недеља, 30. април 2017.

Џемпер без пулови и принцес крофне

Не сечам се која жена од Врницу беше отишла у Маћедонију, при сестру си, и она вој исплела за девојче џемпер. Џемепрат беше без пулови, не закопчује се, само се врзује окре шију сас врчицу, а на њу вису две лоптице, и напред има два џепа. Не знам да ли је девојчето стигло да га облече два пути, доватише га жене по село, за мустру, да исплету на њина деца. И тека што на руће, што на машину, исплетоше се бели свет џемпери. Када и моја комшика Севда облече так'в џемпер, баби се допадал, па рече: „ И теб че ти исплетем так'в!“.

Имаомо чешљану в'лну, уврза се она у цедило, и отидомо у град на влачару. Немаше гужва, и узеше одма да ју извлаче. Док ми купимо стовне, бел леб и саламу, в'лната беше готова.

Појдомо си порано, и када стигомо у Будиндел, сместимо се покре јед'н бунар, у сенћу, баба заврза стовнето за јеремик, па за коланче, и извади воду из бунарат. После, отвори бритву што ју носи за појас, и одреза једно коло за мен, једно за њу оди саламуту. Одломи оди лебат, лебат беше бел и мек као душа, а саламата само месо сас малко сланину, па убаво мерише, оди мирисат да се заситиш! Најeдомо се, оно ни се за срце увати. Кад се одморимо оди одење и једење, појдомо си. Дом стигомо за видело.

Баба намири стоку, тури кудељћу на кудељу, и поче да преде. Малко преде, малко дреме, и тека неколко вечери уз дремање и предење, и два д'на с овце, испреде преџу за џемпер. Договоримо се да га учинимо у чоколадну боју. И пак, она отиде у град, да учине преџуту, донесе рабуш, и рече да че за три д'на да буде готово. За три д'на однесе рабушат и донесе преџуту, убаву су ју учинили, б'ш како сам тела. За плетење ми рече да че идемо у Темску, тамо има сестру Милку, а она има деверичну Јулку, плетачку, и она че ми исплете џемперат. Тека и напрајимо.

Дигомо се једно јутро порано, једнумо, баба тури преџу у џакче, узе две кудељће в'лну за поклон, и неколко гручће овче сирење, две лончетија шарен васуљ што много раџа, брже се вари и много наварује. Уврза се, и појдомо. Кад излезомо из Младеново браниште на пут за Темску, ја се толко расположи, и поче да одлатим, час преди њу, час по њу, и тека све док ме не заболеше нође, и поче да закркујем да не могу више да одим, да ми је далеко, баба тиће рече: “Видиш ли оној што се белије? Е, то је школата! Још малко и стигомо“.

Кад улезомо у Темску, ја оживе оди гледање на убаве и големе куће на спратови сас големе ћошће, офарбане, окречене, големи дворови сас цвеће. Големо и богато село, одма се види! Минумо мосат, и у центар на убаву чешму, омимо се, баба се обриса сас јед'н крај оди марамуту, опра си оп'нцити оди прашиште.

На десну страну оди чешмуту, заминумо неколко куће и дојдомо до баба Милку. Кућата немаше двор, баба окну преди вратата, излезе жена т'нка, омалена, сас шамију и црвени образи, погледа ни, и кад виде бабу, зарадова се. Поздравише се, па се и развикаше од радос. Кад погледа у мене, зачуди се колко сам порасла, и колко је брже време минуло. Она ме видела још кад је на кравај доодила. Улезомо у кућу, она ни одма послужи сас слатко оди лансће дуње, и свари каве оди наут. Малко поседемо, па отидомо при Јулку. Она седи у исту кућу, само на долњу страну, откуде њу се много убаво види Темштица, мосат, и убаве куће оди другуту страну. Јулка плетеше на машину, окрај њу преџа на све стране, и на сви дувари закачена, па виси. Показамо вој Севдинат џемпер, и она ни рече да може исти да исплете, али има много гужву и че мора да останем док га не заврши. Бабу испратимо, а ја остадо при баба Милку, она ме одма одведе у комшил'к да ми најде другарицу.

До њоњуту кућу беше кућа на спрат сас много басамаци и голем двор. У дворат девојче се љуљаше на љуљћу врзану на ореј, одма се упознамо, и почемо да се играмо и љуљамо. Кад се изиграмо, она рече че ме води у једну малечку кућу у долњити дел на дворат куде живи Буда милицајац сас жену и три ћерће. Две су малечће, али големата вој је другарица. Кад помену Буду милицајца, ја се сконџи! Он дооди при нас у село и заводи ред. Цело село се од њег плаши, нарочито деца. Кад чујемо да је стигал до мос, ми сви бегамо у куће, затворимо се, и док не чујемо да си је отиш'л, не излазимо. Кад вој рекој за кво не смејем да улезнем, она се насмеја, и рече да је он добар човек. И отвори врата без лупањи и окање. Затекомо деца на кревет се играју, Буда милицајац држеше нође у лавор и читаше новине. А жената му плетеше. Кад ни видоше децата, одма излетеше на двор. Оне беоше све убаво ошишане, имаоше машнице у косу. Станица беше најстара, и она ми постаде другарица.

Увечер дојде на баба Милку син Мила, упознамо се, и он ме изведе у село. На мосат се збираоше, и там беше шетња. А поред мосат једна кућица, и у њу посластичара. Улезомо унутра, и он ми рече да си узмем кво очу, ја се загледа у једни ж'лти округли колачи, и реко да ми од њи даду два. Тури ми човек у тањирче, даде ложицу и клакер. Ја седо и узо залог у уста, како га узо, тека зину оди чудо и убавило! Так'в колач у живот нес'м пробувала, и верујем да на цел свет оди това нема ништа поблаго и поубаво. Поједо ји, клакерат не стеја. Ућа Мила ми рече да су тој принцес крофне. И од т'г сваку вечер ме је доводил.

Преко д'н се играм с друштво, идем при Јулку гледам како џемперат напредује. Целу Темску смо преодили, Темштицу смо газили, и на вашариште су ме водили. Баба Милка се радује што ми је убаво и што уживам. И тека минуше пет д'на. Јулка исплете џемперат, он испаде по убав од Севдинијат, пуштила га под'лго, па личи на капуче, лоптице несу много големе да линдарају, него б'ш како требе. Кад га облеко, тео да врсинем оди радос, да рипнем увис, да запојем. Јулка кад ме виде колко сам срећна, тури ми бело марамче у џеп.

Кад се поздрави сас другарице, Станица ми поклони малеч'к новченик, црвен, лакован, да си збирам паре у њег. Сабрамо се сво душтво, испоздрављамо се, и договоримо се да че се пак видимо. Предвечер ућа Мила узе точак, тури цржле да ме не гули, укачи ме, па седе и он, сас ранац на рамена, с мојити поклони и џемперат, и зачас стигомо у Станичење. Увечер он отиде у шетњу да види станичењсће девојће, а ја рашири џемперат на кревет, и поче да молим Бога јутре да застудеје, да га облечем на црвено аљинче и црвене ципелће.

Туја ноч нес'м спала, мислила сам не Темску, Јулку, баба Милку, Буду милицајца, на моје ново друштво, и највише на принцес крофне. 
____

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

субота, 29. април 2017.

Први воз

Много је времена прошло отада, али се свега сећам као да је то јуче било.
Наше место, у коме је живот једноставно текао, наједаред оживе. Дошли неки страни људи. Донели некакве фине сандучиће, ногаре, дурбине, челичне пантљике, шарене мотке и још пуно којекаквих дрангулија. По цео дан се баве у пољу и тамо нешто премеравају, а увече се враћају у варош на преноћиште. То су, веле, инжењери. Они има да одреде где треба да буде пут, којим ће ићи ватрена кола. Њих не вуку коњи, већ иду сама. Кад се ватра наложи напред, она иду напред; а кад се наложи натраг, онда иду натраг. А иду брзо, као да лете. Док се само окренеш, а она одјурила бестрага далеко. Ниси у њима још ни сео како треба, а она већ стигла у Ниш!... Кад дођу до каквог брда, не пењу се навише, већ се повуку као кртица...
Тако је објашњавао мајстор-Коле Благокажа својим суседима, који су у доколици дошли у његов дућан на разговор. Он је, кажу, једанпут ишао до Ниша и онда све то видео. А његови суседи, који су га слушали, једва да су били даље од својих винограда, којима је опкољено наше место. Тек неки од њих ако је о црквеној слави на кочијама отишао до оближњег манастира Св. Богородице.
Све што је Благокажа у дућану причао, то се после по кућама препричавало. Тако смо и ми, деца, сазнали ко су ти странци и зашто су дошли у наше место. И, да би још више задовољили своју радозналост, једном смо се чак искрали од својих кућа и цео дан ишли за њима по пољу. Али од свега, што смо тамо видели, нисмо имали никакве користи. Само смо извукли казну од родитеља, кад смо се кући вратили.
Ускоро, после ових странаца, дођоше други. Било их је много. Они довукоше колица, пијуке, ашове, ћускије и још пуно других алата. Неки доведоше и своје породице. Близу вароши начинише кућице од дасака. И онде, где су они пређашњи нешто размеравали, ови сада отпочеше копати земљу и градити висок насип.
Иако нису добро говорили нашим језиком, ми се брзо спријатељисмо с њиховом децом. С њима смо се увек играли. То нам родитељи нису бранили. Од те деце смо сазнали још много којечега о железници. Све ово, помешано с оним што смо раније слушали, начинило је велику збрку у нашим главама. Та збрка била је још већа, кад смо после у школи од старијих другова понешто о томе чули...

* * *

Кад се железничка пруга доврши, подигоше и железничку станицу. Она беше већа и лепша од сваке зграде у вароши.
Тада бејах у трећем разреду основне школе. Крајем пролећа, једнога четвртка општински добошар објави да ће у недељу, у 10 часова пре подне, први железнички воз доћи у нашу варош. И позвао је грађанство да тога дана, у одређено време, изиђе на железничку станицу, ради свечаног дочека.
Кад дође недеља, цела варош добила свечан изглед. Улице брижљиво поливене и почишћене. На свима дућанима, а и многим кућама, истакнуте тробојне заставе. Људи у празничном руху. Ко је год могао, похитао је на железничку станицу. Са музиком на челу, оде и претседник општине с кметовима и одборницима. А и ми, као и други ђаци, одосмо са својим господином учитељем. Кад тамо, а оно станица искићена цвећем, венцима и тробојкама. На перону, пред њом, пуно света. Једва се провукосмо те стадосмо у ред, где су били и ђаци из гимназије. А испред нас, улево, пружила се железничка пруга, права као стрела. Њен се крај губи негде тамо у даљини...
Сви с великим нестрпљењем очекујемо кад ће се појавити воз. Међу светом жагор, а и ми један другом крадом добацимо по неку реч... Стева Пантић запушио уши памуком. Саветује нам да и ми то учинимо. Вели, ко то не учини, воз ће му, кад писне, заглушити уши. Толико јако пишти! И пружа нам памук, који је извукао из своје памуклије, с којом се ни лети није растајао... Утом се чу писак воза из даљине. Брзо, почесмо и ми затварати уши...
Напослетку, појави се и воз. Изгледао нам је као нека црна авет, из чијих чељусти куља облак дима. Хукће и брекће, приближавајући се све више. Ми извили вратове и нетремице гледамо у њега. Занети тако, пореметисмо ред. Неки иступили сасвим напред. Само што нису стали на пругу. Кад то виде, господин учитељ их брзо врати у ред. Утом и воз већ стиже. Локомотива писну и, пре него што ће се зауставити, поче испуштати водену пару, силно шиштећи. Ми се поплашисмо и нагосмо куд који. Једва нас задржаше и вратише на своје место...
Воз стаде, а музика засвира химну. Ми се прибрасмо, скинусмо капе и стадосмо мирно. Из воза, који је био искићен венцима и тробојкама, изиђоше гости из Ниша и Београда. Пред њих онда ступи председник општине и поздрави их пробраним речима. На то му један од њих отпоздрави и одржа леп говор, у коме је изнео сву корист коју ћемо имати од железнице, којом смо сада везани за Ниш и друга места.
После овога претседник одведе госте у варош, где им је био спремљен свечан ручак. С њима, на челу, оде и музика. И свет се поче разилазити. А и ми се у реду, као што смо и дошли, вратисмо у школу. Затим нас господин учитељ пусти кући.

* * *

Доцније, нарочито недељом и празником, врло често смо с родитељима одлазили на железничку станицу, да сачекамо воз. Тада смо се уверили да све није баш онако, како се оно раније по вароши причало и препричавало. А хуктање, писак и шиштање локомотиве било нам је у почетку још по мало необично; али временом на то сасвим навикосмо. И онда нам је било врло чудновато што смо се од тога онолико поплашили при дочеку првог воза. 

Учитељ Ћира Ранчић
"Из мог завичаја" (објављено 1935. године)

недеља, 23. април 2017.

Породица наша насушна



Љубеновићи. Честити пиротски обућар Сотир и домаћица Наталија имали су богат пород. Њихов најстарији син, Божидар, у својим “Записима“ унео је и успомене из детињства у топлом породичном гнезду својих родитеља: „Није ту било неког богатства, средња занатска породица, гладовали нисмо, али нисмо могли у свему бити задовољени... Кућа је била пуна деце, осморо нас је доживело зрелост. Када се увече окупимо у кући, то је тек требало да се види. Ту је било и батина, ко је могао да умири толику дечурлију, али у вечини случајева чула се складна песма, смех и весели жагор какав није био у комшијским домовима иако је било и богатијих породица од наше. Постило се сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану. Ако се ко озледио или назебао, мати је за сваку такву бољку знала лек. Лекар се у кући звао само ако је неко био у смртон опасности. Напоменух да је у кући било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље...“

Та снажна и многољудна пиротска породица с краја 19. и почетка 20. века, изнедрила је најзнаменитије личности нашег града: интелектуалце, просветитеље, композиторе, сликаре, индустријалце које у завичају до данашњег дана нико није успео да достигне и надвиси у раду и стваралаштву. Уз све мане тадашњих родитеља и рђаве примере из окружења којих је одувек било (отимања девојака, силовања, брачног неверства и насиља, промискуитета с којим се по вароши проносио сифилис...), ове обитељи старога кова успевале су да обликују и усмеравају њихове карактере ка пожртвовању, ка заједници, ка раду и поретку, брачној верности и уздржању, ка нечем светом и узвишеном. У томе су имале помоћ и државе и просвете које данас нема.

Нашим јавним простором одавно владају риалити-магови и пешчаник-мудраци. Док први промовишу промискуитет, други га хуманизују и мећу у сумњиве научне и цивилизацијске оквире. И једни и други су сложни у оцени да је традиционална породица превазиђена и да је треба укинути јер разним митовима и легендама држи децу у магновењу, под стакленим звоном далеко од реалног света, притом и спутава развој детиње личности и сексуалности. Недавно је у школама усвојен „образовни пакет“ усмерен против сексуаланог насиља над децом (убрзо је и повучен не зато што су аутори увидели своје грешке, већ зато што је бурна реакција родитеља и појединих наставника показала да „жаба још увек није кувана“). Тај иначе сасвим оправдан подухват, искоришћен је да би се традиционална породична етика додатно срозавала. По приручнику који су добили, наставници су принуђени да у своје ђаке уливају нова подозрење ка родитељима, ка њиховој нежној љубави и искреном родитељском загрљају. Да би све било јасније, у програм су унете и живописне лекције о оралном и аналном сексу, самозадовољавању и хомосексуализму који је, наравно, једино могуће толерисати трагајући за истим у себи и својој души. Тако српска просвета, по први пут у својој историји, активно учестувује у образовању новог нараштаја васпитаног да гмиже и пузи по овој планети, да понире у кртичњаке својих анималних побуда и потребама, и да се нипошто не усправља ка небу и светлости. Наравно, да ће тај нараштај, већ повијен и понижен, пузити и пред бездушним владарима и моћницима овога света, што је ваљда и коначни циљ читаве данашње ујдурме око људских права и толеранција...

Породица полако и сигурно остаје сасвим сама. Деца ће из ње узлетати у духовне и стваралачке висине, које су освајали наши знаменити преци, једино ако се обитељ сама, уз своје слабашне моћи и снажне идеале, отргне од медијско-просветног кала који ће све јаче и дрскије да је стеже и нагриза, у гмижућим временима која долазе.

Жељко Перовић
Пирот, Светла седмица 2017.

субота, 15. април 2017.

Јајце голема радос

Увек кад на пијац видим постару жену, забрадену у мараму, да продава јајца у плетену крошњицу, ја од њу купим. То ме увек сеча на моју бабу која је казувала: „ Кад си имам јајца у кућу, имам си све, увек си обелим образ. Ако ми изненада дојде човек, испржим јајце - те ти руч'к! Кад ми затребу паре, отидем на пијац, продадем јајца - те ти паре! Кад отидем у задругу, узнем си зејтин, шићер и све кво ми требе. Кад треба да испратим поздрав на неког, пак узмем две-три јајца и завршим работу. Кад очу да зарадујем дете, дадем му јајце - те ти радос!“

Стварно за нас деца, јајце је било голема радос. Сваку вечер јајце у руће, па у задругу. За јајце се купе ратлуци, бомбоне беле, зелене и црвене јагодице, а ако су нестале, може и коцће шићер, важно да се заблажимо. А заблажујемо се пол'к, да ни под'лго траји и да повише уживамо. После ударимо у играње док не попадамо од умор, и једва се довлечемо до кревет. Много пути се деси да је задруга затворена, па морамо да чекамо док чича Света не отвори. Мука ни увати оди чекање, не мож се играмо, мора да чувамо јајцето. Седнемо на басамацити преди задругуту, држимо јајцето у руће, па га премештамо у скут, и тресемо се над њег, да га не строшимо.

Једнуш Јовица на Кардашови се труцну на басамак преди нас, као да га је у главу нешто м'лснуло! И заћута се! Ми се учудимо кво му је. Кад видомо строшено јајце, разјасни ни се. Срећом Мира Мађарова беше у дворат, и кад га виде побледелог и помодрелог, изнесе му јајце и рече: „Те, купи си нешто, па че ми донесеш водицу“.

Некада ни се зберу повише јајца - кад отидемо негде, па ни некој даде, или ни донесе, кад дојде при нас. Таја јајца се чувају као паре у новченик. Чекамо да дојде Вука Бомбонџија из град и мине кроз село сас голему крошњу и у њу петлетија, пручће, лулице, бомбоне, лутће и кончетија оди тесто, ратлуци розни и бели. Он само окне: „Деца бомбоне, бомбоне деца!“. Ми си прсти пот'лцамо по камењацити да стигнемо до крошњуту. Накупујемо си кво си сакамо за по два-три д'на, и само се заблажујемо. Кад дојде празник, дојду заједно са женуту, па докарају гвоздена колица сас лед, а у њи сладолед! Еее, т'г се не померамо од колицата и оди крошњуту. Купујемо сладолед, они с ложичку помалко турају сладолед у корнетат, али ми не наодимо ману, добар је и корнетат. Све га поједемо, не давамо ни трошинка да падне.

Кад се приближи Велигден, почну да се збирају јајца и луковиње за перашће, пробирају се покрупна, и појака јајца, и остављају се на посебно место. У тој време не идемо толко често у задругу. За Великден, облачимо нову премену, узимамо перашће и носимо по комшил'к и роднине, и они доносе при нас. Печу се јагањци у вурњу, и варе свакакве јаније. Из град дооде госје, и село се нап'лни с народ. Сви су радосни и добри, никој се с никог не расправља. Ми деца излазимо у село и цел д'н се не свртамо дом. Цел д'н се т'лцамо с перашће, чија перашка строши - он узима, кому стоше - он дава. Буде давање, узимање, карање и викање. Некоји на превару троше, некоји потурају дрвена јајца. Цел д'н само перашке једемо. Најблага су јајца за Великден!

Баба ме ока: „ Дете дојди да једеш месце, одвојила сам ти месчинку, доста једе таја јајца че се окрупиш“. Јок! Тија д'н једемо само перашће.

Предвечер, чим дета Трајко тупне тупанат, збирају се свирачи насред село, започиње оро. Нагрне народ из свете мале, девојће премењене у забање, свилене и шарене престиљће. Жоржетне шамије сас читће заћитене, младе убаве, насмејане, вачају се у оро, и кад се разиграју, на земљу не ступају. Момчетија се расправљају који че води коло, који че до најубаво девојче да се увати, често се скарају и побију. Окре колото постаре жене и мужје гледају, и чим осете да се некоји гледају или усмивкују, почну да се мувају с лактове. Ми деца трчимо, провирамо се кроз орото, наручито куде видимо да момче и девојче нешто шушкају. Шмугамо се на све стране. Т'лцамо се с перашће. Кад се растуре свирачити, и ми се поодимо. Кад стигнемо папсали оди трчање и једење, једва стуримо новете дреје оди нас, и завлечемо се у кревет...

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

петак, 14. април 2017.

Велики петак и "провирање" у Пироту



Данас је Велики петак. Дан за одлазак у цркву и обавезно „провирање“ испод гробнице Христове након дугог чекања у реду који се протеже до саме улице. Стари је пиротски обичај да се тог дана, под плаштаницом која изображава намучено тело Христово, тек скинуто са крста, изговори у себи тиха и најважнија молитва... Када је 1879. године у тек ослобођеном Пироту стигао прота Димитрије Цветковић из Јагодине, приметио је да у нашем граду има необичних побожних обичаја који потичу из Јерусалима и са далеког православног истока, а каквих нема у остатку Србије. Нико не зна када су и како они доспели у наш град. Можда су их увели грчки митрополити фанариоти, можда пиротске хаџије или пак калуђери са Синаја који су живелу у Пироту до прве половине 19. века. Један од тих несвакидашњих обичаја, засигурно је и „провирање“ на Велики петак. Редак је и у Србији и Бугарској али га и данас има у далеким антиохијским и јелинским храмовима широм света.  

Текст: Ж. П. / фото: Тањица Перовић

четвртак, 13. април 2017.

Двоглави орао на споменику у Тијабари



Двоглави орао на споменику у Тијабари са фотографије из априла 1941. године. Имао је ниже и природније постављена крила у односу на садашњу једноглаву реплику... Изградња самог споменика почела је пре Балканских ратова а окончана је након Великог рата 1924. године. Посвећен је свим ослободиоцима Пирота из свих дотадашњих ослободилачких ратова. Да ли због поратне немаштине или само због немара, двоглави орао је потом дуго чекао да буде постављен (на старим фотографијама види се да је на његовом месту стајало звоно). Тек октобра 1938. године пиротско Удружење резервних официра и ратника прикупило је одређени прилог „да доврши овај започети споменик, на чијем ће врху стајати величанствени двоглави орао у полету као симбол нашег националног стремљења. На све четири стране биће украсене четири мермерне плоче са потребним натписима.“ У свом апелу, који се данас чува у Архиву Старе пиротске цркве, они позивају Пироћанце и све пријатеље, доброчинитеље и доброжелатеље овог краја, да се својим новчаним даром укључе у акцију и припомогну довршење споменика: „Тиме бисмо овековечили нашу безграничну љубав и поштовање према палим светлим жртвама, на чијим се костима утемељила наша уједињена моћна и славом увенчана Краљевина Југославија, у чијем данашњем процвату и сјају, заслугама палих, ми данас слободно дишемо и живимо. Овај споменик, подигнут је у овом граничном граду, служиће још будућим поколењима као вечита жива искра, која има да подсећа на потребе жртава у стицању и одбрани слободе...“. Двоглави орао није дуго стајао на почасном месту у Тијабари. У „Споменичком наслеђу“ Радмила Влатковић пише да су „бугарски фашисти 1941. године оскрнавили ово споменичко место, скинули скулптуру орла и однели га у непознатом правцу“. На основу сећања старих суграђана, орао је том приликом миниран (Снежана Бранковић, „Прошлост мог завичаја“). Пре тачно тридесет година израђена је садашња, знатно другачија реплика, док ове, 2017. године Завод за заштиту споменика планира комплетну обнову споменика.    Ж. П.

субота, 08. април 2017.

Дан окупације Пирота

Немачки војници испред споменика
у Тијабири 1941. године (фото: Слике
старог Пирота/Марјан Ћирић)
На данашњи дан, 8. априла 1941. године немачке трупе су заузеле скоро сасвим опустели Пирот. Народ се претходних дана увелико исељавао и повлачио ка оближњим насељима и виноградима. О тим првим тренуцима владавине фашизма у Нишављу др Јован Ћирић је у свом дневнику забележио:

"Уторак и среда. Никад у свом животу нисам доживео толико колико за ова два дана. За време бежаније у Христинином винограду у Будинделу писао сам јуче провизорни дневник (на посебној хартији) за 8. Април. Овако пишем: црни уторак! Све је одлетело у зрак. Ништа није у уравнотеженом положају, ништа није у колосеку – рат! Страшан рат пали, хара и прешао је и преко наше територије... Пирот је евакуисан, напуштен. Јуче по подне око три сата, тек што сам стигао можда до Чумине чесме, немачке моторизоване снаге, тенкови, ушли су у Пирот. Наше трупе су за непуних 24 часа разбијене потпуно и много јединица је уништено, премда су се војници, иако голи и без механизације, изврсно држали. Причао нам је сутра дан (деветог априла) увече Мића с још једним другом, који су се брадати, измучени вратили с фронта (преобукавши се у цивиле), причали су о страхотама рата: „та и та чета уништена, та и та десеткована, овде је пуковник побегао, овде командант“, али су се једнодушно слагали и на сва уста грдили кукавички и неспремни командантски кадар... Осмог априла сам још до три сата (по подне) био у Пироту. Узбуна је много, нисам их бројао, преко шест, уосталом цео дан је био једна врста узбуне. Авиони целог дана круже. Противавионаца нигде, осим што се чује неко тракарање из пешадијских митраљеза и пушака... Као што рекох немачки тенкови су по подне ушли у Пирот. Комора лудачки бежи, војници остављају каре пуне граната и са коњима беже, пешадија у нереду одступа. Кад су тенкови улазили у Пирот, посматрао сам град с једног брдашца код Жуковског моста; кварт око касарна био је сав у диму. Чуле су се јаке детонације. Ваздух јечи. Куршуми звижде. Митраљези негде ужурбано клокоћу... Време је веома лоше, снег. У априлу је то реткост, али све се устремило против нас, посебно против избеглица... Деветог априла послали смо старије жене у град да испитају како је. Предвече, као што рекох, вратише се ратници Мића и онај његов друг и причаху о рату. Жене су реферисале: Пирот је пао, у њему је немачка војска, људи се враћају у своје домове, Немци никог не дирају, варош се пљачка, улице су пуне аутомобила, Пиротом пролазе мотомеханизоване јединице и тенкови: на стотине. Подстакнут овим, а можда још више лошим временом и ја се још истог дана увече вратих у Пирот. Увече сам са страхом легао, притиснут свим оним причама о обијању кућа и дућана од стране „културних“ Немаца. Стварно, спавао сам добро, али атмосфера заробљеништва све ме више обмотава."

Ж. П.

петак, 31. март 2017.

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота (3)

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Сарајевска „Просвета“ имала је у Пироту свој веома снажан и организован одбор сачињен од угледних градских доктора, учитеља, професора, судија, официра, свештеника, занатлија. Засебне одборе имала су чак и поједина села. У нашем крају чланови Просвете организовали су многа предавања, концерте, вечерње течајеве, читаонице... Нарочита пажња је посвећивана подизања нивоа народне свести о здрављу и хигијени што се види и са овог плаката. Још од ослобођења од Турака, у овом важном послу учествовали су и пиротски свештеници, о чему сведоче бројни дописи, наредбе и здравствени часописи који су редовно стизали на адресу градских и сеоских храмова.


Предавање у пиротском хотелу Еснаф 1933. на тему „Данашња Немачка“. Те године у европским државама владао је велики страх од бољшевичке анархије која је моћну руску царевину преко ноћи довела до цивилизацијског дна. Истицани су супротни примери, попут немачког националсоцијализма и мала ко је слутио да ће, управо из њега, изронити још једна гнусоба опустошења која ће ускоро читаво човечанство завити у црно. 

(Ж. П / Архив Старе цркве у Пироту)

субота, 25. март 2017.

У одбрану владике Никанора

У Архиву Старе пиротске цркве постоји петиција свештеника из пиротског намесништва у одбрану владике Никанора сачињена 1902. године. Занимљива је по томе што су сви њени потписници годинама трпели преку и неугодну нарав овог енергичног архијереја. Ћутке су подносили његове казне, грубе и неодмерене речи чак и они стари протојереји који су по годинама и заслугама могли да му буду родитељи. Зашто га сада сви они бране? Зато што је Никанор, и поред свих своји личних слабости, био правоверан и пожртвован човек, велики ревнитељ који је себе много давао и исто то тражио од других. За кратко време постигао је огроман успех у обнови своје епархије и новослобођених крајева, успех који би могао да се мери нечијим вишедеценијским радом. Овим свештеницима-потписницима је црквени поредак и успех био изнад личних страдања и освета, изнад оног "пуног чанка" који све нас често паралише и претвара у безгласну масу, неспремну на икакав подвиг и жртву ради истине, ради правде, ради човека који недужно страда. „Слава ти уважени Архипастиру наш!“ њихова је последња реч о плаховитом и нервозном пастиру. Ако сам добро избројао, међу њима су имена и пет свештеномученика из Великог рата. Ж. П.


петак, 24. март 2017.

Црешња раница


Ми у Парасиње имамо лозје, а у њега деда насадил много црешње, свакавке врсте, али до колибуту уз љиљакат скрила се једна раница, и затој сваку годину остане непокрадена.
Баба као да знаје тачно д'н када сазрева, измкне се одома, узне крошњицу и цедило, па право у Парасиње. Црешњата неје голема и згодна за брање, она ју оч'чка све до зрно, ни за тичичи не остаји да се омрсе.
Кад се врне с п'лно крошње, одма одвоји једне шаће за мен, једне за гробишта. Изброј колко деца има у комшил'к и толко врзанице напраји. Заврне престилку, натура врзаницете, и иде да ји раздели. Она не проба, нече да се мрси док не раздели, тој је њоњо правило. Не мож да ју накараш ни да лизне, ни на уста нече да принесе, а много воли црешење.
Кад све раздели, и кад се врне, насмејала се и с уста и с очи, мило вој што је толко деца зарадовала. Малко црешње, али за радост много. Стварно су малко! Зато ја мојте једем пол'к, једну по једну, и све огулим оди кочичкуту, да ништа не остане. После и њу исисам, кад ју извадим из уста, она бела као да је сас сапун омијена.  Деда и не приоди, скомина му! Не знам кво је скомина, али знам да сака да има повише за мен.
Кад појдемо на гробишта, понесемо цвеће, свече и црешњете. По цел пут ћутимо. Баба ме држи чврсто за руку, и како се приближавамо до гробиштата почне да ме попушта, и на крај ми испушти рукуту.  Почне често да уздашиња, а лице вој се засивеје, па вој само очи зацаклеју п'лне сас с'лзе. Отидемо право на мамин гроб. Кад стигнемо она јако, д'лго и тешко узд'не. Знам да би руцнула, толко вој се насабрало. Руцнула би, па би се свити споменици затресли, и свити мртавци преврнули, али не смеје од мен, да ме не уплаши, да ме не потресе. Запали свечу, тури цвеће и црешњице на крсат, па га пригрне, и т'г окне: „Ђино, черко, дигни се! Маћа ти дошла! Дигни се черко, черку сам ти довела! Дигни се черко да видиш колка је порасла, и црешњице ти донела!“
Ја само гледам у њу, да не падне, да вој се не слошеје, и цело време ми трнци прооде од нође до главу. Не смеје много да се задржава, плаши се да се ја не развикам, па брже отодимо при брата вој Младена. И при њега запали свечу, тури цвеће и црешњице, па седне до к'рсат, а с'лзе крупне и жешће течу вој низ образ и падају на земљу, праве вир у њу. Она му нешто пол'к казује, ја се изм'кнем. Они су рано остали сирочетија без маћу, она га је чувала, саветовала и подучавала. Са га сигурно пак нешто саветује. За њега увек каже: „Сирома мој брат, здрав је у земљу отиш'л. На силу је душу испуштал“.
Отиде још до неколко роднине, однесе им црешњице, и врне се при Степу, дединог братанца. Њему остави највише црешње, и моли га да пази и чува Ђину. Они су се много волели, и са лежу јед'н покрај другог.
Кад излезнемо на пут, она ми туру у шаку још неколко црешњице. Мен ми се не једу. Затој једну по једну, ја и све испуштим. А она сад иде некако чврсто, л'ко, растеретено и распричује се. Л'кнуло вој. Однела је кво је имала, казала је кво је мислила, и са ми казује како се за деду удавала кад је имала шеснаест године. Казује, казује, па се усмивне. Као да је у царску кућу отишла, а не у скромну и сиромашну. Гледам ју такву понасмејану, тужну и веселу, па ју питам: „Бабо, колко је срце у човека?“, погледа ме она сас још с'лзне очи, па ми рече: „Синко, срце је големо, колко у њега тураш. Што повише тураш, оно поголемеје, и може да буде много големо, ако га много п'лниш.“
Боже, колко ли је њоњо срце?! Кво све у њега има кад јој је све добро, и све убаво?!
Држи ме за руку, а рука ми топла, у груди ми топло од њоњу руку, од  њојан поглед, од радост што више неје толко тужна, и што се усмивује. Мора да сам и ја нешто у моје срце турила, а де нес'м ни осетила.
А раницата? ... Осушила се! ... И да се неје осушила, нема кој да ју дели, а нема ни коме. Дан'с се деца не радују на црешње. Променило се време, променила се и радос. 

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)