субота, 14. октобар 2017.

Народ литнул да се жени

Мине ли Макаве и прекара ли се Преображење, другојаче ти замерише и вода и земља и ваздух. Ни је сл’нце више какво је било, ни па ћише. Ако је сл’нце, по дрезгаво греје, а ако је ћиша оложи се па по толко време м’рждори и расћисељује сокаци и чандија. Радују њу се само  чуваркућа на ћеремиде, виснула од летњу припеку, и Влада лимар који на теквоја време главу не диса од работу. 
Беше се једнуш укачил на Гађинуту кућу олуци да промени, а Блажа вурунџија мињује, па че му рече:
- А бре, Владо, какво работиш? Ешто си се укачил толко високо?
А овија че окне озгоре:
- До овде сам се укачил колко знајем, а кад би се разђеле укачил колко незнајем, до Бога би се укачил.
Низ чаршију кандиљи на јесен. А нади Сарлак и Жуково ст’внило се небо оди ћосавци. Па како градоносни облаци, а налету, а се изгубе к’мто Белаву кад лозјаре затропају с дрвене чегртаљће.
Сота амрелџија сортира еспап, Мица казанџија трља шаће и чука с п’рс у казање и кафторчетија, а терзије трљају браду с алево кадиве и ш’пчу:
- Нек је арлија.
Умерисале се авлије и сокаци на шушпе и оц’т. Мајсћи трендавиљи и шебоји се одавна прекарали, а мишетија прекрила башче како шарено сиџаде. Узи бунарје и пумпе се још зеленеје понекој струк босиљчек, ако су бабе још од Макаве почеле да га ћину и дисају за сушење.
Домаћини јурнули да на време загоде рабаџије с појаћи волове и с по нове плакарије за гроздобер. Наблизиле и славе, па се како ђердање нанизали блађи дни јед’н по друђи. А уз блађи дни иде и блага ората како мезе уз рећијицу.
Почеле игранће, плизнула младиња и убавиња, расцрвила се и оперјала ланска чупетија па како трепетлиће литкају низ сокаци, а момчетија поди око сеире најубаве јер њи најбрже разграбају. Како чаршијлије жешћи мећици сабајле.
На Коту Ћисело постаријат син седал на клупицу под големити љиљак, на меџу што им је сас комшију им Славу Дуплоголо, увлекал шију, стисал шаће, бута сас палац од ногу камчек преди њега и попоглеџује усуле на Славиното девојче.
- Какво си се толко умислил Мико? - че га пита она.
- Ма, рек’л би ти нешто, ама не знам како да ти речем.
- Речи, соколи га она и ситно трепче. Слободно речи, а ја че одма пристанем!
- Па не могу се одлучим, че уздне Котинити. Не знам да ли да се оженим с тебе, или да си купим точак.
Затова ви је јасно са, ешто у сву овуја тарапану најголему работу имају наводаџије. Једни су литнули низ чаршију како барјам здравће те сабирају и телале аброви, а друђи, по госпоствени, на који се је по јела реч, дојдеоше са сву пошту у дом да се распитају за момче или за девојче и да пренесу на другуту страну.
- Да си јутре реч немамо, што оратеше Гога В’рцка.
А најголемо распитување за девојчетија је било при ћилимарће које су на големо работиле и имале по десетина девојчетија на занат.
На Јеврема рабаџију код черкуту, Христину, доле при Стару џамију, ткало је седамнајес девојчетија. И потка њим и душа п’лна сас севдах, па само цвркају, смеју се, ш’пчу и одлате покре разбојат како дрндарско тетиво. И цел д’н њим је малко да се изорате.
А по руч’к изокају малуту черку Тининуту, Љиљу, па че њу речу:
- Да отидеш до Мику Курделију и да однесеш поруку од Љубицу, а ка се врнеш да дојдеш да те померишемо да видимо да ли си ни послушала.
Љиља отрчи у једну душу до Курделијинуту берберницу, пренесе аб’р, а Мика њу напрска косицу сас парфем да се Љубица и другарицете увере по мирисат да је работа завршена како требе.
А кад сви заврше работу како требе, једн д’н, тићемка, најмладо дете из кућу почне да разноси по комшил’к, роднине и пријатељи убаве, оштампане и изгравиране картице на које писује:
“12.8.1929. године верени су Мирослава П. Јовановић - Славинска из Пирота и Милорад Љ. Вељић, пешадијски поручник из Београда. Испит ће се обавити 8. септембра ове године, те се молите да Вашим присуством увећате наше весеље. Примање по испиту недељом.” 
И док се младити вереници попоглеџкују подоко како гугутће, т’шта и свекрва дисају високо главу да сви виде да је това што су они изабрали најубаво што је могло да се најде. А Мана Наступипатка стење, чеша се по тил и узд’шиње:
- А бре, народ литнул да се жени, а не види колко је лоше време настало. Знајете ли ви какво је јучер у новине писувало? Сваћи друђи човек при нас је од некакво болан. Вала Богу те се не ожени лани ка ме карасте. Са би ми жена била болна.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче", 2006.

Венчање Станиславе Спасић Ивановић, испред породичне куће у Пироту 1935.
Иза младе са беретком је њена сестра Нада Манчић. Друга сестра, Мира Соларевић
стоји иза грамофона. Девојчица у туфнастој хаљини је Марина ћерка Вида, поред ње
лево чуче Мица и Верча Хаџи Младић. Дечак десно је Бане Ћирић Главурда,
У првом реду доле лево (са белом крагном) је Јеврејка Берта.

На слици сасвим горе:
Крста Панајотовић, обућар на венчању са ћилимарком Христином

среда, 11. октобар 2017.

Сетила се Јања


Манете ми се од-главу
До Голуба ли сам, нане, стигла
И грозно, и глупаво, и штрокаво, и дрпаво
И сирома, и на појату с овце спи, и разокаво
И мајћа му језична, и патрава
И сви се шегују с њи
И по-стар од башту ми!


Много си, черко, позаседела, живи ме жалове изедоше
Твоје се друство задомило, друшће ти деца воде за-руку
За манастир ли се спремаш или за белу удовицу
Позастала си, нема више чекање, ни бирање
И алтав да је, и удов`ц да је
С бревенеци да је, муж да је
Дом да си тражиш!

Кој пробира он набере
Сетила се Јања када че се клања
Надала се Јеглика да ђу тражи владика
Што по-више гледаш, по-малко видиш
Најде си бирка ћоравго Мирка.

_____

Песма: Драгољуб Златковић, "Дума"
Фото: Млада у В. Лукања 1935. године (село потопљено 1963)
Извор фотографије: Етнографски музеј Београд

Софре

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Софре". Један од настаријих сачуваних пиротских ћилима. Изаткан је далеке 1792. године и данас се налази у Етнографском музеју у Београду. Софра је назив за шару сачињену од концетричних и степенастих ромбова. Детаљ у њиховом центри назива се "чуриљњак" и симболише доњи део варјаче (на трпези, софри). Овај стари ћилим нема карактеристични шарени рам (плочу) на који смо навикли а који уоквирује средишњи део ћилима. Димензије ћилима су 135 х 105 cm.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

Туви Јосефовић

 Фотографија корисника Приче старог Пирота


Недавно се на „Причама старог Пирота“ огласио Туви Јосефовић, син пиротског апотекара Исака и један од ретких Јевреја који су преживели пакао фашизма у Нишављу 1943. године. И дан-данас је неизмерно захвалан незнаном Пироћанцу који је његову мајку Рашелу и њега, тада четворогодишњег дечака, извукао из импровизованог логора у Соколани и спасао сигурне смрти. Након тога су успели да се домогну града Свиштова у Бугарској где је Исак радио као „трудовник“, те су тамо, сви скупа, због очеве професије, били поштеђени даљег прогона. Након ослобођења, породица се вратила у Пирот и ту остала до 1950. године... Чика Туви је по занимању неурохирург. Сада је у пензији и живи са својом супругом, троје деце и шест унучета у Бир Шеви, највећем граду у пустињи Негев, на југу Израела. Није било нимало лако да његов породични дом у Пироту лоцирамо, јер је кућа у међувремену реновирана а улица Браће Ненадовић преименована у Момчила Милутиновића. Чика Туви пажљиво прати страницу „Приче старог Пирота“ и срдачно поздравља, из свог вољеног Израела, све читаоце и све Пироћанце. Шаље нам фотографије својих предака по мајци – бабе Џоје и деде Дона Ашера Абранавела, угледног градског трговца и извозника пиротског качкаваља, који су страдали у гасним коморама Треблинке.


понедељак, 09. октобар 2017.

Пироћанци на Опленцу

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t31.0-8/22338878_2040673656162866_6174900443287692632_o.jpg?oh=ccb6a88af0d35fd36a953f84cc22329f&oe=5A744440

На данашњи дан 1934. године страдао је краљ Александар Карађорђевић у Марсељу. У Старој пиротској цркви служен је парастос 15. октобра a потом је одржана и комеморативна академија у парохијској сали на чијим прозорима су висили црни дугачки драпери. Помен вољеном краљу одржала је и локална јеврејска заједница 17. новембра, у пиротској синагоги. Убрзо по несрећи проглашена је година туге са забраном јавних весеља и игранки. На зградама свих државних и локалних институција биле су истакнуте црне заставе. Сви државни чиновници те године су, у знак жалости, носили црнe краватe и црни флор на левој руци. Пироћанци су у више наврата организовано путовали на Опленац. На овој фотографији је забележена већа група Пироћанаца на гробу несретног краља крајем децембра 1934. године, скупа са својим свештенством и нишким владиком Јованом Илићем, родом из Дојкинаца.

недеља, 08. октобар 2017.

Пазар у Пироту


Сваке суботе наши суседи из Бугарске преплаве тијабарску пијацу. Неки трагају за квалитетним млечним и биљним производима, а неки – за надахнућем. На слици је акварел уметнице Севде Потурљан „Пазар у Пироту“, осликан 2015. године.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

петак, 06. октобар 2017.

Много одење

Деца у село много рано почну да иду на њиву, и рано почну да иду пешћи. Док смо малећчи увржу се мајће и бабе у љуљћу, па ни носе на њиву, вржу љуљћу у ладовину, и у њу спимо. Поди љуљћуту се простре цршка и тува се играмо. Донесу ни тикветија, класови, шишарће, кво најду, и ми се радујемо.
Кад попорастемо носе ни малко у цедило, а малко одимо. Преди школу веч се иде пешћи. Матичка на рамо, стовненце у руће, и одење.
Мене ми је најтешко било рано будење. Једва ме баба разбуди, чим види да сам отворила очи почне да ми радосно казује на коју њиву че идемо, и како тамо има да седим поди ладовину и да се играм сас деца. Како че беремо цвеће и вијемо венци, збирамо пужеви, и правимо гривне и маниста за окре гушу.
Дигнем се ја, облечем, омијем, једем уз пут, и одим некоје време, па се уморим и заболу ме нође, почнем да застањујем, али она, мајстор за зал'гување, тиће ме испрати: „Ајде иди преди мен, потрчи и седни поди онуја сливу, одмори се, и једни сливе. Има, нач'с нападале, зреле и блађе“. Ја отрчим и седнем, изедем две-три, и она ме диза: „ Ајде синко, човеци гладни на њиву, с т'внину су отишли, чекају лебац да им однесемо“. Појдем, грабим, пак ме заболу нође, она се пак сети: „Леле, само што несмо стигли до долат, а тамо убава водица, има се измијеш и напијеш, па че се зачас одмориш!“
Кад стигнемо до ливаду, испрати ме да се поваљам: „Иди сине, иди се изваљај у травицуту! Гле каква је убава, зелена, меришљава, па мека као памук, има се освежиш, па има само да трчиш и појеш!“
Покрај пут, види ли цвет, кара ме да га оберем, да си га турим на уво, да ми мерише, и тека, стигнемо на њиву...
Кад појдемо у школу тегај су и одењата поголема. Ја носим воду, наваџујем градину, берем траву за свиње и јагањци. Цел д'н трчање и одење, и нође тека очврсњавају. За тој кад ми кажу „идемо у град“, ја ич не мислим што је град далеко, и што носимо на пијац крошње и кобилће. Само мислим кво че си купим, како че си при Големи мос сврнем у посластичару на сутлијаш, при који роднине че отидемо да им однесемо кво смо продавале, а они да ни послуже сас убаво слатко, од које си куснемо по неколко пути. Изиграм се сас њиња деца, и с њиње убаве играчке, а после си накупујемо за дом бомбоне, ратлуци, шићер у коцће, и друго кво ни требе.
Врчамо се преко Будиндел пешћи. Ја сам срећна, насмејана и задовољна што ми је убаво минул д'н.
За боље нес'м знала, па нес'м ни сакала.
___
Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Илустрација: Benjamin Williams Leader, 1896

Француске бомбоне

Фотографија корисника Приче старог Пирота

Ћилим „француске бомбоне“. Предање каже да је шара настала након ослобођења Пирота 1918. када су радосни Пироћанци обасипали своје ослободиоце, француске војнике, цвећем и разноразним поклонима, међу којима је било и домаћих ћилимова. Углађени солдати су пажљиво разгледали ове њима сасвим непознате рукотворине и кратко коментарисали: „Bon... Вon…“ („Добро је, добро је“) што је начула нека вредна ћилимарка и убрзо изаткала ћилим чију шару је сама осмислила, наденувши јој име „француске бонбоне“.
 
 Ж. П. / #pricestarogpirota

недеља, 01. октобар 2017.

Камила у Пироту


https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/21685920_2031423297087902_901691325710317051_n.jpg?oh=083969cd1cecaefe65cf18fdad95bd15&oe=5A77234DОвих дана пиротским улицама прошао је необичан караван. Немачки држављани Зигрфидел и Луцфоретер путовали су колима "фолксфаген" у неке земље Европе и Азије. У Авганистану сусрели су караван камила и власнику предложили да изврше замену. За аутомобил су добили две камиле. Путем су једну камилу продали а другом наставили пут. На слици ови немачки туристи пролазе главном улицом Пирота.
_____
"Слобода", 1966.
#pricestarogpirota

субота, 23. септембар 2017.

Гроздобер

Волим кад престану летње жеђе и кад се работа у поље приврши, па нема толко трчање и јурњава. Плевње и амбари п'лни сас рану за нас и за стоку, на дрвник наредена дрва, па мерише на глоговину и Белаву. Под стреју се црвенеју низе сас пипер, а у двор у градинче ц'вту јесенчетија. 

Деда и баба мету у завник сваку паучину и свако ћоше, мију б'чве и буришта за ново вино док чекамо грозје да узреје, па да почне гроздобер. За тој време ја по неколко пути отидем у Парасиње, прегазим Нишаву и Темштицу да побрже стигнем и обидем рањће ђиже да ли има некој грозд да се је прошарал. Некад право из школу са све чанту и гладну мешину отидем да најдем по некоје зрно. Претицамо се сас ћосавцити кој че изобе првата зрела зрна. Они се начичкали на дрвата окре лозјето и само чекају да нагрну. Деда оди колци прави плашила, облачи им капути, џемпери, обува панталоне, тура шешири, шубаре и врзује мараме, закачује клопотаре и звонци по цело лозје само да ји раскара. 

Кад стигне грозјето за бербу, окамо комшије и роднине чија лозја још несу зрела. Дооде жене сас деца, девојће си поведу и другарице које немају лозја да си наберу за њи. Појде и мој чича с брата ми Драгана, бабин брат Ранко. Саберемо се повише да побрже оберемо. 

Ујутру кад појдемо у гроздобер, у кола деда уноси големи кошеви плетени густо сас врбово пруће, да се ниједно зрно не потика. Ћитимо кола и кошеви сас ћитће и венци од здравац и мушкатлу, деца улазе у кошеви и само им се виде острижене главе и носеви. Малата поседају насмејана и радосна, много им мило што се возе б'ш тека – у кош. Жене и девојће премењене, убаво ишчешљане, забрадене сас нове мараме, турају црвене ћитћке оди мушкатлу, узимају нове крошње, усмивају се, врцкају. И поодимо. 

Прво прегазимо Темштицу да скратимо пут. Жене газе уз окање, цвркање и смејање, једно што је водата студена, па док се обгрозе, а друго оди срам што су подигле сукње нади колена, па им се виде бутине, а оне беле никад ји с'лнце неје видело. 

После се качимо уз Парасње и сречамо исто тека заћитене жене и девојке, кола п'лна сас деца, и све изгледа као да је празник. Ја тија д'н не идем у школу, пушта ни учитељ да помогнемо и не пропуштимо најрадосан д'н.

Кад стигнемо у лозјето, оно убавило! Ђиже се ушарениле, листови ж'лти, розни, црвени, бистро и т'мно зелени, очи да не одвојиш од толко боје што се мешају једне у другу. А грозје родило, големи гроздови савили прутовете, па у земљу пипају. Грозје убаво, зрело, сочно, крупна зрна, сорте свакакве: пловдина, црно, бело крупуно – за слатко, и ситно – за вино. 

Кад се сви саберемо деда сипне рећијицу, наздрави и захвали се Богу што ни је тека богат род дал, и што Га је очувал. 

Прво се наједемо, пробирамо од убаво поубаво, и после почиње берба. Свако има своју бритву за брање, а за брање има правила. Најубаво грозје се одбира и тура на купове, то је одбир. Он се носи дом за зобање, качи се на таван, и једе се ч'к до у пролет. Друго се бере у стара кошетија и крошње, и носи у кола – то је за вино. Мужје и деца носе, а ми беремо, много руће, па се крошње брже п'лне. Деца се претичају које че понесе повише. Мој брат Драган мршав, слаб, заврел т'нће нође у големи гумењаци, они га цело време саплитају и свире али он напел жиле и носи највише, не смитају му ни оп'нци, ни тешка крошња. 

Работа одмица уз песму. Поју се убаве гроздоберсће песме, поје се и за момчетија која се чекају да се врну од некуде и да пробају грозје благо како мед. Док поју девојћете тачно знају у које лозје је које момче и намештају се да ји што боље чују. Из друго лозје пак се чују песме, цело Парасиње је весело и распојано. На децата досадило брање и отишла да траже ореси и лешњаци по пољето. Од малата једно заспало уз ђижу, никој нече да га разбуди, само га покрише сас џемпер да га не апу мушице. 

Ми цело време беремо и једемо, за леб се и не сечамо. И пол'к уз појање и смејање лозје се обра, нап'лнише се кошеви. На крај остајимо неколко ђиже за ћосавци и овчари кад мину да има с кво да си расквасе уста. Турамо одбир у крошње, и давамо на онија што немају лозје да си понесу за дом. Уврзујемо се у цедила и турамо кобилће на рамо, и поодимо. По пут чим сретнемо човека давамо му да си из крошњу пробере и узме грозје. И нас нуде друђи који се врчају из гроздобер, и тека по цел пут. Так'в је обичај, да се дава и да се узима, да се роди и за догодину. 

Кад стигнемо дом, одма распореџујемо грозје које че остане за зобање, које че се качи на таван. За то време стигну колата, почну да се збирају комшије и помагају да се грозјето по брже смуља. Ја уморна али сас п'лно срце и п'лну мешину заспим. 

Ујутру кад се дигнем, вино у б'чве, рецељ у врчве[1], све завршено. 

Нема више таква лозја, остали само ћутуци оди ђиже што подсечају да је тува некад било лозје, да се брало грозје, појало, дружило, делило, и да је гроздобер бил празник.

Ново време, нова лозја сас шпалири и вињађе, и свакој си бере сам. Нема појање.

Грана Перовић, родом из Станичења

_________
[1] Рецељ се прави оди благо вино, свари се виното и у њега натурају парчетија оди печенку тикву, једе се највише зими када су пости, топи се сас качамак, а у пролет се ушићери па може да се маже на леб као мед.