субота, 17. август 2019.

Дејан А. Милић: Нешков вис и споменик изгинулим војницима војске Краљевине Југославије

Нешков вис је брдо које стоји источно повише села Чиниглавци, Милојковац и Обреновац и које са северне стране доминира источном капијом Пиротског поља и Србије. Преко њега је некада ишла стара српско - бугарска граница, док је након победе у Првом светском рату нисмо померили седам, осам километара на исток. На овом брду током несрећног Српско - бугарског рата 1885. године вођена је једна од најкрвавијих битака тог кратког братоубилачког сукоба, у којој је, бранећи српску пуковску заставу, грдних рана допао поручник херој Михаило Катанић, злосрећни јунак Нушићеве чувене песме "Два раба". Њега је, задивљен непојмљивом храброшћу противничког официра, зренутне смрти спасио бугарски кнез Александар Батемберг, наложивши да храбри Србин буде лечен у кнежевској болници у Софији. Али је Катанић, као стопостотни ратни инвалид, ипак умро који месец касније "од лаког" живота Отачаству бескорисних ратника у мајчици Србији. И потом сахрањен неприметно. Што је заболело Бранислава Нушића, који је написао песму. Све потом је историја наших беспућа ...


У исто време, у подножју виса млади поручник Живојин Мишић, на челу 1. чете 1. батаљона Дринске дивизије штитио је журно одступање губитничке српске војске. Који дан касније у свој дневник ће записати: "Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности."

На овом брду, 56 година касније, 8. априла 1941. године (дан почетка наступања Немаца на Нишавском правцу) вођена је једна од најепопејнијих битака погубног Априлског рата.

Два вода IV крушевачког пука Моравске дивизије, укупно 60 војника и два официра, са Нешковог виса више од шест сати пречили су елитним немачким тенковским јединицама да се пробију ка Пироту. Спартански отпор храбрих Чарапана сломљен је тек под жестоким налетом немачке авијације, која је збрисала положаје на Нешковом вису, када су храбри браниоци сви до једног изгинули. Страдалнике су на самом Нешковом вису сахранили сељаци из околних села, које су покупили Бугари у свом наступању ка Пироту идући дан, 9. априла 1941. године.


Двадесет година касније захвални грађани Пиротског краја и, гле чуда, "мрска комунистичка" власт одужили су се бесмртним браниоцима Нешковог виса, спуштајући њихове кости у спомен-костурницу на улазу у село Чиниглавци, између пруге и магистралног пута Ниш - Софија. Изнад костурнице хероја подигнут је камени споменик (рад вајара Уроша Костића, Пироћанца), што представља стену која стоји, разбарушена и непопустљива, да чува сећање и опомиње.

Моје сећање на овај пркосни и дирљиви споменик сеже до у бар четири и по деценије. Откад знам да размишљам, са истим мислима: на шта су ти хероји и мученици, ако су уопште стигли да помисле, помислили током свог последњег животног часа, у шта су веровали, чега им је било жао, чега су се сетили, кога су волели? ... И увек са истом сликом - од сеоског друма до споменика на благом узвишењу - костурници (на педесетак метара од магистрале и тик уз пругу) води бетонирана стаза и петнаестак камених степеника. Плато око споменика чист и уређен, около цвеће, често свеже, ливадско. На споменику увек венци са лентама југословенске и српске тробојке, уз неизбежну петокраку. Од 1991. и без ње ... Тако све до 1999. После тога у Чиниглавце дуго отишао нисам.

Данас ...

Не споменик, него херојска смрт 62 српска витеза зарасла је у трње и коров. Плоча на костурници је препукла. Споменик је, издалека посматрано, сакривен густом високом травом и мучним коровом. Али, кад му се приђе ближе, још стоји разбарушен и опомиње на срамоту народа и тешку бруку власти...

"Мрске комунистичке власти" одавно нема. А, изгледа више нема ни сећања на часне Србе који, гинући за Отаџбину, хвала Богу, нису стигли да буду ни четници ни партизани. (Зато их се, ваљда, ова политикантска нација ни не сећа).

На самом крају овог опорог пелин писма једна нотица за моје завичајне пријатеље, националисте и монархисте. Чест сам сведок, господо, ваших слатких речи о недостижној Отаџбини и јуначкој слави наших предака, о безупитној жртви за Отачаство. Нема више "мрске комунистичке власти", господо. Ко вам сада смета да своја дела уподобите својим великим и слатким родољубивим речима?

Пише: Дејан А. Милић

петак, 16. август 2019.

Дејан А. Милић: Вилин коњиц


Онако како је Црвени трг служио Пироћанцима за доконлук и уживање, тако им је, откад је поплочан, главни градски трг (Бели трг) испред Дома културе служио за озбиљне догађаје и "параду".

Бели трг шћућурио се, некако са устручавањем и нелагодом, у срцу Пирота, омеђен са истока огромним Домом културе и Домом "ЈНА", са севера "богатим" зградама у транзицији "изгинулих" робне куће "Београд" и модне куће "Први мај", у којима се данас башкаре кинески "предузетници", са запада, хвала Богу, сада реновираним и веома функционалним хотелом, са југа главном градском улицом - Српских владара, раније, наравно, Маршала Тита. На том месту још пре четрдесетак година живела је врло лепа и живахна стара пазарска чаршија. Да су тадашњи градски оци имали мало више поштовања према повести града и архитектонској естетици, пазарска чаршија била би и данас жива, реновирана и, са лепотом ваљевског Тешњара, чувала би сећања на минула времена славе пиротског грађанског живота. Али нису. Зато је Пирот 1981. године на развалинама чаршије добио трг "извајан у бетону", са побројаним "споменицима" социјалистичке бетонске архитектуре, који наредних 15 година није красило готово ништа, изузев три киоска на ободима трга, према главној улици, и једне цвећаре усред минијатурног парка, спакованог између улице и трга.

За тај немаштовити бетонски трг везан сам лепим сећањима и приличним емоцијама. Бели трг је био (и остао) место мојих драгих сусрета и састанака. На њему сам стасавао и као човек и као мушкарац. У зимским протестима 1996/97. због социјалистичке крађе гласова на локалним изборима, на том тргу стасавао сам и као грађанин, учећи, рецимо друге јануарске вечери 1997, међу стотинак уплашених људи са пркосно подигнутим рукама у знак непредаје у обручу двоструког политичког кордона од двестотинак полицајаца, шта значи "слобода од страха" (како је говорио Драгољуб Јовановић). Но, осећај фамилијарне блискости са хард бетоном надомак мог дома није ме никад спречавао са приметим како је на том тргу од рушења старе чаршије готово све остало недоречено. Испрва зато што је био пуст ...

Крајем јануара 1997. у Пироту је формирана власт коалиције "Заједно", тешко опозиционе још увек чврстом Милошевићевом режиму. Исто онако како је постао најисточније црвено кад су пиротски комунисти 1920. на изборима освојили општинску власт, Пирот је јануара 1997. постао најисточније плаво, казнивши сопственом оловком пиротске однарођене социјалисте. И из истих разлога - радним, трпељивим и мирним Пироћанцима било је прекарадашило. Нова власт, као и свака власт, обећавала је брда и долине, куле и градове, мед и млеко ... Али власт као власт, на крају се, готово по правилу, покаже и тромом и безвољном и неуком и заборавном... Мало је нова власт урадила да покаже да се разликује од старе. А и те разлике. Оне, очигледне, некад су биле веома у корист оних старих.

Као признање њиховој грађанској храбрости, демократска власт поклонила је Пироћанцима на Белом тргу фонтану са бронзаном фигуром вилиног коњица, на постаменту од плексогласних плоча. Занимљиву, не превише скупу, пироћански штедљиву, но лепушкасту. Тако се вилин коњиц доселио у Пирот.

Али зашто баш споменик вилином коњицу? Без икаквог текста на постаменту? Без објашњења о разлогу такве почасти једном жабокречинском инсекту?

Консултујем књигу "Тајни живот животиња" италијанског зоолога Ђузепеа Занинија. Тамо пише: "Вилин коњиц који муњевитом брзином лети изнад површине воде, пре но што се претворио у свирепог инсекта који лови жртве и кога познајемо, дуго се крио у барском муљу. Његова ларва живи у води и намешта смртоносне замке другим животињицама. Филогенетски је крилати инсект из парафилетске групе Палеофтера, велике округле главе потпуно прекривене развијеним очима, ногу прилагођених за хватање плена у лету, са два пара провидних дугачких крила и издуженим абдоменом. Током ларвеног стадијума тавори на дну мочвара, док је као одрасла јединка врло суров предатор ..."

Зашто је, дакле, усред Пирота, поред толиких Пироћанаца којима је требало подићи споменик, подигнут споменик једном бескрупулозном инсекту предатору, прилично суровом према икаквој конкуренцији у животном простору, то ће остати тајна. И предмет многих нагађања. Да се неко из тадашње власти сетио да њиме шаље претећу поруку политичким противницима, није вероватно. За такво што требало је имати мало више и маште и знања него што су их имали они. Пре ће бити да је по среди била чиста егзибиционистичка случајност. Пироћанци су и фонтану и споменик вилином коњицу везали за нову "револуционарну" локалну власт. И мада не претерано одушевљени новим украсом трга, временом су се, хоћеш-нећеш, навикли на њега. Они пробирљивији, циничноји, злобнији, они џангризави нису могли да се не "освете уљезу". Врло брзо неко је негде рекао: "Ама, какав вилин коњиц? То је најобичнији комарац!" Тако је вилин коњиц добио свој поспрдни пиротски надимак (прекор), а многи Пироћанци су своје сусрете почели да заказују код "комарца".


"Комарац" је у центру Пирота поживео десетак година успевши да надживи накратко власт која га је у Пирот доселила. Потоња власт, која је на изборима сменила "градитеље" вилиног коњица, није била одушевљена "комарцем". И једног дана вилин коњиц је одлетео, а фонтана је срушена. "Комарац" је, чини се, међу првима платио данак политичким променама у граду...

Пре годину, две дана трг је реновиран. Стари парк на ободу трга преоран је, па бетониран, а "архитекте" су се смиловале да на занемарљивим острвцима "природе" оставе сасвим мало зеленила. Из парка некадашњег "Првог маја", огледног добра самоуправног социјализма, пресељено је неколико великих белих гранитних скулптура, али им на бетону никако није место. Фонтану и "комарца" наследиле су две подне фонтане које, прилично лоше нивелисане, непрекидно квасе бетон пренатрпаног трга, ружећи додатно његов кич изглед и претварајући га у омање вашариште. Архитектонски еклектицизам (који је увек последица скоројевићског недостатка знања и визије) помешан са гастарбајтерским смислом за естетику, додатно оплемењен и мини луна-парком, у овом случају остао је нефункционалан. До неке нове прилике, кад ће неко нови (ваља се надати, успешно) да опроба своју визију лепо уређеног центра Пирота ...

Пише: Дејан А. Милић

уторак, 13. август 2019.

Дејан А. Милић: Пиксла

Чувена "пиксла" налазила се на почетку негдашњег централног пиротског трга који се раније звао "Црвени" (због боје бетона којим је био поплочан), на месту где се данас, између башта два реномирана пиротска кафића, не налази ништа.

Када сам се, у својој осмој години, из партерне куће у занимљивој улици Краљевића Марка ненадано доселио у Драгошеву, остао сам без омањег дворишта - своје играонице, због чега сам једно време туговао. Али не предуго, јер сам брзо разумео да је деци из околних зграда, окованих бетоном, "пиксла" била главна играоница. Откривајући свој нови дечји кутак, постао сам, чак, поносан на чињеницу да се "пиксла" налази на само тридесетак метара од нашег новог породичног дома и да готово целу могу да је обухватим погледом са прозора у улици Пети конгрес (данас, Ћирила и Методија).

За видела су били ретки тренуци да у пиксли није било деце, с тим што се поштовао "ред" и првенство старијих, који су (генерацијски) на игру излазили касније. Примопредаје "терена" вршиле су се лако.

Сећам се, у дну "пиксле" девојчице су се играле школица, прескакале ластиж и вијачу или се увијале под обручима. Дечаци су глупо јурцали по "трибинама", играјући се шуге (пиротски "гоњеш") или су, лежећи преко горњег спољног бедема, подељени бар у две групе "противника", опонашали пуцњаву из неког партизанског ратног спектакла.

Али је "пиксла" била својеврсна арена за две дечачке игре - једну врло занимљиву и једну врло опасну. Но, да би се лепо живописале те игре, ваља прво рећи шта је "пиксла".

"Пиксла" је била омањи амфитеатар, вероватно пројектован за неке озбиљније ствари од дечје игре, иако је за дечју игру и још понешто (обелоданиће се у даљем току приче) био најсврсисходнији. Пројектована по угледу на неке античке амфитеатре, одозго до сцене на дну имала је пет нивоа за седење. А била је просечена "у крст" са све четири стране света улазима у амфитеатар и степеницама које су водиле доле, на позорницу.

Не верујем да се игде другде играо фудбал на четири мала голића осим у пиксли. Ти голићи су били, заправо, последња четири степеника, који су се по материјалу разликовали од осталог бетона. Мали фудбал у арени пиксле играла су четири дечака, свако бранећи свој гол и свако против сваког. Био је то својеврстан турнир на испадање до пет или 10 примљених голова, а победник би био опасна фаца "у датом моменту". Нарочито имајући у виду чињеницу да су своје фаворите са "трибина пиксле" често бодриле девојчице из краја.

Друга игра била је заиста опасна. Због свог значаја и опасности она се и најављивала. То је била игра трке бициклима унутар амфитеатра, као у некаквом "глобусу смрти", на испадање (односно падање) као у својеврсном бициклистичком руском рулету. Из "пиксле" би изашли сви, осим двојице, тројице, четворице или петорице возача бицикала. Бицикли су се возили у круг, не баш брзо, да би се избегла тотална "погибија", а возачи су имали најмање четири опасне препреке, јер су степенице биле уже од трибина.
Иако сам, што је једном рекла моја ташта, прилични "зечевић" (рекао бих пре, обазрив човек), и данас се дивим својој храбрости да, упркос лепим падовима и вазда згуљеним коленима и лактовима, од "глобуса смрти" никад нисам одустао.

Како смо расли, тако смо за дружење са "пикслом" и у њој полако трампили дан за ноћ. Пред вазда будним очима обавештајне службе родитеља из краја ипак се успевало да се прокријумчари по која цигарета, по која флаша пива, касније, спорадично, и по флаша Баделовог "Цезара" нпр.

У "пиксли" су се кријумчарили и пољупци. Прво они у образ да се разбије малер. После и овлашни "филмски", све са почетничком надом да ће се некад до пензије појавити и они прави, француски.

Као последње непомућено сећање на "пикслу" остало је оно са Ускрса 1999. Упркос оглашеној узбуни амфитеатар је био начичкан младим главама да пикавац човек није имао где да баци. Тинејџери, уплашени до бледила од безнађа, уз неколико гитара су певали "шта им падне под грло" и рецитовали поезију, пркосећи невидљивим челичним грабљивицама... Тако је амфитеатар, најзад, почео да се приводи својој замишљеној намени.

"Пикслу" су срушили у јесен 2007, правећи на Тргу пиротских ослободилаца шару пиротског ћилима, која ће се, најављивало се са пиротских медија, видети чак из авиона. Можеш мислити. Као да се шара пиротског ћилима може направити од бетонских плоча. У исто време, не би или искамчили још три паркинг места, посекли су "надлежни" три вишедеценијске липе испред наше зграде. Који месец касније на пут са кога се не враћа отпратио сам мајку ...

Пиксле више нема. Ту где је она била сад је голи бетон. Ништа. Мало удесно укосо од ње, при реконструкцији трга, откопана је нетакнута турска ћуприја из XВИ века преко негдашње реке Боклуџе. Струка је предлагала да се ћуприја конзервира за покољења. Надлежни су је залили бетоном.

Испред празног простора где је некада поносно стајала пиксла надлежни су на плећа трга навалили некакву скаламерију коју су представили као башту са фонтаном и миленијумским сатом. Али ни то није ништа.

А пиксла би и данашњој деци баш ваљала.

Пише: Дејан А. Милић

понедељак, 12. август 2019.

Дејан А. Милић: Национал

Фотографија корисника Dejan A. MIlić
Ако ме не вара завичајно сећање, "Национал" је био први хотел у Пироту. А могуће да то здање и није било први хотел у Пироту. Могуће да су то биле кафане "Бела мачка" или "Српска круна" са своје две, три собе - нужна смештаја за намернике, али је "Национал" свакако био први прави пиротски хотел.

Саграђен на клацкалици XIX и XX века, уз здања Гимназије и Суда, био је плод жеље модерне српске државе да заостале турске касабе брзо умије и, што је могуће пре и више, приближи отменим европским варошима.

Кад је мени, детету, зграда "Национала" почела да плени поглед, то више није био хотел. Спрат су заузимале канцеларије локалног угоститељског предузећа "Србија" (Ко каже да под комунистима ништа српским именом није могло да се назове?), а партер су по пола делиле Кафана "Национал" и Ресторан друштвене исхране "Национал", обоје, логично, у саставу Угоститељског предузећа "Србија". Овакав распоред остао је прилично дуго, до мог одласка на факултет и, логично, до транзиционог пропадања "Србије". Зграда није блистала, али је фасада била окречена у тамнију и светлију окер боју и одавала је утисак притајене отмености.

Први је "умро" ресторан друштвене исхране. Напречац. Иако је у њему могло пристојно лепо да се једе за пристојно невелик новац. И моји другари и ја смо ту јако волели да одлазимо, али смо ишли ретко и кришом од наших мајки, чија женска кулинарска сујета није никако трпела да се хранимо у "Националу" поред њих живих. "Умро је" у време мојих гимназијских дана, због нерентабилности, не остављајући много простора за жал Пироћанаца.

Кафана је била чвршћа. Дуго се држала и дуго и постепено венула. Држала се на тврдоглавој навици старијих суграђана и на успоменама. На марифетлуцима чувеног конобара Камена (варошке легенде за живота) и на "Нишкој племенки" и соди. На карираним столњацима и кафи наливаној у филџанима. У њу нисам залазио, због пристојности, све до иза пунолетства. Па и касније ретко. Тек неколико пута на пиво. И неколико пута са оркестром. Више сам преферирао недалеку кафану "Србију", ранију "Српску круну".

Кафана је "умрла" од старости и слабости првих година овог века, када и читаво угоститељско предузеће, не могавши да издржи конкуренцију набујалих приватних кафана. Потом је, једно време, на спрат Национала, потпуно неприродно као у нужни сместај усељена полиција, скрнавећи на неки начин светост овог споменика једновековног јавног живота у Пироту.

Уназад петнаест година овај архитектонски и културно историјски споменик веома пропада. Право понижење доживео је када је током неколико година у партер хотела усељена кинеска робна кућа бофл дрангулија. Која је, хвала Богу, једном и исељена.

У самом срцу Пирота "Национал" данас изгледа ружно, јадно, немоћно ...

У Србаља нема културе сећања. Да је има зграда би била реновирана. Синула би. На њој би морала да стоји табла која подсећа да је у "Националу" годину или две после Милтона Манакија изведена прва биоскопска представа у Пироту. Свакако и она, да је у хотелу "Национал" своје пиротске дане проводио славни војвода Степа Степановић. Или она, која говори о томе да је у "Националу" своје политичке зборове држао славни Пироћанац, вођа земљорадника, професор Драгољуб Јовановић ... Али у Србаља нема културе сећања. Ако је некад пронађемо, Пирот ће можда и постати европска варош.

Пише: Дејан А. Милић

субота, 10. август 2019.

Усвојче

Газда Анта је био јако забринут тог 20. јануара 1907. зиме Господње. Пред његовим очима су искрсавале слике свега што је проживео у учмалој турској варошици крај Нишаве, где се све збивало по неком устаљеном, сасвим предвидивом поретку.

Анта је вероватно још као дечак ступио у „војску лешника“, како су стари Турци из миљоште прозвали децу пиротских хришћана, гледајући их како у уредној колони, два по два, заједно одлазе и долазе из школе, а што се чинило из нужде јер их је насамо редовно пресретала и злостављала турска дечурлија, рачунајући на немоћ њихових родитеља. Касније га је отац одвео код неког угледног ћурчије, молећи овога да му прими сина да изучи занат, по цену свакодневних грдњи и батина које сироти шегрт није добијао једино о причешћу и великим благданима. Онда је и сам научио да штави и бојадише сирову кожу и од ње, јаким челичним иглама, скраја шубаре и кожуве са лепим украсима. Коначно је стекао услов да полаже мајсторски испит и направи „зијавет“, богату гозбу за старе еснафлије са којом искусни калфа свечано постаје члан њихове угледне дружине, дарујући сваког ракијом и мезетом од леблебије и сувог грожђа, калупом сапуна и шимшировим дрвцетом за чачкање ушију. Његова невеста Јованка је, сва окићена у цвећу и злату, крочила у његов дом некад пре самог ослобођења, са богатим миразом, из угледне градске куће коју су родитељи, по својој мери, брижно одабрали. Младенци су засигурно живели без већих трзавица, у складном али бездетном браку наше старе варошке аристократије, чија се припадност наслеђивала, али и освајала и бранила поштеним радом, витешким држањем у добру и злу, честитим породичним животом. Њихов први дућан био је један од стотине и стотине по којима је Пирот био чувен до Стамбола и Сент Андреје. Биле су то мале и укуткане чатмаре са ћепенком који се као витрина расклапао и претварао у савршени простор за изложбу и кафенисање. Те нанизане једнокатице касније су заменили модерни локали са париским излозима, које град једнако није успео да сачува, као траг своје прошлости, своје младости. У својим зрелим годинама Анта је постао угледна личност у свом граду и еснафу, његово име се помиње у важним градским петицијама и јавним саопштењима. Зато је изабран и за тутора Старе пиротске цркве, чувајући је од проневера, банкрота и обесних дечака 4. и 5. разреда који су је у доколици камењем гађали из мушке школе смештене у оближњој црквеној одаји, правећи штету на њеном крову, због чега је он, са осталим туторима, тражио од школског одбора да се малени вандали изместе у неку другу зграду а на њихово место доведу мирнија, женска деца... 

Газда Анта је дуго пребирао по својим сећањима верујући да се, негде у њима, скрива заборављени грех, узрок невоље која га је задесила а због које је, те студене јануарске вечери, са уцвељеном Јованком дуго писао писмо окружном проти које је што пре требало отпремити у Ниш код владике. 

+++ 

Протојереју Округа пиротског 

Ми смо венчани муж и жена. Венчали смо се пре тридесет година. Од срца нисмо имали нити сада имамо порода, тако је Богу угодно било и ми смо његовој светој вољи покорни и благодарни. Пре десет година узесмо под своје Настасију, ћерку овдашњег просјака Петра Банковића и она је и сада код нас. Даривао нас је Бог приличним имовним стањем и надасмо се да наше усвојче Настасија дорасте, па да је пристојно удомимо. Но Богу, коме згрешисмо, би по вољи да другчије буде. Ево у чему је ствар. 

Ми радимо ћурчијску радњу те зато морамо имати момке што нам у овом нашем послу помажу. Међу момцима имамо најстаријега Милана Панајотовића. Наше усвојче Настасија, и поред нашег јаког надзора, загледа се у Милана и Милан у њу, па на бруку нашу, ступили су и у полни однос, те је Настасија, јадно наше усвојче, већ три месеца у другом стању иако тек сада има само четрнајест и по година. Да би ова наша брука мања била, на савет ваш решисмо да Настасију и Милана веримо и да оба признамо за своју децу. Но како Настасија има сада четрнајест и по година, то јој фали још пола године да може у брак ступити. Ми би радо чекали још пола године само да нас ова невоља није снашла. Поред тога, Милан мора кроз месец дана ићи у стални кадар и тамо остати две године, и за те две године може му се памет разбити, па не би пристао да наше усвојче Настасију узме за жену. Па зато и хитамо да их привенчамо, те да не би наше јадно девојче пропало и да не би тиме и наш грађански углед упропастили. 

Ми вас молимо, као што се Бог моли, да изволите умолити Милостивога Господина владику, да свети благослови брак нашем усвојчету пре петнаесте године, а уверите Господина Владику да ћемо се целог века за њега молити Богу и сматрати за спаситеља наше части и образа и дома нашега. 

Понизни, 
Анта и Јованка Станковић 

+++ 

Добри прота Михајло Недић, по чијем савету је писмо и написано, на полеђини је дописао своје мишљење, како би додатно умилостивио владику Никанора, човека неугодне и тешке нарави: „...Молиоци падају на колена пред Ваше Преосвештенство и моле да спасите част њиховог дома и њиховог усвојчета Настасије – благоизволите дозволити да Настасија може ступити у брак и пре пуних 15 година. Скромног сам мишљења да би свети благослов вашега Преосвештенства, да Настасија ступи у брак, заиста спасли један честити хришћански дом, и да би свети благослов унео мир и вратио спокојство и молитеља и девојке и момка, који пристаје да је узме за жену и венча се са њом...“ Међутим, изгледа да се племенита замисао пиротског проте ипак није остварила. Седам дана касније, испод протиних речи, нишки владика је кратко дописао да се венчање може обавити тек након 1. марта, у време када ће Милан вероватно већ бити на служењу свог дугог војничког рока. 

Прегледао сам уздуж и попреко оба градска гробља и све завичајне књиге, питао старе Пироћанце, али никако нисам успео да сазнам шта се даље збило са Настасијом и Миланом, Антом и Јованком, њиховим унучетом. Само ово дирљиво писмо из црквеног архива, неколико безначајних докумената, и једна бледа фотографија из ћурчијског споменара која ми је послужила да израдим портрет газда Анте, старог српског домаћина који је као Христос царевао у свом дому и дућану. И својом царском љубављу сносио и покривао све грехе и слабости својих укућана.

__________
Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

уторак, 06. август 2019.

Тестамент терзије Стојана

Растужио ме овај стари тестамент. Написан је с толико љубави а никада није испуњен. Њега је крајем јануара 1902. године сачинио београдски терзија Стојан Живковић пореклом из Пирота, уредно и по доброј мери, баш како је читавог свог живота скрајао лепа варошка одела. У свом завештању имућни терзија заповеда да се његова раскошна кућа у Бунарској улици, крај Славије, прода након смрти бездетне жене и рођеног брата, и сав новац раздели на једнаке части:

„...Моју кућу никад и нико да не би задужио нити да је ико отуђи, до живота моје жене Савке и мога рођеног брата Тасе Живковића, а после њихове смрти, препоручујем горе поменутим мојим туторима, да они споразумно моју горе именовану кућу, за добру масу продаду, и то или приватно или на лицитацију, и сав кућевни новац овако поделе: по три стотине динара свим београдским црквама, Саборној, Палилулској, Вознесењској, Дунавској, Савиначкој и Гробљанској, и за сиротињу београдској општини, и варошкој београдској болници и глувонемим децама заводу, и изнемоглим старицама заводу, и дому Сиротне деце врачарским, и младим богословима заводу, и свештеничком удружењу, надлежном старешини, и врачарско источној, и палилујској школама, за храну сиромашним децама, и у варош Пироту двема тамошњим црквама и за сиротињу пиротској надлежној општини, и мојој братаници Љубици удатој за Мирослава К. књиговесца и њеном сину Војиславу ђаку, и мојим братанцима Милутину и Михаилу и мојим братаници Лепосави и децама г. Стеве Ловчевића, Олгици и Јови, и мојим туторима г. С. Ловчевићу и г. Н. Божићу и г. Б. Раденковићу, свима и сваким гореименованим легатима да се изда у готову новцу по три стотине 300 динара у сребру. Препоручујем мојим туторима и са Божије стране молим ја њих, да прате у Јерусалиму надлежном старешини патријарху Јерусалимском, за свету цркву и светом гробу Христовом 50 наполеона у злату, за спомен моје грешне душе, кад у Јерусалим пратите препоручите надлежном тамошњем старешини, и молите га за један парастос моје грешне душе у Јерусалимску цркву да изврши, и свих мојих легате ја их молим да ме мртва не забораве, а преко свих издатака, новац што остане од продате куће тај новац да дате на књигу у неком заводу под интерез, па по вашем увиђају и договору од кућевног новца, подарите болесним и изнемоглим људима и женама и децама помогнете им у њиховим нуждама, за спомен моје душе грешне, издате временом нужнима сав новац. Последњи пут овде молим моје туторе, и у свету дужност вам остављам до вашег живота, да ми последњу моју жељу и завештање ово моје испуните и ништа немате преиначити јер ја сам ово моје завештање и жељу моју последњу у потпуном и чистом свешћу и разуму мом горе исказао и својом руком све написао и потписао и учинио сам све што треба, по смислу све што треба по ч. 434. грађанског закона...“

Стара Славија
Стојан је очигледно припадао последњој генерацији оних племенитих српских богаташа који су и свој таленат и свој часно стечени иметак сматрали Божјом позајмицом. О тим чудним, помало јуродивим домаћинима скривених врлина, писао је Свети владика Николај с пуно сете и лепих успомена: „Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...“

Стојан је умро непуна три лета касније, дан уочи Никољдана 1904. године. А онда су његови наследници, као у неком Нушићевом комаду, уз помоћ вештих адвоката успели да оборе тестамент и приграбе читав његов иметак. Старица Савка и старац Таса остварили су право на доживотни боравак а бројне хуманитарне и просветне установе, које је Стојан желео да дарује, добиле тек копију тестамента и бедног судског решења.

Тако је један примерак доспео у Стару пиротску цркву где сам га пре неколико година пронашао на прашњавом тавану парохијског дома. Сада га први пут објављујем, на укор савременим богаташима, самопроглашеним господарима река и извора, земље и семења, живота и смрти. А за покој душе овог племенитог терзије, уместо јерусалимског помена, последње и најважније жеље у никада испуњеном завештању.

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

субота, 11. мај 2019.

Путопис: Још једно чудо у Острогу

Знали смо ми добро да се на путу за Острог не свраћа никуд осим у богомољу али смо ипак одлучили да се најпре спустимо до чаробног Јадрана. Занела нас је близина тог опојног плаветнила што има неку нарочиту моћ над нама, људима са дубоког континента. Као да се сва наша давна родбина са обронака Старе планине, старци у гуњу и опанку, бабе забрађеног лица, кроз наша чула разнеже, пожеле да запевају, да цикну и поскоче када се иза силних окука напокон јави то чудо о коме су само слушали описе ретких очевидаца и невештих казивача*... Море је за нас икона божанске љубави, тихе и бескрајне, пред којом се распадају све стеге у нашим крутим балканским грудима, урођена подозрења, злопамћења, те опијени њиме, у трену праштамо једни другима све ситне злобе и увреде, исказане током дугог и неизвесног, свеноћног путовања...

Но изгледа да се острошком свецу нимало нису допала ова моја сентиментална ткања иза којих је он сигурно могао да уочи и чисто пироћанску срачунатост по којој сам одлучио да о једном трошку одведем породицу на брчкање и под његов кивот на благослов. Наш одмор је заиста био ужасан. Те позне јулске дане, од народа сасвим оправдано прозваних „горешњаци“, памтићемо по врелини и језивим застојима у тунелу Врмац, поспаним староседеоцима и смраду каназалиције која се изливала некуд у близини нашег купалишта те смо добили и грдне грчеве, нарочито наш најмлађи отрок, нејаки Сава због кога смо већину времена, уместо на плажи, провели у бдењу и молитви. У том бесаном одмору једино је Бока успевала да нас утеши и разгали. За њом се чежњиво окрећемо док узмичемо изнад Рисна, и застајемо да је што боље запамтимо и од срца поздравимо, као ону красну и вредну невесту из народне приче коју Бог и Свети Петар спајају са лењим младићем, што читав дан дрема у хладовини, како би и њега, кукавца, неко прехранио, и тако све дошло у равнотежу.

Наш аутомобил, времешни "јапанац" који је у доласку неустрашиво, као самурај мачетом насртао на чудесне врхове Дурмитора, сада тихо језди ка Никшићу. Пре самог уласка у град врхунског пива, скрећемо десно ка Подгорици и чекамо знак за Богетић. Пред мојим очима навиру снажна сећања. Острог сам први и последњи пут походио о Богојављењу 2000. године. Тада сам био млад у вери и нисам знао готово ништа о тој чудесној пећини, опеваној у стиховима Шантића и народних песника, прослављеној у дирљивим повестима исцељених. Нисам знао да је Острог био често поприште љутих окршаја, правих видовданских мегдана, да је средином 19. века баш овде једна мала чета неустрашивих Црногораца данима бранила душу Православља од више хиљада бесних никшићких Турака, да им је вешто враћала бачене бомбе и ринула одозго тешко камење које је од њихових телеса стварало крваве сокаке. Нити да је манастир више пута у својој историји горео, да је тек двадесетих година прошлог века, по пројекту неког руског архитекте, вероватно мигранта, последњи пут освануо из пепела, ћошкаст и бео, као икона Васкрсења.

Мене је тада занимао само Он, Василије, љути острошки Светац, што као Архангел слеће низ облаке да у то своје скрито гнездо на црвеној стени сече, ломи и раскида сваку људску муку и невољу. Дуго сам се припремао да му дођем и овде кажем: „Помагај Свече! Изгибох! Годинама копним, као гладни Буриданов магарац између два пласта сена! Ти одлучи уместо мене јесам ли за брак или манастир! И што пре мети на моју смућену главу венчану круну, или црну камилавку!“

Светац ме срдачно дочекао у стеновитој одаји у којој почива његово нетрулежно тело. Миловао ме и тешио неком неописивом милоштом која је као река извирала из његовог кивота и омивала моје уплакано лице. Из слатког плача прену ме прекорни поглед буцкастог калуђера који је стајао крај његових ногу, и ја схватих да исувише дуго стојим у пећини, да још много света испред чека, на свечеву помоћ и утеху.

Дуго сам стајао у доњем манастиру пред келијом игумана Лазара, за кога се још тада знало да је тешко болестан, да је питање дана кад ће се преселити у небески Острог. Када сам дошао на ред, тај вижљасти калуђер ме целих неколико мунута нетремице посматрао својим крупним и питомим очима, чекајући свише неки савет о збуњеном госту који је непомично стајао на вратима, као човек на ренгену који покушава да мирно, без икавих сувишних покрета, сачека крај снимања и чује драгоцене резултате. Отац Лазар је тада причао о чамотињи, рече ми да је некада тренирао кошарку, да му је тело навикло на напор, и да га је ова неман, што паралише читаву душу, грдно мучила у Хиландару кад окончају бербе и вањски радови, због чега је током зиме, сем метанија, радио и склекове, трбушњаке. То је упоређивао са древним испосником који је по читав дан премештао тешко камење са једног места на друго, говорећи да тако мучи свог невидљивог непријатеља који њега спопада, држи у тами чамотне депресије. На моје најважније питање игуман ми, уместо одговора, тутну у руке скрипту са поукама Светог Јосифа Исихасте и пуну кесу Светигориних књига, потом рече да преспавам у горњи манастир.

Те ноћи, нас два Пироћанаца, одлучисмо да прочитамо цео псалтир наизменце. Док један стоји на молитви, други да одмара на једној од дрвених клупа у пространој гостинској соби. И тада се догодило нешто што је превазишло све моје икада доживљене страхове од најранијег детињства, гледања „Ноћи вештица“, од које се у моју нејаку детињу душу накупило много демонског ужаса, те су ме узалуд водили на бајање код врачаре.

Некад у глуво доба, у време мог починка, у собу је утрчао кратко ошишани тамнопути младић, омален али снажан, са истетовираним мишицама. Био је у великој агонији. Рече да долази из Београда и да је таксиста, у опакој наркоманској кризи. Мој сапутник беше прибран, брзо га смести на клупу и умири речима да ће све бити у реду када му сутра калуђер прочита молитве пред кивотом. Чинило се да је утонуо у добок сан када је дошло време да ја устанем а мој сапутник легне да одмори. Псалтир сам читао поспано, без пажње, тек да испуним обећано. У једном тренутку осетих да се нешто чудно и опасно дешава. Нека хладна језа протрча кроз моје тело и ја схватих да је несретни младић будан и да ме посматра, да не трепће, да су му очи крваве и неописиво зле. Покушах да своју пажњу вратим на псалме али ме нека чудна знатижеља ометала и невољно привлачила ка његовом погледу. Као да му је ова моја слабост давала неку моћ и он поче успорено да се помера и придиже, зурећи у мене с погледом демона, који више нисам могао да поднесем. Аветним кораком кренуо је ка мени, и ја у последњем трену, већ губећи наду и чекајући да се тај легион злих сила коначно сручи на мене, дубоко загњурих у псалтир и почех као дављеник да се хватам за свако словце цара Давида, да га изговарам искрено, с последњом снагом душе. И тада се догоди нешто чудесно. Младић се прену из хладног демонског спокоја, поче снажно да се тресе и да говори: „читај, читај, лакше ми је од тога“. А затим се сасвим растерети, врати на клупу и опет утону у дубок сан. Слава ти и хвала Свети Василије, избавитељу мој!

Пред зору је почела литургија. Стајао сам за певницу када ми високи плавокоси калуђер, који је сам служио, са царских двери показа руком да требам да звоним, па убрзо и сам дојури у звонару, оте ми конопце из руку, очевидно незадовољан мојим млитавим покретима, и пре но што их сам затресе из све снаге, сажаљиво ме погледа и рече: „Смотан си“. Била је то само потврда оног што сам и сам схватио у бесаној псалтирској ноћи: моја душа је исувише плаховита, нестална и слаба за стрми монашки свет.

Те исте године сам се оженио а књиге оца Лазара и дан данас носим у рукама, пакујем и шаљем широм Србије, јер сам, по загонетном благослову овог игумана, и сам почео да их објављујем и пишем. Свети Василије, избавитељ и исправитељ мој, постао је заветна слава у мом нову дому, потом и имендан нашем старијем сину.
....

Из сећања ме пренуше неугодне кривине под острошком литицом које стари путописци пореде са пловидбом по немирном мору, где и најгрешнија душа постаје тиха и побожна. У близини горњег манастира била је спуштена рампа и ми настависмо даље пешке, да бар мало окусимо од подвига старих богомољаца који су цело растојање између два манастира, прелазили босоноги, чак и на коленима.

У острошкој пећини Сава седе на степеник под иконостасом, крај моштију Светог Василија. Непрестано се смешкао и дуго нисмо могли да га макнемо одатле. Мора да га је Светац миловао оним невидљивим таласима што извиру из његовог кивота, а које ја, овога пута, нисам осетио: „Опрости, Свече, што ти долазим овако успут, без жртве и дарова. Дуго се нисмо видели и свашта се збило за ових петнаест лета. Пуно сам грешио, верујем да је ово наше треће дете зато повређено, при самом рођењу. Нисам дошао да те молим да га исцелиш. Знам да је он моја Богом дана невоља и богомоља, крст и васкрсење. Дођох само да те поздравим, да ти породицу покажем, и да те замолим да нам децу благословиш, да не понављају грешке свога родитеља“... 

Сунце је већ побегло из Бјелопавлића долине, кад кренусмо на пут. Сасвим утону у густи мрак негде над Морачом. Потом је читаву ноћ јурило у супротном правцу, да би у тихом Нишављу, са осмехом, дочекало уморне туристе из Острога.

Жељко Перовић

_________
*„Море је како Нишава до Нишаву, Нишава до Нишаву, ама на крај, нема ђи врбацити, некој ђи је посекал“

недеља, 21. април 2019.

Још четри године у село


Беше празник и тија д'н се не работеше у поље. Деда се нешто зашушњал у двор, а ја, како се диго, тека се заигра у собу на клупу сас кутије од ћибрит и булће што ји бео набрала у поље. Занела сам се , па и не излази у двор. Оди кутијете си прајим креветје, клупе, астаље, ормање, а оди буљћете мужје, жене, деца. Чудно ми што га деда нема, увек улезне кад се заиграм и закачује ме. Обара ми играчће, гази ме по ногу, сеца ме за косу. Сигурно се много заработил у дворат, па га овија пут нема. 
Баба окну: „Јоване, Грано, ајде руч'к!“. Кад помену руч'к, осети да сам гладна. Она постајила трпезу, сварила чорбу оди ливадско зеље и забелила ју сас јајце. Мерише убаво, потквасила густо ћисело млеко и наломила жежак црепњак леб сас убаву корицу, а оди њега иде пара. 
Чекамо деду. Он се малко забави, али кад улезе, тека се у собу одједанпут оладни и ст'вни! Лицето му модро и стиснуто, једва му се уста виде. Седе, прекрсти се, узе ложицу, кусну оди чорбуту, споро и развлечено, једва уста отвори. Стра ме да га гледам, никад га нес'м видела таквог. Не знам кво му је. Да ли је љутит?! Да ли је болан?! Да ли се нешто сетил, па се растужил?! Гледам га, па не могу да једем. Он виде, па ме пита: „Кво ти је, кутре? Што не једеш? Убава је чорбата“. Ћутим и гледам га. Он се малко као насмеја, па рече: „Ама, знајеш ли ти да од јесен поодиш у школу? Башта ти че кночи дојде и че сака у Ниш да те уписује“. Са ми стану јасно што је тек'в. Рипну се оди трпезуту, седо му у скут, па га обргли с двете руће окрај шију и реко: „Никад нема да идем у Ниш! Никад нема да отидем оди вас! Они у Ниш имају Мићка, а ви овдек имате мен! Ја сам ваша!“. Тури му образ уз образ, он ме пригрну, поседемо тека, и продужимо руч'к. Баба сложила главу да вој се не види лице и једе, ћути, а с'лзе вој капу на трпезуту. 
Башта ми никад неје казувал да че ме води при њи. Често дооди, и ја му се много радујем кад дојде. Увек прво сврне при деду и бабу да ји испоштује и донесе им поклони за њи и за кућу. Мене ми мачава, мама Славица, испрати нешто убаво за облачење и благо за једење. Поседи при њи, па после заједно појдемо у Горњу малу при његовити. 
По цел пут ме држи за руку, а ја се распукнем од срећу! Да имам крила полетела би што ми је башта много убав у плаву авијатичарску униформу, а на њу л'шту ж'лти пулови и ж'лти чинови. Он прав, насмејан, и убав! Убав! Цело село гледа у њег! И јављају му се сви који га виде, ћимају му из дворове и окају га да сврне. Зими кад обује л'скаве кожне чижме и облече шињел д'лг, ма нема поубав човек! Ја га само стискам за руку и гледам у њег! Топим се од срећу! 
Преко ноч спимо заједно, али т'г немам туја слободу да га пригрнем и стиснем јако, него се обрнем на другу страну и заспим. И кад дооди и кад си пооди, не вискам се на њег и не пригрчам га толко силно. Некако се стиснем. 
У Ниш кад отидем при њи, мама Славица ме убаво дочека, спремује ми све кво ја волим, купује ми, шије за облачење, али ми у кућуту све некако тесно, и нешто ме стиска у груди. Једва чекам да отидем при другарицу ми Дивну. При њу голем стан, има бели свет собе и намештај све од дрво, па нарезан у свакакве шаре. На дувари вису слиће што ји је сликал Дивнин ућа, у Дивнину собу грамофон на вртење и плоче, Дивнина виолина, а на сестру вој Весну клавир. Дивнина мама била балерина, а башта вој доктор, и при њи увек весело. Збира се народ, поју и играју уз музику. Ја често спим при њу...
Са сас возат из Ниш, у пет, дооди башта ми, и ја га чекам на порту. Он стиже насмејан, гледа ме колко сам порасла, радује ми се. И кучето рипа уз њега, познава га и воли га. Улазимо у собу, баба веч постајила мезе, рећију, једење, све кво он воли. Ја седим на клупу покрај њега, он вади из торбу поклони за деду, за бабу, и за мен црвено аљинче, црвене машне и сандалће за лето. 
Почиње мезење и једење, али баба никако да седне уз астал. Приноси, разноси, мува се по собу. Башта ми погледа у њу, па рече: „Што си ти, бабо, невесела? Што не седнеш сас нас?“ Она као да је само чекала да некој нешто каже, па да завика. „Како, Буде, да сам весела кад знајем да че девојчето најесен да водиш у Ниш?! Како че ми да живимо без њег? У њега смо очи уперили, па само у њега гледамо! Оно ни је капка што ни држи у живот, што ни дава вољу да живимо и меџу народ да се умешамо!“.
Сви се ућутамо. После некоје време башта ми рече: „Немој, бабо, тека. Ми смо се договорили кад дојде време за школу, да девојче прејде код мен. Ја га не одводим од вас, само због школу иде у Ниш. И пак че си буде при вас. За сваћи празник, за сваћи распуст, при вас че је. Оно је моје дете, не могу да га одвојим и остајим све на вашу бригу, мени ми је тешко што неје сас нас.“ 
Мене ми стану мука, отидо у кревет, лего и покри се преко главу. Тури си прсти у уши да ништа не чујем, а у себ си сама казујем: „Ја у Ниш, нема да идем! Ја у Ниш, нема да идем!“. 
Башта ми дојде, одви ме, седе при мен, па рече: „Ајде да седнемо уз астал, па да се убаво договоримо“. Помилова ме по образ, ја се диго и реко: „Никад нема да идем у Ниш!“. 
Кад седомо уз астал, смирен као и увек, сас с'лзе у очи, деда рече: „Оно, Будо, и овде има школа. Нека заврши при нас четврти разред, па после како буде. Договорили смо се да буде овде до школу. Ко је у мукуту кад Ђина нестаде знал, да че време толко брзо да мине?! И да че се ми толко навикнемо на њег?! Детето је твоје и стварно си ни много помогнул што си ни га остајил. Оно ни је на нође дигло и радос у кућу врнуло. Са те пак молимо да га још остајиш док не појде у осмољетку.“ 
Никој више не једе, сви ћуту, никој не казује ништа. Ст'вни се, баба запали лампу, и башта ми само рече: „ Добро, дедо, нека буде тека“. Ја врисну од срећу и први пут у живот му се висну окрај шију и стисну га сас целу снагу. Баба се развика, деда се прекрсти, и рече: „ Да си жив и здрав, и Бог да ти срећу даде!“. 
Сви се опуштимо, вечерамо и полегамо. Ја лего с башту ми, стисо се уз њег, он уз мен, од радос и милос одма заспамо. 
Ујутру чим се диго, одма се убаво оми, ишчешља, облеко новото црвеното аљинче. Врза си машне и излезо у двор. Башта ми набрал здравац и седал испред врата. Одма га пригрну и седо му у скут. Гледам га у очи, несу тужне, изгледа да је и на њег л'кнуло. 
Рече ми: „Ти си моје прво дете, прва радос, прва милос, и тој че увек буде тека! Ја са немам време да идем горе при мојти, али ти че им однесеш поклони и че ји зарадујеш дека нема да идеш у Ниш.“ 
Доручковамо и ручамо на једанпут, ја га испрати до железничћи мост. Убаво се поздравимо, и ја на врчање по цел пут сам рипала час на једну, па на другу ногу, све до дом. 
Тија д'н не улази у собу. Цел д'н сам трчала по двор и лелејала се како булка у поље на ветар сас црвено аљинче. 
Увечер кад си легомо, ја се муну меџу деду и бабу, гурну једну ногу при деду, другуту при бабу, стисо им главе уз мојту, и не мого да заспим. Изм'ко се кад они заспаше и отидо у мојти кревет. Кад тури главу на јаст'к ударише ми с'лзе на очи и све га натопи од радос, од голему радос, и од тугу. 
Нес'м знала да и радос може да буде тужна.

Пише: Грана Перовић

недеља, 03. фебруар 2019.

Роднине су ти како цртка поди еспап

Раскрилило се небо на земљу, завило ђу са студ и премрежило сас мокре и голе гранће. Понекад се поражали те спушти на њу памукли маглу, па ђу уљуљћује како мајћа сањито дете. Никоме никаква работа не одм’циња. Кој и да работи на теквоја време. А прогледаш, а оно се вечемка ст’внило.
Зимње доба је затова душу дало да се ушушкаш у жешко ко пиле поди квочку и да ћутиш док не мине сечко. Затова, белћим, народ на теквоја време повише сверује стари рачуње и с Бога и с љуђе, него што работи.
И баба Таска Северинћина оди Мали мос се скљундила узи шпорет, попритегла узи свата јелечетија и дебел, в’лњен шал и расплита орату с кумицу си.
- Тека је, кумице! Мора се поштујемо и ми како и наши стареји што су се поштовали. А мора и деца да научимо да си воде чес јед’н на другога. Од кумство поголем род нема! Бог, па кум!
- Кум је млого големо слово! - слага се с њу и кумица њу. Ама, младити са заборављају. Затова ђи мора на време научимо да си поштују и кумови и вамилију и сваћи друђи род.
Да не буде како њекња у Пазар што пуче резил’к. Моша и брат му се скарали па ударили на бијење. Бије братат му и ока, бије Моша и ока. Па што ока и којекако, него надигал дисаси, па си бије брата сас дисаси.
- Леле, че рече баба Таска. Па луд ли је Моша да бије брата сас дисаси. Па това је гола крпа. Какво че му нашкоди?
- Море, неје Моша сасве луд, - одврча кумица вој. У дисасити има и ралник!
- Пу, пу, пу, далеко њим било! - запљувује баба Таска и крсти се. А браћал’к су, бре! Први род! Резил’к пред народ и чаршију.
- Тека је кумице! Род рода не рани, ама, тешко тому кој га нема! До стото колено род да поштујеш, па нема да погрешиш! Једна крв, бре! Оди једну капку се растолила још оди памтивек, па до нас. И, еве, још траји!
Затова је јучер баба Таска посадила на чучку покре њу унука си Владу и учи га на ред: Кој, одкуде, кому, како...
- Да запамтиш, синко! Пирочанац без род је како дрво без семку. Како изгубено јагње. Свакој му може собује руното. Затова мора да знајеш кој ти је как’в у род.  Запамти да ти се сви моји оди ујћу ми и кумове му изи Долњу малу падају го лем род. И у Пазар, к’мто Кале, оди стрину ми чичеве, знајемо се за род и помагамо се. И одкуде
Бериловску капију, Мићини, падају нам се род по дедину ти семку. Мора да научиш сви, кој ти се как’в пада. И да поштујеш сви. Тек’в је ред и закон у овуја пиротску чаршију. Останеш ли без род, че те изеду друђи како алву преко пости.
Слуша Влада, слуша, трепче како сврака на југовину, а преди очи му пролате ујће, чичеве, тетће, тетини, кумови, кумице...
- Бабо, че окне одједнуш Влада и пресече баба Таску у сред орату, тамо негде у девето колено.
- А, каква нам се пада оди твоју кумицу јетрва што је посвојче на најмладу кумову свастику?
- Па, у род смо и сас њу! - одма че рече баба Таска климајучи с главу. Еве, са че ти објасним. Она ни се пада...
Она је... Чекај... Пада ни се... Овака че се падне...
Тува Таска стане, умисли се, ућути се, ућути и тићемка њу се развидели пред очи и разбере да това Влада с њу шољћу кара.
- Пада ни се текваја шашарма како тебе, окне љутито и одврне грбину.
Ама, за кратко. Одјутре, Влада че мора па да слуша колко је важно за Пирочанца да си знаје и поштује роднину. А ако некој пита: “Ешто?”, че разбере кад чује Баба Тасћин наук:
- Никој те не може толко оцрни и уапе за срце колко може род. Ама, Бог и душа, никој ти не може ни толко помогне и извлече те из муку како род, ама, само ако си оче.
- Не дај Боже да се некој замери с роднине, - ш’пче баба
Таска. Това је фамилијарно клубе при нас тека сплетено и смрсено кроз године и колена низ пиротску чаршију, да га никој не може размрси. Замериш ли се и чује ли се реч, цел град јурне да тија конци и клубишта развлачи, расприда и плакни си уста с тебе од Велигден до Велигден. Па, може бити и појачко.
- Роднине и фамилија су ти, синко мој, како цртка поди еспап. Това ти је најтачна мерка до куде и колко јако смејеш да лајеш, а да те не напраје на куче.
Тека баба Таска, а ви - како умејете. 

Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче")
На слици: Таска Петровић Северинћина (1875-1965)
са најмлађом ћерком Надеждом удатом Тричковић

четвртак, 24. јануар 2019.

Учитељица и вук

По народном веровању Свети Сава избавља људе и домаће животиње од напасти вукова. Нарочито су чобани поштовали Светог Саву, држали пост у седмици која претходи празнику. Та недеља се називала Савица а недељни дан уочи овог поста – Савине покладе. Има више народних легенди о Светом Сави као заштитнику од те шумске немани, међу њима би могла да се уброји и ова истинита прича пиротске учитељице у пензији Светлане Младеновић, посвећена школарцима, о догађају који се збио на Старој планини када се једном приликом сама пешице враћала у град из далеког села Гостуше, у коме је као сасвим млада девојка отпочела свој дуги и успешни просветни рад.

+ + +

Шта вам је? Видим како зачуђено ширите очи и подсмешљиво се смешкате. Чудом се чудите.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.
Светлана Младеновић
Часови су се раније завршавали да би учитељи могли да оду до града да обиђу продавнице, библиотеку, па и биоскоп и позориште.
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.

Светлана Младеновић
Из књиге "Немањићи", Pi-press, Пирот, 2018.