемо и ми како и наши стареји што су се поштовали. А мора и деца да научимо да си воде чес јед’н на другога. Од кумство поголем род нема! Бог, па кум!
- Кум је млого големо слово! - слага се с њу и кумица њу. Ама, младити са заборављају. Затова ђи мора на време научимо да си поштују и кумови и вамилију и сваћи друђи род.
Да не буде како њекња у Пазар што пуче резил’к. Моша и брат му се скарали па ударили на бијење. Бије братат му и ока, бије Моша и ока. Па што ока и којекако, него надигал дисаси, па си бије брата сас дисаси.
- Леле, че рече баба Таска. Па луд ли је Моша да бије брата сас дисаси. Па това је гола крпа. Какво че му нашкоди?
- Море, неје Моша сасве луд, - одврча кумица вој. У дисасити има и ралник!
- Пу, пу, пу, далеко њим било! - запљувује баба Таска и крсти се. А браћал’к су, бре! Први род! Резил’к пред народ и чаршију.
- Тека је кумице! Род рода не рани, ама, тешко тому кој га нема! До стото колено род да поштујеш, па нема да погрешиш! Једна крв, бре! Оди једну капку се растолила још оди памтивек, па до нас. И, еве, још траји!
Затова је јучер баба Таска посадила на чучку покре њу унука си Владу и учи га на ред: Кој, одкуде, кому, како...
- Да запамтиш, синко! Пирочанац без род је како дрво без семку. Како изгубено јагње. Свакој му може собује руното. Затова мора да знајеш кој ти је как’в у род.  Запамти да ти се сви моји оди ујћу ми и кумове му изи Долњу малу падају го лем род. И у Пазар, к’мто Кале, оди стрину ми чичеве, знајемо се за род и помагамо се. И одкуде
Бериловску капију, Мићини, падају нам се род по дедину ти семку. Мора да научиш сви, кој ти се как’в пада. И да поштујеш сви. Тек’в је ред и закон у овуја пиротску чаршију. Останеш ли без род, че те изеду друђи како алву преко пости.
Слуша Влада, слуша, трепче како сврака на југовину, а преди очи му пролате ујће, чичеве, тетће, тетини, кумови, кумице...
- Бабо, че окне одједнуш Влада и пресече баба Таску у сред орату, тамо негде у девето колено.
- А, каква нам се пада оди твоју кумицу јетрва што је посвојче на најмладу кумову свастику?
- Па, у род смо и сас њу! - одма че рече баба Таска климајучи с главу. Еве, са че ти објасним. Она ни се пада...
Она је... Чекај... Пада ни се... Овака че се падне...
Тува Таска стане, умисли се, ућути се, ућути и тићемка њу се развидели пред очи и разбере да това Влада с њу шољћу кара.
- Пада ни се текваја шашарма како тебе, окне љутито и одврне грбину.
Ама, за кратко. Одјутре, Влада че мора па да слуша колко је важно за Пирочанца да си знаје и поштује роднину. А ако некој пита: “Ешто?”, че разбере кад чује Баба Тасћин наук:
- Никој те не може толко оцрни и уапе за срце колко може род. Ама, Бог и душа, никој ти не може ни толко помогне и извлече те из муку како род, ама, само ако си оче.
- Не дај Боже да се некој замери с роднине, - ш’пче баба
Таска. Това је фамилијарно клубе при нас тека сплетено и смрсено кроз године и колена низ пиротску чаршију, да га никој не може размрси. Замериш ли се и чује ли се реч, цел град јурне да тија конци и клубишта развлачи, расприда и плакни си уста с тебе од Велигден до Велигден. Па, може бити и појачко.
- Роднине и фамилија су ти, синко мој, како цртка поди еспап. Това ти је најтачна мерка до куде и колко јако смејеш да лајеш, а да те не напраје на куче.
Тека баба Таска, а ви - како умејете. 

Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче")
На слици: Таска Петровић Северинћина (1875-1965)
са најмлађом ћерком Надеждом удатом Тричковић

четвртак, 24. јануар 2019.

Учитељица и вук

По народном веровању Свети Сава избавља људе и домаће животиње од напасти вукова. Нарочито су чобани поштовали Светог Саву, држали пост у седмици која претходи празнику. Та недеља се називала Савица а недељни дан уочи овог поста – Савине покладе. Има више народних легенди о Светом Сави као заштитнику од те шумске немани, међу њима би могла да се уброји и ова истинита прича пиротске учитељице у пензији Светлане Младеновић, посвећена школарцима, о догађају који се збио на Старој планини када се једном приликом сама пешице враћала у град из далеког села Гостуше, у коме је као сасвим млада девојка отпочела свој дуги и успешни просветни рад.

+ + +

Шта вам је? Видим како зачуђено ширите очи и подсмешљиво се смешкате. Чудом се чудите.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.
Светлана Младеновић
Часови су се раније завршавали да би учитељи могли да оду до града да обиђу продавнице, библиотеку, па и биоскоп и позориште.
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.

Светлана Младеновић
Из књиге "Немањићи", Pi-press, Пирот, 2018.

субота, 12. јануар 2019.

Никада више мајка Перса није остала без воде...


Љубомир и Персида Живковић са децом
Прича мала са једног ормара. Ормар остарио, време га добро “изгазило” али траје. На вратима “старине” исписан родослов породице Живковић. Њих тринаесторо је изродила мајка Персида и да не би “погубила рачуницу” са унурашње стране врата породичног ормара за одећу почела да исписује – када је рађала своју децу. Стигла је до броја тринаест... Прво дете је рођено 1908. године а последње у марту 1927. године. Све се то догађало у Новосадској улици, у центру града, поред Гимназије. У тој улици, облика слова “С”, много је знаних личности рођено и одрасло, прославило град и земљу. У њој су рођени Мирослав Ђорђевић “Пиштољ”, Мирослав Пауновић” “Паун”, и даље у њој живи познати пиротски лекар, сада пензионер Душко Васић “Каравелац”, ту одрастао и Светислав Пешић “Кари”. Овога пута “разговарамо” са старим ормаром у жутој кући Новосадске улице број 19. То је кућа “Баџиних” и Пироћанци знају ко су и шта су били и значили за ову чаршију. Испод чувене крушке “караманке”, у дворишту, причамо причу о породици Живковић, о “Баџинцима”... 



„Дежурни” корбач за ред и мир

Љубомир Живковић и Персида Живковић (девојачко Миљковић) рођени су и живели на прелазу векова, доживели дубоку старост, изродили тринаесторо деце од којих су деветоро доживели лепу старост а од њих су само двојица синова живи. Христифор “Цикан” у Пироту и Ранко у Београду.
У породичном родослову је остало записано да је отац породице Љубомир (1881-1965.) такође био једно од деветоро деце. Радио је као државни мајстор, ковач и поткивач, у Касарни “Трећи пешадијски пук” у Пироту. Његова супруга Персида (девојачко Миљковић) (1884-1964.) рођена је у Јагодини а удала се за Љубомира 6. маја 1907. године. Од 1908. до 1927. године изродила је тринаесторо деце у породичној кући Живковића у Новосадској улици. Тада је било нормално имати много деце, без обзира што су услови за њихово одгајање били скромни. Патријархални начин живота је наметао и такав начин живљења а жена је била само домаћица и – мајка. Отац Љубомир је био оличење правог патријархалног домаћина и главе породице. Све је морало бити – како он каже. Ручак се сервирао тачно у 12 часова (јер је радио двократно у Касарни) а синови су му се целог живота обраћали са “Ви”. У кући је био “дежурни корбач” и ако би један од деце направио грешку сви би добијали батине. Те породичне “тајне” открива Олгица Живковић, снаја у породици Живковић, удовица покојног Властимира Живковића.
- Постројио би сву децу и издавао им распоред рада за целу недељу. Мајка Перса није могла да изађе на крај са толико деце и они су морали да јој помажу. За децу је требало сашити кошуље, панталоне, плести чарапе, кувати ручак и остале послове по кући позавршавати. Догодило се једном да “дете број 7”, Манојло, није донео воду са чесме код Гимназије (тадашњег Среза). Била је зима а деда Љуба их је постројио и сви су ишли за воду. Када су донели воду, он је тестије просипао неколико пута и враћао их. Никада више мајка Перса није остала без воде” – прича Олгица.
Мајка тринаесторо деце, Персида Перса Живковић (Миљковић), била је оличење жене из тог патријархалног начина живљења, одана својој породици и деци. Тиха, смерна и неуморна остала је до краја, доживевши својих осамдесет година, уз велику пажњу бројне породице.

Њих тринаест...

"Матична књига" на
вратима гардеробера
Дете “број 1” био је Јован Живковић “Жан” (рођен 31.5.1908. године а умро 24.10.1993. године) био је пре рата официр Краљеве војске а по ослобођењу је отишао у Београд. Запослио се и до 1964. године живео у главном граду. Онда долази у Пирот и запослио се у “Првом мају” као преводилац, где је радио до смрти.
Дете “број 2” Витомир Живковић Вита је био велики несташко, задужен за добијање батина у бројној породици (рођен је 16.9.1909. а умро 29.8.1984.године). Отишао је као мали да живи код тече у Београд. Он га касније шаље на занат у Беч, где је изучио “рестријер” (штампање свезака и књиговодствених књига) и био је једини мајстор за то у Београду. Волео је лов али је био и изузетно духовит. Супруга Милена још живи у Београду.
Дете “број 3” Божидар Живковић рођен је 19.12.1910. године и као бебица умро 1911. године.
Дете “број 4” Благоје Живковић “Зуцко” (рођен 27.3.1912. године а умро 23.11.1983.године) је такође био војни питомац у војсци Краљевине Југославије и постао официр. У време рата је био у Недићевој војсци а онда је напустио и отишао у рудник Вина код Књажевца, где га четници мобилишу. У борби је рањен али су га партизанске власти осудиле на 6. година робије. По изласку, отишао је у Крушевац код супруге и радио у картонажи “Петронијевић” до пензије. Дете “број 5” Јелица Живковић “Сека” (рођена је 5.8.1914. а умрла 27.10.1994. године у Нишу). Удала се за Добривоја Шурдиловића и живели су у Нишу. Волели су много да путују.
Дете “број 6” Петар Живковић је умро као бебица. Рођен је 22.11.1915. а умро 1916.године.
Дете “број 7” Манојло Живковић “Баџа” (рођен 21.6.1917. а умро 4.10.1991. године) и међу браћом био најбољи и најуспешнији фудбалер. Управо због фудбала је и добијао највише батина од свог строгог оца. Завршио је два разреда гимназије и отишао у Београд, где је играо за један од водећих југословенских тимова “БСК” а облачио и дрес репрезентације Југославије. У Београду је основао и породицу, живео у Добрињској 5.
Дете “број 8” није имало среће. Мирјана Живковић је рођена 22.8.1919. године и после неколико месеци те године умрла.
Дете “број 9” Властимир Живковић, Власта “Баџа” (рођен 12.2.1921. а умро 9.3.1990.) је био просветни радник. Познат по својој духовитости, чувеним “преносима утакмица”, био је глумац и изузетан интерпретатор Мијалка Расничког. Остао је упамћен – што за време окупације Бугара није хтео да буде Живков(ић). Напустио Пирот и отишао у Београд код брата Вите, те 1941. године. Но, Немци су их покупили и одвели на принудни рад у рудник Бор. Отуда бежи, враћа се у Београд и ради у млину у Барајеву. После ослобођења враћају се сви Живковићи у Пирот, кући... Власта је био учитељ у околним селима а пензију дочекао у пиротској школи. Са супругом Олгицом био је један од оснивача пиротског Позоришта.
Породична кућа у Новосадској
Дете “број 10” Александар Живковић рођен је 20.6.1922. и умро исте године. Дете “број 11” је Ранко Живковић. Рођен је 1.8.1923. године и живи у Београду. Он је ишао у Гимназију а после рата је завршио курс за наставника фискултуре. Играо је фудбал а у Загребу је добио наставничку диплому. Играо је фудбал за ОФК Београд, где је касније био тренер млађих категорија.
Дете “број 12” је Бранимир Живковић, Бане “Баџа” (рођен 10.8.1925. а умро 5.6.2000.) који је био нада оца Љубе да ће завршити факултет. Био је добар ђак и по завршетку школовања радио у “Тигру” а пре тога и као наставник хемије у Алексинцу. Био је мезимче оца и мајке а волео је фудбал. Био је голман и стално су му колена била изгребана. Бранио је у “Радничком”.
Дете “број 13” је Христифор Живковић “Цикан” (рођен је 10.3.1927. године, још увек је активан). Завршио је Учитељску школу, био у партизанима, а после радио у Станичењу као просветни радник 5 година. одатле је сваке недеље долазио у Пирот и играо утакмице за “Раднички”. Пратио је фудбал и постао прави хроничар пиротског спорта, поготову када је постао диркетор Радничког универзитета у Пироту. Сакупио је изузетан материјал и ускоро ће из штампе изаћи његова књига о пиротском фудбалу.
Ето, то је прича са старог ормара, уз помоћ две снахе браће Живковић, Олгице и Магдалене Цице Живковић. Прича мала испод старе крушке, која траје...

Деда Љуба и нана Перса са својим потомцима 1955. године


Текст: Милан Пауновић, "Слобода" бр. 2448 (2003)
Фото: Јасмина Поповић

понедељак, 07. јануар 2019.

Стара пиротска црква као икона Витлејема

Стара црква у Пироту, посвећена Рождеству Христовом, подигнута је за време турског султана Абдула Махмута 1834. посред мноштва тадашњих џамија и минарета у пазарском делу града, у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар вароши. Обест турска је ферманом и наредбом одредила да се нова хришћанска светиња може градити али не исувише високо, како по висини случајно не би пришла оближњим исламским богомољама. Сналажљиви Пироћанци су се досетили да своју светињу укопају да био она, макар изнутра досегла жељени раст, а вероватно и не слутећи да ће тако укуткана и топла, још више подсећати на свету витлејемску пећину и Божић коме је и посвећена. Новоподигнути храм је осветио пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота о чему сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм:

“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”

Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова и прве епитропе, чуваре и економе Старог храма и предали им на чување све црквене драгоцености. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су одлазили код владике на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом их упозоравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“

Овај првобитни храм из 1834. године је трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола стигла је у Пирот 1855. а храм био готов већ следеће године.

Пирот je у то доба био и седиште Пиротске (Нишавске) митрополије чија се зграда налазила крај саме цркве. У њој су становали сви митрополити и епископи, изузев последњег владике Евстатија који је обитавао у Суковском метоху у близини данашње Саборне цркве у Тијабари. Осим што је ово здање било седиште митрополије која се простирала од Драгомана и Трна па све до Сићева, оно је представљало и центар свих важних културних и просветних збивања у Пироту током већег дела 19. века. У митрополији је деловао тајни хришћански суд звани „Синод“ у коме су пиротске чорбаџије под видом старања о цркви бринули о народу. Ту су били организовани и часови школске наставе. По писаним изворима, први учитељ у митрополији био је даскал Аћим који је, на основу казивања једног од његових ђака, деда Панајота, био уредан и тачан и за оно време веома способан. У овој школи ђаци су писање учили на таблицама, молитва је вршена и пре и после учења, а ученици су са собом доносили и ручак у школу и нису се враћали кући у подне „да их Турчетија по пут не задевају и не тепају“...

Масивне и широке зидине Старе пиротске цркве једва да пропустају дневну светлост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлејемска радост која отапа и најледенија срца. Оно што у самом храму најпре упада у очи је иконостас са дуборезом изузетне израде, сличним оном у цркви Светог Спаса у Скопљу. Иконостасне иконе су осликали мајстори из Самокова а Пироћанци нису штедели на њиховој изради, о чему сведоче и крупне бројке у тефтеру Нишавске епархије. Један део ових икона је поручиван директно из овог иконописачког града, а било је и мајстора који су у првим годинама радили у самој цркви. Осим врхунског иконостаса, овај храм поседује и импресивну збирку целивајућих икона, међу њима и неколико од давнина поштованих као чудотворних. Значајна је и збирка старих крстова, рипида и нарочито колеција платнених икона „Јерусалим“ које су пиротске хаџије доносиле из Свете Земље а за коју експерти из Републичког завода за заштиту споменика културе тврде да је јединствена у Србији.

У Старој пиротској цркви су до осамдесетих година 19. века чуване четири србуље. Најдрагоценији је Празнични минеј на пергманету настао у другој половини 13. или првој половини 14. века а који се данас чува у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. Остали пиротски писани споменици, Четворојеванђеље на хартији из 15. века и два рукописа из 17. века, страдали су скупа са бесценим народним благом током немачког бомбардовања Народне библиотеке, стравичног културног геноцида над српским народом.

Стара црква данас поседује десетак књига из 18. века, од којих је најстарији руски илустровани Пролог за март и април из 1750. године, објављен у Кијево-печерској лаври. Међу њима су и две руске књиге из 1760. године: Велики Псалтир са упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској царици. Књиге објављене у 19. веку верно осликавају бурна времена и разне утицаје који су тада деловали у Пироту. У мноштву српских и руских издања има и јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких митрополита, неколико књига на бугарском из времена егзархиста као и потоњих бугарских окупација. Из младе српске кнежевине овде је Псалтир из 1838. године, два Србљака из 1861. године. Најстарије српско штампано издање представља “Хранилиште душе” са поукама Светог Никодима Агиорита, објављено у Трсту 1800. године залагањем Викентија Ракића, старешине цркве Светог Спиридона...

Стара црква у Пироту је преживела десетину великих поплава, више пожара, харања, неколико граната које су зарониле у њен кров током српско-бугарског рата 1885. године. Издржала је четири окупатора, надживела бројне тиране, туђе и домаће, и до дана данашњег остала свежа, вредна и активна. Тајна њеног живота и вечне младости лежи у љубави с којом је Пироћанци, као прости витлејемски пастири и учени звездари са истока, упорно походе, очарани лепотом Богомладенца Христа Који се у њој чудесно и непрестано ваплоћава и рађа у Чаши спасења.



Текст: Ж. П. (За часопис "Глас Епархије нишке")

Фото:
- Стара пиротска црква пре реконструкције, фотографија Јелисавете Ракић
- Зграда Митрополије
- Празнични минеј из Пирота, данас у Дебреницу
- Стара црква у Пироту са свештенством и верницима 2014. године



недеља, 09. септембар 2018.

Девојачко поштење

Беше лето и тетка ми из Велико Градиште додје у село да си види башту, матер, брата и да доведе деца при роднине да се друже и играју. Чича напрајил голему кућу у горњи двор и сви се преселили у њу. Горе се једе, седи, спи. Тетка и ја волимо старуту, она је у долњи двор, ниска бела сас плави пенџери, покријена сас ћеремиде, има два басамика од камик пред улаз на врата. П'лна је сас ствари, ништа из њу несу износили, остала је иста као некад.
Ми сваку вечер спимо у најголемуту собу куде има два дрвена кревета покријена сас ткани чаршавје, тетћин девојачки ковчег сас дарови за свадбу, астал, клупа. На дувар закачено огледало меџу два пенџера што гледају у двор, а поди њи градинче оградено сас плот што је почел да се расплита. Некада су на њега виселе д'лђе зелене краставице, а са виси рџава канта за млеко и црвен лонац. У средину, поди пенџерат, беше цвеће. У дворат голем дуд што се раскрлил и цел д'н праји сенћу, а поди њега л'скав камик згодан за седење.
Убава летња ноч, пенџери отворени и улази мирис на сено, сламу и варену морузу. Месец синул, па се у собуту све види. На дувар рамови сас породичне слиће, још од дединог башту и матер, а меџу рамовити једн најголем, на њега слика на Кочу Поповића. Деда некад волел да се бави сaс политику, да свири армонику и да иде по свадбе и госјетија. Некој му рек'л да личи на Кочу, и он набавил слику и турил ју на најубаво место на дувар. И са ни Коча гледа сас титовку на главу, сас убаве црне очи, и убаво поткресани густи бркови.
Ноч мирна, само за спање, али нас с'н не вача, да ли због успомене из овуја кућу што ни ч'чкају па не мож да спимо. Тетка се поврте у кревет, па седе, и поче ми казује за њоњ живот.

„Ја сам најмлада од сва деца. Звали су ме Истришљак, али су ме и највише волели. Сви су ме пазили и угаџали ми. На башту ми сам била најголема радос. Сваку вечер ме је турал у скут, па ми је појал, а понекад растргнеше армонику па смо сви играли и појали.
Кад појдо у први разред бео најмалечка и најмршава. Нође ми беоше т'нће као клечће, а оп'нци кад обујем они ми големи и широћи, па свире и саплитају ме. Кошуља бела, д'лга и широка, увира ми се у нође и смита ми. И заб'нат широк, два пути се може умотам у њега. Ја га врзујео сас коланче, да се не отвара. Лице ми пегаво и мршаво, а коса цело руно, д'лга, грчкава, не мож чешаљ да улезне у њу. Једва ми нана исплете перчиње. Чим ми исплете, они се разбучаве. Шамију кад турим на главу, она ми пада, жива косата, па ју обара, повише ми стоји на шију, него на главу. Увек изгледам раскубена, као да сам се од спање дигла. Нана ми ушила торбу, она се влачи по зем кад идем у школу. Неје голема, него сам ја малечка. Често ми другарице помогну да ју донесем до дом. Далеко школа, а ми седимо на крај село, узбрдо поди саму Белаву. Једва душу изнесем док стигнем. У школу ми не беше лоше, деца ме волеоше и помагаоше ми. И учитељат ме тури у прву клупу и стално ми се усмивујеше. Таква си бео свете четри године, док идо у школу. Само што бео порасла.
Чим излезо из школу, почеше ме воде на њиву. Муку су видели с мен! Они сви вредни, лету кад иду, брже работе, а ја само гледам кад појдемо сас кола да се негде заврем да не идем пешћи. Кад нема кола, једва се довлечем до њивуту. Зорка сестра ми, седам године постара оди мен, влачи ме, носи, муће мучи. Чим стигнемо ја се уб'цкам на трн, изгорим на покриву, изеде ме бубачка, и цел д'н стењем. Тека се мучише они с мене, и ја сас њивете. И почеше ме остављају дом. Научи да спремам једење, чистим кућу, метем двор, да раним стоку. По цел д'н доносим воду од чесму, и тој ми не беше тешко.
Увече се саберемо девојчетија на баир, играмо се и појемо.
И маћа ми поче ме надглеџује како треба да се пазим и бегам од мушкарчетија, и да се не заглеџујем у њи. „Момчетија само гледају да довате девојче да га преваре, и после оно нек пати, а они траже друго. Л'жу, праве се добри и мазни, а после штукну“.
Много ми поче досаџује и плаши с тој чување на поштење. Појдем у градину, она се тиће присети за некоју жену која је отишла непоштена и како вој муж тој набива на нос. Свекар и свекрва ју не поштују, и цело село знаје.
Увечер Зорка излезне на седенћу, нас две останемо да чешљамо в'лну или плетемо, и она пак почне да казује како је много важно да си не обрукам браћу, родитеље, и да за мужа будем поштена: „Тека се стекне поштовање, и никој нема сас прст да показује на тебе.“
Мину неколко д'на, она пак почне, како је башта ми бил у патролу, и како су на Котини у сокак стојали уз дувар две момчетија и две девојчетија, мували се смејали и врискали. Он мињувал неколко пути да га виде и да се засраме, па да си отиду, ама они се несу ни померили. Узел пиштаљћу, па свирнул, ни т'г се несу померили! „Тој су много глупава девојчетија! Кој оче да се жени, он дојде при башту и браћу па питује, договоре се, и праји се свадба. Нема потпирање на дувари, завлачење по ровине и њивљаци“...
Кад се твој башта врну из рат, и мину малко време, доведе маћу ти. Она там'н беше нап'лнила шеснаест године. Заједно смо ишле у школу, и много смо се убаво слагале.
Поседеше они при нас четри-пет месеци, и башту ти Буду изокаше у Војну школу. Испратише га у Русију, и она две године преседе сас нас. Биле смо као другарице, све смо заједно ишле у градину, на воду. Дом смо заједно работиле, спале смо у јед'н кревет. Зорка се не удаде за момче које је волела, па стану старачка девојћа.
Башта ми како дојде Ђина, маћа ти, престаде да иде по Општину, по свадбе и госјетија, и армонику растрза само дом за нас. Опраји се. Поче да иде у поље да работи, а ја и Ђина седимо дом, заједно ткајемо, плетемо. Она чека Буду, и често се растужи, па се развика. Ја увечер излазим сас другарице, па седимо на седенћу. Маћа ми пак почне да ми казује како не смејем да напрајим пакос, и како се сигурно момчетија заглеџују у мен. „Нико се у мен не заглеџује“- убеџујем ју- „Заглеџују се у Виду Ћелапарову, Бину Тотошилову, Јагоду Ташину. Оне су убаве, снажне, стегнуте, а ја сам никаква, раскубена, мршава. Повише личим на вејћу него на девојћу“, али ништа не помага! Казује ми како је башта ми чул на Падалиште за једну девојћу што су ју испросили у Суводол, дошли по њу, одвели ју. И преко ноч на венер, преко Белаву, преко камењаци и низбрдицу врнули ју дом. Њоњи прецркли од муку, ама имали ж'лтице, дали, па се смирила работа. Напрајили свадбу, али рашчуло се по свата села у околину за њоњо непоштење.
С тој казување беше ме прочудила, па кад видим мушко, ја се збуним и зацрвејем. Не знам да ли да гледам у њег, да се јаваљам или не јављам, али Ђина ми је много значила. Она беше слободна, неје се плашила да се јави и поговори кад неког сретнемо.
Минуше се две године, Буда дојде, доби службу у Лесковац, и отидоше си заједно.
Деско, брат ми, се ожени. Зорка се и она удоми. Ти се роди. Ја идем у Лесковац да помогнем на Ђину, да ти се порадујем. У село никој не питује за мене, нес'м убава, нес'м работна. И тека се шетам од село до Лесковац.
И т'г се маћа ти разболе, и умре. Тебе те Буда остави при деду и бабу да им ублажи муку, да пол'ко поднесу смрт на черку јединицу што ју изгубише у двајес прву годину.
Буда си отиде на службу. Мину некоје време, он се пак ожени, и роди се Миле, брати ти. Мене ме одведоше при њи да им помогнем, и да ми најду работу у фабрику, да се спасим оди село.
Маћа ми преди да појдем, пак ми казува да кад отидем у град водим рачун кво работим, да ме некој граџанин не претупа. Они воле кад дојде некоје девојче из село да се подигравају сас њега. Једва се откачи од њу, и спреми за поодење.
Кад стигну у Лесковац, снајка Славица ми рече да стурим селсћете дреје, и надава ми њоње сукње, блузе, аљине. Дојдоше и њоње две сестре Милка и Зорица, и оне ми донесоше свашта за премену. Зорица беше шнајдерка, и узе да препраји које ми неје било добро. Купише ми ципеле. Славица ми косу поткрати и исплете перчиње да падају на груди, и да може од њи да се праји убава пунђа. Промени се ја, па кад се погледам у огледало, а поче често да се гледам, не препознавам се. Проубави се! Дрејете ме препрајише!
Сас Славицу се убаво слагамо, договарамо се. Ја помагам све кво ми каже. Поче да излазим до продавницу, до пијацу. Ослободи се, па отидем и при Милку. Она живеше сас свекра и свекрву у исти двор. Њоњ муж Божа је шофер и често путује. Имају две деца и убаву кућу сас голему ћошку, и цело лето седу на њу.
И Зорицин муж Тика је шофер, работе заједно сас Божу, они живе на Хисар, и много су убави. Никад нес'м видела толко убаву жену и убавог мужа, и да се толко много воле.
Једно јутро појдо у продавницу, и на спрат поди нас видо момче, заклапаше врата. У одело сас л'скаве ципеле, белу кошуљу, машну. Кад ме погледа и насмеја се, синуше му бели зуби поди убави густи црни бркови. Имаше бели образи и црну косу, високо начешљану и грчкаву. Ја се збуни и стрча низ басамаци од стра да ми нешто не каже, а ја нема да знајем кво да му одговорим.
Минуше се неколко д'на, ја се врчао од пијац сас две големе мреже, и на улаз на врата налете пак на тој момче. Он кад ме виде, пријде да ми изнесе мрежете, ја се брани, не дава. Кажем како могу, ама он ји довати и зачас изнесе, и остави преди врата. Пружи ми руку, и рече да се зове Драгоје, да седи спрат поди нас. Ја пром'лца да сам Вука.
И од т'г, кад год појдем да нешто купим, мене ме вача стра кво че работим ако га сретнем. Али сретемо се још неколко пути покрај зградуту. Једанпут ми купи леблебије од жену што ји продава преди улазат. Једанпут ме покара да се шетамо, ја реко да имам работу, а друђи пут може.
Увече кад легнем ја си мислим кво ли сака овија господин оди мен, да ли је стварно добар или се претвара као што маћа ми казујеше. Разбивам си главу сас мислење, не смејем ни да помислим да ми се допадне. А допада ми се!
И тека једн д'н Славица ме испрати при Зорицу. Кад стиго тамо, укочи се! У дворат Тика и Драгоје седу на клупу. Тика се зарадова кад ме виде и рече: „ Б'ш добро што си дошла! Чекамо Зорицу, па идемо на музику!“.
Одма нади њињу кућу воде басамаци до туја кавану сас музику.
Зорица излезе премењена, убава, насмејана и радосна. Не чекаше ни да кажем очу ли или нечу да идем, поведоше ме сас њи. Нође ми се укочиле, једва излезо.
Кад стигомо у кавануту, Драгоје ми намести столицу да седнем, ја се спљеска и растресо од стра да не испаднем глупава. Никад нисам у кавану улазила. Срамота је да женско иде по каване! Музика беше почела. Певачица у шарену аљину сас црвени нокти, црвене уснице и црвене ципеле, игра, поје, а ја се тресем, не могу се приберем.
Тика наручи ћевапи и клакер. Не смејем ни да ји погледам, а камоли да ји једем. Драгоје виде да сам прецркла, нареза ми ћевапити, и накара ме да узмем. Ја тури у уста, она се укочила не могу ни да ји сажвачем. Како да једем кад на једно уво чујем маћу ми како ока: „ Девојћо, убаво девојћо! До кавану стиже! За тој те испратимо у град!“. На другото уво чујем брата ми Деска: „Излази од тува! Че те згазим!“. А зади мен осечам башту ми, зацрвенел се, стисал песнице, раширил нође, растресал се, и ћути. Суздржава се, жал му да ока по мен.
Мину се малко време, ја се посмири. Једну малко. Драгоје ме гледа, усмивује се. Зорица и Тика играју, веселе се. Кад се ст'вни, ја се диго да си појдем. Драгоје појде сас мен и рече: „Идемо заједно.“
Док се врчамо Драгоје ми цело време казува за његову фамилију, како је голема, како се поштују и воле, да је из Гргуре код Прокупље, да има брата и сестру. А ја само мислим кво че ми Буда каже кад стигнем дома. На срећу, он га немаше, бил на политичку наставу. Славица успала Миле и плетеше.
Два-три д'на нес'м виџувала Драгоју, и кад појдо при Милку да однесем крофне на децата, само што излезо из зградуту, стиже ме Драгоје и рече: „Ми смо изгледа пошли на исто место“.
Стварно, и он пош`л при Милку и Божу на вечеру!
Кад стигомо тамо заједно, Милка ме прободе с очи, и окну ме у кујну. Одма поче да ока: „Од куде ти сас Драгоју?! Знајеш ли ти кој је он?! Он је, мори, младо докторче, сва девојчетија из Лесковац су зинула у њега. А за медецинсће сестре, да ти не казујем! На коју покаже, његова је! Немој се заносиш, немој се замлачујеш!“
Развика се, реко да немам ништа сас њега и да смо се случајно нашли успут.
После седо да вечерам сас њи. И кад си запојдо, Драгоје се диже, и рече да идемо заједно. Милка ме пак прободе с њоњете страшне црне очи.
На врчање, он ми рече да му се свиђам, и да би волел да се по често виџевамо, и да понекад прошетамо. И пак, маћа ми се појави! И видим ју како ми прети с прс! „Реко ли ти ја какви су граџање! Пут под нође, и дооди у село!“ Ја се т'г размисли па му реко: „Не знам ја кво ти очеш, али ја сам овде дошла да помогнем на Славицу, и док се малко снајдем че почнем да работим у фабрику. Немам време за рашетовање.“ Он стану преди мен и пак ми рече: „Ти ми се Вуко стварно свиђаш! И много би волео да те овија час пољубим! Очеш ли да ми дозволиш?“
Ја не знам кво ми би, погледа у њега по први пут, па реко: „Може, ама преко лист'к“.
„Какав лист'к?“ - зачуди се човек! „Лист'к, те ту има липа“.
И стварно, он отћину лист'к, тури ми на образ, и цуну ме. Мислеше да је тој шала, отћину још јед'н листк, и ја побего! Све трчећи уз басамаци! Кад стиго при Славицу једва успеја да вој кажем да ме је Драгоје цунул.
„И кво сад да работим?! Не знам кво че он мисли, и не знам ни кво че ја работим кад га сретнем“. Славица се насмеја, па рече: „Ма ти си се заљубула, изгледа и он. Ајде ти пакуј се, па у село. Тамо че имаш време да размислиш и да видиш заљубљена ли си или неси. Таман че и он да види кво сака.“
Кад стиго у село, целу ноч не спа. Не смејем да кажем никоме. Маћа ми че се уока, нема ме пушти да се врнем. Зорка че каже: „Леле, синко, куде се загледа у докторче! Тој ни у с'н не смејеш да сањујеш!“.
И ја ником ништа не каза.
Мину недеља у муће и неспање, и врну се у Лесковац. Кад стиго, Славица се насмејала и рече: „Драгоје дооди да каже на Буду да му се допадаш, и да би тел да се жени“. Ја извилне! Срце ми се разлупа, стиже у гушу, и поче ме задавља. Че умрем, а још га нес'м видела!
И стварно увечер дојде Драгоје, договорише се сас Буду да му дојде башта и брат, и да дојду моји брат и башта и да се договоре. Буда наручи у село да дојду мојти. Дојдоше мојти, дојдоше и његовити. На башту ми беше много тешко што че отидем далеко оди њи, али пристаде.
Нити се помиња мираз, нити дарови, само се договорише када башта ми да одведе госје у Гргуре да виде куде сам дошла, и да се упознају фамилије.
Мене ме исти д'н одведоше.
Кад стигомо у Гргуре, у двор се сабрал народ, беше поздрављање, целивање, музика, окање, играње. Ујутру свекрва се заћитила, и ока комшиће да виде снау, да честитају. Никој не тражи ни кошуљу, ни чаршав.
За недељу д'на дојдоше мојти из село, довез`л ји Божа у камион. Свекар и свекрва ји дочекаше с много једење и пијење. Беше весеље два д'на! Станичењци несу навикли на толко пијење, наздрављање и да се пије из толко големе чаше. Једва издржаше!
И кад се врнуше у село, много време се расказувало у как`в сам богат дом отишла, и како ме сви воле и поштују. Како се много пије, из големе чаше, и да пију и жене и мужје барабар.
И тека мину моје удавање.
Кад после дојдомо у село Драгоје и ја, жене се чудише и питуваше како да ја таква никаква најдем толко убавог и школованог мужа! А маћа ми се прајила важна, па им је све одговарала:„Е па, била је поштена!“...

Заврши тетка причу, заспамо доцкан. Ујутру кад се разбуди, она гледаше слиће. Погледа ме, па рече: „Добро синко, кад смо код поштење, ти до куде стиже?“
„Па, тетко, стиго до целивку, али без лист'к. Ти Драгоју увати на лист'к“. А она ми уз смејање одговори: „Увати Драгоју, и пречука све Лесковчанће и медецинсће сестре!“.

Пише: Грана Перовић

понедељак, 27. август 2018.

Пиротски вашар под Турцима

Пиротски вашар некада, под Турцима, до ослобођења Пирота, трајао је не три, него тридесет дана и важио за прворазредно трговачко и привредно слетиште на Балкану. Разуме се, то је онда било и могућно, под тадашњим условима живота, када је трговина услед недовољно развијених комуникација, и многих тешкоћа у промету робе, била поглавито усредсређена на вашарима, и када је Пирот, као тржишни центар, имао уза се велико територијално пространство и врло повољан географски положај, везујући се друмом са Цариградом, преко Ниша, Вардарском долином и са Солуном, а преко Светог Николе на Старој Планини са Видином, односно са Дунавом. И због тих разлога ондашњи вашар су посећивали не само трговци из оближње околине, из простране турске царевине, већ и из Грчке, ослобођене Србије, Санџака, Бугарске, па и из Беча и Пеште и других места.
У самом трајању, тадашњи вашар имао је два дела. Од 1. до 15. августа, на ондашњој Тијабарској пољани (сада доњи део града) био је чувени сточни вашар. Још је добро у сећању многоме тадашњем савременику када би ту отпочињали вашарење и када би пиротски кајмакан (окр. наченик) Ибраим-ага, разапев шатор насред пијаце, заглушним пиштањем гочева и бубњева објављивао почетак пазара и продавао сточне билете уз наплату таксе од једног гроша. Петнаест дана би се затим на том простору тискало хиљадама грла крупне и ситне стоке (онда су нарочито били на гласу чувени "гостушки коњи", стерани на вашар са старопланинских испаша, којих је данас сасвим нестало). Петнаест дана се ту пазарило, ценкало и алалисало, да би се ускоро затим прекрили путеви ка Цариграду, Солуну и Видину покупљеном стоком са пиротског вашара.
Од 15. августа (од празника Велике Госпојине, прим. Ж. П) до 1. септембра трајао је други део вашара у месту Барју, где се и данас вашари. На тој великој пољани, сад само са једном поштанском кућом, у оно време било је изграђених око 200 сталних дућана, преко 30 механа које је "беленис" (општина) издавала нашим и страним трговцима под закуп уз наплату кирије од једне до пет белих меџедија. И на том вашару, по казивању савременика, била је још већа тиска, још већа и примамљивија шароликост. Било је ту свега, било од "катрана па до срме", било "све што је на човека требало и што би му душа поискала"...
Ту су могли да се нађу лекари са свима могућим лекаријама, травари са лековитим травама за лечење "свих болести", са травама и за нероткиње, "чудотворни зубари" што су вадили зубе "вешто" не само кљештима и прстима већ и сабљама и возили се у фијакерима које су вукле камиле. Било је ту трговаца из Мале Азије, чувених у оно време због продаје свих врста конаца за шивење, трговаца Бошњака, сарајевских и старосрбијанских кујунџија. Нису ту изостајали ни наши ткачи са разбојима на самом вашаришту, опанчари са чувеним "капали" опанцима, обућари, грнчари, све до наших досетљивих и препредених терзија...
Ту на вашару био је онда, у неку руку, не само реви робе, већ и реви господства, моде и богатства. Ту се препуштало "рајетини" и мрском "рисјанину", "да си напоји душу с убавило и да се пооблече", ту се куповало за дом што треба, не за један дан и један месец, већ врло често, почев "од сол па до гас", и за целу годину. Ту би се живахнуло, да би свеколика ова бучност ускоро затим спласнула и замрла и, до новог вашара, сасвим утонула у мртвило типичне турске касабе...

Димитрије Ранчић

недеља, 19. август 2018.

Празник Преображења


Преображење Господње, икона из ризнице Старе цркве у Пироту. Подсећа на древне синајске иконе а осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на овој гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У тој јаркој светлости крај њега се јављају древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи књигу пророка у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци  увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава ових пророка на Тавору била је важна због старозаветних Јевреја али и свих оних који не верују да постоји живот после смрти, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере, Јаков – наде а Јован – љубави Божје. Они посматрају на коленима чудесан призор, док их светлост Христова умива и згрева. Зато Петар и жели да она вечно потраје, да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“ Ова светлост Богочовека Христа и данас згрева и просвећује све јаме и поноре у човековој души. Она је савршени извор знања и човекољубља. Она је извор истините просвете а не хуманистичка наука, како наивно верује лакомислени свет.

Празновање Преображења  је установљено јако рано, још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа, потом се деле народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих људи у Височкој нахији „да ће прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“...  

По народном веровању, природа се од овога празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе подвига, ка врху горе где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Пише: Жељко Перовић 
Фото: Дарко Бјелопавлић (икона), 
Тањица Перовић (Преображење у Старој цркви 2018)