субота, 10. фебруар 2018.

Ране царибродске вечери


И сад ми је пред очима тачан распоред звезда, као руком сејача расутих по небу изнад Цариброда. Пењали смо се на највише ограде да би, из таме, својим жедним детињим очима упијали њихов загонетни сјај и замишљали како је Лајка, сирота московска керуша, заувек ишчезла некуд у њима. Кружна позорница, коју је стварала улична расвета испред Жацине куће, чекала је да наставимо своје бескрајне игре по њој, које су по неком неписаном правилу, на врхунцу заплета и заноса, прекидале наше мајке, дозивајући нас са тераса и прозора. Међу тим цвркутавим гласовима било је и скривених, никад откривених талената попут тета Савке која је својим снажним алтом могла да дозове свог сина јединца из далеких царибродских сокака. За нама су, на пустој сцени, остајали ноћни лептири да, горе око лампиона, доврше наше гоњенице, представе и „жмичке“.
Сећам се да сам једном, када је изостао позив са мог прозора, затекао мајку у ходнику, дуго је с неким причала преко старог „искриног“ телефона са кружним бројчаником, на ком је отац често качио катанчић због високих рачуна које смо стварали зивкајући непознате бројеве. Видно забринута, након разговора, на мој упитни поглед, тихо је и као за себе изустила:
– Весна је отишла у корзо...
Од те чудне и непознате речи у мојој глави су почеле да се преврћу слике Ајфеловог торња, Тријумфалне капије, китњастих мостова и осталих урбаних чуда које сам до тада имао прилике да видим у штампи и на филму. Немоћно сам посматрао како се, у неком незнаном велеграду, јарка светлост из шарених реклама и излога, разлива по блаженом лицу моје старије сестре, како је плени и очарава, те више и не помишља да се врати у наш неугледни градић и оронулу царинску зграду у којој смо, до малочас, сви скупа сретно живели. Био сам очајан и на ивици плача. Чим је то приметила, мајка пожури да ме умири:
– Ма то је ту у граду. Ништа није страшно. Само је она исувише мала да тамо иде, а и никога није питала.
Године су пролазиле, дошло је време да се и ја отиснем у ту реку шетача која је тихо жуборила главном улицом, од степеништа на павлиончету где смо ми најмлађи грицкали семенке и гасили жеђ на градској чесми, па наниже, све до ћошка са улицом Бориса Кидрича и последњег излога Нишке банке уз који су стајали већ престарели царибродски момци са лелујавим моп-топ фризурама и у још тада демодираним звонарицама. Негде на пола пута, крај ограде једног порушеног здања, на месту прозваном „залудно“ сакупљала се раздрагана омладина. Супротном страном калдрме важно су корачали старији брачни парови, лепо одевени, руку под руку, учтиво се јављајући једни другима.
Уморне шетаче мамила је посластичарница „Пчела“ својим врхунским оријенталним колачима које по старој рецептури и данас израђује честита породица Билали досељена са Горе пре стотину лета. У самом центру стајале су две семенкаре, испред једне је горео роштиљ који смо подозриво њушкали јер је неко пронео глас да чика Абдула прави пљескавице од кучећег меса. Другу памтим по ушећереним јабука „на пручку“, точеном сладоледу, домаћим чоколадицама и жеравици на којој је увек расположени чика Синан пекао кестене до позне јесени...
Корзо је био последњи траг оне старе народне потребе да се под ведрим небом дружи и окупља. Као некада по саборима, на мобама и чесмама, и овде је свако желео да буде присутан, да све примети и буде примећен. Корак је постајао несигуран а срце тутњало у грудима када би из гужве изронила два драга око, због којих је и вредело окретати бескрајне кругове. Онај ко би се након дугог оклевања усудио да приђе девојци, морао је да изговори питање које је подсећало на неки стари и заборављени чин веридбе:
– Очеш ли да појдеш с мене?
– Па не знам... морам да размислим... че ти кажем јутре... – одговарале би најчешће оне, дајући тако до знања да им се никуда не жури, да су опрезне и честите.
Ову чаробну лозинку и ја сам први пут изрекао пред једном девојчицом необичног имена по којим су тада могла да се разазнају деца царибродских гастербајтера. Упознао сам је у игри „жандар-лопов“ која је подразумевала јурњаву по читавом граду а неколико дана након њеног пристанка, одвео у биоскоп како бих се у полутами осмелио да је први пут загрлим. Публика је по обичају гласно навијала, у напетим сценама звиждала и аплаудирала, праскала у смех на шале које је понекад и сама смишљала, а моја рука никако није успевала да се привије око њеног врата. Сваки покушај реметила је моја бескрајна колебљивост али моја два најбоља друга Ђоле и Буза, који су некако дознали бројеве наших седишта, и сместили се тачно иза нас како би нас задиркивали. Гастарбајтерова кћи је убрзо раскинула нашу невину и детињасту романсу, кратко и званично, баш како је све и почело...
Потоње слике у албуму мојих сећања су све блеђе и замућеније. На њима су забележена моја лутања, промашене љубави, честа посртања. Искру прве радости и изгубљени мир пронашао сам у свету који је осликан на иконама. Како старим, све ми је дража ова коју чувам у тајној одаји своје душе. На њој невидљива рука брижног Сејача бди над Царибродом у коме ја још увек живим и посматрам звезде и свет око себе очима детета.

Жељко Перовић

субота, 27. јануар 2018.

Нова школа о Савиндану 1933. године


На данашњи дан званично је отворена трећа основна школа у Пироту. Зграду модерне архитектуре пројектовао је Јован Мисирлић, инжињер и народни посланик. Његов брат Зора Мисирлија био је тада на челу саме општине која је за кратко време успела да подигла ово здање са укупним трошком од 700.000 динара. Суд и одбор вароши је одлучио да нова школа на Пазару буде свечано освећена на дан Светог Саве 1933. године.

Ж. П. #pricestarogpirota #pirot

недеља, 21. јануар 2018.

Њива на Равниште

До Пирот има једно село, одма поди Белаву, неје ни побогато, ни посиромашно од друга села, разлика је само што у њега живи Зорица, најубава девојћа.
Зорица је у кућу сас башту, мајћу, сестру и брата. Најстаријат брат је на службу у некој голем град. Зорица беше нешто што се ретко среча и виџева. Д'лга црна грчкава коса сплетена у перчиње, а они се опружили до бокове. Очи плаве како небо, па сас црно уоквирене, висока, т'нка. Д'лђе убаве нође, права рамена и д'лга шија давају вој градсћи изглед, као да је расла у некоју голему градску кућу, па залутала у село. Све што облече, на њу убаво, као да се је у њег родила. Матику кад тури на рамо, оно као да неје матика, одма се преличи. Оди сас подигнуту главу, а кораци вој л'ћи и мећи. И кад нешто казује све се понасмејала. Увек весела, а очи вој се л'скају од милос.
У село ју сви воле затој што је добра, весела и вредна. Све знаје да работи, и у поље, и у кућу, и све у руће, да плете чарапе сас разне ранфле мушће и женсће, да ткаје црђе, чаршавје, да везе, и све што требе за дарове и девојачку опрему. Чим ју некој окне да помогне, одма отоди. Помага, показује, ништа вој неје тешко, све работи сас вољу и мерак.
Излази као и све младе на селсће славе и прославе, у ношњу облечена, с ћитку заћитена, у лице бела, у образи розна, с мало растављени зуби. Другарице ју задевају, па вој кажу: „Ти че се Зорице у богат дома удадеш!“. Она се смеје, и одговара: „ Нечу у богат! Очу у дом куде су добри и весели човеци, да ми живот мињује у радос и весеље. У нашу кућу је имало много деца и много работа, али било је весело. Увечер кад се сви саберемо, тата развлече армонику, па играмо и појемо, заборавимо на вечеру, па полегамо уморни од играње и појање“.
Кад излезне у село на оро или шетњу, сви у њу гледају, а она се срамује, па само у земљу.
Све док се јед'н д'н њоњете очи не загледаше у Милановете, и његовете у њу! Ама истопише се оди гледање!
Кад се у село тека момче и девојче загледају, знаје се кво треба да работе. Она узима стовне, он котлове или покара волове, па отоде на чесму. Тамо се најду, па уз пазење да некој не види, кажу си понешто, договарају се за виџување, пипну се и целивају, или не стигну, али срцетија им се разбуде и разлупају, па по целу ноч нема спање.
Јед'н д'н тува на чесмуту док појеше волове, а она точеше стовнете, он пријде и на брзину, растресен и задијан, рече: „Чим се ст'вни, ми доодимо да те просимо!“ . Испадоше вој стовнете.
Он се поврну, па пак рече: „Ми доодимо!“.
Прибра се она некако, узе стовне, и чим стиже дом, поче да мете двор, чисти кућу, износи нове црђе, јест'ци и јест'четија и тура на кревет. Отрча у шупу, да се окупе, премени, и намерише. Сестра вој, само трчи по њу, и питује: „Ма кво је тој чистење и купање у сред недељу?! Казуј кво је?! Ма тој неје на добро, чим не казујеш!“. Она ћути и само чека да се ст'вни, и да буде тој што га одавна сањује.
И ст'вни се!
Башта вој седал уз астал и чека да се принесе вечера, али на врата се чу тропање и галама. Улезоше Милан, башта му, и још двојица човека сас фењер. Он се замагла чим улезоше унутра од жешкото, Милан га угаси. Назваше Бога, престајише се уз галаму и окање, седоше некакви силни и важни. Баштата разбра за кво су дошли, и жене испрати у другу собу. Просци не иду около, казаше за кво су дошли. Зорица износи мезе и рећију сас растресене руће и црвени образи. И врну се у собу, у уво се претворила да чује кво се тамо договарају. Пије се рећија, и просидва почиње. Диже се Миланов башта и рече: „Дошли смо да испросимо Зорицу за Милана, и уз њу тражимо за мираз њивуту на Равниште“. Зорицин башта побесне, рипну се од столицу, и окну: „Очете најбољу девојћу у село, вредну, добру, поштену, и најголему и најубаву њиву! Не може!“.
Просци се наљутише, и излетеше из кућу. Милан помодре, и излезе по њи.
Зорица одма отиде у кревет, онака облечена, окупана, намерисана. И две недеље се не подиже.
Милан нестаде из село, и кад се врну, поче да обикаља окре Зорицину кућу, али она лежи, и никоме не дава да улази у собу. У село се расчу да је Зорица прошена, па се момчетија ослободише и почеше да се распитују да иду и да ју запросе. Она рече на башту си, да не пушта никог у кућу, и да нече никог да види. Он ју послуша, и беше му много жал што се све тека заврши.
Кад мину некоје време, придиже се и поче да се вата за работу, излази у двор, седне у градинче. Једну вечер кад беше станула на порту замишљена, створи се Милан, висок, црн, сас крупне црне очи. И поведе ју уз дувар да ји никој не види, и рече: „ Зорице, ја сам све обезбедил за теб и за мен! Бил сам у Крушевац, наш'л сам работу и стан. Збери си ствари, и да бегамо!“ Срце вој излете кад га виде, али кад вој рече за бегање, укочи се од стра. „Какво бегање! Не смејем да се мрднем, че обрукам фамилију, а брат ми налудњичав, има ни потепа! Мани се Милане, никакво бегање! Нашите баштеви су ни пресудили!“.
Он јоште неколко пути покушава, моли сестру вој да ју убеду, али Зорица не смеја да бега.
И д'н по д'н, време си мињују, на Зорицу се и заборави. Нанизаше се годинће. Она работи по поље, и по кућу, али при ковчег сас дарови и опрему не приоди, нити у њег нешто тура, нити вади.
Има у село једна жена која на Зорицу неје заборавила, и кад вој син Илија нап'лни осамнаес године, реши да га жени за њу. Окну мужа и башту си, и рече да иду да испросе Зорицу. Башта вој се разбесне, па окну: „ Луда ли си черко?! Илија је још дете! Она је постара, расна, убава. Он неје за такву жену! Пушти дете да поживи, ослужи војску!“. Не слуша Јагода, нареди на мужа да окне комшије, и да иду за Зорицу. Сава муж вој, научил да слуша, најде човеци, и појдоше једну вечер да ју просе. Илију поведеоше, туја вечер му и казаше да треба да га жене.
И пак на Зорицина врата, затропаше просци. У кућу улезоше Илија с башту си и комшије. Зорицин башта разбра за кво су дошли, и пак жене испрати у другу собу. Сви се раскомотише и поседаше уз астал. Сава одма поче да казује како су дошли да траже Зорицу, и за мираз уз њу траже њиву на Равниште. Затечен Зорицин башта Рајко се презноји. Заћута да се малко сабере и смирено размисли. Помисле, она има двајес седам године, у кућу стигла снаја и унуче се родило, има још једна черка, и пол'к сас смирен и мек глас рече: „ Зорица је добра, убава, вредна, могу уз њу да дадем мираз, али не могу Равниште. Има и друђе њиве, па че се нагодимо“. Сава га прећину: „Само њива на Равниште!“ Илија се укрутил на столицу, ћути и само што не завика, али погодба паде. Свадба се заказа, паде и честитање. Излезоше жене из собу, и рекоше им да је Зорица испрошена.
Спреми се свадба. Турише Зорици вал и венч'к на главу, и напрајише ју на невесту. И беоше свирачи, сватови, играње, окање. Укачише невесту у кола, седе покрај човека кога не познава, не познава ни он њу. Њега срамота што је постара, убава, и што је млад, што су га у све угурали, а ништа га несу питали. И он се не може снајде.
И тека отиде Зорица.
Остадоше тужни мати, сестра, брат Јова што је дош'л из град сас жену. Башта вој се развика.
Кад стигоше у нови дом, и кад си разотидоше свирачи, сватови, кумови, свекрва ји поведе у ниску кућицу на крај на дворат. Улезоше у ходниче, отвори врата на једну собу, угура ји унутра, и рече: „ То је са ваша соба“ , и излезе. Они стануше, постојаше, па Илија каза: „Ти си легни, ја че се врнем“.
Остаде она, постоја, па поче да разглеџује. Соба голема, бело окречена и чиста, до дувар сас пенџер што гледа на двор намештен кревет сас нове црђе и јаст'ци, до њега астал покријен сас ткан чаршав, на њег лампа, зади асталат клупа и два пенџера, на двата цвеће, минђушка, расц'втена црвена. До врата ћумбенце, закладено и жешко, из њега пламик излази, час голем, час малечак, и подиза и спушта огледало што је закачено међу пенџерите. На доњијат дувар још јед'н кревет намештен за спање, а преко њега бела кошуља турена на бел чаршав. До креветат унесен њоњ девојачки ковчег, кад га виде поче да вика на глас: „Бошћице, Бошћице куде се ја с'г наодим, кво да работим?! Куде да се девам?! Што се земља пред мен не отвори, па да штукнем! Јутро да не дочекам!“. Седе на кревет, и уз викање задрема, ама се брже тргну, стури валат и венч'кат од главу, тури га на кошуљуту, и леже. Лампата поче да трепче, а ог'њат да се гаси.
Зави се, и не заспа.
Кад поче да савиња, отворише се врата, и улезе деда Вуча, од врата поче да ју смирује: „Пол'к, пол'к, не рипај се! Ја сам ти деда, дојдо да малко повревимо. Ти си са овде дошла, уплашила си се и збунила. Нема увек тека да буде. Све че си дојде на место. Черката ми је наџапњичава и својеглава, ама ти че се навикнеш и нема да вој мариш. И Илија че си буде добро, са се убунил и не знаје да се снајде! Те га у собчето, до мојуту собу, целу ноч је преседел. Појди, окни га! И спремајте се! Че почну да дооде свирачи, кумови, госје“
Она га послуша, уведе Илију у њинуту собу, даде му кошуљу да промени. Она забради нову шамију сас парице, промени престилку, и седоше уз астал, подбули и уморни од неспање. Деда Вуча стану пред њината врата и дочека черку си што беше пошла да тражи кошуљу и чаршав од невестуту. Он вој се изока: „Куде си моме пошла?! Знајеш ли кога си женила, и за кога?! Он је целу ноч преседел у собчето. Иди греј рећију! Чекај кумове и свирачи, па на чесму! На сви рећију да сипеш, и добро да ју згрејеш!“ Она позелене, врну се, и отиде да греје рећију.
Стигоше кумови, и кумица одма питује: „ Невестата, пошетана ли беше?“ тражи кошуљу и чаршав да види. Она вој даде рећију, и насипа на сви. Излезоше невеста и младожења, и уз свирће отидоше на чешму. Тамо се сабрале жене, једне точе воду, једне криве шију и чекају да стигну свирачи, да виде какву рећију че сипују, па да трчу по село и разносе гласови.
Некако мину тија д'н. Свекрва увечер окну невесту, и рече: „ Кључеви су при мен, ја се расправљам с једење и пијење, а твоје је поље, кућа и прање“.
И тека поче живот!
Зорица у собу, Илија у собче. Деде Бора уз њу, дава вој снагу и силу, све че си буде, све че си дојде на место. Она поче сваћи д'н да иде дом при мајћу си. Затворе се у собу, па д'лго време ш'пчу.
У комшил'к ју сви заволеше, и стално ју окају да им помогне кад се меси леб, кад се суче баница, топи маз, на седењће.
Зима мину, стиже пролет. Стиже и позив за Илију да иде у војску. Испратише га у Словенију. Њој л'кну. Поче да иде у поље, некад сас свекра, некад сама. Иде у наднице, зараџује си убаву парицу. Свекрва тражи да паре буду при њу, она да располага, она је газдарица. Брани вој да толко шета по комшил'к, стало вој наоди мане. Она ћути, ич ју не слуша, кво јој се работи, то и работи. Деда је све уз њу, и она сама се осилила. На њиву цел д'н се смеје и шали, кад се врне, сас дедуту повреви, па си легне. Кад легне мисли на Милана, слабо га виџева, али га сањује. Често се разбуди оди његово миловање и целивање по целу снагу, и т'г седне сва растресена, знојава и црвена у образи, и вика.
Мину тека једна година, дедата поче да побољева. Она га изводи у двор да поседи. Глава га добро служи, убаво си вреви, и стално вој казује како че си све дојде на своје место, Илија че си буде добро, че си имају дечица, и има да си убав живот проживи сас њега.
Одма по њојњуту свадбу, брат вој одведе сестру с њега у град, да ју спаси од лошу удају. Запосли ју. И сестра се убаво удаде.
И са Зорица често иде при њи, и они вој давају премену и паре. А кад се врне од њи, увати ју мука, па реши че отоди. Не може више да седи, и буде слуга на чужди човеци. Нека вој брат најде работу! Нека и слушћиња буде, само да не гледа свекрву, што ни добро јутро не зна да каже, него само ока на мужа, башту, по њу, по краве, свиње, кокошће, и цел д'н не вади кудељу од појас! Преде селску в'лну за пара, а пара се нигде не виџева! Кад вој тека буде тешко, дојде вој з'лва па се расправља с матер си, ока по њу: „Жено, луда ли си! Знајете ли да у кућу имате снау, девојћу?! Требе ли да отиде, да не дочека Илију?! У очи треба да ју гледате и поштујете!“.
Илија не дооди на одсуство, оставил дни да се порано врне дом.
И таја година беше много тешка.
На дедуту све по лоше, она много време проводи уз њега, а он све помалко вреви, и гледа сас замутене очи. И не дочека Илију, а толка му беше воља да ји види заједно!
Кад умре деда она доби силу помешену сас инат, и реши да дочека Илију и види на коју че страну. Сас голему вољу поче да помага на сви старци по комшил'к. Доноси им воду, омеси леб, свари једење, и тој ју поче праји срећну.
Једну вечер, там'н беше пошла при њојњити, и стиже човек у двор, крупан, убав, у одело, насмејан, сас бели зуби. Она се зачуди кад препозна Илију! Он притрча, пригрну ју силно, и целива два-три пути! Излетеше и остали, изпоздрављаше се. Он извади поклони, за сваког по нешто, за Зорицу огледало, чешаљ и марама. Вечераше, и он ју увати за руку, и одведе у њину собу.
Мину се година, роди им се девојченце. Зорица извилне од радос. Ништа вој више неје тешко, ни свекар што се само мува и гледа како да штукне негде да не седи дом, ни свекрва што само сеца Илију у ћоше и нешто му казује и прети с прс. Она је сад улезла у јед'н свет куде нема место за карање и љутење.
Илија поче да работи у град, сврне на њиву, преузима работу, и у кућу све помага, али кад треба да прими плату, свекрва се рашчепи од окање и расправљање. Она је газдарица! Паре треба на њу да се давају!
Девојче расте, она га све више врзује за њу, а одбива од матер и башту. Кућа малечка, требе се прошири, она не дава.
Зорица реши да Илија, дете и она, отиду од кућу, па она нека газдује колко оче. Они че отиду и че си купе кућицу као што је старијат син напрајил, и са нити дооди, нит ју виџева. То ју малко просвести, па се смири.
И они уведоше струју, проширише кућу. Брат и сестра вој испратише ствари.
Девојче стиже за школу, али све уз бабу. Кад заврши четврти разред, она га посмете да не упише пети. „Зашто да се мучи и гази ђолиште и снегови до Црноклиште“, и оно остаде.
Кад виде да је остала сама, и да је цело друштво пошло у школу, а она цел д'н виси сама по сокаци, виде да је погрешила и беше вој тешко. Престаде да слуша бабу, стану уз матер, поче да вој помага и поштује. Све иде с њу, и много се зближише.
Кад нап'лни седамнаес године, рече да су се много заволели сас једно момче, и да су решили да се узимају. Његови че дојду да питују, и да се договоре. Зорица рече на Илију и на старци да Мира оче да се удава, да се спреми кво треба, и да се човеци дочекају како је ред.
Кад стигоше убаво ји дочекаше, беше спремено једење и пијење, и т'г се диже Вељин башта и рече да су дошли да Миру узму за снау, али да уз њу траже њиву на Равниште. Илија се побуни, свекрва поче да надиза, и Зорица одговори: „Ја се питам! Давамо Миру, и давамо њиву! Нека су срећни млади, да се воле и у слогу живе и работе њивуту! Таја њива на мајћу ми неје донела срећу, на мене неје, и са је ред да отиде тамо куде се деца воле!.“
Одведоше Миру. Старци се не може помире како се њива даде, а да се они не питају. Свекрва прети како че све имање да препише на најстаротог сина и на његова деца. Мира и Веља срећни. Он поче да работи на убаву работу, за убаву плату. Работе си и њиву. Добише и дете. Ишколоваше, запослише, и удадоше. И т'г намалише работу у поље.
Њива на Равниште поче да запустевује.
Зорица испрати свекра, свекрву, Илију. Остаде да живи сама у дом где стално има народ, и где нема више кључеви и катанци.
Сваку вечер при њу некој дооди на седње. Черка и унука ју поштују, дооди и њино друштво.
Једну вечер сврну Мирина другарица Цана из комшил'к, донесе вој салчићи, и виде да се нешто умислила.
„Кво ти је Зоруле, што си легла толко рано?! Салчићи сам ти донела. Знам да волиш!“
„ Е, Цано, остарело се, убаве године сам наредила, и убаво сам поживела у мир и слогу сас зета и черку. А са ме Милан тражи и чека.“
„Зорице, чека те Илија!“
„Чека ме Милан, чекају ме браћа, мати, башта“
„Добро- рече Цана- нека те чекају, прво поједи салчићити“.
И стварно, после неколко д'на испусти душу! Ујутру ју најде Мира у кревет, као да је заспала.
Те са лежи на селска гробишта у цвеће. Лежи и њива на Равниште неорана, некопана, у трње и багрем урасла, ни селска стока више у њу не улази, а камоли човек.
И тека би ...

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Марко Живић 

недеља, 07. јануар 2018.

Божићна икона из 1794. године



https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/26168905_2096641860566045_168227490672331742_n.jpg?oh=331ef81c9cfe3bf851de660563ed8e88&oe=5AF4275DБожићна икона из 1794. године. Чува се у ризници Старе цркве на Пазару. Податак да је осликана  чак четрдесет година пре изградње самог храма указује на могућност да је овде пренета из неке старије, нама незнане градске богомоље. Икона је прилично велика и сасвим је извесно да је некада стајала на иконостасу, у првом и најважнијем реду. Израђена је у тада модерној мешавини византијског и западног сликарства, украшена оријенталним детаљима...  Сама представа Рођења Христовог је пуна скривених значења. Пећина у којој се рађа Богомладенац осликава непросвећено човечанство, народе и државе, али и наше мрачне душе, хладна срца која Христос својим присуством згрева и омекшава. Исто значење имају и во и магарац који вире иза Јосифа и Богородице. У погледу старог Јосифа усмереном ка Богородици, изражена је човечанска сумња у чудесни догађај, сумња у Маријино девојаштво. На врху горе осликана су три мудраца који већ две године путују за звездом. У десном углу стоји пастир и разговара са анђелом. Звездари на коњима представљају учене и мудре људе, пастир просте и неуке. И једне и друге привлачи чудесна личност Христова, по мери њихове доброте и чистоте срца, те се зато и крећу ка њему, налазећи у њему смисао свог живота и постојања. Желим вам сретан Божић, празник мира и праштања. Мир Божји, Христос се роди!

Ж. П. / фото: Дарко Бјелопавлић

петак, 05. јануар 2018.

Божићна песма: Под старим кровом

Божићна песма Момчила Милошевића, српског књижевника и театролога рођеног у Пироту 1889. године. Још као дете, након смрти свога оца, Момчило се одселио за Београд и више се није враћао свом завичају, ни у збиљи, ни у својим делима. Изузетак је ова нежна песма посвећена мајци објављена у празничном издању једног књижевног часописа 1911. године. Ж. П.
  Фотографија корисника Приче старог Пирота

Заборављени добротвор

Фотографија корисника Приче старог Пирота"Филип Ла Ренотијер, велики добротвор сиромашних ученика Пиротске Гимназије и ове је године послао управи гимназије 350 динара, да се 200 динара разда пред Божић сиромашним ученицима пиротске гимназије а 150 сиромашним ученицима пиротских основних школа.“ (Божић, 1906)
______
* Филип ла Ренотијер познат и под псеудонимом Ферари био је племић француско-италијанског порекла, знаменити нумизматичар и филателиста, велики добротвор српске просвете и сиротиње. У време српско-бугарског рата у пиротском крају је, добротом једног војника, избегао сигурну смрт. Из захвалности и у спомен свог спасења, почео је да шаље велике новчане прилоге пиротским школама и школарцима. Године 1891. проглашен је за првог почасног грађанина Пирота. Његово име се налази на спомен плочи, међу добротворима данас оронуле старе основне школе на Пазару.

Ж.П.

петак, 22. децембар 2017.

Големи мост

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/25508014_2087435494820015_4208956344941038342_n.jpg?oh=cc2237ff3a536c43df5d6a6a0792c976&oe=5ABF2178
 
Ако се не варам ово је најстарија фотографија Големог моста у Пироту. Забележио је Ђорђе Станојевић крајем 19. века. Големи мост је подигнут 1882. године руком талијанских неимара који се помињу и при изградњи железнице, потом и предивне градашничке цркве. По писању чувеног лекара Владана Ђорђевића то је прва грађевина коју је кнежевина Србија подигла у тек ослобођеном граду („ ...Држава? Хм. Она је за цело ово време од како је Пирот наш, у њему свега направила један гвоздени мост преко Нишаве, и то је све. А шта је све пропало и срушено...“)... Мост на Нишави је постојао и у ранијим временима. Помиње се у турским документима из 16. века, у списима страних путописаца, у време Пиротске буне 1836. године, последи пут у турском гласилу „Дунав“ 1875. године када га је суринула ћудљива и набујала Нишава... Те старе оријенталне ћуприје, зидане ради вајде и севапа, можемо само да замишљамо, баш као и догађаје који су се збивали на њима. О једном, веома потресном, оставио је писани траг пиротски учитељ и етнолог Владимир Николић почетком прошлог века: „Баба Анта Тодоровић из Раснице, стогодишња старица, за време Карађорђевог устанка, баш око 1804. године, служила је као измећарка (слушкиња) код Турака у Пироту. И она памти да су Турци тад чешће убијали хришћане и на коље их набијали. Памти добро: једном, на великом мосту у Пироту, видела је једног свештеника кога су Турци набили на колац. Гледала је како се свештеник мучи, још жив на коцу. И кад прође неко од наших, он тражи воде речима: Молим те, брате, сестро, дај ми капку водице! Али, нико не сме да приђе...“

Ж. П.

петак, 15. децембар 2017.

Заб'н


На десетину године преди да умре, окну ме баба да у з'вник однесемо две големе б'шче и да ји туримо у санд'к куде стоји премена, рече ми да је у теја б'шче све кво је потребно за укоп за њу и деду: 
„Немој да викаш и да се потрисаш, тој сам спремила, а тој не мори. Сви смо ми госје на овија свет, и кад дојде д'н че отодимо. У б'шчете има за облачење, за простирће и покривће, и све што је потребно, а ти че само напрајиш кво требе.“ 
Извади заб'н из санд'кат, и седомо на праг оди з'вник. Лице јој потавнело, очи увек радосне навлечене сас некаву сенћу, бели ситни зуби увек на насмејано лице се нигде не виде. Никад ју нес'м такву видела! Стисла заб'нат и ћути. Мене ми поче стањује мука, седим на прагат, он незгодан, на чворуђе и тесан, у з'вникат мрачно, слаба сијалица покријена сас прашину, ич не светли. Једва видим преди мен санд'к, разбој и трошачку за морузу. Она се намести боље, па рече:  
"Видиш ли заб'нат, много је убав! Били су два! Тој ми је моја нана, моја мајћа оставила. Јед'н сцепимо за постилци, кад се ти роди. Ђина, мајћа ти, кад беше бремена дојде у село да поседи. Башта ти бил на терен, и остајил ју у комшил'к да не буде сама. Њу било срамота сас мешину да седи при њи, уватила воз, и дојде! Не седе ни два д'на, и поче да се држи за мешину и крстатину, почеше бољће. Че се пораџа! Ја брже тури воду да се греје, и окну стрину Виду да дојде. И за кратко време, ти се роди! Ми завршимо све кво требеше, али нигде постилак нигде ћебе, нема у кво да те завијемо! Стрина довати пешћир, уви те и тури у престилку, ја се растрча, и најдо трубе сас ћенарно и дебело платно, нареза и напраји постилци. Повимо те, али све тој т'нко! Довати од врлину заб'н, изреза га на парчетија, и умотамо те у дебелшко. И све се убаво заврши! Парчетија оди заб'нат се још повирају по кућу, деда ти си зими тура на грбину кад излази да рине снег."

"Моја мати је Сопочанка", наставља баба казување, "била је много убава девојћа, неје била висока, тека ониска, ама све на њу било убаво. Имала је убаву премену, увек је била премењена и чиста. Много су момчетија окрај њу облатила, али башта ми бил у Сопот на работу, видел ју, и решил че ју узима. Налудњичав на работу, показал се колко је вредан, и кво све знаје да работи, у кво се све разбира, валил се кво је све постигал, и допадал се на деду ми, и он му дал черку.
Довел ју у убаву кућу, одједну страну подигнуту на диреци, а од другуту уз'дана у камик. Поди дирецити три з'вника за пијал'к, за рану и његов алат, све уредно под кон'ц. Двор голем, одједну страну ограден сас плетену порту, а на кућуту оди горњу страну се улази на капијицу пак убаво исплетену оди пруће. Укачиш се на три-четри басамака оди камик направени, и улезнеш на голему, д'лгу ћошку. Из ћошкуту врата воде у једну голему собу само за славе и прославе, до њу још једна соба, и после кујна, и из кујнуту соба сас пенџери што гледају на пут. У дворат градинче сас цвеће и трндавили што се каче на греде, па ц'вту от пролет, па све до јесен. У другото градинче младаре - круше, јаб'лће, дуње, у сред двор дебел дуд сас раскрилене грањће па цело лето праје ладовину. Нади дудат вурња и огњиште покријени сас ћеремиде, и пак градинче сас цвећетија. Поди дворат сливник, у њега свакакве сорте на сливе, и два ореја.
Башта ми трчи на работу, по поље, некад и нана појде да му помогне, али се увек врне преди време. Он ју искара. Не може да трпи никог с њег да работи. Никој не умеје да напраји тека убаво, како он. И т'г се разбеснеје, почне да ока, псује, врља, и растура. Чим заврши работу у поље, трчи по наднице у градско, влашко ... Кад се врне донесе п'лни дисази сас рану, дреје, судови, али ми не смејемо да приодимо. Чекамо кад ни нана изнесе. Никад ни се не зарадује, никад ни не помилује. Излезне у двор, и ока, врља, троши што је растурено, што неје средено. Кад мине бесан покрај нас, м'лсне кога стигне! Младен највише опати, Милутин постар, па се провлачи, нана не смеје да каже ништа, че се разбеснеје повише. Кад је он дом, она ни прача да идемо негде, само да ни не гледа.
Нана излазеше на крај некако с њега, све докле некоји човеци не почеше да праје шегу како га никад нема дом, стално негде орлеца, а оставља младу, убаву и увек премењену жену. Једнуш че се само удари у шаће. Кад за тој чу, покрвареше му очи, па само беснеје, и негде отоди. Не знамо ни када че отиде, ни када че се врне. Кад се врне, он бесан.
Нана поче да копнеје и вене. Обира вој снагу. Он не бије да се чује, само млатне с песницу у мешину, по главу, ритне куде стигне. Она само ћути, и ништа не казује за бијење, крије га, срамота ју! Кад видимо модретину, или да криви, каже да се ударила или да је падла.
Младен се врзује за мен, па се не одвавља. Поче с мен да спи, целу ноч ме стиска, и плаши се да не отидем од њега.
Један д'н беомо наседали поди дудат да љускамо васуљ, нанинете руће омршавеле, и на сламће се напрајиле, у лице пож'лтела. Он га немаше неколко д'на, ми љускамо и свите гледамо у њу, а она ни казује како смо порасли, и како смо много убави, добри, послушни, па испрати Младена и Милутина да донесу воду. Примакну се до мен, па рече: „ Черко моја, ја сам са малко болна, а ти да пазиш на Младена, он је слабачак, плашљив и наравлија, тебе те слуша, и немој му даваш да се расправља сас башту ти, и инати. А за тебе горе у големуту собу, у санд'к има два заб'на, ти че још малко порастеш, па че може да ји носиш. Јед'нијат носи зими да ти неје студ, а друђијат је много убав, њега зачувуј за убаво“. Ја се улелеча. „Леле, нане, нанћице, што ми това казујеш?! Па ти нема да мреш! Како че ми без тебе?! Како че Младен?! Немој, молим те, да ме плашиш!“
„Де черко“, умирује ме она, „ја ти само тека казујем, башта ти отиш'л за лек, че оздравејем“.
Мину се некоје време, нана поче да лежи, слабо се диза. И када се дигне, све се придржава за дувар, лек стигал, али њој све полоше. Ми се сабирамо и седимо покре њу. Она ни гледа и милује, каже ни понешто, насмеје се, па заспи, или зажми да не гледамо у њу, или од болће.
У дворат с'лнце синуло, цвеће ц'внуло, јаб'лће и круше се увиселе, а наша нана у кревет лежи, давамо вој да се омрси, да вој буде боље, она каже, ми да једемо, она че после.
И тека, остадомо ми сирочетија. Ја најстара, Милутин, па Младен. Од морање постадо домаћица и мајћа на Младена. Милутин ми помага кво може, Младен све с мене, не попушта ме. Заћутал, а уснице му само играју од јад, и од бес.
Поче и леб да месим, н'чви висоћи, па се качим на столицу, она се преврне, ја падам. Варим јаније, перем ...
Време мињује, Младен попорасте, Милутина, башта ми влачи с њега. Сви се плашимо кад се уока. Младена муне, ритне кад мине покрај њег. Он поче да му се опира, да му поврча, да му казује за нану, и да бега од кућу, па га не мож најдемо. И там'н беомо понаучили како да излазимо на крај с њег, он доведе жену. Ништа ни неје казувал, улезе у собу жена, забрадена у шамију, ни убава, ни грозна. Нисачка, ситна. И рече да се зове Тала, да је из Сињац, и да че она да ни буде мати.
Жената беше добра. Мирна, спора, и кад работи и кад вреви. Пол'к и смирено. Поче ни поштује, да преузима работе, Младена да приокује и да му спремује за једење кво воли, и он се поче ослобаџа. Код башту ми, све исто. Как'в је, так'в је, не мења се. Тала му све иде по колетија, ама не згаџа увек. Па се разбеснеје и ока, видим вој често црвене очи.
Ја стану девочљак, он ми не дава да мрднем сас друштво, да излезнем ка Крс' куде се збирају млади. Али чим отиде негде, ми живнемо! Једанпут кад беше отиш'л, Тала ми рече да се пременим, да излезнем да се видим и подружим сас младо друштво.
Само што излезо, пријде ми деда ти, покара ме да појдем за њег, и ја појдо. Боље него да врчам дом. Беше почело да се ст'виња, и кад стигомо до његовуту кућу, ја се покаја. По дворат растурена дрва, нигде градинче, нигде цвеће, све пусто и празно. Кућицата ниска, бела, сас црна врата што се напред затварају сас резу, а назад сас чивију. Кад улезомо унутра, од чур једва видо два човека како седу уз огњиште, мешају у пепел'т и печу лебчетија, мажу ји с маз, и једу.
Јован се укочил оди срам, па једва пром'лца: „Тате, ја сам довел невесту“. Рипнуше се башта му, и брат му. Ја ји целива у руку. Башта му ме пригрну и подигну у вис од радос, и насмејан рече: „Добре ни дошла, снајо!“ Понудише ме да вечерам. Јован ме одведе у комшил'к код стрину му и чичу, да тамо спим док башта ми не даде благослов и сагласи се за венчање дека немам године. Преспа при њи, целу ноч превика, не могу се начудим куде сам дошла. Стрина Вида ме смирува да не викам, и да се не кајем, да нес'м погрешила што сам дошла за Јована. Они су добри човеци, само неколко године немају жену у кућу, па су се много намучили. На Јована прво умрела мати, па две сестре. Лош живот су имали.
Ујутру рано отидо дом. Тала се уплашила како че дочека башту ми када дојде, али ми на брзину даде премену, и рече да Стојан, девер ми, овија дни дојде, а она че ми испрати све што ми је од матер остало.
Врну се при Јована, свекар ми напрајил доручак, чека ме. Нуди ми, приноси ми, радује ми се. Све ме ока: „черко, черко“. Ја се ослободи, и поче да улазим по собе, и разглеџујем кво прво да работим. Непранци п'лна ћошка, чарапе сцепене, за крпење, црђе за прање. Свекар ми све уз мен, и све ми помага. За неколко д'на завршимо много работе.
Башта ми дош'л, и ништа неје рек'л што сам отишла.
Младен дооди неколко пути, и рече да му је много тешко што сам га остајила. Развика се, и каза како сам му ја све, и сестра, и мајћа, и башта. Свекар ми седе, понуди га с једење, па му рече, дека че му ја увек будем и сестра, и мајћа и башта, и да дооди кад год оче, да се не срамује. И стварно је тека било, све док је бил жив доодил је при мен. И кад му је било добро, и кад му је било лоше, и увек је казувал, да само мене има.
Јован иде при башту ми да тражи благослав, а он неје тел ни да га види. Свекар ми, и он иде, пак ништа! Ја си за тој време спим при стрину. Мину се много време, он једну вечер стиже, раскривил се оди трчање, улезе и рече: „Те, нек се узимају! Че дозволим да се венчају.“ Свекар сипа раћију да наздрави, даде му чашку, он ју расипа у ог'њат, б'ш на пламикат! И излезе си!
И тека, ми се венчамо, и почемо живот.
Девер ми се ожени, и отиде у Банат. Мој свекар ми је бил као башта каквог никад несм имала. Све ми је помагал, поштовал ме, и окал ме „черко, черко моја“. Тека је било.
Кажу стари човеци да је сваком записано куде требе да мине, и кво требе да преживи. Ми туј ништа не можемо.“ Заврши баба казување.
Капнуше вој неколко с'лзе, обриса се, и рече како је време да иде да наваџује градину. Никад више тују причу несмо поменуле. Ја остадо у чудо, окрај мене оживеше нови човеци, бијење, карање. Требаше ми много време да се смирим... 

Баба преди смрт дојде при нас увечер, да ни види, да се израдује на деца, и донесе јим поклони. И ујутру кад си појде дом, у воз умре, срећна и задовољна што ни је све видела, и што смо сви добро. Преди да испусти душу, показала је карту на кондуктера, насмејала му се, турила новченик и карту у џеп, закачила с катанч'к. Навалила се на седиште, и умрела.
На сарану народ беше много издоодил, да ју испрате, да запале свече, да ми кажу какво да работим, да помогну. Гужва беше голема, неје имало место куде да се стане, ни у кућу, ни у двор. Голема тој сарана беше!
После четирес д'на, ја отидо у з'вник да узнем премену и црђе за деду, и видо да га заб'нат нема. Обрну ми се цела кућа, цел двор, и цело село, од муку што вој нес'м испунила жељу. У целу туја гужву окрај сарану, ја сам се убинила, па сам и заб'нат турила при њу. Смири се кад се сети како би она рекла: „Синко, тека је записано“.

Пише: Грана Перовић, родом из Станичења

недеља, 10. децембар 2017.

Икона "Знамење" у Пироту


Данас је празник чудотворне Богородичине иконе „Знамење“. Ова древна светиња је вековима пратила Русе кроз многе народне победе и поразе. Тако је, након бољшевичке револуције, с руским избеглицама доспела у Србију и у два наврата посетила Пирот. Први пут септембра 1920. када је, на молбу генерала Врангела, из Земуна послата на Крим, да оснажи његову војску у последњим биткама за изгубљену царевину. Тада је, уз богослужење и громку песму руских хорова, у нарочито опремљеном вагону, возом кренула ка Софији. Свечано је дочекана у Нишу, потом и у Пироту, на железничкој станици пуној знатижељног света, градских званичника и црквеног клира. Децембра исте године икона је је, скупа са пораженим белогардејцима, стигла натраг у Србију и у наредних двадест година често путовала државом. Тако је септембра 1938. њен верни чувар и пратилац, руски владика Теофан, донео у Суково у коме су тад боравили руски калуђери светогорци. Вест о чудотворној икони је изазвала велико интересовање у граду ћилима и хаџија те је владика нишки Јован био принуђен да напише одобрење да се „икона из манастира Суково донесе и у Пирот да би је народ видео и целивао“. Богородица „Знамење“ је у граду дочекана свечаном литијом, са молитвама и сузама за Русију, за Србију, за читав свет... Остало је упамћено да су, у време бомбардовања Београда, у једној сасвим порушеној улици, остале нетакнуте само две куће у којима је икона претходно боравила. На једној од сачуваних, пало је чак три неактивираних граната. Икона „Знамење“ је Србију напустила септембра 1944. године. Преко западне Европе приспела је у Америку где се, у руској цркви у Њујорку, данас чува као највеће народно благо.

___________
Пише: Жељко Перовић
Илустрација доле: Илья Репин, "Крестный ход в Курской губернии" (1880-1883)

недеља, 19. новембар 2017.

Док се прсти навикну на рад

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/23658850_2065663963663835_6840043425417527001_n.jpg?oh=a059d3bcec14bc7b4d2625fff81513ee&oe=5A99C0BE

Женски огранак породице Манчић 1945. године. Фотографија сликовито приказује поделу послова везану за ткање на примеру једне породице. Мајка је у улози учитељице ткања, најстарија ћерка преде, једна млађа ћерка намотава пређу, а најмлађа ћерка намотавањем обликује гужвице. У старом Пироту девојчице су учење ткања започињале у петој, шестој години. Уместо разбоја користиле су ћерамиду, на којој су училе зев и уметање потке. Мајке би поставиле основу на ћерамиду, а задатак девојчица је био да умећу вунену потку кроз нити основе, а затим да их сабијају виљушком, уместо тупицом. У овом учењу било је важно да се науче покрети и прсти навикну на рад. Ткање на ћерамиди учено је и у школи, на часовима домаћинства.
____________
Извор: Гласник Етнографског музеја, Марина Цветковић