среда, 02. август 2017.

Чудо у манастиру Светог Илије

Фотографија корисника Приче старог ПиротаИкона Светог Илије. Снимио сам је јануара 2015. године на Старој планини, у манастиру који је посвећен овом старозаветном пророку и свецу. Тада сам чуо од Драгице Дојкић (1934), старице из оближњег села Рсовци, занимљиву повест о догађају који се збио у овом манастиру за време монахиње Марте, шесдестих година прошлог века: "Имало икона. Имаше на прозор стојаше, златна ли, сребрна ли, била је вредна. И комунисти улезли па гледали у црквуту и се угледу у иконуту па ђу сакали да им баба Марта даде. А она рекла: „Ја то не смем да давам! Куде смем? Кој сме то да пипа?“. Они ђу на силу заберу, а она каже: „Не давам, и не давам!“ А једн рек`л: „Ма кој те тебе пита. Ја че ђу узмем!“, и узме икону и ко узме иконуту он се трусне та падне! Онесвести се! И како паде, онија двојица га вануше, остајише иконути, и јед`н за нођете, јед`н за главуту, па га изнесоше. Иконата је била дал Исус Христос, дали је Свети Јован бил... Текваја је била. Али не дава Свети Илија да излази из црквуту." / Ж. П.

четвртак, 20. јул 2017.

Белуна




Не сечам се који празник беше кад Белуна стиже при нас. Баба и ја се беомо ушушкале у градинче, рас'цвтело се много убаво цвеће, и ми пробираомо које че беремо за у чашу, и тиће стану крава преди нас! Учудимо се од куде крава кад је порта затворена, чија ли је, откуде ли је?! Деда се скутал у заграџу и затајил се од смеј. Мило му што ни је збунил. Баба стану и поче се снебива: “Бошћице, за кво са још једна крава? Још једна уста? Још једна брига поголема?“ Ја вој пријдо, она мирна, нема да пува у мен, нема да насрта на бодење, нема ни да се плаши. Поче ми њуши руће и тражи нешто да вој дадем.
У шталу имамо две убаве и добре краве, оваја бела сас много криви рогови, ситна, с крупне очи на м'нечку главу, ич ми се не допаде. Деда пријде и рече: “Кравата је много добра, млада је и стелна, а ти се, Божано, не чуди, него дочекај Белуну како је ред“.
Напраји баба крмило од тикву свињарку и трице, тури у шиник и остаји преди њу. Изеде га она за час, напи се воду, и одведоше ју у шталу. Померишe Торку, и заврзаше Белуну на прво место до врата. Она пак мирна, нити се отеза, нити се збуњује, као да је тува родена. Убаво се намести, и леже. Торка и Була се збунише, ама нема ни оне да пувају и насртају на њу. Брзо се здушише и здружише. Ми Долњомалци и В'рничање не ранимо стоку на јасла, и не водимо на ливаде. Чим пукне пролет и Белава озеленеје, прачамо ји горе у пашу, на цел д'н. Ујутру ји искарамо, а оне се увечер врчају саме.
Белуну десетину д'на припремаше за такву пашу. Прво ју одведеше код чича Војка Мијиног да ју поткове, да може по камањацити да оди, да ју не б'цкају и не повреџују. Неколко д'на њој требеше да се навикне на потковћете, и неколко д'на у пашу на ливаду сас Булку и Торку. И после поче и она да иде с њи у Белаву.
Баба много воли стоку, и свако јутро ји испрача с крмило, и откарује до Белаву. Увече узне по комат леб и дочекује ји на исто место. Стане и окне по име: “Белуно, Було!“, и оне дотрчу, знају да у престилку има нешто убаво за њи.
Торку продадомо. Белуна се отели. Баба и деда неколко ночи дежураше у шталу да вој помогну ако затребе, и она се отели у петак. Отели женско крупно теле, и крстимо га Петкана. Деда реши да га чувамо за домазл'к. И пол'к, пол'к, Петкана стану добра јуница, и поче да иде на пашу и на работу с маћу си.
Белуна се отели још једанпут, пак беше женско, кад попорасте, продадомо га у село заједно сас Булу. Петкана стану убава и крупна крава, све заједно сас Белуну као другарице на орање, на пашу. Добро ји чувамо, па и млеко добро давају. Носимо на млекару, сиримо и квасимо. Баба ји увек м'лзе уз крмило, ја ји тимарим сас чешало, нарочито Белуну. Она ни је постала миљеница. Никад се не баксузи, никад не рита, л'ко се м'лзе, и млекото њој много добро. У село сви ју познавају, и кад треба млеко за деца или болесника, све од нас траже.
Стојан ч'к од Бегов мос дооди да узима млеко за жену му Јерину. И стално тражи да купи Белуну. Отели се она и трећи пут. Са беше мушко. Мушко теле се не чува. Деда реши че га продава. У село нема откуп и мора да га кара у град. Увечер сас деда Ранка турише у кола кош, и простреше у њега цргу, добро га причврстише да се не клати, и ујутру док баба одведе кравете на Ђелини вирови на воду, они натоварише теле у кош, оно се збунило, почуди се некоје време, па леже. Кад стигоше кравете, упрегоше ји, и откараше телето у град на кланицу, да га продаду.
Кад се врнуше окре руч'к, Белуна беше мирна, и кад улезе у шталу нема да тражи телето. Увечер баба ју изм'лзе, ја ју као и увек чеша, али нити даде свото млеко, нити даде да ју чешам на свако место као до са.
Ујутру ји откарамо у Белаву, и не пројде малко време Петкана се врну и стану у двор прочудена. Ја се прећину што је сама, да ли Белуна строши ногу по камењацити, да ли паде по ровинете и црче?!
Деда и баба беоше у градину, ја отидо на ћошку и поче силно да окам: “Дедо, бабо, дедо!“ И они дотрчаше, кад видоше каква је работа, почеше да се договарају куде да ју траже. Баба обу гумени оп'нци сас шарће да се не вуза низ Белаву, и у тија час стиже Дена Анђелков сас точак, задијал се и зацрвенел, па не може да ни каже за кво је дош'л. Деда му даде столичку и чашу рећију да се сабере, и он ни рече како се врча из град, и како је преди кланицу видел Белуну уз капију, како рове, и како вој је приш'л и покушал да доведе, ама она неје тела да се помери. Једва је успејал сас неколко човека да ју одвоји и накара у двор на комшију што седи уз кланицу. Замолил га да ју причува док ми не доједемо по њу. Понуди се човек да појде сас деду и помогне му да ју доведе. Деда му рече да је голему работу завршил и да не требе да пооди. Обрну се према мен, пригрну ме и рече: “Сине, са ти мора да помагаш“.
И појдомо! По цел пут ћутимо, савладала ни туга и брига. Брже стигомо до кланицуту, и преди једну зелену капију, на клупу седеше постар човек сас белу главу и ситне црне очи, кад ни виде сети се да смо пошли по кравуту. Отвори капију, до врата лежеше Белуна. Чим ме виде, диже се. Деда ју врза сас јуже и даде ми да ју водим. Захвалимо се на човека, и појдомо. Белуна иде по мен, не треба вој ни јуже, једно време ме и престиже. Кад стигомо у Будиндел, напи се воду, малко постојамо, и пуштимо ју преди нас. Једва ју стизамо колко граби за дом.
Чим стигомо, она улете право у шталу, и кад погледа у ћошето куде је лежало телето, руцну јако и д'лго, да се шталата затресе. Петкана беше легла, и рипну се на нође као да ју је штркољ уапал. Белуна се не умирује, руца, копа с нође, и одједанпут рипну у јасла и заглави се! Долете баба и поче ју милује и моли да се стукне назад и излезне из јаслата. Не помера се Белуна. Деда се укочил и не зна како да вој пријде. Баба поче да извива: “Белуно, моја најбоља другарице, де ми кажи како да ти помогнем. Белуно, помогни ми, да ти помогнем! Де, Белуно, дај да и ја на теб помогнем! Сечаш ли се колко си ти мен помагала кад ми се зберу муће и јадови, ја дојдем при теб, м'лзем те, и све ти казујем? Казујем ти, казујем, па се развикам. Ја викам, а ти ме гледаш сас твојте паметне очи, и све ме разбираш! Знајеш ли колко пути сам ти најголеме муће казувала. Само на теб!“ Баба извива, време мињује, и деда, одједнуш довати чук за камање што беше стојал зади вратата, удари јасла, она падоше, падоше и на Белуну нође! Ја вој притрча и пригрну ју јако. Измешаше се мојте с'лзе и њоњат зној, и тека ми беше тешко и жално, да сам овикала све краве, сва телчина, и све њине судбине.
Баба узе чешало и поче ју чешља по слабине и меџу нође, и тиће рече: “Она спушти млеко!“.
Деда седал на литре, усијале му се очи и само тешко уздасиње. Када се смиримо, баба изм'лзе Белуну и Петкану, и легомо свакој сас Белунину муку.
За некоје време Белуна премукува, и поче да иде сас Петкану заједно у пашу и на работу. И све се врну на старо, док се не појави Стојан Младенов и поче сваћи д'н да обикаља, да моли и преклиња деду да му продаде Белуну због жену му Јерину. Деда окну бабу и мене, и рече да је Белуна већ поостарела, да не треба више да се млати по Белаву, и да треба да ју продаде.
У Младенови је богата кућа, богата паша. Нема да се качи по камањаци, че пасе на ливаде, нема да једе будинделско б'цкаво сено, него детелину и меко ливадско, нема да сеца јер'м, него само да ужива. И тека би!
Отиде Белуна у газде да ужива, да ју воле Стојан и Јерина, и она да им дава убаво млеко.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Краве на Белави, фото: Марко Живић



субота, 15. јул 2017.

Пустеје пољето


Гена Пешина видела на вр` Видлич Господа.
- Е кикв је?
- Приличан човек с`с голему лебарску торбу, иде и дели `леб!
(Забележено од бабу Јанку из Смиловци, родену преди 
големуту сушу 1905. Умрела 2000)


Тека је било. Господ давал, народ узимал ама се не лакомил и работил од изгрев до заод с`лнце. И бил сложан. Бојал се од Господа, ама повече од себе. Кој кво че каже за кога и по кво че кој остане запомнен ка га Господ окне при њега.
У Смиловско поље или Збрђе неје имало необработена трница а камо ли ливада или њива у меко место. Имало и гора. А с воду је понећигаш имало мука. Помне се 1907-та, осмата и деветата, ка пољето изгорело, а без заире и воду, измрела млого стока, ама и човеци.
Штом Манчу Недљћовога из смиловската гробишта препогребли на Свету Петку, тамо дека се обрекал на Господа и зарекал народат да га сахране с`штуту ноч, забрал д`ж и иш`л половин месец и сврнул и пољето и народат и добитакат.
Това остало да се помни, ама се забоварило дека пољето баш по теје године израњуавало преко 10.000 човека и остајало и за трговци с`с жито, стоку, масло, сирење и кашкаваљ, да карају у Софију, централну Блгарију, па све до Беломорието.
Тека било до двајсетуту. Т`ги га преполовили и половин остало у Б`лгарију а половин дадено на Југославију. Мнозина од југославсћијат дел ванули к`мто Јуч бунар, Момкова махала, Надежда и станули Софијанци. Имало и некоји који се па одма тргли к`мто Цариброд, Пирот, па ч`к до Белград и Војводину.
Ама пољето се па посврнуло, раџала се деца и имало ђи и за копаче и за косаче и за домаћиње и за на појату и за у ижу, а некоје деца из по сирома фамилије се и замомомкувала у газдинсћи домове. И сви ишли на шкољу и њим врвела.
Е од тука је почело. Прво нај-газдете накарали синовете да заврше факултети, а по њи и друђите. Арно, ама теквија с факултети се не врчали вечи ни за ижњи а камо ли да ору и копају.
След Вторуту војну.... индустријализација... Просвета народу, која је у Смиловско поље била добра још у стару Б`лгарију, к`сно вода, к`сно струја, поговорка; Бегај од матику да те не подпира у старе године и пољето се почело празни. Прво пол`чка, готово си неосетно а после све по силно и по силно.
И са кага погледнеш од Чербез... гледаш поље ли је, пустиња ли је. Домове се затварају, остале само дуварине које се руне. Пустеје. За страове. Просто да не поверујеш да че Трап и Порудин па требе па да се отимају оди гору а Видрал и Ђерен оди воду.
И си помислиш од тука више никој нема да сели и да бега оди матику, па и с Цариброд че стане ко и с пољето, па и Пирот се смаљује, а това може да стигне и до Белград.. што да не. Оно неје Господ с`с лебарскуту торбу за џабе баш пош`л од текваја места да дели леб. Това смо га сви забоварили а нарочно тија што требе да мисле за народат!

Пише: Слободан Алексић, Цариброд
Фотографија: "Смиловско поље", Игор Манов

петак, 07. јул 2017.

Жетва


Лети чим се појаве свиткавци, значи стигло је време за жетву. Ми деца излазимо на сокак, ватамо ји и турамо у кутију оди ћибрит, да ни ночу светлу. Мужје седу на дувар, а жене си понесу столичће, наседају и расправљају за жетву. То им је најголема мука, да се време не поквари. Гледају у небо, моле се Богу да потраји тека убаво док ожњу, свезу, овршу и сместе лебац под кров. Не дај Боже некоје невреме! Че буде гладна година!
Кад почне жетва, не гледа се ни празник, ни делник, само да се работа заврши. Бог прашта!
Ми највише имање имамо у Парасиње, тамо је лозје, ливада, браниште, и најголеме њиве сас жито и морузу. Жњемо по четри-пет д'на. Сваку годину сас исти човеци: бабин брат Ранко „Рапалија“ сас черку Гордану, моја тетка Зорка, и комшика Мира на Бороша, она нема њиве па иде у надницу.
Чим с'вне, деда натовари у кола леб, стовне сас воду, котлетија, судове, српове, и отоди. Баба и ја намиримо стоку, она свари јаније, набере краставице и бели лук, узимамо рукатће и грнци, и отодимо.
Кад стигнемо на њиву, задијане оди качење уз брдо, чујемо смејање, моја тетка нешто казује, Гордана се смеје гласно и извискује се, одјекује цело Парасиње. Гоџа су ожеле. По њи много песће и наврзани снопови, а на првити сноп мушкатла. Моја тетка воли да све почне сас цвеће, и на радост. И увек кад се нешто започиње, тура ћитће.
Житото нађубрено, нарасло високо, сас крупни и тешћи класови. Деда од њега прави јужетина, и врзује у убави цврсти снопови. Растурени по њивуту, изгледају као деблшће госпође облечене у ж'лте д'лђе аљине сас т'нак струк, опасане сас дебел каиш и сас густе кудраве косе што се лелујају по њивете.
Баба смештава једењето у дебелу ладовину куде с'лнце не може да звирне, да не проћисне на жегуту, покрива га и увива оди бробињци и бубачће што су се у сенћуту разлазиле.
Узимамо српови, и почињемо жетву. Јак стрм од жетвиштето б'цка и гребе нође, али травће има, па се лечимо. Чим шибне крв, наодимо гологузу, и млекото оди њу одма затвара рану и крв. Р'пчу српови, падају песће и врзују се снопови, грабимо, причамо, смејемо се, и порезујемо на изоштрени српови, а с'лнце све више припича. Вода се стално пије, стовне се празне, моја работа је да доносим. Кладенци има, и вода има, али за ношење тешко, свити су у големе ровине, тешко да се слезне до њи, а потешко за износење, све се иде узбрдо, уз малко непазење, слети се у слог и трњаци. Носим стовне, руће ми ћину, нође ми малаксавају, и тресу се оди тежину и пазење, зној ми тече низ грбину и мешину, оди чело ми слази у очи, оне печу. Там'н донесем, оно пак требе! Опекло с'лнце, требе за пијење, за разлаџување, ладе се нође, руће, и чапка се чело. На жене мокре мараме, мокре кошуље, на њи се мокре, на њи се и суше, па на грбину искача сол, и белеје се.
Деда Ранко никад не носи капу, са омотал главу у павит, па изгледа као Турчин сас чалму, само сабира песће, тура на јужетина. Крупан и дебел човек, па скапал оди жегу и савивање. С'лнцето ни се укачило над главу, све се умирило, само ни трепти преди очи и сикће оди жегу, једино се дедекала удедекала, усилила се, па не престањују, нигде тиче, нигде животињче. Кравете се набиле у сенћу, и пол'к преживају, нападле ји мушице, бране се, опашће че си поћину.
У туј жегу и врелину, одјед'нпут Гордана запоја „Каранфил се на пут спрема и пева“. Пуштила Гордана јак глас, тече песма, јечу лозја, браништа, ливаде и жита. Поје Гордана сас мокри перчиње, сас мокру и слану грбину, сас мокру мараму, и сас белу скраму на уснице. Раскарује жегу и знојење, не дава да ни победе и раскарају. Поје Гордана, намаљава се њива, намаљава и снага, и одједанпут засвири воз на станицу, дванаестицата је. Време за руч'к! Остављају се српови, и бега у ладовину. Тетка и ја доносимо воду, праји се таратор оди бели лук, краставице, оц'т, сол и воду у големе панице. Сви седамо и почиње густо тропање ложице по панице, куса се таратор, он нам дава снагу, и оживљава ни. Уз њега почиње разговор и смејање. По таратор, манџа, и легање. Легне кој куде најде ладовину, и на кво најде. Је не могу да спим, апу ме бробињци, узимам крошњицу, и уз ровину берем вишње крупне и сочне, и петровће јабалће. Када се наспу, да се освеже.
Жега малко попушта, жетвари се буде, и пак почиње работа. По спањето, све иде некако споро, често одмарамо, једемо вишње да очистимо гушу оди прашину, и раскарамо жед која никако не престањује. Кад застудеје повише, ми се усилимо, добијемо снагу и радост, па се песће и снопови трпају по нас. Чим чујемо возат у шест, узимамо ствари и спуштамо се низбрдо, па право на Темштицу! Она топла, бистра, провидна, сваћи се камчак види, свака рибица. Улазимо на некоје скришно место, и затапамо се у њу, да стуримо с'в зној, сол и искарамо умор. Док лежим у водуту, и убавило ми мињује кроз снагу, ја си мислим колко је Темштица големо богатство. У њу се купемо, перемо, појимо стоку, топимо грснице, белимо платна, и три воденице на њу мељу.
Деда и деда Ранко некад преспе на њивуту. Напоје кравете на Котино корито, изм'лзу ји, сваре млеко, и напраје качамак у котлетија на огњиште, извржу житото у снопови, здену ји у петине, и чим с'вне почњу да жњу. Понекад и по месечину, кад не мож да заспе, они пак жњу. И тека сваћи д'н. Жетва, вода, с'лнце, знојење, појање. И дојде задњи д'н. Веч смо на крај сас снагу, али весели што че се свлачимо из Парасиње.
Кад одједанпут чумо некакви гласови, и видимо како ни некакви човеци приоде. Деда се поздрави сас њи, и рече да су ни пријатељи из Рагодеш. Били у град, па си пошли дом. Баба ји понуди да нешто поједу, да си наберу вишње. Јок, они траже српови, да ни помогну. И кад се уватише сас нас у ред, уз окање и галамење, не осетимо када смо стигли до слогат, и до крајат. Деда и баба ји изблагосивљаше, и њи, и њиња деца, и наручише им на Трновицу да дојду, на славу. Спасише ни човеци! Рано си дојдомо дом.
Јутре се жње на Баир. Неје много за жетву, вода има на школскуту пумпу, и на црквенијат бунар, мене нема да воде, може си сами, а и да се одморим.
Ујутру кад су отишли, нес'м ни чула, разбуди се касно, излезо у двор. Чапа не може да ми се нарадује, не одвабља се оди мен. Једемо заједно мас и леб. Раним јагањци и прасчина, сипујем им воду у корито да се купу и ладе.
А највише се радујем за јутре. Петровд'н је. Црноклиште слави, а ми идемо код деда Ранка на жетву, у Матавију. Тамо има вода за пијење и за мијење, и равница је. Најголема радос је баба Деса која за руч'к стигне забрадена сас зејтинлику шамију, ћенарну кошуљу сас чипће, убаву сукњу, а преко њу срмену престилку, увек чиста и премењена. На рамена носи кобилку сас две тепсије тиквеник завијене у шарене б'шче, на грбину у цедило сас пресну погачу, и у руће голема рукатка сас васуљ што по њега плива црвена запршка, и мерише на меродију. Ја прво из тањират отопим запршкуту сас погачуту, и после једем васуљат. И на крај две колетија тиквеник! Једно за одма, а једно кад си појдем дом, за уз пут. Уф, док лежим у кревет, и гледам си избцкане и изгребене нође, ја једва чекам да се ст'вни, па да с'вне, па да дојде пладне, па да баба Деса насмејана окне још од меџу: „Гранче, за тебе, двете колетија!“.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)


Рукатка - земљана посуда за ношење јела
Песћа - гомилица нажетог жита која чини сноп
Стрм - остатак од пожњевеног жита који је остао на земљи
Грсница - сноп конопље који се потапа у воду да се влакно одвоји од стабљике
Дедекало - инсект који се јавља лети и оглашава у највећој врућини са де-де-де...


субота, 01. јул 2017.

Киша у Пироту 1840. године




Покушавам да замислим озарена лица тих старих Пироћанаца. На данашњи дан 1840. године, била су омивена сузама радосницама и крупним капима кише коју су жељно чекали пуна четири месеца. Бескрајна суша донела је Ћилимграду беду, глад и вртоглави раст цена лањских житарица. Сунце је сасвим опустошило пиротске башче, лозја и ливаде. Остала је само јака вера у грудима, као она чудна биљчица по имену пркос, што најлепше цвета у оскудици и невољи. На маргини једне старе књиге стоји записано да су се Пироћанци овог дана окупили у пространој порти тек изграђеног божићног храма на Пазару и кренули у дугу литију око града, певајући своје кишоносне песме и молитве. Сасвим сигурно да је на челу те поворке корачао омиљени пиротски владика, деда Нектарије Грк, и да је, на рукама свештеника, ношена највећа градска светиња „Богородица с три руће“ која је у новоизграђену цркву пренете из оближњег светогорског метоха. Остало је нејасно на којој се тачно капији литија затекла када се киша сручила на њу. Можда на оној градској, ка Стамболу, можда већ на самом крају путовања, приликом уласка у црквено двориште. Оно што у запису јасно пише је да Бог милостивни тад даде кишу, као реку јаку и обилату. На удивљење овдашњих Турака и Јевреја, на радост и утеху пиротских христијана.

Пише: Жељко Перовић
На Светог Леонтија 2017.
Писма из Малог Јерусалима II (у припреми)

недеља, 25. јун 2017.

Ма нек се раџају црешње

Кад почну да зреју црешње баба и ја се преселимо у Будиндел, лозјето големо, убаво окопано, нигде травка. Ђиже праве, изврзане, па стоју као девојчетија опасана с коланче.
Уз сваћи прекоп рибизле, а по целото лозје праскове и црешње, ушаренеле се у разне боје и свакакве сорте. На саму меџу имамо једну белвицу, неје голема али много раџа, а црешењете крупне, меснате с малечку кочичку што се убаво вади. Њу беремо за слатко и за зобање. Поди њу стамболка, крупна, сочна и мерише на некоју много убаву травку. Црешњете су блађе и док ји беремо лепе се за прсти, одједну страну су ж'лте, оди другуту розне, и оне су за слатко и за зобање.
У јед'н прекоп, пак уз меџу, голема црница, док стојиш поди њу, мислиш кад се укачиш, небо че дованеш. Грањће дебеле и згодне за одење и качење. Црешњете несу много крупне, ама блађе и све на топће, од једну топку да се наједеш! Ако се умажеш, нема отпирање. Она је за једење, за рећију, и за народ. Кој како мине, не може да замине а да не проба и да си набере. Баба чим види човека ока га да дојде, да си набере, да си понесе, само да не ломи гранће, да може да раџа и да има за сви. Има и друђе црешње, црвене, розне, али су најубаве калементе. Деда кад је бил у Влашко, у печалбу, научил се да калемује, и донел пелцери, па накалемувал много дрвја. Са никој нема такве црешње. Њи беремо за пијац, оне су најкрупне и најубаве, т'мно црвене, па се преливају како кадивен заб'н. Ја кад се укачим, прво си од њи напрајим вен'ц за главу, па си турим две менђуше на уши. Толко су убаве да ми је жал да ји турим у уста. Оне се брзо беру, и ми за час нап'лнимо крошњете, покријемо ји сас шуму, па ји гурнемо у слог, у поголем грм.
Ујутру рано, појдемо од дом, не стигнемо ни да једемо, само врљимо на кучето комад леб и грабимо да стигнемо у град по рано. Узнемо крошњете, закачимо ји на кобилку, ја си на рамо турим пешћир да ме не гули кобилката, нарамимо се и појдемо. Баба напред, ја по њу. Њој су се рамена улитила оди цедило и кобилку, па по цел пут не помера кобилкуту од једно рамо. Ја и при пешћир само преврчам, час на једно, час на друго рамо, много ме гули. Пут лош, час идемо узбрдо, час низбрдо, крошње скрцају и клате се, па ни сецају на гор и на дол, назад и напред, а рамена ме болу, и све тека док не стигнемо до Жуково. Т'г седнемо, баба си собује чарапете и старити оп'нци, обује нове чарапе и нови л'скави оп'нци, тури нову престилку и мараму, а старете увек скута на исто место при мосат, и тека премењена улази у град. Чим стигнемо до Дуванското, почнемо да сречамо човеци, и она се на сваког јавља сас: '' Помози Бог'', ја ју молим да престане, дека тој неје село, па да се свакој свакоме јавља. Она не може да замине покрај човека, а да му не назове Бога. Једва ју намолим да престане од Мали Мос'. Чим стигнемо на пијац, туримо крошње на тезгу, граџанће одма почну да се збирају и купују. Немамо толко колко се тражи, па ни наручују и загаџају да донесемо друђи пут. Сви купују за слатко, дека има много убавау боју.
Чим продадемо, купимо си мећици, тува на пијацат, што ји прже у голем казан, и увек има гужва. Седнемо на Гушевицу, при чешмуту, наједемо се, напијемо воду, па у продавнице. Баба си купује земљани бели тањири за славу, и алуминијумсће ложице и вилице, гвозденете врљамо дека р'џавеју и несу више модерне. Алуминијумсћете су убаве, и избељују се с'с пепел.
Ја идем при Тинку трукерку да си купим јест'четија, чешљаре и шибицаре за везење, а при њу увек гужва. Девојће купују пешћири, чаршавје, куварице и друђе работе за дар и девојачку опрему. После сврнемо за градсћи леб, вилију кашкаваљ, саламу или кобасицу, и при Вуку бомбонџију за бомбоне и ратлуци.
Баба насмејана тури парете у џеп оди престилкуту, закопча га сас два катанчака, и задовољно се врчамо дом. По пут седнемо уз некој бунар или кладенац, омијемо се, једемо, баба малко прилегне и заспи, а ја за тој време разглеџујем трукерајат, и једва чекам када че отидем при Личанћете, Дану, Љубу и Анкицу да ме уче везење. Док ја разглеџујем, баба се проспи, дизамо се, и кад стигнемо у Будиндел остављамо крошњете у слог.
И јутру поново брање, поново носење у град, и све тека док има црешење. Уморимо се, мојта рамена се прелупе по неколко пути, ама кад погледам како ми новчаникат набубрел оди црвене петодинарће, радујем се и чекам вашар да си накупујем гривне, маниста, менђуше. Баба и она радосна, само узима књигуту што вој је дал Товил Нићин да си потклаџује огањ, а она си тура паре у њу, и чува ју под сламарицу. Одвојила меџу листове, које су за врчве, за крошење, шерепе и грнци.
Гледамо се задовољно, смејемо се, и баба каже:'' Ма само нека се раџају црешње, мука се брзо забораји''.

Пише: Грана Перовић


четвртак, 08. јун 2017.

Писмо Јеврејина који је заволео Православље


Стара црква на Пазару, пре реконструкције (Фото: Јелисавета Ракић)

У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм долазили су и углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама. Строги пиротски очеви нису давали своје мезимице ни за исувише слободоумне младиће, попут Стевана Сремца, који је, као млађани учитељ у Пироту, узалуд просио ћерку попа Пантелије. За ове дошаљке, крштене у туђој вери, наде су тек биле незнатне. Међу тим обраћеницима било је католика, протестаната, унијата али никада нити једног Јеврејина. Побожност тадашњих Јудеја била је исувише дубока да би је олако мењали због ћара и жена. Они су се с Пироћанцима дружили, братимили, ортачили и себе називали „Србима Мојсијеве вере“, што је био врхунац њихове асимилације.

Соломон Зелич Пупко био је студент медицине из Базела, један од оних племенитих Европљана, хуманиста и медицинара, за које је долазак у Србију 1914. године, представљало питање части. Своју молбу упућену окружном проти исписао је финим курзивом, на руском језику, у неком од тескобних пиротских кварира које је било тешко пронаћи због мноштва избеглица из Мачве и Подриња, побеглих од страхота које су у њиховом завичају, над женама, старцима и децом, чинили аустроугарски војници. Осим Соломона, из раскошних европских клиника и универзитета, у градић који је својим патуљастим кућицама, ћеремидом и вијугавим сокацима још увек подсећао на турску касабу, стигла су и два Швајцарца, два Пољака, Чех, Шпањолац, још један руски Јеврејин и Румун Лазареску кога је тифис покосио, тек пошто је у варош сместио своју породицу. Од те опаке заразе, која је стигла с првим студенима и вашљивим рањеницима, страдала је већина ових давно заборављених хероја. 

Медицинари испред зграде Гимназије 1915. године. Доле десно лежи
доктор Милутин Велимировић, тада студент. Сасвим је могуће да се
у овој групи  налази и Соломон. (Фото: Музеј Понишавља)

Соломон је у јутарњим часовима помагао Швајцарцима који су у згради Суда, вршили тешке хируршке захвате. У току дана обављао је улогу управника неког од лечилишта која су се непрестано умножавала по читавом граду. Рањенике су свакодневно допремани са западних фронтова и смештали, најпре у импровизовану војну болницу крај Градашничке реке, а потом и у зграду гимназије, школе, у црквена здања и градске механе. Доктор Милутин Велимировић у својим сећањима забележено је да су услови рада ту били ужасни и да су поједини рањеници, у агонији, искакали кроз прозоре, излитали на улице и насртали, у бунилу, један на другог, као на фронту. Када би боли утихнуле, ти младићи су постајали необично мили и кротки, како доктор пише, у малом задовољни, добродушни као деца. Најтеже је било радити у основној школи на Пазару где никакве помоћи ни утехе није било за војнике оболели од дифтерије, некад већ допремане сасвим укочене, као статуе незнаних хероја. Болест је на њиховим лицима стварала језиве трзаје и грчила њихова тела те су одскакивали са постеља и извијали се у облику дуге, од најмањег шума и шкрипе, од зрачка светлости који би се, нечијим нехатом, провукао кроз замрачена стакла школских учионица. 

Основна школа на Пазару, данас оронула и без кубета
Звонара старе цркве по читав дан је оглашавала мртве. Крај ње, у парохијском кућерку, сада већ давно порушеном, седео је окружни прота Михајло Недић, замишљен над хрпом умрлица које су свакодевно пристизале. Били су то војни позиви са списком тек преминулих рањеника које је требало опевати у импровизованој војној капели у коју су воловским колима дотеривали мртве, најпре у дрвеним сандуцима, а потом, како се смрт множила, већ сасвим голе, покривене асурама. У тим документима, који се и данас чувају у црквеном архиву, стоје измешана имена наших и заробљених рањеника, који су једнако допремани и неговани у граду. Међу преминулим Немцима, Мађарима, Чесима, Хрватима, било је и четрдесет и пет Срба из Аустроугарске, присиљених да оружјем крену на вољену Сербију.

Епидемија тифуса је утихнула у априлу 1915. године. Болнице су почеле да се празне и ту се губи сваки траг Зеличу Соломону. Станислав Краков у свом првом роману пише да је Пирот тог лета био блед и суморан, као старац на самрти, иако су његови тргови и дућани оживели, као и песма виолине по загушљивим механама. Једина варошка посластичара у вечерњим часовима била је крцата пиротске младежи, војника Друге армије и понеког заосталог рањеника, на штакама, уморног од саплитања по раскопаном корзоу на главној улици коју је рат затекао у припремним радовима за калдрмисање. Тог лета град је задесила велика поплава која је прекрила читав ред доњих прозора на Старој цркви, иконе, певнице и књиге у којима стоји негде записано да велике народне жалости изазивају потопе.

Новинар Џон Рид
Јесење слике Пирота 1915. године, тужне и дирљиве, осликали су страни путописци. Џон Рид, амерички новинар и социјалиста, затекао се на железничкој станици у гужви, приликом испраћаја војске последњег позива. Брза и еластична елоквенција јужњачког говора, записао је, сручила се у његове уши као млаз свеже воде: „То су били старци и млади дечаци, у свим варијантама импровизоване униформе, са подераним опанцима на ногама – али сви са шајкачама и сви наоружани новим пушкама. Дечак коме није могло бити више од шеснаест година... са мајком сељанком... Низ њено лице текле су сузе, обрисала му знојаво лице марамом и поправила ревере, потапшавши га двапут по грудима... Невероватно стар човек, само с једном руком, дохрамао је са штапом и дотакао једног седог џина са пушком. Овај се окренуо и пољубио га у уста. Сузе су лиле низ старчево лице. – Не пуштајте Бугаре да дођу! – викао је пискаво... – испред нас, док је воз клопарао, зачуо се велики хор из пет теретних вагона пуних војника. Певали су...“

Брачни пар британских књижевника, Алис и Клод Аскју, стигао је у Пирот септембра 1915. године, скупа са британском покретном болницом, у свом „морис оксфорду“ на кога су насртали бикови по пиротској околи, те су пуним гасом бежали од њих. Смештај у вароши дуго су тражили јер се много народа већ иселило, остављајући за собом пусте и неусељиве домове. Коначно их је примила једна старице, бесплатно, као добротворе, у лепој соби са раскошним пиротским ћилимом, урамљеним породичним фотографијама, разгледницама, ручним радовима од берлинске вуне и две ужасне уљане слике, на које је старица била нарочито поносна. Записали су да је у народу владао огроман страх од Бугара, да је и њихова газдарица била престрављена, да су је тешили говорећи како се савезничка војска одавно већ упутила с југа и да је питање часа када ће стићи до Ниша. Тек су касније из грчких новина сазнали да се британски и француски војници још увек у Солуну налазе... Очекивани напад бугарске војске отпочео је средином октобра, убрзо је уследила наредба о одступању коју, како Британци бележе, „српски војник није могао да разуме. Првих дана повлачења догодило се много пута, жалосно је рећи, да је војнике убијао њихов официр зато што су одбили да прекину напад када им је наређено.“ Заједно са српском војском Алис и Клод су кренули ка Нишу, граду још увек окићеном савезничким заставама, потом ка Албанији и Јадрану где су, заједно са својим торпедованим бродићем, утонули у плаву гробницу.

Клара Штурценегер
Већ из поробљеног Пирота, Катарина Клара Штурценегер из Цириха пише: „Улицама града може се ићи онолико колико дозвољава велика количина ђубрета. Виде се само бугарски војници, српске жене и деца, пар српских стараца, али нема одраслих мушакараца. Они се боре негде у Старој Србији са српском војском. /.../ Пред нашим станом стоји старији човек са младом женом. „Шта сте ви?“ Старији трепће лагано очима и каже: Ми смо Пироћанци“. Један паметан одговор који не открива да ли пред собом имам Бугарина или Србина. У том тренутку жена погледа преплашена мушкарца и одговори му гласно са страхом у гласу: „Ми смо Срби!“, затим је одвукла човека са собом не желећи више да разговара. ... Улицама града спроводе педесет српских заробљеника ухваћених код Беле Паланке. Присуствујем саслушаљу, изненада, већина јадника почиње да плаче. Случај је хтео да су већина од њих из Пирота. Сада су опет у Пироту, али под нешто другачијим околностима него што су се надали. Једна српска жена са троје деце пробија се у дворишту. Чула је да се међу заробљеницима налази и њен муж. Она га тражи и најизад налази. Њено лице обливено је сузама. Троје деце одваја се од мајке и иду у сусрет оцу озбиљног лица, клањају се пред њим и љубе му руку са страхопоштовањем. Свима се очи влаже. ...“ ... Те заробљене војнике, као и многе недужне грађане Нишавља, чекале су масовне гробнице, ломаче и радни логори. Међу њима и они крај Лом Паланке и Софије који се, због своје суровости, могу назвати претечама Аушвица и Јасеновца...

Страдање, бескрајно страдање. Као у житију оне свете жене коју су римски војници након дугог мучења, вргли у тамницу да преноћи, како би изјутра наставили свој крвави пир. Кажу да је мученица, сва модра и скрхана, вапила из те гробне таме: „О, Боже, где си био док су ме мучили?“ и да је однекуд чула тихи глас: „Био сам сво време ту, у твоме срцу“ што јој је дало снаге да издржи до самога краја... Соломон Зелич Пупко, једини знани Јеврејин који је у Пироту тражио да пређе у Православље, нашао је Сладчајшега Христа, те аветне 1915. године, у срцу народа који уме као Светац да страда и умире, али који до дана данашњег није научио, у миру, као човек да живи.


Деца и младићи (од 15 до 17), поклани у мачванском
селу Глушићу од аустроугарских војника

+ + +
Господину Окружном
Пиротском Протојереју

Одлучио сам да пређем у наручје Православне Цркве. Ова одлука је резултат моје чврсте решености на корак који сада сасвим вољно чиним. Сагледавајући свој пређашњи живот, закључио сам да никада, ни моја породица, ни окружење у коме сам васпитаван, нису у мени развили љубав ка религији мојих предака. Чак ни по спољашности, мој досадашњи живот не одговара захтевима јудејског закона. Говорни језик у мојој породици и околини одувек је био руски. Са осам година уписали су ме у Руску државну гимназију и од тад сам непрестано и једино окружен мојим руским друговима. У мени није постојала никаква тежња ка заједници којој припадам по рођењу. Напротив, међу мојим пријатељима, хришћанима, осећао сам се као у својој породици и убрзо усвајао њиховa интересовања и навике. Често сам одлазио у православне храмове, радо слушао речи молитава и отуда носио само лепа осећања. Са друговима сам радо присуствовао часовима веронауке, захваљујући њима, по први пут у животу, у мени су почела да се роје питања која су тражила тачне одговоре. Окренуо сам се књигама и из њих, као и из разговора са пријатељима, стекао високо убеђење о недостижној чистоти Хришћанског Учења. Међутим, нисам журио да исто прихватим. Увек и у свему, тражио сам потврду оправданости Хришћанске Религије као Религије Свепраштања. Ову потврду сада сам коначно и нашао.

Почетак рата мене је задесио у Швајцарској. Искористио сам прву прилику да дођем у Србију и укажем, сразмерно мојој снази, помоћ ратним жртвама. Овде у Србији, дошао сам и до коначног циља мојим трагањима: открио сам просту и чисту веру човечју. Јер, само човек са дубоком вером у души може тако спокојно да умире као што сада, овде, свакога часа, умире хришћанин Србин, или, као што сам то раније гледао у Русији – хришћанин Рус. Њему су сви земаљски греси опроштени, њему је лако умрети, с њим је Бог – он побеђује; с њим је Бог – он испуњава.

У Србију сам стигао у септембру. Од тад сам променио низ послова и преживео низ болести. Ни помишљао нисам на блиску смрт, чак ни као на могућност, знајући да болести којима сам изложен нису опасне. Сада сам опет оболео, иако моја бољка није тешка, непрестано ме узнемирава помисао на окружење у коме се овде налазим. Епидемија влада и смрт односи једног за другим, савршено не бирајући ред по коме се проноси. Умире болесник, рањеник и доктор. – „Ми смо сви у Божјој Руци“[1]. Зато бих сада желео да исправим своју грешку, да урадим оно што је раније требало учинити.

Овде, у Пироту, био сам неколико пута присутан у Старој православној цркви када сте ви, господине Протојереју, вршили Богослужење. Ваша проповед, ваша реч, произвели су у мени снажне утиске. Стога, решивиши да примим Учење Христа, ја се обраћам Вама с прозбом да ме обратите из Савла у Павла.


Завршетак писма
Ваш смерни Слуга
З. Пупко
Пирот 14. фебруара 1915. године

+ + +

Рођен сам 9. јуна 1891. године. На рођењу су ми дали име „Зелич“. До осмогодишњег узраста живео сам у породичном дому. У осмој години уписан сам у Слуцку државну гимназију коју сам похађао до 6. разреда. Гимназијски Курс окончао сам у Новој Александрији (Љублинска губернија). Затим сам се, изабравши медицински факултет, упутио у Базел (Швајцарска) у студентски Универзитет, где сам до сада положио 8 семестра. Мени је сада 23 године. Као пунолетан, одговарам за своје поступке и није ми потребно одобрење родитеља за промену религије.

З. Пупко

(На коверти је неко дописао на српском језику: „Соломон (Шлиома) Пупко. Рођен на пољском добру званом „Тавија“ у Лицком округу, Губерније Виленскe – Русија)


Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)


Коришћени извори:
– Збирка захтева за прелаз у Православље 1879-1940, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Збирка војних умлица у ратовима 1912-1919, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић („До краја света и назад“), приредио Дејан Ћирић / Народна библиотека у Пироту, 2015.
– Алис и Клод Аскју, „Опустошена земља – Србија како смо је ми видели“, Платонеум, Нови Сад, 2012.
– Светислав С. Николић, „Историја града Пирота“ (Џон Рид у Пироту, фуснота др Бориславе Лилић, стр. 63), Пирот 1996.
– Владимир Стојанчевић, „Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер у служби Црвеног крста у Србији и о Србима (1912-1918)“, Београд 1990 / Борислава Лилић, „Пирот и околина у списима савременика од XV до почетка XX века“, Пирот 1994 (стр. 233-234)
– Предраг М. Видановић, „Пиротски крај у европском вртлогу 1912-1918“, ИАП Пирот 2015.
– Станислав Краков, „Кроз буру“ (роман), Филип Вишњић, Београд, 1994. и др.



[1] Ова реченица је написана под наводницима и на српском језику. Могуће да је у питању цитат из беседе проте Михајла коју је Соломон слушао у Старој пиротској цркви.

недеља, 04. јун 2017.

Стара слава града Пирота



Данас је Света Тројица, стара слава Пирота. Овога дана ношене су градом две засебне литије. Пазарска се кретала, како пише у једном документу с краја 19. века, „из Старе цркве низ вашариште Нове махале па до касарне, од касарне крај пруге железничке, на ћошку код расада државног, па на Боклуџе, Галата махалу и натраг у цркву“ где је служено водоосвећење и сечење славског колача. Тијабарци су из свог храма литију носили ка Бериловачкој капији, застајући, како је то обичај, код свих успутних записа. У обе поворке била су присутни представници локалних власти и војске, наставници и ђаци основних школа и гимназије. Литију су пред храмом дочекивале жене и бацале жито на крстоносца... Пишући о пиротским литијама у стара времена, Владимир Николић каже да је права привилегија била носити неки свештени предмет у овом молитвеном ходу. Гужва је била толика да су унапред давани новчани прилози како би се “резервисала” поједина икона, рипида, барјак. На челу литије ишао би барјак са осликаним празником коме је храм посвећен, обавезан је био и крстоносац, а ту је била и младеж са малим иконама, чирацима, звонцима, дрвеним или гвозденим клепалом... Занимљиво је да су занатлије имале своје нарочите литијске барјаке са потписом свог еснафа и сликама појединих занатских алата, на средини заставе налазила се икона свеца, заштитника тог еснафа. На фотографији коју сам добио од тета Мире Игић, забележена је литија у Пироту о градској слави Светој Тројици 1928. године. Ж. П.

уторак, 30. мај 2017.

Размишљања након једне канонизације


Овај текст посвећујем свом драгом брату
Владимиру Димитријевићу из Чачка

Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године у диптих Светих уврстио Свете Сурдуличке мученике. Реч је о невиним људима, свештеницима, старцима, женама и деци које су бугарски војници, као јагањце на заклање, данима сабирали са свих страна и убијали, по сурдуличкој околи. За датум страдања одређен је 16/25. мај. На сајту Епархије врањске пише да је реч о „више хиљада страдалих“, нешто нише, у пратећем тексту помиње се „између шест и осам хиљада“. Можда ће списак канонизованих накнадно бити израђен... 


Вест ме најпре обрадовала, потом забринула. Судбине свештеномученика из Великог рата, страдалих у околини Беле Паланке и Срудилице, и сâм сам једно време истраживао и управо ме сазнања до којих сам дошао, подстичу на велики опрез. Не кријем, пре тога сам био уверен да се овде радило о заборављеним свецима које би Руси и Грци давно већ канонизовали, а ми то не чинимо, због наше аљкавости и мањка самопоштовања. Конкретно, занимали су ме свештеномученици који су служили у пиротском округу, од којих су неки страдали управо у околини Сурдулице, већина њих у Јанкиној Падини. Различите локације али страдање једнако, истим поводом, у исто време, од исте злочиначке руке. Међу овим мученицима, како сам дознао при трагању, има дивних и беспрекорних свештеника, можда заиста светих. О њима одавно прикупљам грађу и намеравам да пишем. Међутим, у истим изворима сам пронашао и примере велике саблазни које нисам планирао да износим. Сада то чиним јер мислим да је потребно и нашој Цркви корисно.




СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДРАГОМИР ЈОВАНОВИЋ, ПАРОХ СУКОВСКИ

Његово име стоји исписаном међу страдалим свештеницима на мермерној табли у Саборној нишкој цркви, такође и на споменику у Јанкиној падини, где је стрељан, потом и спаљен. Свештеник Драгомир Јовановић је најпре служио у Сињцу, потом у Сукову. Окружни прота Михајло Недић, брижни пастир који је извештаје, упућене нишком епископу, писао с пуно љубав ка свом свештенству, забележио је о суковском пароху 1912. године:

„Парох Драгомир Јовановић, рођен у Криваји Подринског округа, стар 44 године, однекуд свршио Призренску богословију. Чудан свештенички тип прзница, /.../ нарави, воли да се са парохијанима парничи и то му, канда, даје душевне хране. Игра карте – на новац (коцка се) и то толико да га попадија му затиче на картама и онда настаје међу њих свађа и туча, па се чак и каменицама гађају. Све ово чух од људи 28. фебруара ове године кад бејах у манастиру Сукову ради увођења у дужност старешине, намесника јеромонаха Фотија. Оно што о јереју Драгомиру чух брани му да још и један час остане и даље у овој парохији која је на самој граници српско-бугарској. И сама његова попадија жалила ми је се, да овај свештеник пренебрегава кућу, жену и децу па највеће време проводи у сеоској механчури, играјући карте и свађајући се са људима. Так на пример, на дан 22. фебруара, играо је ноћу карте са сеоским механџијом који му је на карте узео два динара, но пре него су почели да играју карте, поп је морао положити код Лазе Гоцића сељака два динара, јер механџија није хтео другаче веровати да ће му поп дати два динара, ако га механџија надигра. Механџија надигра попа и узе му депонована код Лазе два динара и тада попа поче викати на механџију како је непоштено играо, јер је прикривао и паковао карте у тај пар. У неко доба ноћи улази у механу попадија и видећи попа да се око карата свађа са механџијом, поднали се рукама и подвикне попу: „Ту ли си, лоло, распикућо, бекријо и курво“ – сад настаје оно што је најгоре: попадија хвата попа за браду а он ову за косу па се понеси по механи. Људи их разваде, поп први излеће па за њим попадија, гађајући га камењем до куће, обоје уђу у кућу, ноћ сведока нема и онда, ко зна шта се затим у кући ради. О свему овоме причао ми је 28. фебруара јеромонах Алимпије а и г. Архимандрит Јоаникије. Ономад ми је за овога попа тражена кондута, хоће полиција да га спроведе по тужби једног му парохијана, кога је поп на јавном месту грдио и ружио.“

Након две године, попадија Ангелина се и сама обратила пиротском протојереју за помоћ:

„С болом у души, као попадија г. Драгомира Јовановића, свештеника пароћије суковске, реши се, да поднесем овај акт, и у њему изнесем нечовечан поступак мога попа г. Драгомира, који ме немилосрдно злоставља и туче, на укор свештеничког кадра, па не само то, већ ме назива којекаквим речима, што недоликује његовој части, свештеничког положаја, тако да сам ја, после седамнаестогодишњег брачног живота, изродила децу, и одједном настала попу блудница и распикућа! /.../
Мој свештеник, место части, место поштовања свог чина, нашег дома и наше деце, постао је од неког времена несношљив, што се не да ничим оправдати, и ово отуда, што он као свештеник игра карте, пијанчи, скитара, о мени и деци не води никакву бригу ни старање, већ ме оставио у Пироту са две нејаке деце, дајући ми по један динар недељно за исхрану, колико да се са децом душом борим, а он оставио у селу Сукову два детета, и седевши у квартиру кафенском, па кад би дошо из села Сукова у Пирот, он одмах стане да ме напада и немилосрдно туче, тако:
24. овог месеца, око 11 сати пре подне, дошао је кући и мене без икаквог повода, стао немилосрдно тући. Ово зна г. Игуман – Старешина манастира Темска и Сукова, који се у том часу десио, а поред њега и Савета жена Јанаћка Ранчића, дунђера из Пирота, Рокса кћи Ћире Мадића из Пирота, Николија кћи Божидара из Пирота, који су такођер очевидци овог напада на мене од стране г. Драгомира.
Према свему овде наведеном, ја у интересу мира, свештеничког, с погледом на моју опасност и опасност моје дечице, тражим, да по овом акту предузмете законске мере, прописане над свештеницима, па цео предмет спроведете Њ. Преосвештенству Епископу Нишком, на даљи поступак, јер другог спаса немам, а стрпљењу је крај дошао, а са тих навода тражим, да г. Драгомир одустане од рђавих навика и то:
1. Да се остави картања и коцкања карата
2. Да се остави банчења
3. Да се остави /.../ напада и боја на мене
4. Да о мени и деци води строго рачуна, тако да деца из Сукова одмах са осталом нашом децом, која се у Пироту налазе, прикупи кући, а не да седе у квартиру кафане суковске.
Једном речју, да се свега и свачега остави, и прилегне у кући као свештеник и отац дечији, како то прописује и сам закон о свештенству.
Не учини ли то, нека зна да ћу о свему и свачему поднети формалну тужбу код месних власти, те да се види част и човечанство свештеника, који /.../ треба да послужи Богу и људима наше православне вере.
Зато се и обраћам окружном протојереју, с тврдом надом у Бога и правду, да ће о свему овде изнешеном, повести тачног и строгог законског поступка, па даље поступити по закону.“

Сем попадије, окружном проти упућивали су жалбе и сеоски учитељи, трговци, тежаци. Последња је написана само пет месеци пре кончине попа Драгомира, тачније 7. јуна 1915. године, непосредно по стишавању епидемије тифуса у пиротском крају:

„Ја сам војни обвезник, од дана мобилизације садањег рата па и данас (сам) на бојном пољу. Од тог времена до данас, мени су умрла три детета пре два месеца, од њих троје само је једно опојано по вери, закону и обреду црквеном, а двоје су још и данас неопојана од надлежног свештеника парокије суковске. За време умирања деце моје, која још неопојана у земљи лежу, док ја нисам био код куће, већ на бојном пољу, родило ми се дете од моје брачне жене Љубице из Јалботине села. И кад је моја жена однела дете на крштење код суковског свештеника попа Драгомира, он дете није хтео да крсти, већ моју жену избије и отера, без да дете крсти и у веру приведе. Моја је жене носила дете и код општинског суда у Сукову да свештеника општина натера да дете крсти, па и то није могло бити. И тако моје дете рођено, док сам на бојишту био, ја нађем кући некрштено иако је од дана рођења прошло пет недеље. /.../ Имамо свештеника у месту који се само коцка, карта и блуд проводи а за своју дужност свештеничку сасвим је заборавио. Тужим овог небрижног свештеника и недостојног за чин свештенички /.../ и молим да одредите једног свештеника који ће отићи на гробу моје умрле деце да их опоје, а оно новорођено дете да крсти и вери Божјој приведе. /.../ Пејча Антић, Суково“

Те исте, године, у јесен, поп Драгомир је страдао. Његова удова попадија Ангелина, пет година касније, тражећи новачну помоћ за себе и своју нејач, кратко је описала погибију свог супруга: „Мој муж Драгомир Јовановић, свештеник парох суковски у 1915. години евакуисао се је до Ниша где га Бугари ухвате, притворе и потом убију код села Кременице близу Беле Паланке. /.../ Мужа су ми Бугари уморили на најгрознији начин – још жива запалили петролеумом“.


СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИЛАН ПОПОВИЋ, ПАРОХ ЗАВОЈСКИ

Његово име такође стоји на списку свештеномученика уклесаном на мермерној плочи у Саборној нишкој цркви, као и на споменику у Јанкиној падини.

Јереј Милан Поповић рођен је на Косову, у старој Србији. Завршио је основну школу у свом завичају, гимназију у Скопљу, потом и последњи разред Призренске богословије. У пиротском округу служио је најпре као капелан у селу Срећковац, помажући осамдесетогодишњем Станчи Стевановићу о коме је прота Михајло Недић у архијерејском извештају 1912. године оставио упечатљив опис: „Јереј Станча, прави тип доброг свештеника. Скроман и са најмањим задовољан. Благе је и тихе нарави и рад службе. Изгледа ми да све свештеничке радње знаде напамет. Сама појава овога свештеника, благост и скромност његова, ведрина лица и спокојство, намах и на безбожника улије побожност. Од науке свршио је: буквар, часловац и псалтир. Увек је још чисте свести и од свачега необично уздржљив. Не могу а да бар у месец дана не видим бар једном овог свештеника. О, кад би и ја и сви могли бити и располагати одличним особинама овога човека и свештеника. Одликован је тек само црвеним појасом и то од некуда у два маха. Ову паметну свештеничку главу право је, да бар на обали гроба, краси протска камилавка.“

Узрастајући уз благочестивог старца, млади јереј Милан и сам је убрзо посао миљеник Срећковца и околних равничарских села. Одлука о његовом премештању у старопланински Завој, изазвала је велику забринутост у читавом крају. Угледни становници из неколико села срочили су дирљив апел у коме моле владику да им остави „омиљеног јереја“. Писао је и сам деда Станча, тражећи од проте Недића да спречи одлазак попа Милана „који је стекао љубав и поверење целог народа у свој околи“. Међутим, потреба Цркве била је преча. Свештеник Милан се исте 1909. године насељава са породицом у Завој, на своју прву и последњу самосталну парохију. Удаљавање од деда Станче показало се, међутим, кобним по младог и слабодушног свештеника:

Након три лета, 28. фебруара 1913. године, владика нишки Доментијан добија писмо са Старе планине, из села Гостуше, од тек рукоположеног свештеника Александра Момчиловића, следећег садржаја:

„Ваше Преосвештенство,
Познато Вам је да сам пре кратког времена дошао на парохију гостушку, у непосредну близину парохији завојској, где је парох г. Милан Поповић, свештеник. На првом кораку моје свештеничке службе наишао сам на многа разочарења, којима је узрок г. Милан мој први сусед, као свештеник. Од многих његових а и мојих парохијана добијам свакодневно прекоре: „Ако сте сви попови као он, боље би било да нема ни једног.“
У потврду тога мишљења овдашњег народа слушао сам само за његове неправилности а и сваког дана слушам, од којих Вам неке достављам у појединости као свештеник који требам чувати углед, веру, цркву и морал у народу. Тако:
1) Председник општине у Великој Лукањи, кмет истог села као и многи други, очевидци су кад је г. Милан Поповић, свештеник, пре мога доласка на парохију, за неко извесно време, дошао у општинску канцеларију пијан, почео да прича којешта, нашта му је г. председник рекао: „Ћутите г. попе, ви сте пијани, ја како му заударају уста на вино, као из бачве.“ Г, Милан, да би надјачао г. председника, окрене му стражњицу, задигао мантију, нагао се и рекао: „Примириши, председниче, да видиш нашта овде заудара“. Стидно али цела истина.
2) На дан 26. децембра прошле године, дошао у Топли До да служи Св. литурђију и крсти четри детета. Пре службе наредио је општинском пандуру, да јави женама које су се породиле, да њихова деца буду у општинској судници, да би се одмах после службе извршило крштење. По обећању није учинио, већ је после службе отишао код Тоше Лилића тамошњег трговца и почео пити ракију врућу, после овога, зашао по селу да свети водицу за „Светог Јована“, кад је наишао на кућу Николе Младеновића, ту је остао на пијанку и ручак. Куме, које су чекале за крштење, овде су долазиле и молиле га да децу крсти нашта им је он одговорио: „То није ваша брига, ја знам кад ћу доћи, ви само имате чекати на одређено место“. После овога отпочео је поново да свети водицу, наилази на општинску судницу око 3 и 1/2 часа поподне, кмет му наређује да децу крсти говорећи: Г. попе, крстите децу, јер ако се што догоди, ко ће одговарати?“. Већ је 4 сата, г. Милан се наканио да крсти децу, но пошто је већ мрак, упаљена је лампа /.../ Жене збуњене а и мрак, случајно две куме промене децу, крштење је потом отпочело. Док је децу требало да свуку и погруже, г. Милан видећи промењена два детета, пијан наљути се и оде, децу је докрстио тек 8. јануара.
3) Када је 8. јануара т. г. докрстио децу у Топлом Долу, одиграо се овај догађај: Дошао г. Милан у општ. канцеларију, скинуо обешену слику Краља Петра, почео је љубити говорећи: „Од овога се једино плашим, иначе никог другог.“ Са сликом попео се на клупу у канцеларији, шетао горе-доле говорећи: „Левом руком, десном руком, уз воду, низ воду...“ урликао, један од присутних Михаило Крстић, албантин из Пирота, рекао је г. Милану: „Молим те, оче, немој по клупи одати са сликом да не би пала, и неког убио“. Г. Милан закачив слику окрене се албантину са речима: „Ћути, магаре, ја сам овде најстарији.“ Албантин њему: „Шта си ти кад си најстарији.“ Г. Милан њему: „Ја сам Свети Дух.“ Албантин њему: „Де ми, оче, објасни шта је то Свети Дух?“. Г. Милан наљућен пришао ближе албантину и рекао: „Ћути, магаре, ја сам Свети Дух, и чим кажем, покољи, ви ћете сви помрети“. Албантин му на то рекао: „Не можеш ти да ме умориш, до суђеног часа“, г. Милан њему: „До сутра, знај, бићеш мртав и ја ћу те опојати.“ Албантин: „Нећеш ти вала, господине, већ ће ме опевати мој парох Јордан.“ Г. Милан затим узео лесков штап, правио крсни знак над албантиновом главом, изговарао „вјечнаја памјат“. Председник општине топлодолске кад је то чуо истерао г. Милана напоље „да га не би навео на какво зло“. Г. Милан изашав из канцеларије окрете се свету и рече: „Видећете да ће албантин до сутра умрети“. На ово присутни су се смејали и збивали на г. Миланов рачун разноврсне шале, тако му један рекао: „Па ти, господине, ни све своје мртве ниси опевао, а сад живе опојаваш“. Ово му је рекао због тога што у село Засковцима није отишао од мобилизације никако, а није опојао једног старца у Топлом Долу у року од 50 дана, што ће потврдити општинска власт... (у даљем тексту имена очевидаца).
4) Жену Кошуту покојног Александра Ненчића, из Завоја, бившег редова I позива, који је био на самртној постељи у Битољу, баш у то време, ухватио је за руку, у сред белог дана, испред њене куће на улицу, вукао својој кући и говорио: „Шуте, Шуте (Кошута), ајдмо у рат“, обративши се њеној мајци говорећи: „Мајко, пусти Шуту да идемо у рат“. Кошута се отезала говорећи: „Уси, попе, немој да ме сецаш, срамота је, имам си работу да повијем дете“. Г. Милан је и даље није пустио из својих руку говорећи: „Шуте, нај ти банку, ја ћу ти повити дете,“ итд. Ово је догађај за кога г. Милан није одрекао ни код председника општине великолукањске, кад му је овај рекао да то више не чини, г. Милан му одговорио: „Море, иди, ја немам никакву злу намеру“. Вредно је напоменути да је тих дана Кошутин муж Милан био тежак болесник у битољској болници и умро на 5-6 дана после овог догађаја.
5) Снаху Манојла Митића Наталију о Светом Арханђелу пр. г. поред неуљудног понашања, нудио је да иду заједно да захвате воду, она је пристала, изишав из собе у авлију, ушла је брзо у другу собу, како је био мрак, то г. Милан није ни приметио већ је изашао у авлију и дуго лутао тражећи Наталију да „иду на воду“. Тада је говорио г. Апостолу Цветковићу деловођи да изађе одатле да би он остао сам, нашта му је исти скренуо пажњу да му је ово сестра.
6) Тодору Гагићу из Топлог Дола, који је био у војсци, светио је водицу за „Светог Јована“. Његова жена Наталија, која већ зна какав је г. Милан, није могла да буде сама када јој г. Милан свети водицу, позове девера свог и каже да буде прикривен, да види шта ће исти да чини. Г. Милан осветивши водицу, пође и тражио насамо љубљење, тј. тражио од ње да га опет пољуби и при одласку и говорио неке друге ствари, нашта је изашао њен девер и хтео да премлати г. Милана, да се ту није десио деловођа г. Апостол Јовановић и др.
7) Са својом пијанком је чувен, тако пре 2-3 недеље напио се у Пироту, луњао целе ноћи по истом, ујутро јадан, прљав, пошао у Завој пешке 5 сати а заборавио да му је коњ у Пироту код Толе Живковића кафеџије. Кад је отишао кући, онда је послао Игњата Петровића из Завоја да му доведе коња...
Ваше преосвештенство, мада сам се дуго мислио шта да учиним, да се овом злу стане на пут, тим пре, што у његовој парохији има два учитеља од којих је један баш у његовом селу социјалистичких погледа, који брижљиво скупља све податке нада(јући) се да ће једног дана г. Милан бити претресен преко јавности, када ће се наудити углед свештенства а и Вама, као старешини. После дугог мишљења, одлучио сам се да јавим Вашем Преосвештенству ове ствари г. Милана са напоменом да ово није све, а са надам да ћете Ви наћи најбољи пут да се ово поправи, извештавајући Вас и о томе, да сам се обраћао и говорио Г. Протојереју окружном који ми рече: „Ја сам учинио све што треба и са себе скинуо сваку одговорност, два пут сам писао и усмено молио Његово Преосвештенство да га само одавде уклони, па нека је и грех.“
Кад је све то тако, онда и ја овим скидам са себе сваку одговорност, ако је има и ако ће је бити, као суседа свештеника.“

Из послењих редова писма дознајемо да је и благочестиви прота Михајло Недић у два наврата извештавао нишког епископа о понашању оца Милана. Међутим, владика Доментијан, потом и свети владика Доситеј ослобађали су посрнулог свештеника од кривичног гоњења, надајући се његовом обраћењу и узимајући у обзир његову беспрекорну службу у Срећковацу. Тако је духовни суд 2. маја те исте године тражио од окружног проте да свештеника Милана Поповића пошаље на лечење (вероватно од алкохолизма) уз напомену: „У случају да је свештеник Милан болешћу својом опасан за породицу и околину, о том известите надлежне власти, ради знања и даљег управљања.“ Тог пролећа поп Милан је заиста био на лечењу, са својом породицом провео је неколико месеци у Врању, можда код својих рођака, или у тазбини.

Дуготрпељива љубав милостивих нишких епископа није уродила плодом. Већ идуће 1914. године 7. октобра, прота Недић шаље Духовном суду у Нишу ново писмо са ознаком „службено“. Владика Доситеј, овога пута реагује, тражећи од Духовног суда да поступи по закону и оптуженог одмах узме на одговор:

„Јереј Милан Поповић парох Завојски пре десетак дана одселио је његову породицу у Пирот и од тога дана непрестано се виђа у вароши Пироту у напитом стању.
Данас по подне, изишавши из механе „Македонија“ у одвећ напитом стању, где је разбио – бацивши – једну пивску чашу, прошао је поред бакалске радње Јована Даскаловића где су стајала два магарета. Јереј Милан, тако напит, узјаше на једно магаре, које је јашући на њему, потерао да иде, па кад оно није стело ићи, мада га је он ударио ногама по обе слабине, скочио је с њега, ударио га и тада ускочио на један мимопролазећи фијакер и у напитом стању провозао се по вароши.
Да је у напитом стању бацио чашу и разбио у механи „Македонија“, видели су: Стојан Ћирић, газда тамошње механе, келнер Алекса Андрејић, оба из Пирота, и Коста Брадић председник општине из Доброг Дола ср. нишавскога, Нака Поповић писар, општине Крупачке из Крупца среза нишавскога.
Да је у напитом стању скочио и узјашио на магарцу и мимопролазећи фијакер видели су: Љубомир Н. Јовановић шлосер и његов калфа Бора син поч. Јована Јовановића бившег асурџије, хаџи Петар Ценић опанчар и Јеленко Драгановић шлосерски радник код Милана Д. Васића, сви из Пирота. И потписати га је истог дана поподне видео где у напитом стању седи пред механом „Таково“ у Пироту.
Понашање јереја Милана у овом случају и овога дана изазива у грађанству гнушање, нарочито у данашњим данима, кад сваки треба да је сву пажњу поклонио отаџбини и сиромашним појединцима наших сиромашних ратника. Молим Суда да јереја Милана за овакво његово несвештеничко понашање строго казни.“

Годину дана касније, у првим данима окупације, „свештеник Милан је убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша“, пише ђакон Далибор Мидић у тексту посвећеном стогодишњици страдања свештеника епархије нишке. Његова попадија Мата је крај рата дочекала у Врању са децом, у великој беди. Године 1919. црквеним властима је поднела молбу за доделу новчане помоћи, још увек не знајућу шта се тачно збило са њеним супругом: „Мој муж Милан Поповић, свештеник у селу Завој, при одступању 1915. године нестало га је на путу и ништа о њему не знам...“



+ + +

Бог да прости душу оцу Драгомиру и оцу Милану. Искрено се надам, да је Милостиви Христос, уселио њихове душе у вечна жилишта, да их је у страдању помиловао, као некада разбојника на крсту. Њихове животне трагедије износим једино да би се кроз њих показало да су се у Сурдулици и Јанкиној Падини догађала различита страдања. Да постоје страдање ради Бога, страдање на правди Бога, страдање због греха (ср. Јн. 5, 14)...

До доношења одлуке о канонизацији, потребно је истражити, по архивама и народним сећањима, сваку судбу али и сам узрок мучеништва. Сурдуличке и Нишке мученике нису убијали гонитељи хришћанства, Турци, усташе, комунисти већ, православни Бугари, крштени и причешћени (међу којима је, по неким сазнањима, било и свештенослужитеља). Они су стрељали, клали, бацали у огањ наше свештенике и прваке, нашу нејач, из своје слепе, каиновске завести, из гордог националног самољубља и непросвећености. Многи добри и племенити људи скоро сваког дана страдају у Србији од таквих крштених тирана, од рђавог комшије, силеџије, од грамзивог рођака и нико не помишља да их због тога, уписује у свеце. То се разматра тек у случају када је страдалник био и подвижник, покајник, бесребреник, када се након његове смрти укажу одређена знамења...

До доношења одлуке о кананизацији, има хиљаду другачијих начина да се невиним жртвама укаже поштовање. Њихова имена могу да понесу улице, установе, удружења. Било би лепо обновити, о великим годишњицама, она торжествена сећања која су у међуратном периоду приређивали Свети владика нишки Доситеј, потом и владика Јован Илић. Прави пример је двадесетогодишњица свештеничке погибије, када је у Нишу организван велелепни сабор са литургијом, литијом, поменом, комеморацијом, са много присутних архијереја. 

Двадесет година од стрдања: Свети владика Николај у Нишу 1937. године

Важан садржај тих свечаности могу да буду и научни скупови на које треба позивати и бугарске званичнике, теологе, историчаре. Већина њих појма нема да су многи њихови „героји“ из Великог рата били страшни крволоци и убице. Распон бугарских злочина у Великом рату је стравичан, упоредив је са јасеновачком трагедијом. Није могуће успоставити никакву симетрију између њихових и наших злочина над бугарском становништву, али то не значи да ове треба заташкавати и заборављати. Ништа не стишава јед и мрзост ка ближњем као сећање на своје грехе, на брвно у оку своме (Мт. 7, 4). Паравојне формације Косте Пећанца, побиле су више од тридесет недужних Бугара, углавном стараца, жена и деце, и срушиле преко триста цивилних кућа на бугарској територији, у босилеградском срезу, у маја 1917. године. Наши преци су, након Великог рата, вршили репресију и насилно посрбљавање над бугарским становништвом у два бугарска среза, која су нам тада додељена, као ратна одштета. Године 1930. поручник Терзић је на брду Козарица, више Цариброда, убио свештеника Апостола Иванова из Изатоваца, без икакве пресуде и доказане кривице. Сада би Бугари могли, поучени нашим примером, да испевају тропар и осликају икону своме свецу, честитом свештенику страдалом једино због оданости свом народу.
Поп Апостол Иванов

Паушалне канонизације мученика из Великог рата, продубљују духовни раскол између Срба и Бугара који је ионако стравичан. Невероватно колика мржња посреди нас, вековима не јењава. Духовна провалија дели нас и од православних Румуна и Македонаца, од много искрено побожних и честитих људи саблажњених несретним дешавањима у Епархији рашко-призренској 2010. године, од више милиона крштених Срба, сасвим равнодушних ка Евхаристији, посту и молитви, светињи брака, зачећа и рађања... Све те љуте ране на Телу Христовом, ране унутар Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, показују и колико су савремени напори за измирењем и заједништвом са римским јеретицима, надмени и славољубиви, сасвим удаљени од праве хришћанске љубави која има своју тиху и стрпљиву стратегију и увек креће од свог ближњег и најближег (ср. Мт. 22, 39).

Површне канонизације, ма с колико искрене љубави и поштовања усвајане, иду у прилог и савременој квази-теологији која релативизује светост и обесмишљава хришћански подвиг, сводећи га на пуко крштење и причешће. Тако се опрезном канонизацијом чува и Свето Православље од ове горде науке која, у својој бити, презире богочовечанску Личност Христову, па тако и подвиг нашег уподобљавања или, како би старац Тадеј рекао, стицања карактерних особина Спаситеља Христа.

Жељко Перовић, Пирот
Свети муч. Вукашин 2017. године




Коришћени извори:
- Свештеник Драгомир Јовановић, парох суковски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- Свештеник Милан Поповић, парох завојски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- „Свети Сурдулички мученици прибројани диптиху светих“, Епархија врањска (eparhijavranjska.org), 29. мај 2017.
- „Стогодишњица страдања нишких свештеномученика“, ђакон Далибор Мидић, Епархија нишка (eparhijaniska.rs), 4. новембар 2015.
- „Босилеград: 100 година од погрома“, Р. Игић, Новине врањске (vranjske.co.rs), 13. 5. 2017.
- „Поп Апостол Иванов“, Апостол Апостолов, (белешка) 1. јул 2014.
- Преглед епархије нишке, Илустровани лист (из међуратног периода), и др.