четвртак, 19. новембар 2020.

Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације - II

Антифашистички протести у Пироту
27. марта 1941.
Прошло је готово два месеца како је група пиротских интелектуалаца и пријатеља Пирота, међу којима има и академика и више универзитетских професора, послала отворено писмо на адресу управе града и Народне библиотеке у Пироту. До дана данашњег није испуњен ни један захтев, нити се ико од одговорних у својим саопштењима осврнуо на сам садржај отвореног писма и на оно што је заиста спорно у раду Пиротског зборника – паушална и тендециозна интерпретација историјских чињеница према којој се, уз мноштво научних пропуста, износе тврдње да су Пироћанци бугарску окупацију 1941. доживели као ослобођење, повратак у своју реалну отаџбину и природно окружење, а где су покрети отпора тек само реметили новонасталу бајку и својим акцијама изазивали (праведни) гнев окупатора, пројектован над недужним цивилним становништвом. Нарочито је проблематично вишегодишње грубо и охоло игнорисање сваке критике која је пристизала на адресу Пиротског зборника (иако је научни часопис у обавези да публикује реакције на већ објављене текстове)... Зато смо покренули рубрику „Реч струке и старих Пироћанаца“ и ево, већ стигли до другог наставка. Срдачно се захваљујемо новим потписницима отвореног писма, нашем Пироћанцу проф. др. Бранимиру Стојковићу (са Факултета политичких наука у Београду), српском писцу Николи Маловићу (добитнику бројних домаћих и иностраних књижевних награда), Марији Ђенић (мастеру права из Бабушнице). Срдачна захвалност и ауторима нових прилога које вам овом приликом представљамо:
 
Дуња Чинче (Душица Јонић) рођена је у Пироту 1936. године, као најмлађа кћи чувеног пиротског трговца Младена Јонића. По занимању је глумица и сликарка. Домаћој јавности позната је по улогама госпође Хаџиславковић из серије „Бољи живот“ и Јане Стојковић из „Породичног блага“. У Народној библиотеци у Пироту отворен је легат под њеним именом, у знак захвалности на дариваној богатој и драгоценој породичној библиотеци. Дуња Чинче је током саме окупације окончала почетне разреде основне школе:

У то време смо се звали по бугарском, име, очево име, и без „ћ“ презиме, тако да сам ја била Душица Младенова Јонева. Не сећам се како ми се учитељица звала. Црна и груба жена је и била. Учила нас је песмице, наравно, све бугарске и све на бугарском. Певали смо: „Аз с`м Б`лгарче, обичам нашти гори зелени, Б`лгарин да се наричам, прва радост е за мене“. Ту песмицу сам упамтила, као и сва деца из тог времена. Била је и једна песма о њиховом престолонаследнику, из ње памтим једино стих „на ангелче прилича“, што у преводу значи да је он личио на анђелче. То је све чега се сећам из школе.

У нашој кући се врло србовало али наши родитељи су били веома мудри, децу су чували од ружних речи о тренутној власти, јер су знали да би ми могли да имамо ружне последице ако бисмо рекли нешто лоше о окупаторима у школи или у граду. Једино што смо у кући певали „Тамо далеко“ али са још једном строфицом коју је отац придодао: „Браћо Французи, напун`те топове, да отерамо Немце, и Бугаре лопове“. Наравно, строго у кругу породице, и само у извесним ситуацијама.

Етко
Имам један занимљив податак из тог доба о мом брату Сретену Јонићу. Њему је надимак био Етко, сви су га као Етка знали, он је две и по године старији од мене. Наравно, и Етко је ишао у бугарску школу, али ево шта се са њим тада догодило. Бугари су имали веома ружне војне униформе, за разлику од српских официра који су, сем лепих униформа, имали и сабље. И сада, Етко је имао учитеља који је једном приликом питао сваког појединачно шта ће да буде кад порасте. Дечак који је са Етком седео у клупи, то је баш наш први комшија, рекао је да ће бити пекар. „Отлично, отлично!“, похвали њега учитељ па затим пита и Етка, који му одговори: „Ја ћу да будем официр!“. „Ммм, отлично, б`лгарски официр!“, учитељ се обрадова али Етко тада рече: „Нечу б`лгарски, очу да будем срћски“. И каже зашто, јер хоће да има сабљу. Много смо били мали, откуд дете да зна, њему је било до униформе и сабље. Међутим, пошто је Етко рекао да неће да буде бугарски већ српски официр – учитељ њега ошамари, а онда су и сви ђаци морали да изађу из својих клупа и по реду да му свако опали по шамар. Потом га је учитељ водио из одељења у одељење, тако да је Етко тог дана дошао кући са надувеним обрашчићима. Ја у то време нисам још била пошла у школу. Он је био у првом или другом разредну основне, тек је пошао у школу.

Знам да су током окупације прогањали наше попове, иако су и они православци. Мислим да тада није било оскудице у храни, изгледа су они на тај начин поткупљивали Србе да прилазе њима. Али то је сада моје резовновање, не тада. Много сам ја у то доба била мала и неупућена у политичке односе. Знам и да су нашу породицу нешто много глобили. Нас је шесторо деце у кући било. Ја сам најмлађа а Јован најстарији, тако да је велика разлика између нас. Бата је нешто мутио са српством па су га затварали. Тата је пуна кола свиле однео неком да би извадио бату из затвора, јер они су падали на свилу. То сам ја чула од мог тате, ми смо били врло блиски. Зато сам након његове смрти узела породични надимак за своје презиме. Тако да сам и данас, званично, Дуња Чинче. 


Др Немања Девић је српски историчар млађе генерације. Запослен је као истраживач-сарадник у Институту за савремену историју у Београду. До сада је објавио близу 20 научних радова, примарна област његовог интересовања јесте историја српског народа у Другом светском рату.

Реинтерпретација догађаја, критичко вредновање постојеће историографске продукције о појединим проблемима и откривање нових историјских извора и нових погледа заснованих на новим научним методама нису непожељни, поготово у освртима на период 1941-1945. године. Напротив. Историографија и завичајна публицистика из периода социјализма нису дали ваљану и избалансирану слику српске ратне драме. Међутим, нова питања и нови одговори траже и другачији приступ у методологији, не једноставну замену једног (пропагандног) наратива другим. Неки од радова Горана Николића, ипак, као да пружају другачију тежњу. Потреба за отклоном од црно-белих слика прошлости, проистеклих из локалних хроника НОБ-а је јасна, као и додатна истраживања и употреба нових историјских (пре свега бугарских) извора. Али, да ли је критички отклон потребан и према њима, или само према домаћим изворима? Анализирајући два неуобичајено обимна рада Горана Николића о Другом светском рату у пиротском подручју (''О досадашњим истраживањима покрета отпора у пиротском крају током Другог светског рата'' и ''Пиротска гимназија и пиротске прилике 1941-1944''), стичемо закључак да је, надамо се ненамерно, он управо упао у такву замку. Док се у изворе партизанске или пропартизанске и српске провинијенције оправдано сумња или им се прилази са опрезом, тврдње изнете у бугарским изворима узимају се често здраво за готово, понекад без јасне дистинкције између утврђивања аутентичног и веродостојног.

Николић је у овим радовима негде пак отворено пристрасан, на моменте чини се и заједљив, а иза његове критике комуниста као да повремено провејавају и критички тонови према српским елитама у Понишављу?

Поготово то долази до изражаја када се окупација посматра кроз тзв. свакодневни живот, тј кроз изучавање природних законитости којима се заклања репресивна суштина окупације. У случају Пирота, пренебрегавају се и процеси дугог трајања па се домаћим комунистима учитава чак и некакав "ирационални антибугаризам"?! Зато сматрамо да комплексним темама из прошлости југоисточне Србије седам и по деценија после завршетка Другог светског рата треба прићи опрезно и што је могуће више хладнокрвно, како нам и сам аутор сугерише - али не само уз замену једног политичког наратива другим, који је једнако идеолошки и једнако искључив. Можда притисак прошлости наводи и на један шири дијалог, или округли сто, у којем би прошлост Пирота и околине у оквиру бугарске окупационе зоне 1941-1944. била анализирана и на основу партизанске и равногорске и окупационе архивске грађе, уз ново читање постојеће историографске и мемоарске литературе? Можда би у новим околностима, а уочи актуелне годишњице устанка, ''Пиротски зборник'' могао да овим питањима посвети један тематски број. 
 

Милица Стојадиновић потиче из старих и угледних пиротских породица. Њена баба Десанка је праунука знаменитог пиротског чорбаџије Малог Ристе чија раскошна породична кућа, израђена у орјенталном стилу током прве половине 19. века, представља данас један од симбола града Пирота. Деда Симон потиче од Стојадиновића који су се почетком 20. века доселили из Сићева, ова породица је изнедрила бројне интелектуалце, међу њима и два професора Пиротске гимназије. Милица је добила име по чувеној песникињи Српкињи, рођена је у Београду, детињство је провела у Кикинди, школовала се у Нишу где и сада живи, по струци је грађевински инжењер. Као породични аманет брижно чува успомену на Стојадиновиће у соби која је опремљена у духу старог Пирота, са завичајном заоставштином, мноштвом пиротских ћилима и сувенира, породичном библиотеком која сада броји преко 4000 наслова.

Милан Стојадиновић
Првих година 20. века, не касније од 1910, у Пирот стиже Димитрије Стојадиновић из села Сићева. Био је прилично писмен за то доба те је зато и дошао до службе на железничкој станици у Пироту. Скућио се са породицом близу станице, у врло лепој градској кући са великим двориштем, трећој од зграде данашње Млекарске школе. Његов најстарији син Милан тек је завршио војну школу када је отишао у Први светски рат, не стигавши ни да оснује породицу. Отуда се није вратио, на Тијабарском гробљу постоји споменик у виду малог обелиска на коме је Миланова слика, али његови земни остаци остали су на Зејтинлику. За својим сином у рат потом одлази и Димитрије, са собом води другог сина Симона, Симу, тада ученика Пиротске гимназије. Они прелазе Албанију и стижу до Валоне где их прихватају Французи. У Француској следи лечење и опоравак након чега се Димитрије враћа у Пирот својој породици и свакодневном животу, док Симон остаје у Француској. Тамо завршава гимназију, бива запажен као вредан и паметан младић због чега добија стипендију да студира медицину коју успешно окончава.

Десанка Стојадиновић,
праунука Малог Ристе
 Након специјализиције Сима се враћа као лекар у свој родни град и упознаје тек свршену гимназијалку Десанку Анђелковић, праунуку Малог Ристе, жени се њоме и убрзо одлазе из града јер, по нострификацији дипломе, бива распоређен на службу у Сарајеву. Млади пар лепо почиње свој брачни живот у Босни, путовали су до Беча, Венеције, Словенаћке бање, Опатије. У Сарајеву добијају своје прво дете, сина Велимира, мог оца Мишу. Убрзо Симон бива распоређен за директора и главног хирурга болнице у Тузли, ту стиче право да се бави приватном праксом, да уз државни посао формира и своју ординацију. У међувремену добијају и друго дете, кћер Веру. Врло брзо, а опет по тадашњим прописима, Симону се пружа могућност да сам бира где би даље службовао, и наравно, избор је био Пирот. Нашли су кућу у свом завичају која је била погодна и за породични живот и за ординацију, почеле су припреме за пресељење.

Миша у школској униформи са
другарицама. Слика са ђачког
излета током окупације, испред
манастира код Поганова
Међутим, радост и задовољство младе породице били су кратког века. Десанка тада обољева, галопирајућа туберкулоза ју је брзо однела. Разочаран, тужан и поражен њеном смрћу, Симон оставља децу бабама у Пироту и враћа се у Тузлу. Није могао себи да опрости зато што Десанки никако није могао да помогне. Годину дана касније умире и он. Љубав и туга понекад буду толико снажни да пресеку живот. Да трагедија буде још већа, деда Димитрије, потресен смрћу сада већ другог сина, повлачи се у породични виноград у Провалији и ту следеће године умире. Тако деца остају без родитеља, Мишин званични старатељ постаје стриц Божидар Стојадиновић, млађи Симонов брат и професор Пиротске гимназије, док Веру дају на старање код мајчиних родитеља.

 Миша одраста под будним оком стрица, добро учи, уписује гимназију. И ето већ друге генерације Стојадиновића у Пиротској гимназији. Како-тако живот се унормалио, али тада стиже Други светски рат и бугарска окупација Пирота. Стриц, као професор математике и физике, није прихватио услов окупационих власти да промени презиме са „ић“ на „ов“, због чега остаје без могућности запослења током рата. У кући је имао троје мале деце и братанца Мишу, зато бива принуђен да формира малу приватну школу за ђаке којима је потребна додатна помоћ из ових предмета, тек да би некако тих година преживели. Стриц ће поново ступити на службу у гимназији убрзо након ослобођења. 

Мишина ђачка књижица из бугарске
гиманзије за школску 1943/44.

Миша тада постаје скојевац, сакрива неко оружје у помоћној кућици крај нашег винограда. Неко га је тада одао и он, са шеснаест година, бива осуђен на смрт. У његовој ђачкој књижици, коју вам достављам, на бугарском језику пише да је „Велимир Симонов Стојадинов“ те школске 1943/1944. био нередован у школи, иако је он тада већ био ухапшен. До коначне егзекуције мог оца одводе у логор на Рили. Ја га никада нисам видела да се нечега плашио, али када је у ретким приликама спомињао Рилу, мењао је поглед и израз лица. Тамо је био изложен тортури, принудном раду и животу на хлебу и води, терали су га да се пење на неке високе кранове да подмазује сајле, без икаквог осигурања ако изгуби равнотежу. Стриц некако успева дукатима, који су остали од покојне мајке, да откупи његов живот од окупатора и да га ослободи. Миша се вратио али није могао остати у Пироту. Прикључује се НОБ-у, до ослобођења земље. 

Миша (са ђачком капом на глави) у холу окупиране гимназијске зграде у Пироту.
Иза њих је биста бугарског цара Бориса, у позадини се види неки од бугарских професора.


Последња слика
у униформи
 По завршетку рата Миша се демобилише, матурира и уписује студије ветерине у Београду. Колико је породична ситуација била тешка нека вам илуструје податак да је студије завршио у војним цокулама и војном шињелу са кога је скинуо чинове. Касније је добио стипендију јер је радио као демонстратор на факултету. Дипломирао је пре рока, временом и докторирао, касније стекао титулу академика ветеринарске медицине, оснива Ветеринарски центар у Нишу а своје велико знање и искуство претаче у неколико стручних књига. Мој отац је остао везан за Пирот до краја свог живота. И мада су га звали да буде предавач на Софијском универзитету, никада није крочио у Бугарску. Трауме из затвора биле су исувише јаке. Живот је завршио у Нишу 2000. године. Изненадна смрт супруге однела је и њега, баш као некада његове родитеље...

"Пиротска соба" у сред Ниша
 То је у најкраћим цртама истинита прича једне породице и ја, као кћер и унука, заиста сам револтирана писањем Николића и Пиротског зборника. По мени, требало би му одузети сва звања и функције које има или обавља. Можда сам ја мало ригорозна, али дрзнуо се да гази по ранама и сећањима поштених људи и родољуба. Већ сам негде прочитала да је Николић некада био омладински руководилац. Мене је лично срамота због тога јер сам и сама у младости била на веома високим функцијама у омладини. Била сам увек ентузијаста, као и већина мојих другова, сви смо врло коректно и самопрегорно обављали постављене задатке. Сви које познајем из тог доба постали су вредни и поштени људи, поносни на своју младост. Ова особа не припада том миљеу.

(Наставиће се)
 
Фото: Антифашистички протести у Пироту (из књиге Миљана Манића "Равног. покрет у Округу пиротском); Немања Девић (Википедија); остале фотографије (из збирки аутора самих прилога).

петак, 23. октобар 2020.

Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације (1. део)

Пиротски Солунци пред спомеником
у Тијабари (колаж: Ж. П)
Срдачно захваљујемо драгим Пироћанцима и пријатељима Пирота, новим потписницима протестног писма. Велика захвалност уваженом Миљану Манићу, пиротском историчару који нам је први доставио своје мишљење о ревизионистичким открићима у пиротском годишњаку. Захвалност и нашој дивној књижевници Мирјани Јонић Игић, неуморном ризничару и истраживачу, највећем живом познаваоцу старе пиротске чаршије. Управо освртима Манића и Игићке отпочињемо серију објава у којима ћемо имати прилике да читамо мишљења еминентних домаћих историчара и експерата, упоредо са сведочанствима старих Пироћанаца, још увек живих сведока окупације, или пак њихових потомака. Тако ћемо заједно стварати и обликовати један живи и бесмртни Зборник, саткан од стручних мишљења, научне истине и душе старог Пирота.

1. Мр Дејан Ристић, историчар, ранији директор Народне библиотеке Србије;
2. Др Немања Девић, доктор историјских наука;
3. Ирена Илић, мастер историје, Универзитет у Бечу;
4. Борис Томанић, дипломирани историчар МА;
5. Милена Божовић Манић, новинар Радио Београда;
6. Светлана Градинац, професор српског језика и књижевности из Београда;
7. Обрен Ристић, књижевник из Књажевца;
8. Јасмина Ћирковић, дипл. правник из Београда;
9. Спира Манић, професор разредне наставе у пензији и музичар;
10. Ана Селак, адвокат из Београда;
11. Драган С. Вељковић, пуковник у пензији;
12. Весна Васић, дипл. дефектолог у пензији;
13. Лука Јеремић, политиколог за међународне и европске послове;
14. Mr Ph Ана-Марија Антић, оснивач и директор здравствене установе Апотеке "Антић";
15. Мирјана Гавриловић Манић, дипл. хемичар у пензији;
16. Mr Ph Андреја Светозаревић Вуков, дипл. фармацеут;
17. Драгана Борисављевић, дипл. физико-хемичар, кћерка покојног Ранка Живковића;
18. Милица В. Стојадиновић, грађевински инжењер, из породице Малог Ристе
19. Персида Бараћ, пензионер
20. Prim dr mr med sci Драгана Вукосављевић, специјалиста медицинске биохемије, Београд

(шири списак потписника и садржај протестног писма можете прочитати ОВДЕ)

Миљан Манић је историчар из Пирота. У Историјском архиву Пирот почиње са радом 2000. године, био је директор ове установе (2006-2009), потом шеф њене спољне службе, са звањем вишег архивисте. Члан Управног одбора „Удружења историчара Пирота“ бива од самог оснивања ове организације 2014. године. Манић дуги низ година истражује и проучава локалну историју, до сада је објавио више књига којима пружа свој драгоцени допринос завичајној и националној историографији: „Пиротски времеплов“, „Мој предак у Великом рату“, „Равногорски покрет у округу Пиротском“ и „Бесмртници – споменица изгинулим у ратовима 1912-1918.“ Још увек предано ради на свом капиталном делу о знаменитим Пироћанцима. Мишљење историчара Манића добили смо још у марту ове године, ових дана и одобрење да га јавно публикујемо:

Полазећи од неспорне чињенице да су пиротски крај и територија Горњег Понишавља одувек били део српског националног, културног и политичког простора, за шта постоје многи докази, почев од Средњег века, периода Првог српског устанка, периода ослобођења и стварања модерне независне српске државе – свако друго тумачење сматрам нестручним, неодговорним и неумесним. Србија је била та која је ове крајеве увек ослобађала, док су је други, у овом случају наши источни суседи, три пута окупирали и присвајали.

Период 1941-44. у коме је пиротска гимназија радила под окупацијом и била у саставу школског система бугарске државе, не може се посматрати у континуитету са гимназијом која је радила у Пироту, у Краљевини Југославији пре почетка рата и окупације. Самим тим и гимназија која је почела са радом након ослобођења и завршетка окупација, не може бити у било каквој вези са оном која је радила за време окупације, осим што су се налазиле у истој згради...

Што се тиче пак објављеног текста у Пиротском зборнику, за који сте затражили моје мишљење, оно се може сажети у следећем: Не желим да мислим да иза таквог текста стоји нека скривена намера или жеља за сензационализмом, већ да је у питању незнање, неразумевање историјских процеса као и узрока и последица истих, некритички однос према историјским изворима који су коришћени, или пак нису, при састављању таквог текста.


Мирјана Јонић Игић је књижевница из Пирота, пореклом из старе пиротске породице Чинче. Врсни је познавалац старе пиротске чаршије која у њеној дивној нарацији чудесно васкрсава. Поседује импресивну ризницу завичајних фотографија, књига и докумената, мноштво аудио записа на којима је бележила своје разговоре са старим Пироћанцима. Мирjaна је до сада објавила више књига, збирки песама, позоришних комада, књижевних прилога. За завичајну историографију нарочито су драгоцена дела: „До пакла и назад – сведоци историје“ (о људима из Пирота који су преживели Солунски фронт), „Ратни дневник Петра И. Панчића“ „Мале градске приче“. Своје мишљење нам је доставила 19. октобара ове године:

Дуња Чинче, трећа лево од учитељице

Имам фотографију моје тетке Дуње са бугарском учитељицом на кеју, ту доле на травњаку, види се Големи мост иза њих. Она се сећа песме коју су певали на часу. Не могу да је поновим целу али суштина песме је „аз сам Б`лгарче“ и поносна сам на „мојти гори“, за мене је највећа срећа и слава да будем бугарско дете. То је суштина песме са којом се почињало, са којом се учило, са којом се завршавало предавање у школи. И моја друга тетка је још жива, деведесет година има, у Београду је. Она је била ђак старијих разреда. Њих две, од њих шесторо, још увек су живе. То је било тако нормално. Нормално је да кад неко заузме неко подручје, на које је одувек бацао око, и коначно га добио, да покрене сваку могућу пропаганду да би убедио људе у оно што ради. Ја имам једну књижицу из тог периода, куцану на папиру па укоричену. Добила сам је од мог бившег професора, још увек живог, Николе Николића, сликара и професора. Била сам његова прва генерација ђака, тамо давне шесдесет и друге године, у седмом разреду. Та брошура се зове „Пиротскијат окр`г и неговото населеније“ и она пише о Пироту и околини као бугарским крајевима, да су њихове школе, да је све што је урађено и изграђено у Пироту, њихово дело. Кад неко запоседне нечију столицу, нормално је да се бори да је задржи. И то није нешто што мене чуди или љути. Говорим овде о људској психи, о државној политици. Друга је прича да ли је то исправно, да ли су ти окупаторски налети исправни. То је сад друга прича. Овде говорим само о томе: дошли су, заузели, прогласили својом територијом. Сва даља пропаганда иде уз то. И прати тај чин.

У Пиротском зборнику је поменут мој теча Драгослав Петровић, као студент. Он је од Д`лгошијиних. То је стара пиротска породица, једина у овом крају која слави Светог Харалампија. Веома богата, побожна и коректна породица. Остали су у сећању старих Пироћанаца по томе што се код њих слава славила три дана. Првог дана дође свештеник, пресече колач и чинодејствује. Тог дана су Д`лгошијини постављали столове у свом огромном калдрмисаном дворишту, само за градску сиротињу. Њихова авлија била је препуна тога дана. Били су велике газде, поседовали дућане, трговине, препродају ћилима, имали су и услова да тако нешто ураде. Тек сутрадан, долазили су углађени гости, виђенији варошки људи. Трећег дана, што би рекле наше бабе, на рукавичће – јер оне кажу: слава, па патерица, па рукавичће – тог трећег дана долазио је комшилук, родбина и сви остали. По томе су Д`лгошијини били познати у Пироту. Е, сад, мој теча Драган је био најмлађи, он је рођен маја 1920. године. Када је почео рат, све је ово овде постало бугарска територија, па је тако и он постао бугарски држављанин. Ко није желео да прихвати бугарско држављанство, и ко је имао услова да оде, напустао је школу и настављао школовање у Алексинцу[1]. Зато је он, као бугарски држављанин, морао након школе да служи војску, да се одазове регрутацији. Уместо тога узабрао је да оде на студије медицине у Софији и тамо је дипломирао на очној хирургији. Касније је био директор у „Драгише Мишовића“ у Београду, па је потом отишао у иностранство. Имао је тамо две своје приватне клинике и био чувени очни хирург, сада у марту је умро у Женеви. Иста прича је и о мојој фамилији, чувеној пиротској браћи Чинче, Панти и Младену, који су такође поменути у Пиротском зборнику као родитељи ђака бугарске гимназије. Младен није имао никога од синова на студијама у Софији, али деда Панта већ јесте. Његов најстарији син Михајло је, као и теча Драган, из истих разлога отишао у Софију, уписао ветерину и дипломирао, касније као ветеринар живео и радио у Београду, до своје смрти. Значи, то је био разлог због чега је било тако како је било. Ту није било много избора: или ћеш да обучеш бугарску униформу и да ратујеш против своје браће или да тражиш неки други излаз. И овај је био најбезболнији. Ја са чика Миком нисам о томе причала, никад посебно, али теча Драган ми је причао о томе, да је једини излаз био да студира.

Када су Немци окупирали Пирот, завладао је велики страх у народу. Људи их нису разумели, не знаш шта ти говори, шта тражи од тебе, не умеш да му одговориш ако уђе у твој дућан или двориште, може да те убије због неспоразума. Владао је велики страх од непознатог. Миливоје Антић је био чувени пиротски трговац, имао је дућан преко пута суда и гимназије. Његова жена једног јутра устала на ћошку, ту преко пута Гимназије била је чесма, али не ова садашња, већ са друге стране, мала бетонска чесма одатле се точила вода, десетак корака од њихове капије. И види она два бугарска војника како се умивају, пљускају по лицу и пију воду, чује их да разговарају. И она сва пресрећна, помислила да је то наша војска, утрчи у капију и каже: „Леле, нема ђи више онија мутавити, са су дошли наши, че се разберемо кво орате“. То ми је причала њихова унука Милица Петковић, моја велика, сада већ покојна пријатељица. Бугари јесу управо играли на ту карту, да су они „наши“. Зато је у граду био велики мир. Зато је мој отац пушио цигаре „Златен Пирот“, зато је деда нормално држао дућане и радио, и није било никаквих проблема. Зато су из Бугарске долазили да купују робу из Пирота, јер је та иста роба била дефицитарна чак и у Софији.

Али, кад се видело да та асимилација не иде тако лако, кад је већ она друга половина рата дошла, онда се и прича окренула наопако. Прво су почела насиља по селима, и највише по селима. Причала сам ти раније како је сеоски кмет морао да преводи окупљеним сељанима заповести које је издавао бугарски командант задужен за то село. И сељак један из реда, кад је чуо које су све нове забране, а он каже: „Опрем добро, кмете!“. Бугарин се окрене и пита шта је овај рекао, а кмет у страху да не изгуби и он главу каже: „Ма рече: с`гласен сам с`с вас.“ Те забране, које су почеле да се уводе, биле су повод за нове одмазде, и прича се полако окренула наопако. Тај злогласни Стојанов, за кога су сви причали да је свакога дана морао некога да убије. То је био човек коме је крв била у очима, који је морао свакодневно да види крв, па макар куче убио. О њему су се страшне ствари причале.
Ђока Кучкадин на
радном месту пољака

Покојни деда Ђока Кучкадин, имам преко двадесет снимљених касета само са њим, њега су хапсили због тога што је у тој другој половини рата, тајним стазама пребацивао кријумчаре, који су кријумчарили робу за препродају, кад је већ почело да понестаје, када Пирот више није био златни, обећани град Елдорадо. И он је имао користи од тога јер су му плаћали да их тајним стазама преведе. Био је пољак, чувао поља и шуме, знао је сваку стазу и богазу. Али га ипак ухвате и затворе. И питам га ја, јеси ли имао проблема у затвору, а он ми каже: „Мене деда ми ме откупи од стражари с големе паре. Сви су тада имали по неку залиху, то је традиција у српском народу. Због честих ратова свака кућа је имала скутану бар ж`лтицу, две, зависи од тога колико је сина имала. И у рату, невољи, ушије им се по једна ж`лтица у дреје, да им се најде, за не дај Боже. Али деда даде све скутане ж`лтице и поткупи бугарске стражаре да ме не би тукли и малтретирали. А ја сам слушао крике и урлање из затвора. Јер тамо нацртају на зид мердевине и кажу ти: качи се уз њи, и бију те док не паднеш у несвест. Па како да се качиш уз с`лбу нацртану на зид? Или нацртају на зид коња, и окају: јаши конето, па те онда опет бију. А ти како да узјашиш слику? Али, мене деда спаси, даде големе паре.“ 

 

Пироћанци на принудном раду у Бугарској,
са леве и десне стране стоје стражари

 Бугари су Пироћанце водили у трудовнике. И нису сви у том заробљеништву имали среће, као рецимо мој свекар кога је рат затекао на одлужење војног рока у Суботици, где је служио као аутомеханичар и возач неког ђенерала. Он је као ратни заробљеник спроведен у Немачку и распоређен код газде коме је сво време рата одржавао пољопривредне машине и дивно живео у његовој породици. Газдарица је водила рачуна о њему као о свом рођеном сину, из мајчинске љубави, надајући се да неко тако брижно поступа и ка њеном сину, због кога је много бринула, о коме ништа није знала сем да је на Руском фронту. Међутим, Какаламба, отац покојног Љубе Какаламбе, говорио је да је у Бугарској проживео прави пакао. Живели смо у ограђеним баракама и градили железничку пругу и путеве, говорио је. Ако идемо негде далеко они нас утоваре, одвезу и истоваре, ако не, иде се пешице. Вукли смо као стока по цели дан колица пуне земље. Како сване, тако кренемно да вучемо, да вучемо. Под стражом радиш, кад те опекло сунце, кад те бије киша, немаш паузу, немаш одмора до мрака. Стриц моје мајке је такође био трудовник у Софији, био је јако млад тамо се прехладио након неког рада, добио туберкулозу и касније окончао. 

Пиротски Јевреји на
принудном раду у Бугарској
Деда ми је причао да су Бугари 1942. године спроводили са железничке станице кроз град заробљенике са југа Србије, ваљда су ноћили у касарни, чекали други воз, па настављали даље на принудни рад. Било је много заробљеног народа и наоружаних стражара са обе стране колоне. Народ, дућанџије, изашли сви, гледају, нико ништа не коментарише. Поворка застаје због воде код чесме на Гушевици, управо ту где је деда имао своје бројне дућане. Један од заробљеника тада искористи непажњу стражара и јурне према Доњој мали, низ улицу која води до Град`шничке реке. Како је он почео да бежи, стражари појуре за њим, а деда брзо зграби за руку неког дечкића из колоне, мршавог и недораслог, уведе га у дућан и сакрије на спрату, који је служио као магацин робе. Ови ухвате сиротог бегунца и продуже са колоном даље. Комшије су ћутале, нико ништа није приметио. Увече деда доведе дечка кући. Имао је шеснаестак година, звао се Мика. Био је из Врања и испоставило се да деда познаје његовог оца, да су некад давно трговали заједно. По поверљивом човеку пошаље му поруку да не брине, да му је син на сигурном. Мика је сво време рата провео у нашој кући у Пироту, тек почетком 1945. године, деда га је послао оцу у Врање.

Било је међу Бугарима и људи који су поштовали стара пријатељства, и који су помагали. Причала сам ти раније како је мој тата ухваћен када је дотурао оружје партизанима. Кад је преко Сарлаха, понео огромну тепсију са питом, а испод ње сакривене бомбе. Бугарин један, на ћоше у Јендек малу, ту је држао бакалницу, познавао је деду и били су добри пријатељи – и одкуд је он то знао збиља нико не зна – заустави тату са тепсијом и каже му: „Иване, немој да идеш куде си пош`л, врни се дом, и то што носиш с`с тебе, врни си све дом, на лоше че излезне.“ Значи да је он знао шта тата носи и опоменуо га. Међутим, тата га није послушао и јесте излезло на лоше. Код Пејин мост цел је д`н стојал у снег бос, чека да га стрељају. Деда је хитно тог истог дана продао дућан пошто-зашто, однео торбу пуну пара у Сењак у бугарску команду, да га спаси стрељања. Моја тета Дуња помиње и кола пуна свиле, могуће да је морао касније да допуни и комплетира поклоне.
Младен Чинче са својом супругом
и шесторо деце. Јован стоји иза оца

Причала сам ти раније и за бугарског жандарма. Пироћанци нису правили разлику кој је как`в. Сваки богатији човек у Пироту, то је била традиција од вајкада, или ће да усвоји и да чува туђе дете, или ће да га издржава, или ће неку целу породицу да помаже. То је било за севап. Јер, каже: „Србин, има за севап све да уработи, иљаду чуда, али заинат, има да уработи десет иљади чуда“. Е тако је деда, између осталог, издражавао и једну сиротињску бугарску породицу, која је од старина живела у Пироту. Он је био амалин, дежурао је на пијаци или железничкој станици са канапом преко рамена. Ако ко купи нешто теже, он се понуди да му однесе кући, да пренесе на својим леђима, јер нема пара за фијакер. И од тога су живели. Ако сакупи за доручак, за ручак и вечеру већ недостаје. Имао је гомилу деце. И деда му је сваке суботе носио, или јагње или прасе, погачу качкаваља, то су тада биле велике погаче, једна по 16 килограма. Кад је био празник, посебно Врбица, сву му децу предреши, у нову одећу, у нове ципеле. Издржавао их је годинама.

Али, кад је наступио Други рат и кад су дошли Бугари, као њихов човек, амалин постане жандарм. Јер свако тражи свога, свака птица своме јату. И када су тату ухватили за стрељање, и кад је он после тога побегао у партизане, Бугари сакупе целу нашу породицу, нану, деду, четири татине сестре и брата, сво петоро деце. Построје их у двориште са унутрашње стране ограде, капија отворена, пушкомитраљези, сви осуђени на стрељање. Народ се сабира, не сме да се зауставља, надзрне, па протрчи. И ту, баш тада прође, неко би рекао случајност, Божја промисао, у жандарској униформи тај бивши амалин кога је деда деценијама издржавао. Види шта се дешава, утрчи унутра и пита дежурног бугарског војника: „Какво става тука?“ А он му каже: „Тука има шумкаџија!“ – „Ма как`в шумкаџија?“ – „Има, тука има шумкаџија, Иван се зове!“ А овај Бугарин каже: „Не, то је голема грешка! Ја у Пирот живим, знам тези хора! Те са одани б`лгарски поданици, нема при тех шумкаџија! Има тука Иван, ама тој е сега в Софија, при моја лејла, тамо работи, помага на моја лејла“. И каже им да ће сад одмах да оде у седиште полиције, да ништа не предузимају док се то не разјасни. Пошто је реч о бугарском жандару, они сачекају, он оде у Сењак где им је била команда, и потпише изјаву да тата није шумкаџија већ да га је он лично послао код своје тетке у Софију, да ради код ње и да јој помаже јер је она сама и стара. И они пусте целу породицу после његовог потписа. Која је то велика храброст, и захвалност! Могао је неко да се сети и да провери да ли је мој отац заиста код његове тетке у Софији. И шта би тада било са бугарским жандармом и његовом породицом?

Пироћанци на
принудном раду


Свашта је било. Али било је и да су људи почели да устају, да се буне. Каже неко, није било много жртава. Те тија и тија пођинул, десет њих. Једна да је жртва, у тој фамилији у којој се десила она је страшна и она већ изазива револт и шири причу даље. Десет, сто жртава, то је сто прича које се даље шире и изазивају још већи револт. Е тако је то и почело, у другој половини окупације. И нормално је да људи више нису желели да ћуте. Сад кажу било је издајника. Па било је, како да не, њих увек има. Гаша Циганин ми је причао, имам и то на касети, имао је два велика фризерска салона, мушки и женски. Било је питање престижа ићи код Гаше Циганина. Он дотеран, брчићи, отмен господин, не питај. Тај Гаша ми је причао, кад су ушли партизани у Пирот, један од њих је јахао на белом коњу, дао ми је име и презиме његово, то могу да преслушам на касети и да нађем. Он је био веома поштован јер је био веома висок функционер у партизанима. Међутим, каже Гаша, не пројде малко, стурише га од коњатога и стрељаше га, да сви виде. Питам га што и ко га је стрељао. Па стрељаше га партизани, он је работил с`с Бугари, седел је на две столице.

Место на коме је коњима жива
растргнута Јерина Николић
из Крупца почетком 1944.

Ратно време носи различите приче, и не може да буде идеално, не може да буде све потаман. Кад ти дојде у кућу чужда рука, колко год да те чеша, не може да знаје куде те сврби. И да те чеша и да те тетоши, теби смета, неје твоја рука. А кад те још огребе, па ти пушти крв, у теби изазове бес. А кад се роди бес, он роди и одговор. Истина је да је било људи који су одлазили у партизане, који су хапшени и убијани, мучени, било је свега што носе ратне недаће са собом. Нормално, тако је било у целој Србији. Не може нико да каже да је Пироћанцима било лепо. То је већ смешна лаж. Нити може неко да каже да је све прошло без злочина, без побуне и одговора народа. Јер да је тако било, не би било ових гробова, не би било сећања на то зло. Нити су Бугари заборавили, нити су Срби заборавили ону чувену голготу 1885. у Пироту, ни Први рат, ништа није заборављено. То се само провлачи и растеже, вуче, провлачи. На жалост, без икакве потребе. Апсолутно без икакве потребе. Ја ћу те поштовати, било преко које црте да живиш, само буди човек. Што те не би поштовала?

Случајно сам у возу 1961. године упознала Бугаре, оца, мајку и ћерку. Заједно смо у купеу били ја и мој брат са њима. Жена је била певачица, друга жена овом човеку. А он директор бугарске фабрике оружја, са врло високим чином. Мени то онда ништа није значило, била сам тада ђак првог разреда гимназије. Ми смо путовали заједно, они су продужавали за Пољску а ми сишли у Београду. Разменили смо пре тога адресе са овом девојчицом, она је моје годиште, звала се Марија. Касније је стално долазила код мене, а ја сам десет дана за новогодишње празнике била код њих у Софији, становали су преко пута тадашње Југословенске амбасаде. Постале смо врло блиске пријатељице. Последњи пут смо се виделе пре 15, 16 година. И ето, у таквим случајевима видиш да нема разлога за било какво злопамћење, имовинске спорове, али само ако човек то заиста хоће. Јер шта значи једној држави хоће ли имати неких двадесет километара више од територије? Ништа.

Ено га Света старац. Мислим да није жив, да је умро. Знам га још од младих дана. Радио је са мојом мамом. Долазио је код нас кући, никад се није женио, стари момак. Умео је да ме заустави на улици, да се пожали, да затражи правну помоћ да му нешто напишем, то никада нисам хтела јер је он тип човека који тужи све и свакога. Кад је на гробљу сеоском сахрањена нека баба, а он узео сантиметар, шнајдер је иначе, измерио и израчунао да баби прелазе прсти у њихову гробљанску парцелу. Тражио је да се баба ископа и да се помери за десет центиметара. Света старац је ушао у легенду и варошку пословицу: „Ајде бре! И ти ко Света старац!“. Чим би сазнао за неки пропуст у предузећу у коме је радио, Света старац је пресавијао табак и поднесио тужбу. Предузеће му је на крају доделило стан у насељу „Чешаљ“, само да више никога не јури и не пише пријаве. Света узео стан, па каже: „Хвала ви за станат, ал тов не значи да че ми запушите уста и скршите оловкуту!“. Тако је радио до смрти. Има таквих људи, али ја мислим да је време да се с тиме стане у бугарско-српским односима. Мада, можда се то уствари већ испуњава реч Господња, о временима која су пред нама.


Наставиће се...


[1] Прим. Ж.П: Под овим ђацима, који су своје школовање наставили у унутрашњости Србије, треба подразумевати пре свега децу државних службеника (чиновника, просветних радника, свештеника) који су скупа са својим породицама напустили Пирот, пре или након саме окупације. Међу њима има и оних који су били животно угрожени, попут учитеља Димитрија Ранчића или свештеника Србислава Ђорђевића („Наши у белом свету“, Митић, стр. 37, 144). Већина је отишла из Пирота одбијајући понуђену службу у бугарским институцијама, зато што би њихов даљи рад подразумевао и активно учешће у бугарској пропаганди и асимилилацији локалног становништва, што лепо илуструје писмо свештеника и поратног професора Пиротске гимназије Ђорђа Димитријевића из 1966. године: „...У јулу месецу 1941. године на конференцији свештеника у Пироту, одбио сам захтев окупаторског Архијерејског Намесника у Пироту проте Јевстатија (Бугарина) да потпишем захвалну депешу цару Борису за ослобођење пиротског краја од Срба са речима: `Јео сам српски хлеб 20 година, жена ми је Српкиња, знам добро из историје да овај крај никада није припадао Бугарима, житељи су овога краја Срби, нису Бугари, те према томе, такву депешу цару Борису не могу потписати. У исто време изјављујем да своју свештеничку службу у селу Сукову од данас напуштам, јер не могу и нећу да будем бугарски држављанин...`“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-257). Треба поменути да је било и оних који су имали материјалних услова да остану у Пироту и живе као грађани другог реда не прихватајући бугарску службу и држављанство, попут старог свештеника Душана Херкаловића (родом из Сребренице) који октобра 1945. пише: „...У време окупације, када ме Бугари молише да останем у парохијској дужности и даваше ми три месеца одсуства ради болести поч. попадије, па ми чак обећаваше и протски чин, па ја то све одбих и као прави српски свештеник не примих назив Бугарин и њихов происход, иако се деценијама мучих и гладовах...“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-554)


Фотографије:
Миљан Манић, преузето са сајта Удружења историчара Пирота
Пиротски Јевреји на принудном раду - из књиге "Јевреји у Пироту", Жени Лебл
Споменик Јерини Николић и другим страдалницима 1944. - Ж. П.
Све остале фотографије - приватна збирка Мирјане Јонић Игић

четвртак, 15. октобар 2020.

Деманти на прилог ТВ Пирота о Отвореном писму неформалне групе "55"

 

Поводом навода изречених у прилогу Телевизије Пирот од 14. октобра ове године којима се тврди да су двојица потписника отвореног писма неформалне „Групе 55“ против тренутне уређивачке политике „Пиротског зборника“ раније били уредници тог часописа, а да је један од потписника био рецензент једног текста главног уредника Горана Николића, сматрамо нужним да обавестимо јавност Пирота и Србије да нико од потписника отвореног писма није потписао ниједну рецензију текстова у издањима „Пиротског зборника“ од 2016. до 2019. године, па ни спорних скандалозних текстова Горана Николића.Ово се лако може утврдити поређењем имена потписника писма са именима рецензената која се наводе на крају сваке свеске „Пиротског зборника“.Евентуалне рецензије текстова у ранијим издањима „Зборника“ се никако не могу користити као доказ о компромитацији. 

Таквим подметањем се наноси додатна штета како „Пиротском зборнику“ као генерацијски реномираном часопису, тако и издавачима - Народној библиотеци Пирот и граду Пироту. Покушајима замене теза наши „саговорници“ одвраћају пажњу јавности са неколико битних чињеница: 


1. Потписници отвореног писма не протестују против „Пиротског зборника“, већ против садашње уређивачке политике која га претвара у пропагандистички медиј сумњивих ненаучних интереса.

2. Суштина проблема лежи у томе да Николић злоупотребљава своју позицију за беспризорно понављање својих ревизионистичких ставова, према којима становници Пирота и Горњег Понишавља нису жртве већ вољни сарадници бугарског фашистичког окупаторског режима од 1941 до 1944. године.

3. Још горе, Горан Николић, узурпиравши уредничка овлашћења, годинамаспречава да се у Пиротском зборнику чује глас оних који не пристају на извртање историјских чињеница, што је и био повод за отворено писмо „Групе 55“.


За потписнике писма
Проф. др Вјекослав Бутиган


Линк видео прилога демантија: ОВДЕ

Прилог ТВ Пирота на који је упућен деманти можете погледати овде: ОВДЕ


 

 


петак, 02. октобар 2020.

Протестно писмо поводом антисрпске делатности уредништва Пиротског зборника

Поштовани читаоци Прича старог Пирота, имам част да вам представим протестно писмо групе пиротских интелектуалаца и пријатеља града Пирота, међу којима има академика и универзитетских професора, врсних историчара, угледних стручних и јавних личности пониклих из нашег града... Да вас подсетим, пре неколико месеци овде је било речи о Пиротском зборнику, тачније, о студији која се тиче рада градске гимназије током фашистичке окупације у Другом светском рату, а где је обимној фашистичкој грађа приступљено са бескрајним поверењем, без негативне научне критике, острашћено и ангажовано, са циљем да се окупације представе као ослобођења, а ослобођења као нове окупације, нова одвајања Пирота из његовог природног и вековног окружења, што је уједно и званична историографија наших суседа... Више о штетном раду Пиротског зборника можете прочитати у прилогу протестног писма које можете и сами потписати слањем имејла на адресу protestnopismopirota@gmail.com, са назнаком „Сагласан сам“. Молим вас да се уздржите од рђавих и острашћених коментара. Било је много дискретних, уљудних, на жалост, и узалудних покушаја да се скрене пажња на деструктиван рад Пиротског зборника. Ово писмо излази у јавност једино зато што је то једини начин да пробудимо савест одговорних. Надамо се да ће надлежни реаговати и испунити све захтеве, чиме ће бити коначно стављена тачка на ову непријатну тему.
 
+ + +
 
Ми, доле потписани Пироћанци и Пироћанке, са нашим пријатељима из стручне јавности у области историје, различитих занимања, интересовања, друштвених положаја и политичких опредељења, окупљени са различитих страна на једнојзаједничкој основи – српском патриотизму и оданости завичају, упућујемо


 
Мр Владану Васићу, градоначелнику Пирота,
Др Милени Димитријевић, председници Скупштине Града Пирота,
Гђи Надици Костић, директорки Народне библиотеке Пирот,
Гђи Јелени Спасић, председници Управног одбора Народне библиотеке Пирот,


 
 
 
О Т В О Р Е Н О  П И С М О


О којем обавештавамо и:

Проф. др Татјану Суботин – Голубовић, управницу Одељења историје Филозофског факултета Универзитета у Београду,  
Проф. др Ирену Љубомировић, управницу Департмана за историју Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
Проф. др Предрага Марковића, директора Института за савремену историју;
Проф. др Милета Бјелајца, директора Института за новију историју Србије;

и тражимо да ово писмо буде објављено у првом наредном броју часописа Пиротски зборник.


Поштовани,  
 
Разлог оваквог нашег обраћања је неколико година дуг, темељит и упоран ревизионистички подао удар главног уредника часописа Пиротски зборник Горана Николића на жртве бугарског окупационог терора у Горњем Понишављу, историјску истину и, последично, на националну и људску част житеља Пирота и Горњег Понишавља. 

Почев од 2015. године, у Пиротском зборнику (надаље: ПЗ), под изговором разбијања историјских табуа и утврђивања праве историјске истине, Николић (по образовању политиколог) својим чланцима наноси тешку штету Пироту и Понишављу, саставном делу државе Србије, и доминантно већинском српском живљу - нераскидивом делу српског националног бића (према попису од 2011. године 91,89% становника града Пирота је српске националности, док се тек 549 становника града, односно 0,95% укупног броја становника изјаснило да је бугарске националности). Но, пре свега, Николић наноси штету објективном научном прилазу озбиљним историјским темама из новије историје нашег завичаја које су до данас из различитих разлога остале научно неразјашњене. 

Врхунац ревизионистичког домета овај (да ли?) самоникли „утемељивач“ локалне аутохтонистичке псеудоисторијске школе, која је несрећно задесила Пирот, достигао је у ПЗ бр. 42/2017, објављивањем чланка „О досадашњим истраживањима покрета отпора у пиротском крају током Другог светског рата“ (с. 115-170), и у ПЗ бр. 43/2018, чланком „Пиротска гимназија и пиротске прилике 1941-1944“ (с. 1-52), да би чланком „О масакру у Бару“ (ПЗ, бр. 44/2019, с. 87-146) наставио свој ревизионистички „истраживачки“ рад.
 
 Шта је, укратко, суштина истраживачких настојања овог касно разбуђеног истраживача, који своје суграђане редовно части невеселом, језички неправилном одредницом „домородци“?

У својим чланцима о покрету отпора у Пироту и Пиротској гимназији током бугарске фашистичке окупације 1941-1944. године, које узимамо за пример, Николић износи основну тезу да је постојала „значајна интегрисаност“ житеља Пирота и Горњег Понишавља „у бугарску државу током рата“ (ПЗ, 43/2018, с. 47). Та „значајна интегрисаност“ одликовала се, према Николићу, „интензивним економским, културним, менталитетским и рођачким везама“ наших људи са окупаторима, „масовним“ одзивом пиротске деце за одлазак у бугарску окупациону гимназију, којој Николић рођачки тепа „Пиротска бугарска гимназија“, те „масовним“одласком (насилно мобилисаних) житеља анектираног Горњег Понишавља у бугарске радне јединице под називом „трудоваци“. Услед такве „значајне интегрисаности“ нашег живља у бугарску фашистичку државу, закључује Николић, у Пироту није било ни покрета отпора, јер су се, чита се између редова, пиротски „домородци“ (sic!) у најмању руку сагласили са анексијом Пирота и Горњег Понишавља коју је извршила фашистичка Бугарска.

Не би ли значајно поткрепио свој „допринос“ новијој историји Пирота, Николић одриче постојање бугарског окупационог терора над српским живљем у анектираном Горњем Понишављу 1941-1944. Различитим, повремено софистички вештим, но морално опскурним техникама доказивања, злоупотребљавајући поједине историјске чињенице, пише профашистичку идиличну бајку о бугарским војницима и чиновницима који су се „дружили, опијали, картали, играли фудбал са житељима нашег краја, чак и кумовали њиховој деци“; о Пироћанцима који су готово хрлили на рад у трудоваке, о пиротској деци која су „масовно похађала“ бугарску гимназију (строго се чувајући да не помене шта значи бугарска окупаторска наредба о обавезном похађању прогимназије и ко и на који начин је обезбеђивао спровођење те наредбе бугарских просветних власти); о пиротским женама које су хитале да продају производе на софијској пијаци; о беспрекорној, непоновљивој, готово ослободилачкој срећи коју су окупатори донели у Пирот. У одбрану таквог става аутор потеже и свој став о „српско-бугарској располућености Пироћанаца“ (?!!) (ПЗ, 42/2017, с. 166), да би у једном од чланака поентирао како су српски историјски извори за тај период крајње нерелевантни, јер су „натопљени идеологијом, прво комунистичком, а после националистичком“ (дочим бугарски фашистички извори то нису – sic!), због чега се „у написима о пиротској прошлости насталим у Србији национализам и раније и сада нарочито испољава као антибугаризам“. (ПЗ, 42/2017, с. 167)

То је укратко препричана суштина његових истраживачких настојања и постигнућа. Понижавајуће увредљива за грађане Пирота.

Због наведеног,

У жељи да овај ненаучни скандал што пре буде окончан, а све новоотворене болне теме буду враћене у ток науке, 
Верујући да је само научна истина здрав темељ помирења и пријатељства међу народима, 
Разликујући представнике бугарске фашистичке окупаторске државе од целине бугарског народа, према којем изражавамо добросуседско поштовање, 
Веома поштујући чињеницу да су се против бугарских фашиста борили и многи припадници бугарског народа, те да су прве бугарске партизанске јединице за борбу против бугарских фашиста оформљене на територији Србије, 
Поносни на вишедеценијски складан суживот и међусобно поштовање српске већине и бугарске мањине у Пироту и Горњем Понишављу, 
Желећи добро свим житељима Пирота и Горњег Понишавља, без обзира на етничко порекло, 
Тражећи поштовање за српски народ и државу Србију на њеним источним границама, 
Не желећи да се од овог озбиљног питања прави таблоидни чапраз-диван у медијима, 
Апелујући на друштвени ауторитет, националну свест и добру вољу вас, којима се на овакав начин обраћамо, 
 
Тражимо да надлежне институције у Пироту хитно предузму следеће неопходне кораке:

1. Да се Горан Николић по хитном поступку разреши функције уредника Пиротског зборника због злоупотребе свог положаја у сврху објављивања својих скандалозних псеудоисторијских памфлета.

2. Да се на основу правила научног и академског поступања оформи независна научно-стручна комисија за утврђивање ненаучности и штетности чланака које је именовани као аутор објавио у Пиротском зборнику током периода у којем је вршио дужност главног и одговорног уредника овог часописа и да се извештај о ненаучности тих чланака јавно објави у посебном броју Пиротског зборника, те упути у све релевантне библиотеке,

3. Да се дужности разреше и чланови Редакције ПЗ, због тога што нису ни покушали да Николића спрече да објављује своје злонамерне псеудоисторијске памфлете, нити су омогућили објављивање у Пиротском зборнику одговора и полемичких текстова изазваних скандалозним написима Горана Николића,

4. Да се донесу правилници и успоставе критеријуми, којих очигледно тренутно нема, а на основу којих ће бити изабран нови уредник Пиротског зборника и нови чланови Редакционог одбора и на којима ће се темељити даљи научни и стручни рад у овом часопису,као и да се установи Савет часописа који досад није постојао и изаберу чланови Савета,

5. Да се учини напор за окупљање реномираних историчара, који ће на научном скупу, у поводу 80 година од почетка бугарске фашистичке окупације и анексије Пирота и српског Горњег Понишавља, објективно дати свој допринос у изради тематског броја Пиротског зборника о злостављању и пљачкању цивилног становништва у Пироту и Горњем Понишављу током бугарске фашистичке окупације Пирота и Горњег Понишавља 1941‑1944. и о покрету отпора против бугарских фашистичких окупатора. Историчара који ће то учинити растерећени од крутих идеолошких норми протеклих времена, али и савременог анархизма који историју ставља на ненаучну раван, а појам народа релативизује и деградира до скупине себичних индивидуа, без икаквих осећања и одговорности за своју ширу, народну фамилију,

6. Да се ово писмо и сва ранија реаговања која је Горан Николић, уз подршку чланова Редакције часописа, опструирао објаве у наредном броју Пиротског зборника;

7. Да надлежне институције предузму неопходне кораке како се у наредном броју Пиротског зборника не би појавио нови антисрпски и антипиротски памфлет, те да потписници писма о предузетим активностима у вези са решавањем овог проблема што пре буду обавештени.

У прилогу овог писма достављамо опширнију анализу Николићевих злонамерних теза и закључака.

У Пироту, 28. августа 2020. године,

1. Aкадемик проф. др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Одељење за историју, катедра за Историју Југославије, и редовни члан САНУ;
2. Проф. др Радош Љушић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Одељење за историју, катедра за Националну историју новог века;
3. Проф. др Драгосав Војчић, ранији директор Гимназије у Пироту, редовни професор Факултета безбедности Универзитета у Београду, у пензији;
4. Проф. др Вјекослав Бутиган, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу, у пензији;
5. Проф. др Светислав Костић, редовни професор Филозофског факултета Карловог универзитета у Прагу;
6. Проф. др Војислав П. Јелић, редовни професор Хеленске књижевности на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета Универзитета у Београду;
7. Проф. др Јовица Тркуља, редовни професор Политичког система на Правном факултету Универзитета у Београду, у пензији;
8. Проф. др Слободан Ђ. Керкез, ванредни професор Националне историје ХХ века на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, у пензији;
9. Др Срђан Цветковић, виши научни сарадник Института за савремену историју Универзитета у Београду;
10. Др Драгана Динић, професор универзитета у пензији, председник Удружења Пироћанаца у Београду;
11. Др Сузана Тричковић Павловић, професор Високе медицинске школе струковних студија у Београду;
12. Мирјана Игић, новинар и књижевник из Пирота;
13. Виден Панчић, дипломирани правник у пензији, рођен 1930. године, живи сведок терора бугарске фашистичке солдатеске током окупације 1941-44. године;
14. Протосинђел Серафим Живковић, настојатељ Дивљанског манастира;
15. Проф. др Снежана Јанчић, патолог, професор Факултета медицинских наука у Крагујевцу;
16. Др Ивко Јовановић, професор Високе школе струковних студија за васпитаче у Пироту, у пензији;
17. Др Властимир Златковић, професор више школе у пензији;
18. Мр Марина Димић Ашковић, професор и докторанд Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду;
19. Мр Зоран Алексић Коки, академски сликар и писац, директор ОШ „Драган Херцог“ у Београду;
20. Дејан А. Милић, наставник Правног факултета Универзитета Унион у Београду, на предмету „Правна реторика и савремени односи с јавношћу“;
21. Бојан Ћирић, дипл. инжењер организационих наука, Senior Lеаder, Deloitte, USA;
22. Драган М. Јонић, преводилац, публициста и еколошки активиста;
23. Марија Хаскић, рођена Славковић, дипл. инжењер, CMBA, Manager of Program Faculty, UT, USA;
24. Жељко Перовић, писац и публициста,
25. Бобан Ранђеловић, власник издавачке куће Пи-Прес из Пирота;
26. Јасмина Поповић, професор српског језика и књижевности, у пензији;
27. Душан Ранчић, дипломирани филозоф и публициста, председник Православног удружења „Владика Василије Костић“ из Пирота;
28. Горан Петковић, генералштабни пуковник Војске Србије, у пензији;
29. Димитрије Видановић, дипломирани географ, ранији начелник Пиротског управног округа;
30. Владимир Јонтић, новинар у пензији;
31. Радмила Спасић, професор у пензији;
32. Дејан Алексовски, дипл. инжењер машинства;
33. Милорад Поповић, дипл. инжењер електротехнике у пензији;
34. Бојан Тимић, професор српског језика и књижевности;
35. Саша Јовановић Џигец, музичар;
36. Желимир Нешић, дипломирани педагог физичке културе;
37. Зоран Крстић, дипломирани инжењер пољопривреде у пензији;
38. Јелена Митровић, дипломирани економиста – бизнис контролор;
39. Јасна Пијанец, дипломирани економиста;
40. Ковиљка Стаменовић, дипломирани психолог, психотерапеут и еколошки активиста;
41. Добрила Укропина, пензионер;
42. Ђорђе Митић, дипломирани економиста у пензији;
43. Никола Ђорђевић, дипл. инжењер;
44. Срђан Митровић, дипл. инжењер електронике;
45. Горан Ј. Јончић, дипл. инжењер електронике;
46. Катарина Миленковић, дипломирани новинар, Канада;
47. Мр фармације Ана Илић, дипломирани фармацеут из Хановера, Немачка;
48. Мр фармације Ненад Илић, дипломирани фармацеут из Хановера, Немачка;
49. Зоран Јовановић, дипл. инжењер геодезије, ранији директор Катастра у Пироту;
50. Предраг Манчић, новинар у пензији;
51. Ивана Анђелић Јонић, судски преводилац, члан Удружења научних и стручних преводилаца Србије;
52. Мина Вукосављевић, дипломирани инжењер архитектуре;
53. Данијела Ђорђевић, рођена Васиљковић, професор српске књижевности и језика, са општом књижевношћу;
54. Пецо Тодоровски, председник Градског одбора СУБНОР-а у Пироту;
55. Градимир Јовановић, наставник историје у пензији; 
 
Накнадно потписали:
1. Мр Дејан Ристић, историчар, ранији директор Народне библиотеке Србије;
2. Др Немања Девић, доктор историјских наука;
3. Ирена Илић, мастер историје, Универзитет у Бечу;
4. Борис Томанић, дипломирани историчар МА;
5. Милена Божовић Манић, новинар Радио Београда;
6. Светлана Градинац, професор српског језика и књижевности из Београда;
7. Обрен Ристић, књижевник из Књажевца;
8. Јасмина Ћирковић, дипл. правник из Београда;
9. Спира Манић, професор разредне наставе у пензији и музичар;
10. Ана Селак, адвокат из Београда;
11. Драган С. Вељковић, пуковник у пензији;
12. Весна Васић, дипл. дефектолог у пензији;
13. Лука Јеремић, политиколог за међународне и европске послове;
14. Mr Ph Ана-Марија Антић, оснивач и директор здравствене установе Апотеке "Антић";
15. Мирјана Гавриловић Манић, дипл. хемичар у пензији;
16. Mr Ph Андреја Светозаревић Вуков, дипл. фармацеут;
17. Драгана Борисављевић, дипл. физико-хемичар, кћерка покојног Ранка Живковића;
18. Милица В. Стојадиновић, грађевински инжењер, из породице Малог Ристе
19. Персида Бараћ, пензионер
20. Prim dr mr med sci Драгана Вукосављевић, специјалиста медицинске биохемије, Београд
21. Проф. др Бранимир Стојковић, редовни професор Факултета политичких наука у Београду
22. Књиженик Никола Маловић из Херцег Новог
23. Марија Ђенић, мастер права из Бабушнице

ПРИЛОГ

Кратак опис Николићеве „историјске“ поставке који смо у писму дали (апелујемо да се његови чланци пажљиво прочитају; пре свега од стране стручне јавности!) сматрамо довољним да јавно поставимо одређена питања:

1. Ко је, заправо, аутор таквог „научноистраживачког прегнућа“ и шта га је препоручило за одговорно место главног уредника ПЗ?

2. На каквим изворима, каквим закључцима, каквом стилу и језику он темељи свој истраживачки рад?

3. Какве „истине“ покушава да наметне и грађанима Пирота и домаћој историографији?

4. Зашто више од три године „нема“ никакве реакције на његов квазинаучни коров?

5. Ко му омогућава такву лагодну позицију и бахато понашање?

6. Коме корист од таквих закључака?


1.

Према биографији коју је приложио и штампао у ПЗ 37-38/2013 (с. 367), Горан Николић (1961) је политиколог. Био је председник (комунистичке – примедба потписника писма) омладинске организације у Пироту, а после 1990. године је „креатор њене трансформације“ у Омладински савет Пирота. Покретач је Радио ОСА. Бавио се и позоришном режијом. Одскора јавности је „нарочито“ познат по ТВ серијалу Призма, на Пи-каналу. У ПЗ 31/2007, објављен је његов прилог о установама културе. Уз Д. Војчића и В. Панчића коаутор је књиге Радни полет омладине пиротског краја.

Ако поклонимо веру подацима које је сâм дао, именовани је на место главног уредника ПЗ ступио са безначајним стваралачким миразом од једног прилога и укупно 17 ауторских страница у књизи од око 200 страница. Без и једног релевантног научног или стручног чланка. Са занемарљивим истраживачким и списатељским искуством, дакле. Његов упадљиво касно пробуђени истраживачки рад у области историје, осим што је лишен академске основе, јер је по образовању политиколог, а не историчар, заснован је на незапаженом стваралачком искуству. И у свему се поклапа са његовим ступањем на позицију главног уредника ПЗ. Што значи да аутор Горан Николић своје радове у ПЗ објављује искључиво захваљујући Горану Николићу, главном и одговорном уреднику тог часописа.

2.

Друго, за Николића су главни историјски (и, изгледа, једини веродостојни) извори депои Централног државног архива Бугарске и пропагандни фашистички лист Бугарски запад,који је бугарска фашистичка влада издавала од пролећа 1942. до јесени 1944. године. Релевантни српски извори као да не постоје. Ако неки српски извор и помиње, то је крајње селективно, строго у функцији доказа својих теза.

Али, у ПЗ бр. 42/2017 као историјски извор, приповедачки нежно, наводи и себе: „Аутор овог рада је још од детињства слушао приче о масовним одласцима сељака возом у Софију.“– с.121; „У разговорима са старијим људима, аутор је сведочанства о овоме слушао стално деценијама, још од детињства.“–с.124; а једном се позива на свој раније објављени рад (Николић, Г, 2015, стр. 40-41)– с. 127;

Или изворе који не могу бити проверени јер су сведоци мртви:

„Јосиф Алексић Јоско (1922-2012), ... је податке о свом служењу бугарске војске рекао аутору тек после двадесетогодишњег пријатељства, а пред своју смрт.“ – с. 124; „Момчило Цветковић (1942-2007) причао је својевремено аутору овог рада своја сазнања – с. 127;

Или имагинарне ненаведене историјске изворе:

„Из великог броја извора проучених за време припреме овог радасазнаје се“ – с.149.

Такву праксу наставља и у ПЗ 43/2018, па тако сазнајемо и следеће:

„Од својих старијих професора ... аутор овог рада је слушао ...“ - (с.13) или „До сада ниједан Пироћанац сведок уласка бугарске војске у град није дао ту изјаву“ - (с.15).

Врхунац његовог ненаучног позивања на „изворе“ срећемо у чланку „О масакру у Бару 1944. године“, где као изворе наводи књиге и чланке албанских аутора са оригиналним албанским насловима(треба ли да верујемо да је овладао и албанским језиком?!), док на једном месту у чланку каже да му, истина, нису били доступни сви ти извори, али да их је сазнао посредно(sic!), из чланакаобјављених на српском језику о тим књигама и чланцима.

Треба видети како Николић на основу таквих извора закључује.

У ПЗ 42/2017, своје закључке углавном заснива на следећим претпоставкама:

„још мало па би могло да испадне да су….“ – с.122; „Може да се претпостави“ – с.124; „Исто вероватно важи и за …“ - с.127; „Може да се претпостави …“ - с.127; „Овоме треба веровати“ – с.127; „Уз то, сасвим је логично да су...“ – с.130; „Оправдано може да се претпостави“ – с.132; „Може да се изнесе утисак“ – с.139; „Генерални утисак аутора је ...“ – с.138; „Колико нам је познато“ – с.140; „што су они, скоро је сигурно, и учинили“ – с.142;„Можда зато што“ – с.143; „Делује скоро невероватно да“ – с.147; „Постоји оправдана претпоставка“ – с.151; „Изгледа највероватније“ - с.155; „Назив Височка партизанска чета вероватно су много година после рата смислили пиротски апологети НОБ-а“ – с.164;

Исту праксу наставља и у ПЗ 43/2018: „Није нереално претпоставити“ – с. 6; „може да се претпостави“ – сс. 6, 22, 41; „постоји озбиљна вероватноћа да српске школске власти те податке нису проверавале код претходних бугарских власти“; тврдње (које не иду у прилог његовом памфлету) „делују прилично контрадикторно“ – с. 17; „скоро је сигурно“ – с.18; „могло би да се претпостави“ – с.25; „реално је претпоставити“ – с.48; Уз искрено признање на једном месту: „тешко је проверити овакве претпоставке“ – с. 42.

Какав стил краси аутора, у исто време и глодура Пиротског зборника? Стил крајње ненаучан, уличарски прост, препун жаргонизама несвојствених правом истраживачу!

Тако, у ПЗ 42/2017 овај истраживач пише: „радништво је... баталило раније послове“ – с.118; „због рада за паре“ – с.122; житељи Пирота и Понишавља су „домородци“ – с. 132-два пута и 133-два пута); „доста трапавим реченицама стање у пиротском крају приказано је драматичније него што је било...“ – с.135; „Новици Живковићу можда се омакло...“ – с.140; „сељаци у Високу су брзопотезнопојачали копање...“ – с.150; „Година 1941. је прилично празњикава ...“ – с.147/148; „Између Лужничана и Пироћанаца забашуренаје суревњивост“ – с.160; „Брка диже себи рејтинг“– с.162;„Шлаг на тортуставља Х. Живковић Цикан“ – с.164; „Преувеличавање неких догађаја из НОБ-а у пиротском крају могло је да има функцију поправљања имиџа…“ – с.165.

У ПЗ 43/2018 такође користи уличарски речник, па тако помиње: „забашуривање ове теме“ – с. 3; „ученик домородац / из редова домородачког становништва / Пироћанаца- домородаца / матуранти домородци“ – сс. 4, 5, 7, 17, 22-три пута; 23, 24; 38, 44, 45; „окрени-обрни испало је да је“ – с. 7; „испада, дакле“ – с. 13; „хладно написала“– с. 48.

Николић, напослетку, није много присан ни са правописом српског језика, о чему, поред одреднице „домородци“, говори прегршт правописних, падежних, лексичких грешака у ПЗ 42/2017 на с. 117; сс. 123 и 124; с. 148;као и уПЗ 43/2018 - с. 30.

3.

Но, да ли Горану Николићу ишта од наведених тешких огрешења и о науку, и о стил, и о српски језик смета да Пироћанцима понуди своја истраживачка откровења и новоутврђене „истине“? Наравно да не. Напротив. Зато можемо прочитати и следеће:

„Терора бугарских власти је било, али није био сталан и организован је претежно у другом делу рата, пре свега у виду казнених експедиција на она села у чијој близини су оружано деловали партизани или четници ...(ПЗ 42/2017- с. 135) … Различите видове таквог терора Живковић селективно описује. На пример, када пише о интернацијама, он наводи праксу интернирања у логоре и опширно описује тежак живот логораша, а уопште не помиње да је вид интернације некад било и нека врста пресељења у бугарске крајеве, али не у логоре“- (ПЗ 42/2017- с. 136)

Николић се строго чува да проговори о томе шта је основни разлог за интернације и принудни рад мушке популације пиротског краја – спречавање да се активно мушко становништво пиротског краја прикључи покрету отпора. Али је зато Николићева примедба о бугарски хуманом методу интернације (?!!) „не у логоре, него у друге бугарске крајеве“, огавно цинична(великобугарској државној политици свих провенијенција таква пракса није страна, о чему говори и пројекат унутрашње насилне бугаризације Турака и њихова унутрашња интернација у Бугарској 1984. године, познат под циничним називом „Велика ексурзија Турака“). Јер Николић, свакако, мора знати да прогон људи са кућног прага спада у злочине против човечности и може бити облик геноцида. Да је реч о озбиљном раду, а не о антисрпском и антипироћанском памфлету, аутор чланка би управо на питању интернације Пироћанаца у Бугарску могао да суочи бугарске и српске изворе (који му нису недоступни). Могао је, примера ради, да помене исповест Мише Живковића из Градашнице, који је био у интернацији у бугарском логору Крстопоље код Ксантија (такође од Бугарске анектирани део територије Грчке):„Храна је била бедна: три грама шећера, седам грама зејтина, 25 грама земљаног хлеба, 70 грама пасуља с каменчићима... Можда је следовање било и веће, али су од њега крали командири, шефови снабдевања и полицајци. Живот у логору био је тежак, мучени смо и малтретирани на различите начине. Изводили су нас у подне и постројавали на сунцу, грчком сунцу усред лета кад је у хладу 40 степени, и терали нас да читамо „Оче наш“, док се не би многи од нас онесветили и попадали... Ноћу је у собу упадао командант са полицајцима који су нас редом тукли.“ (Петар Николић, Хроника о Градашници, рукопис у Архивском центру у Пироту, ПЗ 06, с. 181). Али Горан Николић то никако не чини. Српски извори су за њега нерелевантни. Он их багателише.Јер, „аутор овог рада је још од детињства слушао приче“ о свему што може да подупре његове неодрживе псеудоисторијске конструкције.

Крајње занимљиво је и Николићево правдање тешког злочина бугарских фашиста над српским живљем у Столу с јесени 1943. године. Он каже: „Партизани су, дакле, одржали говоре, затим су се лепо најели и вратили у шуму, можда и не завршивши посао са 'издајницима', док су сељаци остали на милост и немилост бугарској казненој експедицији. Живковић наводи да сељаци нису одговарали бугарским официрима на питања о збору претходне вечери и о кретању партизана. Ако је било тако, тражене податке сељаци нису дали бугарским официрима не само из неког апстрактног патриотизма (мада је могло да буде и тога), већ и зато што су знали да ако то учине, већ после неколико дана могу да дођу партизани и да их убију. И метак бугарске војске и партизански метак убија подједнако.“– (ПЗ 42/2017, с. 161/62). Подло мењајући тезе, фашистичка зверства у Столу приписује „бахаћењу“ партизана, изједначавајући припаднике покрета отпора са зликовцима. Саме жртве представља бугарофилима, које је само „страх спречио да регуларним бугарским трупама“ открију партизане. На истом месту, слично оправдава и покољ 82 житеља старопланинских села због четничког напада на Калну. Са друге стране, овом „аутору“ не допире до памети потреба да ма и у фусноти, ако никако другачије, помене појединачна убиства невиног становништва за које није постојао никакав повод, већ су чињена из чисте обести или ради застрашивања; он потпуно прећуткује ноторне безразложне злочине бугарских окупаторских снага над недужним цивилним становништвом Горњег Понишавља.

Окривљујући за узрок злочина саме жртве и њихове покушаје да се ослободе, Николић износи бестидну „величанствену“ апологију насиља и фашизма, а истовремено релативизује и обесмишљава сваки колективни отпор и лични хероизам поробљених. Тиме ничеански уводи категорију бугарских окупатора као надљуди којима је све дозвољено, којима се све прашта само зато што су у једном историјском тренутку били силнији у односу на жртве. Када би био „научно“ храбар и доследан, овај аутор би по истом кључу могао да нађе оправдање и за Јасеновац, Треблинку и Дахау, јер нема никакве суштинске разлике између тих злочина и оних које су спроводиле бугарске казнене експедиције (ловне роте) над недужним и голоруким становништвом пиротског краја током окупације. Његови „истраживачки“ аршини су мучни и злослутни, али се он управо таквим аршинима легитимише и као истраживач и као човек. Ти двоструки аршини (јаче или слабије аргументовани) доказ су како се Николић у својим псеудонаучним радовима без имало скрупула из српског публицисте анархисте трансформише у бугарског пропагандисту и легалисту.

Бестидно понижење српског живља Пирота и Горњег Понишавља, посебно жртава бугарског фашистичког терора Николић чини следећим својим закључцима: „Људима је било сасвим јасно да са становништвом суседне државе имају многе културне сличности, почев од говора, преко унутрашњег устројства патријархалне породице, па до најситнијих детаља у народним умотворинама. Вероватно зато и није неочекивано што становништво пиротског краја није пружало озбиљнији отпор бугарској власти у Другом светском рату све до пролећа 1944. ... Масовно похађање пиротске бугарске гимназије било је, дакле, само део укупног понашања пиротског становништва током трајања бугарске власти.“ - (43/2018, с.45). Тако је за Николића.

А да ли уистину јесте тако? За Николића истраживања професора Димитрија Кулића нису релевантна, јер „Кулић није Пироћанац“ (Има ли у тој ненаучној тврдњи Николићевог регионалног шовинизма?), али он не узима у обзир нисведочење Пироћанца Синише Милкића, пиротског ратног гимназијалца, који децидирано тврди да су пиротски гимназијалци не само присиљавани да иду у бугарску гимназију, него су терани и у трудоваке:„После завршетка школске године, 1943. године ученици старијих разреда под фирмом грађанске мобилизације отерани су на рад у Бугарску. Једна повећа група је отишла у село Ђаково, крај Дупнице, где је радила на путу и у каменолому. Радове је изводила организација 'Тот' под управом Немаца. Ови омладинци вратили су се половином новембра исте године.“ (С. Милкић, „Рад СКОЈ-а у Пироту“, ПЗ 13/1985 с. 87,88). Зашто Милкић за Николића није релевантан извор, иако је Пироћанац, чиме испуњава његов сомнамбулни „методолошки“ критеријум да о покрету отпора у Пироту смеју да говоре само Пироћанци? Само зато што Милкићево сведочење не иде у прилог његовим пробугарским тезама.

Да су Бугари принудно одводили пиротску младеж и у „трудоваке“ сведочи и Вукадин Ђорђевић, познати инжењер који је касније радио на изградњи многих значајних хидроелектрана у земљи и свету, а који је 1941. завршио школовање у Пиротској гимназији и већ идуће 1942. одведен у радни логор у Бугарској. (Бобан Митић, Наши у белом свету, с. 33), али ни то сведочење за Николића није било релевантно.

Николић, за историјску струку незамисливо,своје истраживање фокусира на Пирот од 1941. до 1944. године као на ванисторијско острво. За њега као да се између Првог српског устанка и ослобођења 1877, те између 1877. и 1941. у српској историји нашег завичаја није ништа догодило, као да српски живаљ овог поднебља 1877. године није остварио свој вишевековни сан да буде враћен у свој српски род. Том сну 1877. године супротставио се занемарљиво мали број изузетака који су пресељењем на исток показали да им Србија није дом, а на тим безначајним изузецима Николић управо заснива тезу о бугарофилству житеља Понишавља. Он не помиње егзархистичку црквену организацију која је готово три деценије средином ХIХ века спроводила великобугарску асимилаторску пропаганду према српском становништву нашег краја, а труби о двојици рођених Пироћанаца Крсти Крстјеву и Спасу Вацову, који су 1878. пошли на исток за својим бугарским пореклом и оставили значајан траг у бугарској науци и култури. Ниједном речју не помиње ни Александра Станојевића Трнског, поносног Србина из српског Знепоља у данашњој Бугарској, ни Анастаса Јовановића, првог српског литографа, који је рођен у сада бугарској варошици Враца. Николићу за свеобухватно сагледавање теме нису битни ни Бранко Лазаревић, српски књижевник и дипломата, рођен у Видину, Мисаил Цветковић Бајкуш, први учитељ Његошев, Фотије Станојевић, писац и дипломата, који су такође рођени као Срби на тлу данашње Бугарске. Њему, истраживачу за задату тему, нису битни истакнути Срби овог краја Драгољуб Јовановић, чувени професор Правног факултета у Београду и вођа земљорадника, генерал Стојан Трнокоповић (ослободилац Сплита 1918. године), генерали браћа Александар и Ћира Даскаловић, генерал Љубомир Крстић (ађутант краља Александра Првог Карађорђевића) који је страдао у атентату као српски војни аташе у Софији. За њега не постоји као Српкиња Пироћанка Наталија Станојевић, прва жена педијатар у Србији, ни сестре Велимировић - Зорка (прва превела Толстојев „Рат и мир“ на српски језик) и Вукосава (једна од најпознатијих вајарки Европе прошлог века), као ни њихов брат Милутин – дипломата и путописац.Не значе му ништа ни Петар Христић, унук чувеног малог Ристе Јовановића, и још 7000 српских бораца из Пирота и околине који су положили своје животе за Србију у Првом светском рату, као ни многи други Пироћанци и Пироћанке који су своје знање, своју памет, свој патриотизам уградили у темеље модерне српске државе.

У сврху остварења својих чудних замисли, Горан Николић се строго чува помињања бугарских окупаторских злочина у Првом светском рату, не признаје србофобију бугарске фашистичке државе, не признаје да је страх народа пиротског краја од понављања тешке одмазде био узрок пасивности и трпљења окупационе датости, минуциозно тражи сараднике окупатора, којих, нажалост, има увек и свуда, и на тим ретким изузецима заснива свој начелни став, третирајући житеље Пирота и Горњег Понишавља као прилагодљив свет, жртве стокхолмског синдрома, „на први поглед“ заљубљене у своје злочинце.

За Николићево истраживање не постоје релевантни српски извори о бугарској окупацији Горњег Понишавља. Већ смо рекли како Димитрије Кулић, писац значајне двотомне студије о бугарској окупацији делова Србије 1941-1944. године за Николића није релевантан, јер, забога, „није Пироћанац“(ПЗ, 43/2018, с.15). Но, за Николића не постоје ни опсежни научни радови о бугарској окупацији у Другом светском рату које су дали Венцеслав Глишић (писао о злочинима бугарског окупатора), Никола Живковић (писао о ратној штети коју је изазвала бугарска окупација), Мирослав Стојиљковић (Бугарска окупаторска политика у Србији 1941-1944), или обиман Зборник радова о односима Југославије и Бугарске у ХХ веку, издање Института за савремену историју. За своје псеудоисторијске памфлете Николић не узима у обзир двотомно сведочење Рудолфа Арчибалда Рајса (О злочинима Аустро-Угаро-Бугаро-Немаца у Србији 1914-1918). Такође, Николић уопште не узима у обзир ни „идеолошки“ посве необојеног младог италијанског историчара Милована Писарија, који је обимно расправљао о насилној бугаризацији на окупираним подручјима Србије у Првом и Другом светском рату и о одвођењу Срба у логоре у Бугарској, као и радове многих других релевантних аутора који пишу о овој теми, попут Петра Драгишића (о односима Југославије и Бугарске 1944-1980) и Бориса Томанића (о ратним злочинима бугарских окупатора у Србији 1941-1944)...

Да не би кварио окупаторску идилу у Пироту, Николић ниједном на 110 страница, у два чланка (ПЗ 42/2017 и 43/2018), не налази за сходно да помене термин „бугарска окупација“ или „бугарски окупатор“. За њега бугарски окупатори нису ни на једном месту „фашисти“, иако је Бугарска била међу земљама Сила осовине и у свему синхронизовано ратно садејствовала са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом. Он багателизује трагове о томе да су 27. марта 1941. године на улицама Пирота биле свенародне демонстрације против Тројног пакта, или о томе да су Пироћанци чак и под окупацијом писали замолбене петиције немоћној Комесарској управи Милана Аћимовића да се код немачких окупационих власти заложи за Пирот у Недићевој Србији, о чему је писао и пиротски историчар Миљан Манић у књизи Равногорски покрет у Пиротском округу, која је Николићу морала бити доступна. Николић не помиње народне хероје које је пиротски крај дао у борби против нацизма и фашизма (Миливоје Манић Албанта, Синиша Николајевић, Анета Андрејевић, Живојин Николић Брка...), не осврће се на егзекуције родољуба, нпр. грозну смрт Јерине Николић из Крупца, коју су бугарски фашисти рашчеречили везивањем коњима за репове. Он се не сећа да је у Пироту делао свирепи поручник Љубен Стојанов, командир по злу чувене „ловне роте“, нити њему сличан капетан Горчилов. Тешко страдање пиротских Јевреја, које су бугарски фашисти 13. марта 1943. у великој рацији све до једног покупили и затворили у сали за физичко васпитање („соколани“) Гимназије, да би их кроз неколико дана отпремили возом у Видин и даље, Дунавом до Беча, па у Треблинку, где су уморени, за Николића није значајна тема, као ни то да се добротом Пироћанаца спасло тек неколико њих, међу њима и Пироћанац Мојсијеве вере Леон Сид.

Истраживачу Николићу уопште није пало на ум да изврши увид, на пример, уФонд бр. 103 Архива Југославије (Бугарска просветна политика)или уисцрпан Извештај Леона Сида (сигнатура 430-1-6 Архива Југославије), који је добротом Пироћанаца успео да се спасе у марту 1943. године из конвоја са 180 пиротских Јевреја, које су Бугари отпремили у Треблинку.Међутим, извештај великог јеврејског и српског родољуба Леона Сида је кључ за одговор на сва Николићева безразложна питања. У том извештају, датом у југословенском конзулату у Јерусалиму с јесени 1943. године, Леон Сид је опширно пописао све злочине и репресалије бугарских фашиста против пиротских Јевреја, али и против српског становништва у Пироту. У њему јасно стоји да је одлазак пиротске деце у бугарске школе био последица претњи о репресалијама и интернацијама читавих породица (за које Николић тврди да су биле хумане?!!), да су почињена брутална батинања грађана Пирота како би пристали да се попишу као Бугари. Батинања под којима је поклекао и стари, угледни Пироћанац, сенатор Стевчић. О томе код глодура и истовремено аутора ПЗ нема ни речи, иако Николић бар на три места понавља да је један од ученика бугарске гимназије био и син сенатора Стевчића.

Ако није могао да оде до Архива Југославије по Извештај Леона Сида, Николићу је надохват руке стајала књига Жени Лебл, Јевреји у Пироту (Привредни преглед, Београд, 1990), где на страни 59. стоји цитат о бугарским злочинима над Србима у Пироту, као круцијални доказ контра Николићевих тврдњи. (Занимљиво, цитат Леона Сида је уклоњен у издању књиге из 2015. године, издавача Музеја Понишавља, уредник Сашка Велкова).

Иако своје чланке заснива на сведочењима као изворима, Николић се чува да у свом раду помене, рецимо, доступно сведочење пуковника и председника Врховног војног суда у пензији Ђорђа Ђорђевића, сина пиротског проте Србислава Ђорђевића о притисцима бугарских окупационих власти на житеље Пиротског краја да се изјасне као Бугари на бугарском попису: „Били смо у Трњани до 1941. године када су Бугари почели да врше попис становништва присиљавајући га да се изјасни као Бугари. У Великом Јовановцу се нико није изјаснио. Зато су желели да неког убију „за пример“. Одлучили су да то буде поп. Требало је да га обесе насред села код споменика. Ми смо то сазнали и побегли.“ (Бобан Митић, Наши у белом свету, с. 38). Зашто? Зато што таква сведочења свакако не иду у прилог његовим тезама.

Али у ПЗ 43/2018 неуморно понавља чак 45 пута као мантру сопственом методологијом одређен термин „Пиротска бугарска гимназија“ и још 23 пута термин „бугарска гимназија“, док у ПЗ 42/2017 опет као пропагандистичку бајалицу у различитим варијацијама на 15 места помиње и образлаже тезу „покрета отпора у Пироту није било – покрет отпора је био слаб“.

Зашто то чини? Иако подозревамо, радије не бисмо да верујемо да то чини из жеље да читаоцима пошаље следећу поруку: Сви Пироћанци су, уствари, Бугари, силом прилика одвојени од „матице“, веома „слични“ становништву суседне државе. Само то је разлог да су већ у априлу 1941. Пироћанци заборавили паљење Пирота 1885. године и сурове злочине бугарске окупаторске војске у Првом светском рату; и чим је бугарска фашистичка држава показала своје „људско лице“ Пироћанци су одушевљено похрлили у њено „материнско наручје“. Јер они су, иначе, само „домородци“, аморфна маса без патриотизма, без части, без својег „ја“, због чега изводи закључак да Пироћанцима „национални идентитет није био битан, односно да су им добри односи са бугарским властима били важнији од националног идентитета.“ (ПЗ 43/2018, с. 22)

Николићу се не може оспорити наопака довитљивост. Провеликобугарску кулу од карата на штету српског рода у овом делу Србије гради стрпљиво, постепено, упорно, ређајући тезу за тезом:

· Бугарски окупаторски систем 1941-1944. није чинио репресије, јер је сматрао да је ослободио „своје крајеве и своје људе“. При томе, „аутор“ ни речју не помиње непојмљиви терор бугарског окупаторског система 1915-1918. године и тадашњу систематску насилну бугаризацију на окупираним територијама Србије, па и у Пироту и српском Горњем Понишављу.

· Житељи нашег краја током окупације 1941-1944. нису се одупирали окупацији, јер су им бугарска окупаторска војска и администрација својим понашањем „пробудили успавану свест о нераскидивим везама са бугарским народом“.

· То „мало“ отпора којег је било у пиротском крају, пружали су партизански и четнички авантуристи, због чијих непромишљених акција „ради дизања рејтинга“ (sic!) су бугарски окупатори били „принуђени“ да врше „спорадичне“ покоље нпр. у Столу (46 убијених и 22 рањених) и у Кални и селима Буџака (82 убијених цивила).

· Малобројни партизански и четнички авантуристи су проблематичног морала, јер су неки од њих пре рата били део „криминогене популације“ - троје од њих припадало је, наводно, пиротској банди „Дванаест беле руже“.

· Пошто су их „Југословенске (српске) власти, које су у јесен 1944. поново овладале пиротским крајем“ (ПЗ 43/2018, с. 11) – (Зар српске власти нису ослободиле пиротски крај?) - готово присилно мобилисале, Пироћанци су завршили у јединицама „злочиначке“ НОВЈ, које су у Бару извршиле масакр над „недужним“ Албанцима. (Покушај оружане албанске побуне против партизана у Бару Николић стидљиво тек једва помиње). Стога Николић инквизиторски доноси изваннаучну пресуду: „Разлог за овакво убијање може да буде само ирационална мржња према Албанцима.“ (ПЗ, 42/2017, с.149).

· Радови који су после рата написани о тешким последицама бугарске фашистичке окупације и анексије пиротског краја, у којима су изнете непобитне чињенице контра Николићевих теза, за њега су нерелевантни, јер су „натопљени комунистичком и националистичком необјективношћу и ирационалном бугарофобијом“.

· Зато је аутор Горан Николић, кога подржава Горан Николић, главни и одговорни уредник ПЗ, сводећи бугарску фашистичку окупацију Пирота и Горњег Понишавља 1941-1944. на бајковит приказ међународне солидарности, а покрет отпора на изгреде беспризорника, решен да понуди своју „релевантну“ истину, другачију од оне каква јесте.

Са свега наведеног, са својим мање или више богатим животним искуством, потписници овог писма признају да у свом животу још нису срели таквог мрзитеља сопственог завичаја и сопствених сународника и комшија.

4.

Али, можда ће се поставити питање зашто на овакве гнусне псеудоисторијске ревизионистичке измишљотине већ три године нема реакције Пироћанаца. Разлог је једноставан – реакција је било, али су склоњене од очију јавности.

Још после чланка у којем (иако бивши коаутор монографије о радним акцијама) исмева радни елан пиротских акцијаша, претварајући га у „комунистичко каријеристичко полтронство“, своје реакције Пиротском зборнику послали су др Војчић и др Бутиган. Но, главни и одговорни уредник и аутор Николић их је одложио у фиоку. На мучни текст о саглашавању Пироћанаца са бугарском окупацијом и о „масовном одласку пиротске деце у бугарске школе“ реаговао је својим писмом живи сведок „добровољног“ одласка пиротске деце у бугарску окупаторску гимназију - Виден Панчић. И тај текст је завршио у фиоци глодура Николића. Јер, зашто би глодур Николић „кварио посао“ аутору Николићу?Да је текст Видена Панчића објављен, читаоци Пиротског зборника би могли сазнати веродостојно сведочанство о мукама житеља Пирота под бугарском фашистичком окупацијом, али и сведочење о неким сарадницима окупатора и полицијским денунцијантима којима је после ослобођења великодушно праштано.

На Николићеве ревизионистичке чланке покушао је да реагује и Градски одбор удружења Савеза бораца народноослободилачког рата својим писмом, али главни и одговорни уредник Николић није нашао за сходно да такво писмо објави. Исто писмо Градски одбор Субнора понудио је локалном листу „Слобода“. Али „Слобода“ се није „ослободила“ да реакцију удружења објави. На текстове Горана Николића реаговала је породица покојног мр Правдољуба Николића – реакција у Зборнику није објављена. Реаговање проф. др Радована Марјановића без икаквог образложења такође није објављено.

Стога оправдано постављамо питање да ли је Горан Николић, узурпирајући право да располаже својом уредничком „влашћу“ на такав начин, повредио неки од важећих прописа ове државе?

5.

Иако је његов многоструко штетан рад повод овог обраћања, основно питање није ни да ли је, ни зашто је Горан Николић нанео толику штету свом граду и својим суграђанима које назива „домородцима“.

У демократској Србији Горан Николић има право да пише и објављује шта му је воља. И потписницима овог писма није стало да њега, тоталног зналца свега од политике, етнологије, психологије, економије, преко историје и социологије, до драматургије и позоришне режије, спрече да себе претвори у локалног Јована И. Деретића. Али, Горан Николић никако не би смео своје ненаучне и ревизионистичке „историјске визије“ да пласира са страница званичног часописа локалне самоуправе у Пироту који, сплетом несрећних околности, истовремено уређује, сада је сасвим извесно, искључиво према сопственом хиру и нахођењу и без икакве контроле.

Зато је превасходно питање у вези са овом афером, уствари, питање ко је таквом човеку дозволио да нам, што би наши људи рекли, „сас наше камење троши главу“. Ко му је дозволио и ко толико дуго без гласа „трпи“ његове ненаучне ревизионистичке испаде у званичном научно-стручном часопису града Пирота? Ко је, дакле, одговоран за штету обилну, многоструку и, чини се, готово непоправљиву?

Пре свих и несумњиво, чланови Редакције, понајпре троје Пироћанаца (Владица Тошић, историчар, Драгољуб Златковић, агроном и етнолог, и Надежда Ћирић, професорка српског језика), који су морали да реагују на овакво беспризорно ревизионистичко подметање, а нису. Потписници овог писма имају оправдан разлог да посумњају да они, у бољем случају, уопште нису читали текстове са чијим су се објављивањем сагласили (јер ако се нису сагласили, да ли постоје писани докази њиховог противљења?). Или су, у горем случају, и сами сагласни са Николићевим ревизионистичким конструкцијама. Но, одговорност Редакције ПЗ много је већа и неупитна у једној другој равни. Редакција је, супротно одредбама Упутства за израду радова који се достављају ПЗ, одбијала да се на страницама ПЗ штампају критике и полемике, чиме је омогућено Горану Николићу да неистинито приказује прилике у Пироту и Горњем Понишавњу током бугарске фашистичке окупације 1941-1944. године.

Не мања одговорност је и одговорност издавача – Народне библиотеке Пирот. Постављамо питање да ли се у тој установи уопште читају текстови часописа на чијим корицама стоји њено име. Ако се читају, да ли се реаговало на њих? Ако се реаговало, зашто Николић до сада није смењен са позиције главног и одговорног уредника, да више не прави штету завичају и Србији? Поред тога, потписници овог писма оправдано постављају питање зашто Народнa библиотекa није дала задовољавајуће одговоре на јавно постављана питања да ли постоји одлука о именовању чланова Редакције часописа ПЗ и ко је и на основу којих прописа донео такву одлуку. Да ли постоји посебна одлука о именовању Николића за главног и одговорног уредника часописа ПЗ и о његовом хонорару, те ко је и у складу са којим прописима донео такве одлуке? Да ли су Народна библиотека Пирот као издавач часописа, или сама Редакција, усвојили Правилник о издавању часописа ПЗ? Да ли су и, ако јесу, којим актом дефинисани етички стандарди наведеног часописа? Ко у коначној инстанци одлучује о објављивању приложених радова – главни и одговорни уредник или Редакција часописа? Да ли је Редакција одлучивала о сукобу интереса главног и одговорног уредника приликом објављивања његових радова у бројевима часописа које је уређивао? И на крају, зашто Народна библиотека није реаговала поводом многобројних упозорења једног броја потписника овог писма на штетно деловање Николића у Пиротском зборнику?

Напослетку, веома чуди и потпуни изостанак реакције пиротске стручне јавности, понајпре оличене у Удружењу историчара Пирота, струковној асоцијацији историчара града, који су најпозванији и најпрозванији да дигну свој глас против ненаучног касапљења историјских чињеница које чини Николић.

6.

Коме корист? Чини се да разрешење овог мучног проблема лежи у одговору на то древно питање.

Свакоме ко пажљиво прочита Николићева ненаучна сочиненија мора бити јасно да од његовог ауторско-уредничког опуса нема никакве користи ни за историју Пирота, ни за институцију која часопис издаје, ни за локалну самоуправу која иза часописа стоји. Од такве злонамерне надриисторијске екстраваганције корист не може имати ни историјска наука, ни град и поднебље о којем се Николић „осмелио да проговори другачију историјску истину“, ни житељи Пирота и околине, честит и радан свет који је толико пута кроз историју доказао своје родољубље, али који има и пуно разумевања и складан однос између српске већине и бугарске мањине, што је у претходних пола века у потрази за бољим животом у Пирот мигрирала из оближњег Димитровграда и пограничних села. Од Николићевих псеудоисторијских текстова корист не може имати ни држава Србија која деценијама уназад са суседном Бугарском гради активне добросуседске односе. Односе, пре свега, засноване на помирљивом опросту Србије суседима за злочине које су становници југоисточне Србије претрпели у Првом и Другом светском рату од стране бугарских окупатора.

Корист од Николићевог писања може имати само неко ко жели да промени историју, да побрише све, агресоре и браниоце, злочинце и жртве, злодела силника и отпор поробљених, а непокорених. Неко ко покушава, у крајњем исходу, да код житеља пиротског краја избрише у потпуности свест о ранијем страдању и скривитељима тог страдања, и, пре свега, о српском бићу и српској историји и Пирота и Пироћанаца.

Иако са великом забринутошћу констатујемо да се вишегодишња деструктивна делатност Горана Николића одвијала у присуству чланова Редакције, немарних рецензената, па, на известан начин, и у присуству власти, уз крајње неодговорно ћутање Удружења историчара Пирота, ми, потписници овог писма не улазимо у то да ли се овде ради о истомишљу и саучесништву, или је реч само о ововременој владајућој површности и сензационализму, по којима је сасвим могуће да нико од горе побројаних није студиозно прочитао нити просуђивао о ономе што се објављује на страницама званичног часописа локалне самоуправе у Пироту. Тек, неспорно је да ревизионистичке конструкције и антисрпске тезе Горана Николића представљају отворени удар не само на научне постулате, на углед и идентитет града Пирота и самих Пироћанаца, већ и на саму државу Србију, јер се у Николићевом ненаучном штиву ни из чега покушава да створи идејна основа за нечије снове о сепаратизму у перспективи.

Имајући у виду све побројано, ми, потписници овог отвореног писма, упутили смо наведене захтеве и очекујемо од надлежних да се потим захтевима хитнопоступи.

(Илустрација: Насловнице Пиротског зборника сајт НБП, schreenshot)