субота, 12. јануар 2019.

Никада више мајка Перса није остала без воде...


Љубомир и Персида Живковић са децом
Прича мала са једног ормара. Ормар остарио, време га добро “изгазило” али траје. На вратима “старине” исписан родослов породице Живковић. Њих тринаесторо је изродила мајка Персида и да не би “погубила рачуницу” са унурашње стране врата породичног ормара за одећу почела да исписује – када је рађала своју децу. Стигла је до броја тринаест... Прво дете је рођено 1908. године а последње у марту 1927. године. Све се то догађало у Новосадској улици, у центру града, поред Гимназије. У тој улици, облика слова “С”, много је знаних личности рођено и одрасло, прославило град и земљу. У њој су рођени Мирослав Ђорђевић “Пиштољ”, Мирослав Пауновић” “Паун”, и даље у њој живи познати пиротски лекар, сада пензионер Душко Васић “Каравелац”, ту одрастао и Светислав Пешић “Кари”. Овога пута “разговарамо” са старим ормаром у жутој кући Новосадске улице број 19. То је кућа “Баџиних” и Пироћанци знају ко су и шта су били и значили за ову чаршију. Испод чувене крушке “караманке”, у дворишту, причамо причу о породици Живковић, о “Баџинцима”... 



„Дежурни” корбач за ред и мир

Љубомир Живковић и Персида Живковић (девојачко Миљковић) рођени су и живели на прелазу векова, доживели дубоку старост, изродили тринаесторо деце од којих су деветоро доживели лепу старост а од њих су само двојица синова живи. Христифор “Цикан” у Пироту и Ранко у Београду.
У породичном родослову је остало записано да је отац породице Љубомир (1881-1965.) такође био једно од деветоро деце. Радио је као државни мајстор, ковач и поткивач, у Касарни “Трећи пешадијски пук” у Пироту. Његова супруга Персида (девојачко Миљковић) (1884-1964.) рођена је у Јагодини а удала се за Љубомира 6. маја 1907. године. Од 1908. до 1927. године изродила је тринаесторо деце у породичној кући Живковића у Новосадској улици. Тада је било нормално имати много деце, без обзира што су услови за њихово одгајање били скромни. Патријархални начин живота је наметао и такав начин живљења а жена је била само домаћица и – мајка. Отац Љубомир је био оличење правог патријархалног домаћина и главе породице. Све је морало бити – како он каже. Ручак се сервирао тачно у 12 часова (јер је радио двократно у Касарни) а синови су му се целог живота обраћали са “Ви”. У кући је био “дежурни корбач” и ако би један од деце направио грешку сви би добијали батине. Те породичне “тајне” открива Олгица Живковић, снаја у породици Живковић, удовица покојног Властимира Живковића.
- Постројио би сву децу и издавао им распоред рада за целу недељу. Мајка Перса није могла да изађе на крај са толико деце и они су морали да јој помажу. За децу је требало сашити кошуље, панталоне, плести чарапе, кувати ручак и остале послове по кући позавршавати. Догодило се једном да “дете број 7”, Манојло, није донео воду са чесме код Гимназије (тадашњег Среза). Била је зима а деда Љуба их је постројио и сви су ишли за воду. Када су донели воду, он је тестије просипао неколико пута и враћао их. Никада више мајка Перса није остала без воде” – прича Олгица.
Мајка тринаесторо деце, Персида Перса Живковић (Миљковић), била је оличење жене из тог патријархалног начина живљења, одана својој породици и деци. Тиха, смерна и неуморна остала је до краја, доживевши својих осамдесет година, уз велику пажњу бројне породице.

Њих тринаест...

"Матична књига" на
вратима гардеробера
Дете “број 1” био је Јован Живковић “Жан” (рођен 31.5.1908. године а умро 24.10.1993. године) био је пре рата официр Краљеве војске а по ослобођењу је отишао у Београд. Запослио се и до 1964. године живео у главном граду. Онда долази у Пирот и запослио се у “Првом мају” као преводилац, где је радио до смрти.
Дете “број 2” Витомир Живковић Вита је био велики несташко, задужен за добијање батина у бројној породици (рођен је 16.9.1909. а умро 29.8.1984.године). Отишао је као мали да живи код тече у Београд. Он га касније шаље на занат у Беч, где је изучио “рестријер” (штампање свезака и књиговодствених књига) и био је једини мајстор за то у Београду. Волео је лов али је био и изузетно духовит. Супруга Милена још живи у Београду.
Дете “број 3” Божидар Живковић рођен је 19.12.1910. године и као бебица умро 1911. године.
Дете “број 4” Благоје Живковић “Зуцко” (рођен 27.3.1912. године а умро 23.11.1983.године) је такође био војни питомац у војсци Краљевине Југославије и постао официр. У време рата је био у Недићевој војсци а онда је напустио и отишао у рудник Вина код Књажевца, где га четници мобилишу. У борби је рањен али су га партизанске власти осудиле на 6. година робије. По изласку, отишао је у Крушевац код супруге и радио у картонажи “Петронијевић” до пензије. Дете “број 5” Јелица Живковић “Сека” (рођена је 5.8.1914. а умрла 27.10.1994. године у Нишу). Удала се за Добривоја Шурдиловића и живели су у Нишу. Волели су много да путују.
Дете “број 6” Петар Живковић је умро као бебица. Рођен је 22.11.1915. а умро 1916.године.
Дете “број 7” Манојло Живковић “Баџа” (рођен 21.6.1917. а умро 4.10.1991. године) и међу браћом био најбољи и најуспешнији фудбалер. Управо због фудбала је и добијао највише батина од свог строгог оца. Завршио је два разреда гимназије и отишао у Београд, где је играо за један од водећих југословенских тимова “БСК” а облачио и дрес репрезентације Југославије. У Београду је основао и породицу, живео у Добрињској 5.
Дете “број 8” није имало среће. Мирјана Живковић је рођена 22.8.1919. године и после неколико месеци те године умрла.
Дете “број 9” Властимир Живковић, Власта “Баџа” (рођен 12.2.1921. а умро 9.3.1990.) је био просветни радник. Познат по својој духовитости, чувеним “преносима утакмица”, био је глумац и изузетан интерпретатор Мијалка Расничког. Остао је упамћен – што за време окупације Бугара није хтео да буде Живков(ић). Напустио Пирот и отишао у Београд код брата Вите, те 1941. године. Но, Немци су их покупили и одвели на принудни рад у рудник Бор. Отуда бежи, враћа се у Београд и ради у млину у Барајеву. После ослобођења враћају се сви Живковићи у Пирот, кући... Власта је био учитељ у околним селима а пензију дочекао у пиротској школи. Са супругом Олгицом био је један од оснивача пиротског Позоришта.
Породична кућа у Новосадској
Дете “број 10” Александар Живковић рођен је 20.6.1922. и умро исте године. Дете “број 11” је Ранко Живковић. Рођен је 1.8.1923. године и живи у Београду. Он је ишао у Гимназију а после рата је завршио курс за наставника фискултуре. Играо је фудбал а у Загребу је добио наставничку диплому. Играо је фудбал за ОФК Београд, где је касније био тренер млађих категорија.
Дете “број 12” је Бранимир Живковић, Бане “Баџа” (рођен 10.8.1925. а умро 5.6.2000.) који је био нада оца Љубе да ће завршити факултет. Био је добар ђак и по завршетку школовања радио у “Тигру” а пре тога и као наставник хемије у Алексинцу. Био је мезимче оца и мајке а волео је фудбал. Био је голман и стално су му колена била изгребана. Бранио је у “Радничком”.
Дете “број 13” је Христифор Живковић “Цикан” (рођен је 10.3.1927. године, још увек је активан). Завршио је Учитељску школу, био у партизанима, а после радио у Станичењу као просветни радник 5 година. одатле је сваке недеље долазио у Пирот и играо утакмице за “Раднички”. Пратио је фудбал и постао прави хроничар пиротског спорта, поготову када је постао диркетор Радничког универзитета у Пироту. Сакупио је изузетан материјал и ускоро ће из штампе изаћи његова књига о пиротском фудбалу.
Ето, то је прича са старог ормара, уз помоћ две снахе браће Живковић, Олгице и Магдалене Цице Живковић. Прича мала испод старе крушке, која траје...

Деда Љуба и нана Перса са својим потомцима 1955. године


Текст: Милан Пауновић, "Слобода" бр. 2448 (2003)
Фото: Јасмина Поповић

понедељак, 07. јануар 2019.

Стара пиротска црква као икона Витлејема

Стара црква у Пироту, посвећена Рождеству Христовом, подигнута је за време турског султана Абдула Махмута 1834. посред мноштва тадашњих џамија и минарета у пазарском делу града, у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар вароши. Обест турска је ферманом и наредбом одредила да се нова хришћанска светиња може градити али не исувише високо, како по висини случајно не би пришла оближњим исламским богомољама. Сналажљиви Пироћанци су се досетили да своју светињу укопају да био она, макар изнутра досегла жељени раст, а вероватно и не слутећи да ће тако укуткана и топла, још више подсећати на свету витлејемску пећину и Божић коме је и посвећена. Новоподигнути храм је осветио пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота о чему сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм:

“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”

Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова и прве епитропе, чуваре и економе Старог храма и предали им на чување све црквене драгоцености. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су одлазили код владике на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом их упозоравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“

Овај првобитни храм из 1834. године је трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола стигла је у Пирот 1855. а храм био готов већ следеће године.

Пирот je у то доба био и седиште Пиротске (Нишавске) митрополије чија се зграда налазила крај саме цркве. У њој су становали сви митрополити и епископи, изузев последњег владике Евстатија који је обитавао у Суковском метоху у близини данашње Саборне цркве у Тијабари. Осим што је ово здање било седиште митрополије која се простирала од Драгомана и Трна па све до Сићева, оно је представљало и центар свих важних културних и просветних збивања у Пироту током већег дела 19. века. У митрополији је деловао тајни хришћански суд звани „Синод“ у коме су пиротске чорбаџије под видом старања о цркви бринули о народу. Ту су били организовани и часови школске наставе. По писаним изворима, први учитељ у митрополији био је даскал Аћим који је, на основу казивања једног од његових ђака, деда Панајота, био уредан и тачан и за оно време веома способан. У овој школи ђаци су писање учили на таблицама, молитва је вршена и пре и после учења, а ученици су са собом доносили и ручак у школу и нису се враћали кући у подне „да их Турчетија по пут не задевају и не тепају“...

Масивне и широке зидине Старе пиротске цркве једва да пропустају дневну светлост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлејемска радост која отапа и најледенија срца. Оно што у самом храму најпре упада у очи је иконостас са дуборезом изузетне израде, сличним оном у цркви Светог Спаса у Скопљу. Иконостасне иконе су осликали мајстори из Самокова а Пироћанци нису штедели на њиховој изради, о чему сведоче и крупне бројке у тефтеру Нишавске епархије. Један део ових икона је поручиван директно из овог иконописачког града, а било је и мајстора који су у првим годинама радили у самој цркви. Осим врхунског иконостаса, овај храм поседује и импресивну збирку целивајућих икона, међу њима и неколико од давнина поштованих као чудотворних. Значајна је и збирка старих крстова, рипида и нарочито колеција платнених икона „Јерусалим“ које су пиротске хаџије доносиле из Свете Земље а за коју експерти из Републичког завода за заштиту споменика културе тврде да је јединствена у Србији.

У Старој пиротској цркви су до осамдесетих година 19. века чуване четири србуље. Најдрагоценији је Празнични минеј на пергманету настао у другој половини 13. или првој половини 14. века а који се данас чува у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. Остали пиротски писани споменици, Четворојеванђеље на хартији из 15. века и два рукописа из 17. века, страдали су скупа са бесценим народним благом током немачког бомбардовања Народне библиотеке, стравичног културног геноцида над српским народом.

Стара црква данас поседује десетак књига из 18. века, од којих је најстарији руски илустровани Пролог за март и април из 1750. године, објављен у Кијево-печерској лаври. Међу њима су и две руске књиге из 1760. године: Велики Псалтир са упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској царици. Књиге објављене у 19. веку верно осликавају бурна времена и разне утицаје који су тада деловали у Пироту. У мноштву српских и руских издања има и јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких митрополита, неколико књига на бугарском из времена егзархиста као и потоњих бугарских окупација. Из младе српске кнежевине овде је Псалтир из 1838. године, два Србљака из 1861. године. Најстарије српско штампано издање представља “Хранилиште душе” са поукама Светог Никодима Агиорита, објављено у Трсту 1800. године залагањем Викентија Ракића, старешине цркве Светог Спиридона...

Стара црква у Пироту је преживела десетину великих поплава, више пожара, харања, неколико граната које су зарониле у њен кров током српско-бугарског рата 1885. године. Издржала је четири окупатора, надживела бројне тиране, туђе и домаће, и до дана данашњег остала свежа, вредна и активна. Тајна њеног живота и вечне младости лежи у љубави с којом је Пироћанци, као прости витлејемски пастири и учени звездари са истока, упорно походе, очарани лепотом Богомладенца Христа Који се у њој чудесно и непрестано ваплоћава и рађа у Чаши спасења.



Текст: Ж. П. (За часопис "Глас Епархије нишке")

Фото:
- Стара пиротска црква пре реконструкције, фотографија Јелисавете Ракић
- Зграда Митрополије
- Празнични минеј из Пирота, данас у Дебреницу
- Стара црква у Пироту са свештенством и верницима 2014. године



недеља, 09. септембар 2018.

Девојачко поштење

Беше лето и тетка ми из Велико Градиште додје у село да си види башту, матер, брата и да доведе деца при роднине да се друже и играју. Чича напрајил голему кућу у горњи двор и сви се преселили у њу. Горе се једе, седи, спи. Тетка и ја волимо старуту, она је у долњи двор, ниска бела сас плави пенџери, покријена сас ћеремиде, има два басамика од камик пред улаз на врата. П'лна је сас ствари, ништа из њу несу износили, остала је иста као некад.
Ми сваку вечер спимо у најголемуту собу куде има два дрвена кревета покријена сас ткани чаршавје, тетћин девојачки ковчег сас дарови за свадбу, астал, клупа. На дувар закачено огледало меџу два пенџера што гледају у двор, а поди њи градинче оградено сас плот што је почел да се расплита. Некада су на њега виселе д'лђе зелене краставице, а са виси рџава канта за млеко и црвен лонац. У средину, поди пенџерат, беше цвеће. У дворат голем дуд што се раскрлил и цел д'н праји сенћу, а поди њега л'скав камик згодан за седење.
Убава летња ноч, пенџери отворени и улази мирис на сено, сламу и варену морузу. Месец синул, па се у собуту све види. На дувар рамови сас породичне слиће, још од дединог башту и матер, а меџу рамовити једн најголем, на њега слика на Кочу Поповића. Деда некад волел да се бави сaс политику, да свири армонику и да иде по свадбе и госјетија. Некој му рек'л да личи на Кочу, и он набавил слику и турил ју на најубаво место на дувар. И са ни Коча гледа сас титовку на главу, сас убаве црне очи, и убаво поткресани густи бркови.
Ноч мирна, само за спање, али нас с'н не вача, да ли због успомене из овуја кућу што ни ч'чкају па не мож да спимо. Тетка се поврте у кревет, па седе, и поче ми казује за њоњ живот.

„Ја сам најмлада од сва деца. Звали су ме Истришљак, али су ме и највише волели. Сви су ме пазили и угаџали ми. На башту ми сам била најголема радос. Сваку вечер ме је турал у скут, па ми је појал, а понекад растргнеше армонику па смо сви играли и појали.
Кад појдо у први разред бео најмалечка и најмршава. Нође ми беоше т'нће као клечће, а оп'нци кад обујем они ми големи и широћи, па свире и саплитају ме. Кошуља бела, д'лга и широка, увира ми се у нође и смита ми. И заб'нат широк, два пути се може умотам у њега. Ја га врзујео сас коланче, да се не отвара. Лице ми пегаво и мршаво, а коса цело руно, д'лга, грчкава, не мож чешаљ да улезне у њу. Једва ми нана исплете перчиње. Чим ми исплете, они се разбучаве. Шамију кад турим на главу, она ми пада, жива косата, па ју обара, повише ми стоји на шију, него на главу. Увек изгледам раскубена, као да сам се од спање дигла. Нана ми ушила торбу, она се влачи по зем кад идем у школу. Неје голема, него сам ја малечка. Често ми другарице помогну да ју донесем до дом. Далеко школа, а ми седимо на крај село, узбрдо поди саму Белаву. Једва душу изнесем док стигнем. У школу ми не беше лоше, деца ме волеоше и помагаоше ми. И учитељат ме тури у прву клупу и стално ми се усмивујеше. Таква си бео свете четри године, док идо у школу. Само што бео порасла.
Чим излезо из школу, почеше ме воде на њиву. Муку су видели с мен! Они сви вредни, лету кад иду, брже работе, а ја само гледам кад појдемо сас кола да се негде заврем да не идем пешћи. Кад нема кола, једва се довлечем до њивуту. Зорка сестра ми, седам године постара оди мен, влачи ме, носи, муће мучи. Чим стигнемо ја се уб'цкам на трн, изгорим на покриву, изеде ме бубачка, и цел д'н стењем. Тека се мучише они с мене, и ја сас њивете. И почеше ме остављају дом. Научи да спремам једење, чистим кућу, метем двор, да раним стоку. По цел д'н доносим воду од чесму, и тој ми не беше тешко.
Увече се саберемо девојчетија на баир, играмо се и појемо.
И маћа ми поче ме надглеџује како треба да се пазим и бегам од мушкарчетија, и да се не заглеџујем у њи. „Момчетија само гледају да довате девојче да га преваре, и после оно нек пати, а они траже друго. Л'жу, праве се добри и мазни, а после штукну“.
Много ми поче досаџује и плаши с тој чување на поштење. Појдем у градину, она се тиће присети за некоју жену која је отишла непоштена и како вој муж тој набива на нос. Свекар и свекрва ју не поштују, и цело село знаје.
Увечер Зорка излезне на седенћу, нас две останемо да чешљамо в'лну или плетемо, и она пак почне да казује како је много важно да си не обрукам браћу, родитеље, и да за мужа будем поштена: „Тека се стекне поштовање, и никој нема сас прст да показује на тебе.“
Мину неколко д'на, она пак почне, како је башта ми бил у патролу, и како су на Котини у сокак стојали уз дувар две момчетија и две девојчетија, мували се смејали и врискали. Он мињувал неколко пути да га виде и да се засраме, па да си отиду, ама они се несу ни померили. Узел пиштаљћу, па свирнул, ни т'г се несу померили! „Тој су много глупава девојчетија! Кој оче да се жени, он дојде при башту и браћу па питује, договоре се, и праји се свадба. Нема потпирање на дувари, завлачење по ровине и њивљаци“...
Кад се твој башта врну из рат, и мину малко време, доведе маћу ти. Она там'н беше нап'лнила шеснаест године. Заједно смо ишле у школу, и много смо се убаво слагале.
Поседеше они при нас четри-пет месеци, и башту ти Буду изокаше у Војну школу. Испратише га у Русију, и она две године преседе сас нас. Биле смо као другарице, све смо заједно ишле у градину, на воду. Дом смо заједно работиле, спале смо у јед'н кревет. Зорка се не удаде за момче које је волела, па стану старачка девојћа.
Башта ми како дојде Ђина, маћа ти, престаде да иде по Општину, по свадбе и госјетија, и армонику растрза само дом за нас. Опраји се. Поче да иде у поље да работи, а ја и Ђина седимо дом, заједно ткајемо, плетемо. Она чека Буду, и често се растужи, па се развика. Ја увечер излазим сас другарице, па седимо на седенћу. Маћа ми пак почне да ми казује како не смејем да напрајим пакос, и како се сигурно момчетија заглеџују у мен. „Нико се у мен не заглеџује“- убеџујем ју- „Заглеџују се у Виду Ћелапарову, Бину Тотошилову, Јагоду Ташину. Оне су убаве, снажне, стегнуте, а ја сам никаква, раскубена, мршава. Повише личим на вејћу него на девојћу“, али ништа не помага! Казује ми како је башта ми чул на Падалиште за једну девојћу што су ју испросили у Суводол, дошли по њу, одвели ју. И преко ноч на венер, преко Белаву, преко камењаци и низбрдицу врнули ју дом. Њоњи прецркли од муку, ама имали ж'лтице, дали, па се смирила работа. Напрајили свадбу, али рашчуло се по свата села у околину за њоњо непоштење.
С тој казување беше ме прочудила, па кад видим мушко, ја се збуним и зацрвејем. Не знам да ли да гледам у њег, да се јаваљам или не јављам, али Ђина ми је много значила. Она беше слободна, неје се плашила да се јави и поговори кад неког сретнемо.
Минуше се две године, Буда дојде, доби службу у Лесковац, и отидоше си заједно.
Деско, брат ми, се ожени. Зорка се и она удоми. Ти се роди. Ја идем у Лесковац да помогнем на Ђину, да ти се порадујем. У село никој не питује за мене, нес'м убава, нес'м работна. И тека се шетам од село до Лесковац.
И т'г се маћа ти разболе, и умре. Тебе те Буда остави при деду и бабу да им ублажи муку, да пол'ко поднесу смрт на черку јединицу што ју изгубише у двајес прву годину.
Буда си отиде на службу. Мину некоје време, он се пак ожени, и роди се Миле, брати ти. Мене ме одведоше при њи да им помогнем, и да ми најду работу у фабрику, да се спасим оди село.
Маћа ми преди да појдем, пак ми казува да кад отидем у град водим рачун кво работим, да ме некој граџанин не претупа. Они воле кад дојде некоје девојче из село да се подигравају сас њега. Једва се откачи од њу, и спреми за поодење.
Кад стигну у Лесковац, снајка Славица ми рече да стурим селсћете дреје, и надава ми њоње сукње, блузе, аљине. Дојдоше и њоње две сестре Милка и Зорица, и оне ми донесоше свашта за премену. Зорица беше шнајдерка, и узе да препраји које ми неје било добро. Купише ми ципеле. Славица ми косу поткрати и исплете перчиње да падају на груди, и да може од њи да се праји убава пунђа. Промени се ја, па кад се погледам у огледало, а поче често да се гледам, не препознавам се. Проубави се! Дрејете ме препрајише!
Сас Славицу се убаво слагамо, договарамо се. Ја помагам све кво ми каже. Поче да излазим до продавницу, до пијацу. Ослободи се, па отидем и при Милку. Она живеше сас свекра и свекрву у исти двор. Њоњ муж Божа је шофер и често путује. Имају две деца и убаву кућу сас голему ћошку, и цело лето седу на њу.
И Зорицин муж Тика је шофер, работе заједно сас Божу, они живе на Хисар, и много су убави. Никад нес'м видела толко убаву жену и убавог мужа, и да се толко много воле.
Једно јутро појдо у продавницу, и на спрат поди нас видо момче, заклапаше врата. У одело сас л'скаве ципеле, белу кошуљу, машну. Кад ме погледа и насмеја се, синуше му бели зуби поди убави густи црни бркови. Имаше бели образи и црну косу, високо начешљану и грчкаву. Ја се збуни и стрча низ басамаци од стра да ми нешто не каже, а ја нема да знајем кво да му одговорим.
Минуше се неколко д'на, ја се врчао од пијац сас две големе мреже, и на улаз на врата налете пак на тој момче. Он кад ме виде, пријде да ми изнесе мрежете, ја се брани, не дава. Кажем како могу, ама он ји довати и зачас изнесе, и остави преди врата. Пружи ми руку, и рече да се зове Драгоје, да седи спрат поди нас. Ја пром'лца да сам Вука.
И од т'г, кад год појдем да нешто купим, мене ме вача стра кво че работим ако га сретнем. Али сретемо се још неколко пути покрај зградуту. Једанпут ми купи леблебије од жену што ји продава преди улазат. Једанпут ме покара да се шетамо, ја реко да имам работу, а друђи пут може.
Увече кад легнем ја си мислим кво ли сака овија господин оди мен, да ли је стварно добар или се претвара као што маћа ми казујеше. Разбивам си главу сас мислење, не смејем ни да помислим да ми се допадне. А допада ми се!
И тека једн д'н Славица ме испрати при Зорицу. Кад стиго тамо, укочи се! У дворат Тика и Драгоје седу на клупу. Тика се зарадова кад ме виде и рече: „ Б'ш добро што си дошла! Чекамо Зорицу, па идемо на музику!“.
Одма нади њињу кућу воде басамаци до туја кавану сас музику.
Зорица излезе премењена, убава, насмејана и радосна. Не чекаше ни да кажем очу ли или нечу да идем, поведоше ме сас њи. Нође ми се укочиле, једва излезо.
Кад стигомо у кавануту, Драгоје ми намести столицу да седнем, ја се спљеска и растресо од стра да не испаднем глупава. Никад нисам у кавану улазила. Срамота је да женско иде по каване! Музика беше почела. Певачица у шарену аљину сас црвени нокти, црвене уснице и црвене ципеле, игра, поје, а ја се тресем, не могу се приберем.
Тика наручи ћевапи и клакер. Не смејем ни да ји погледам, а камоли да ји једем. Драгоје виде да сам прецркла, нареза ми ћевапити, и накара ме да узмем. Ја тури у уста, она се укочила не могу ни да ји сажвачем. Како да једем кад на једно уво чујем маћу ми како ока: „ Девојћо, убаво девојћо! До кавану стиже! За тој те испратимо у град!“. На другото уво чујем брата ми Деска: „Излази од тува! Че те згазим!“. А зади мен осечам башту ми, зацрвенел се, стисал песнице, раширил нође, растресал се, и ћути. Суздржава се, жал му да ока по мен.
Мину се малко време, ја се посмири. Једну малко. Драгоје ме гледа, усмивује се. Зорица и Тика играју, веселе се. Кад се ст'вни, ја се диго да си појдем. Драгоје појде сас мен и рече: „Идемо заједно.“
Док се врчамо Драгоје ми цело време казува за његову фамилију, како је голема, како се поштују и воле, да је из Гргуре код Прокупље, да има брата и сестру. А ја само мислим кво че ми Буда каже кад стигнем дома. На срећу, он га немаше, бил на политичку наставу. Славица успала Миле и плетеше.
Два-три д'на нес'м виџувала Драгоју, и кад појдо при Милку да однесем крофне на децата, само што излезо из зградуту, стиже ме Драгоје и рече: „Ми смо изгледа пошли на исто место“.
Стварно, и он пош`л при Милку и Божу на вечеру!
Кад стигомо тамо заједно, Милка ме прободе с очи, и окну ме у кујну. Одма поче да ока: „Од куде ти сас Драгоју?! Знајеш ли ти кој је он?! Он је, мори, младо докторче, сва девојчетија из Лесковац су зинула у њега. А за медецинсће сестре, да ти не казујем! На коју покаже, његова је! Немој се заносиш, немој се замлачујеш!“
Развика се, реко да немам ништа сас њега и да смо се случајно нашли успут.
После седо да вечерам сас њи. И кад си запојдо, Драгоје се диже, и рече да идемо заједно. Милка ме пак прободе с њоњете страшне црне очи.
На врчање, он ми рече да му се свиђам, и да би волел да се по често виџевамо, и да понекад прошетамо. И пак, маћа ми се појави! И видим ју како ми прети с прс! „Реко ли ти ја какви су граџање! Пут под нође, и дооди у село!“ Ја се т'г размисли па му реко: „Не знам ја кво ти очеш, али ја сам овде дошла да помогнем на Славицу, и док се малко снајдем че почнем да работим у фабрику. Немам време за рашетовање.“ Он стану преди мен и пак ми рече: „Ти ми се Вуко стварно свиђаш! И много би волео да те овија час пољубим! Очеш ли да ми дозволиш?“
Ја не знам кво ми би, погледа у њега по први пут, па реко: „Може, ама преко лист'к“.
„Какав лист'к?“ - зачуди се човек! „Лист'к, те ту има липа“.
И стварно, он отћину лист'к, тури ми на образ, и цуну ме. Мислеше да је тој шала, отћину још јед'н листк, и ја побего! Све трчећи уз басамаци! Кад стиго при Славицу једва успеја да вој кажем да ме је Драгоје цунул.
„И кво сад да работим?! Не знам кво че он мисли, и не знам ни кво че ја работим кад га сретнем“. Славица се насмеја, па рече: „Ма ти си се заљубула, изгледа и он. Ајде ти пакуј се, па у село. Тамо че имаш време да размислиш и да видиш заљубљена ли си или неси. Таман че и он да види кво сака.“
Кад стиго у село, целу ноч не спа. Не смејем да кажем никоме. Маћа ми че се уока, нема ме пушти да се врнем. Зорка че каже: „Леле, синко, куде се загледа у докторче! Тој ни у с'н не смејеш да сањујеш!“.
И ја ником ништа не каза.
Мину недеља у муће и неспање, и врну се у Лесковац. Кад стиго, Славица се насмејала и рече: „Драгоје дооди да каже на Буду да му се допадаш, и да би тел да се жени“. Ја извилне! Срце ми се разлупа, стиже у гушу, и поче ме задавља. Че умрем, а још га нес'м видела!
И стварно увечер дојде Драгоје, договорише се сас Буду да му дојде башта и брат, и да дојду моји брат и башта и да се договоре. Буда наручи у село да дојду мојти. Дојдоше мојти, дојдоше и његовити. На башту ми беше много тешко што че отидем далеко оди њи, али пристаде.
Нити се помиња мираз, нити дарови, само се договорише када башта ми да одведе госје у Гргуре да виде куде сам дошла, и да се упознају фамилије.
Мене ме исти д'н одведоше.
Кад стигомо у Гргуре, у двор се сабрал народ, беше поздрављање, целивање, музика, окање, играње. Ујутру свекрва се заћитила, и ока комшиће да виде снау, да честитају. Никој не тражи ни кошуљу, ни чаршав.
За недељу д'на дојдоше мојти из село, довез`л ји Божа у камион. Свекар и свекрва ји дочекаше с много једење и пијење. Беше весеље два д'на! Станичењци несу навикли на толко пијење, наздрављање и да се пије из толко големе чаше. Једва издржаше!
И кад се врнуше у село, много време се расказувало у как`в сам богат дом отишла, и како ме сви воле и поштују. Како се много пије, из големе чаше, и да пију и жене и мужје барабар.
И тека мину моје удавање.
Кад после дојдомо у село Драгоје и ја, жене се чудише и питуваше како да ја таква никаква најдем толко убавог и школованог мужа! А маћа ми се прајила важна, па им је све одговарала:„Е па, била је поштена!“...

Заврши тетка причу, заспамо доцкан. Ујутру кад се разбуди, она гледаше слиће. Погледа ме, па рече: „Добро синко, кад смо код поштење, ти до куде стиже?“
„Па, тетко, стиго до целивку, али без лист'к. Ти Драгоју увати на лист'к“. А она ми уз смејање одговори: „Увати Драгоју, и пречука све Лесковчанће и медецинсће сестре!“.

Пише: Грана Перовић

понедељак, 27. август 2018.

Пиротски вашар под Турцима

Пиротски вашар некада, под Турцима, до ослобођења Пирота, трајао је не три, него тридесет дана и важио за прворазредно трговачко и привредно слетиште на Балкану. Разуме се, то је онда било и могућно, под тадашњим условима живота, када је трговина услед недовољно развијених комуникација, и многих тешкоћа у промету робе, била поглавито усредсређена на вашарима, и када је Пирот, као тржишни центар, имао уза се велико територијално пространство и врло повољан географски положај, везујући се друмом са Цариградом, преко Ниша, Вардарском долином и са Солуном, а преко Светог Николе на Старој Планини са Видином, односно са Дунавом. И због тих разлога ондашњи вашар су посећивали не само трговци из оближње околине, из простране турске царевине, већ и из Грчке, ослобођене Србије, Санџака, Бугарске, па и из Беча и Пеште и других места.
У самом трајању, тадашњи вашар имао је два дела. Од 1. до 15. августа, на ондашњој Тијабарској пољани (сада доњи део града) био је чувени сточни вашар. Још је добро у сећању многоме тадашњем савременику када би ту отпочињали вашарење и када би пиротски кајмакан (окр. наченик) Ибраим-ага, разапев шатор насред пијаце, заглушним пиштањем гочева и бубњева објављивао почетак пазара и продавао сточне билете уз наплату таксе од једног гроша. Петнаест дана би се затим на том простору тискало хиљадама грла крупне и ситне стоке (онда су нарочито били на гласу чувени "гостушки коњи", стерани на вашар са старопланинских испаша, којих је данас сасвим нестало). Петнаест дана се ту пазарило, ценкало и алалисало, да би се ускоро затим прекрили путеви ка Цариграду, Солуну и Видину покупљеном стоком са пиротског вашара.
Од 15. августа (од празника Велике Госпојине, прим. Ж. П) до 1. септембра трајао је други део вашара у месту Барју, где се и данас вашари. На тој великој пољани, сад само са једном поштанском кућом, у оно време било је изграђених око 200 сталних дућана, преко 30 механа које је "беленис" (општина) издавала нашим и страним трговцима под закуп уз наплату кирије од једне до пет белих меџедија. И на том вашару, по казивању савременика, била је још већа тиска, још већа и примамљивија шароликост. Било је ту свега, било од "катрана па до срме", било "све што је на човека требало и што би му душа поискала"...
Ту су могли да се нађу лекари са свима могућим лекаријама, травари са лековитим травама за лечење "свих болести", са травама и за нероткиње, "чудотворни зубари" што су вадили зубе "вешто" не само кљештима и прстима већ и сабљама и возили се у фијакерима које су вукле камиле. Било је ту трговаца из Мале Азије, чувених у оно време због продаје свих врста конаца за шивење, трговаца Бошњака, сарајевских и старосрбијанских кујунџија. Нису ту изостајали ни наши ткачи са разбојима на самом вашаришту, опанчари са чувеним "капали" опанцима, обућари, грнчари, све до наших досетљивих и препредених терзија...
Ту на вашару био је онда, у неку руку, не само реви робе, већ и реви господства, моде и богатства. Ту се препуштало "рајетини" и мрском "рисјанину", "да си напоји душу с убавило и да се пооблече", ту се куповало за дом што треба, не за један дан и један месец, већ врло често, почев "од сол па до гас", и за целу годину. Ту би се живахнуло, да би свеколика ова бучност ускоро затим спласнула и замрла и, до новог вашара, сасвим утонула у мртвило типичне турске касабе...

Димитрије Ранчић

недеља, 19. август 2018.

Празник Преображења


Преображење Господње, икона из ризнице Старе цркве у Пироту. Подсећа на древне синајске иконе а осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на овој гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У тој јаркој светлости крај њега се јављају древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи књигу пророка у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци  увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава ових пророка на Тавору била је важна због старозаветних Јевреја али и свих оних који не верују да постоји живот после смрти, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере, Јаков – наде а Јован – љубави Божје. Они посматрају на коленима чудесан призор, док их светлост Христова умива и згрева. Зато Петар и жели да она вечно потраје, жели да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“ Ова светлост Богочовека Христа je и данас присутна, стопљава и просвећује све јаме и поноре у човековој души. Она је савршени извор знања и човекољубља. Она је извор истините просвете, а не хуманистичка наука како наивно верује лакомислени свет.

Фотографија корисника Стара црква - Храм Рождества Христовог, Пирот
Празновање Преображења  је установљено јако рано, још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа, потом се деле народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих људи у Височкој нахији „да ће прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“...  

По народном веровању, природа се од овога празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе подвига, до врха горе где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Пише: Жељко Перовић 
Фото: Дарко Бјелопавлић (икона), 
Тањица Перовић (Преображење у Старој цркви 2018)

петак, 10. август 2018.

Ђаволија и чиракл`к


Ђавол је голему муку имал да се суде муне и за све увати, и да све знаје. Затова је и остала реч: ђавол нити оре, нити копа, само гледа куде че пакос да напраји! Е, ама само у две работе се неје вачал. Једнуту работу ђавол неје никад научил, а другуту никад неје тел да научи. Никад неја научил од какво све жена нож остри ка њу притребе, и никад неје тел чирак да буде! Ешто? Па жена остри нож од какво заврне: и оди басамак, и оди друђи нож, и оди ивицуту оди шерпу, и оди камик, и оди ћеремиду... Оди све какво њу падне под руће, те тов неје мог’л сирома ђавол’т ни да научи све и да је тел. А у чиракл’кат неје тел ни да се опробује. Што оратеше Кота Тешић, шустер:
- Да је чиракл’кат добар, ђавол би први чирак бил! А овака...
Е, али, добро-лоше, занајат је морал да се учи, и сваћи поголем дућан имал је по неколко чирака и калве. Ка доведеше башта дете да учи занајат при мајстора, он га оставеше на божју вересију. Како да детето неје његово, него да је аризано. И че рече:
- Еве ти га мајсторе! Ти башта, ти мајћа, ти Бог, ти душа, па га издељћај како знајеш и умејеш, ама, човек да испадне од њега. Да се исселамети да има од какво леб јутре да једе и дом да држи. Теб давам косћете и месото, а ти мен само кожуту в’рни - доста че је! Само ако научи уруће да работи!
И, тека је било. Чирак је бил најдолњити басамак од кога су си сви нође трљали. Јел је бој сваћи час. И оди мајстора и оди калвете. И само је есапил у памет и сверувал рачуње још колко време че пројде додек га закалве. Па че виде после сви кој је он и как’в је. И помлади чираци и друђе калве и мајстор.
Како ли че тегај буде! Че га исћијају сви за тија ћотеци што ђи је изел, када крив, када прав.
А бијење неје јел само на Божич, Ускрс, Крсну славу и ка је причес узимал.
Знало се је да чирак требе да има руће и нође, уши и уста, ама језик да нема да си не доједе лебат, па после че остане за нигде. Јербо, мучно да че га некој друђи газда прибере, ако је од једнога вечемка искаран. Искаран чирак нема ни у крошњаре ни у ћеремиџије св’ртиште да најде.
Ама, шта кажу тија, требе Бог, требе душа. По пут можеш како очеш, а по правицу како мораш. И калвете и чирацити су се учили на ешекл’к покре газдете. Ама смејали су да се насмеју само ка видеоше да је газдата весел и добро расположен. И тов, па, два-три пут у цел чиракл’к ако буде.
Газда Страта једнуш оратеше:
- Субота беше. Задзртам ја по дућање, а Благол’ж се подбо чил пред његовити дућан, гледа упразно и преклапа си нешто по памет. Чиракат мете преди дућан, па че, тићемка, рече:
- Мајсторе, нач’с сам сањувал убаву манџу. Какво това значи?
А Благол’ж че се се усмине усуле:
- Мора да дадеш десетпарче те да ти се важи да ти растомачим с’н’т.
- Е, мајсторе, че узд’не чирачето, ка би ја имал десетпарче, не би ја манџу сањувал.
А, једнуш, Гаротић испрати по чирака дома две ћила месо да жената уготви за руч’к. Кад дојде дома, нема га месото! Жена се к’лне-пече:
- А бре, никој ми месо не доноси!
А он јурне чиракатог:
- Куде је, бре, месото што ти га дадо?
- Ама, газдо, ја га однесо, ама ђу газдарица немаше дома. И ја га тури на астал, а мачка одједнуш рипну и довати га. Ја додек да пријдем да вој га отнем, она га одсеца надвор и изеде.
А Гаротић довати мачкуту, па на кантар! Тргне ђу он на кантар а мачката там’н две ћила тешка, па окне колко га глас држи:
- А бре, ешеку ниједан Височћи! Ако су овеја две ћила на кантарат месото, куде се тегај дела мачката, а ако је тов мачката два ћила тешка, куде је тегај месото?
Па, пут зауши па га испрати дома при башту.
- За теб, че рече, неје ни занајат, ни трговачка ни домаћинска кућа.
Е, об’рни - зав’рни, паметан је бил ђавол’т. Знал је убаво ешто никад неје тел чирак да буде!

Пише: Мирјана Јонић Игић 
 ("Мале градске приче")


СЛИКА 1: Испред фризерског салона Тодора Б. Џунића. Стоји са леве стране, ослоњен на довратник, старији калфа Миодраг Станковић - Мика Курделија, касније власник фризерског салона преко пута аутобуске станице у Тијабари.

СЛИКА 2: Испред механичарске радње Костадина Игића - Коце Муне, преко пута данашње општине. Чучи први с лева газда Костадин. Око њега радници, калфе и шегрти. Сасвим лево, калфа са поносом показује последњу реч технике - ручну бушилицу (снимљено 1914. године).

СЛИКА 3: Кројачка радња Љубомира Јована Костића, председника кројачког пиротског еснафа. Љубомир стоји окружен радницима, калфама и шегртима. За машином, други с лева,  седи његов син Радован. Фотографија је снимљена у дворишту његове куће.





среда, 01. август 2018.

Зграда Пиротске задруге - гробница старе чаршије

Данас је у њој Национална служба за запошљавање, некада је служила као зграда Пиротске задруге, најстарије новчане установе у граду. Ако су комунисти негирали или крајње безобразно присвајали све добре тековине из краљевине Југославије то не значи да у старој држави није било и рђавих појава. Мито и корупција су били њена свакодневница нарочито тридесетих година прошлог века. Баш као и нечовечан однос ка раднику, прековремени рад, ниске или неисплаћене наднице због чега су радници „Тигра“ љуто штрајковали, убоги рудари из „Јерме“ путовали на протесте у Београд а пиротске ткаље своје тугованке о немаштини уплитале у нити обезвређеног ћилима: „Ка је ћилимарска имала срећу? На њу си је дадено мукуту да влачи од крстилницу до Метиљавицу (гробље, прим. прир). Банката пропаде. Све покркаше онија вратоње и трбоње. Све. И миразје...“

Акција П. задруге
Управо је ова Пиротске задруге, у народу позната као Џаџићева банка, постала највећи гробар старе пиротске чаршије. Задругу су основали часни и поштени пиротски трговци и привредници још далеке 1888. године и дуго је била једна од најугледнијих новчаних установа у региону. Свој крах је доживела 1932. захваљујући новој генерацији имућних људи, бахатој и расипној, без савести и поштења својих племенитих претходника. Руководиоци ове установе су организовано спровели велику пљачку штедиша одобравајући себи огромне кредите, остављајући у празној каси менице без покрића. Када је пукла брука и када се све дознало, одговорнима је суђено у Окружном суду у Пироту, уз присуство оштећених улагача које је заступао др Драгољуб Јовановић својим ватреним говорима и правдољубљем:

„Долазим у име пиротске сиротиње, ненадмашиве у радиности и штедљивости, у име девојака осталих без мираза, у име стараца остављених без средстава за живот, у име наших Американаца, сељака и радника који су крваво зарађену уштеђевину предали на руковање овим људима, који су у црно завили привреду нашег краја. /.../ Свакога дана видите публику. То нису само забринути улагачи који дрхте за своје крваво стечене уштеђевине, то је народ са села и брегова који долази да чује и да се чуди. Велика чуда, одиста! Богатства пропадају и стварају се преко ноћи, као да смо на њујоршкој берзи, а не на обалама Нишаве, где је и паприка посластица, управо луксуз...“

Оштећени Пироћанци у судници
Процес је окончан 1937. године. Окривљени су осуђени на робију и новчане казне а штедише на делић улога и тричаве обвезнице које нису могли нигде да уновче. Стари Пирот се више никада није опоравио од последица ове недаће. Уследила је продаја имовине, зграда, пропаст многих занатлија, трговаца, грађана, осиротелих до просјачења...

А онда је дошао рат. Потом и комунисти који су у новом систему унапредили права радника али унизили самог човека, лишивиши га његових интелектуалних и духовних слобода. Данас државом владају њихови потомци који, са талентом мушице, успевају да обједине сву балегу и безакоња из оба ова државна уређења. У тој трагичној синтези једнако су обесправљени и радници и предузетници, и грађани и сељаци, деца и старци, верници и атеисти... Тако ће бити све док Србијом коначно не овладају пчеле. Вредне и способне да из своје историје црпе и усвајају само оно што је медоносно, јеванђелски вечно, што једнако човека испуњава и државу изграђује.

Пише: Жељко Перовић

недеља, 15. јул 2018.

Вурњаци

Код нас у село леб се меси јед'н пут недељно, мек једемо само два д'на. И за тој, тија д'н кад је месење окре вурњу т'пчу старци, не мож да дочекају мек леб дека целу недељу гуле тврд на безубе вилице. Деца чекају рубови, и окре децата кучетија она знају дека че сас децата да једу заједно.
На месуљуту је најтешко, голема је работа да се омесе десет и повише вурњака и да се убаво угоде, да никој не најде ману, по готову куде има свекрва, свекар, девери, з'лве.
Моја баба кад меси много се узнемири и стравује да ли че све постигне, да ли че лебат убаво надојде, да ли че буде мек, да ли че буде на шупће, да се убаво опече да не буде глетав. Какво че работи ако буде глетеница, па дојде госјанин, како че га изнесе оди срам? Не може ни ми да га једемо, че мора на стоку да га дава.
Кад меси лебат једн'н д'н сеје брашно, а нође вој натекну оди стојање, подмлаџује квас'ц, вари компири пасира ји и тура у лебат да под'лго задржи влагу и да не тврдеје. Увечер замешује, преко ноч размешује. Диза се, надглеџује тестото да ли је нарасло, да не проћипи од жешко, да не назебне од студено.
Зими је најтешко, кладе огањ, тура жар поди н'чвити, завива тестото сас месаље, и целу ноч не спи. Ујутру деда напали вурњу сас т'нка грабова дрва, шашће и лозинће оди ђижу. Измете и исчисти оди жар и пепел. Баба за тој време намеси големи лебове, натура на д'ску, и од д'скуту пол'к сас дрвену лопату нареди у вурњу, затвори, и чекамо по цел саат да се опече. Тија саат се од'лжи. Чапа и ја се вртимо окре вурњуту, шетамо по двор, седимо на праг и чекамо.
Кад мине времето, ваде се вурњацити, турају на д'ску и н'чви. Големи нарасли вурњаци прескачу оди д'скуту, иде пара оди њи, руменеје се убава т'нка коричка и мерише на тазе, па ми вода тече на уста! Заглеџујем се у рубовити како су мазни и убави. Али пак требе чекање! Не може се налама жежак вурњак, да се не углетави, мора се чека!
Баба не зна да гледа на сат, и кад ју питам колко требе да чекам, она ми увек исто казује: „Требе да чекаш колко је потребно да деда упрегне колата и отиде на Бајир на орање, и да ји испрегне“.
Седнем на праг од ћошку и рачунам: „Саа је деда упрегнул колата ... саа пооди .... саа излази из двор и стиза на пут, иде ... иде пол'к ... и стигал је до мос. Саа је до цркву ... па до школу ... са још да излезне уз једну узбрдњицу ... и још малко право и улази у њивуту ... Са испреза!“
Окам бабу: „Готово је! Деда је испрегал! Ломи рубат!“ Она гледа у вурњацити, и каже: „Неје готово. Са још једну бразду деда ти да пушти, и че буде.“
Не могу више да чекам и легам у кревет. Чапа ме чека пред врата. Кад поче да задремујем од муку, баба улезе и унесе големи руб намазан сас белу сипкаву мас која се топи и слази у рубат. Посолен сас сол и црвен т'лцан пипер.
Излазим пред врата, седам на праг. Чапа ме чека, врти опаш и гура њушку у лебат. Гризем залак, а оно ми благо и убаво. Врљам на Чапу, он га одма г'лтне и чека друђи. Гризем, врљам на њега, и рубат отиде! Баба ми дава друђи и опомиње ме: „Доста си давала на кучето! Ја сам га оцутра наранила, оно може цел д'н да једе! Не мој више да му даваш! Неје свиња да га ранимо!“
Излазим из собу, Чапа ме пак чека, гледа ме покорно, давам му пак по залак. Са му смањујем, он клоца сас зуби, малечак залакат, и одма се намешта за друђи. Седне преди мене, па намешта главу час на једну, па на другу страну, али очи не помера од лебат. Давам му по трошинку да га зал'жем, он збира. Кад се наједо, давам му што ми је остало, и почињемо да се играмо.
Баба завршава работу окре вурњу. Гаси жар да се нешто не запали и граба вурњак од д'ску, завива га у шарену б'шчу, и кришом да ју не види никој излази из двор на горњу порту, и утрчује при комшије. Све се олага и обрча, као да се спрема за краџу, и улази у кућу при комшије, остањује кратко, и па уз пазење излази.
Кад се врне, она се задијала и растресла, седне да од'не, и после работи кво има за работу.
Комшијете су сиромашни, имају две малечка деца. Мужат свако јутро тура матику на рамо и иде на туј једну њиву што ју имају, там седи и лежи да му мине време и да мисли народ како је работил. Жената иде у надницу за шерпу брашно, неколко компира и васуљ. Кад се врне спремује једење, меси леб, пере и сас децата се малко поигра док не заспе. Мужат дооди доцкан, мрк, бесан и јадовит, и често бесат истресе на женуту тека што ју изведе у дворат и удари куде стигне. Она ћути да не разбуди децата, и да не чује комшил'к, да се не шегује и да ју не жале. Ујутру намодрена и сцепена отоди пак у надницу за брашно и компири.
Деда се често подицкује да утрчи при њи, да ју одбрани, али баба му не дава, каже: „Ти не познаваш човекатог, он после има ју ст'пка с нође, има ју згризе сас зуби.“
И мину се време, дојде јед'н д'н комшиката насмејана при нас, и рече како се Тужа запослил у Тигар, и да нема више да иде у надницу, и дека су са сви много срећни.
Престаде баба да носи вурњаци у комшил'к.
Пројде време ... Ја сам заборавила на комшије, за бијење, и за наднице.
Кад баба умре, дојде комшика из моје рано детињство, сас викање и нарицање. Вика и казује како је дошла да се опрости и поседи код њоњу комшићу, маћу, сестру и спаситељицу што вој је деца оди глад спасила! Што је била уз њу кад вој је било најтешко. Голему је срећу имала сас моју бабу. Док је жива нема да заборави њоњи вурњаци!
Једва ју одвојимо од санд'кат, и испратимо дом.
Растужи ме још повише њоњото казување, али ме и некакв понос дигну што је баба толко добра била.
Стану уз санд'кат да ју још малко погледам. Видо њоње незатворене очи како кроз трепће гледа и њоња малко искривена уста као да су се насмејала. И руће сас излетели зглобови, искривени и напуцали прсти. Колко ли су вурњака омесили, па су се толко искривили?! Вурњаци за сваћи д'н, за славе, прославе, празници, за госје, за мртви.. И беше ми много жал и туга.
И тека, испратимо бабу ...по њу деду. И комшику.
Паде вурња. Нестадоше лопате, н'чви. Нема више кој да меси вурњаци, кој да дели, кој да једе. Ништа нема!
Али остало је!
Остало је нешто оди тија вурњаци, оди тија рубови, оди вурњу. Остало је у моје срце некаква милина и радос што ме усрећује и сеча ме на нешто што је некад било.
И волим што је било тека. Б'ш тека, како је било!

Пише: Грана Перовић
Фото: Opanak.net