недеља, 25. јун 2017.

Ма нек се раџају црешње

Кад почну да зреју црешње баба и ја се преселимо у Будиндел, лозјето големо, убаво окопано, нигде травка. Ђиже праве, изврзане, па стоју као девојчетија опасана с коланче.
Уз сваћи прекоп рибизле, а по целото лозје праскове и црешње, ушаренеле се у разне боје и свакакве сорте. На саму меџу имамо једну белвицу, неје голема али много раџа, а црешењете крупне, меснате с малечку кочичку што се убаво вади. Њу беремо за слатко и за зобање. Поди њу стамболка, крупна, сочна и мерише на некоју много убаву травку. Црешњете су блађе и док ји беремо лепе се за прсти, одједну страну су ж'лте, оди другуту розне, и оне су за слатко и за зобање.
У јед'н прекоп, пак уз меџу, голема црница, док стојиш поди њу, мислиш кад се укачиш, небо че дованеш. Грањће дебеле и згодне за одење и качење. Црешњете несу много крупне, ама блађе и све на топће, од једну топку да се наједеш! Ако се умажеш, нема отпирање. Она је за једење, за рећију, и за народ. Кој како мине, не може да замине а да не проба и да си набере. Баба чим види човека ока га да дојде, да си набере, да си понесе, само да не ломи гранће, да може да раџа и да има за сви. Има и друђе црешње, црвене, розне, али су најубаве калементе. Деда кад је бил у Влашко, у печалбу, научил се да калемује, и донел пелцери, па накалемувал много дрвја. Са никој нема такве црешње. Њи беремо за пијац, оне су најкрупне и најубаве, т'мно црвене, па се преливају како кадивен заб'н. Ја кад се укачим, прво си од њи напрајим вен'ц за главу, па си турим две менђуше на уши. Толко су убаве да ми је жал да ји турим у уста. Оне се брзо беру, и ми за час нап'лнимо крошњете, покријемо ји сас шуму, па ји гурнемо у слог, у поголем грм.
Ујутру рано, појдемо од дом, не стигнемо ни да једемо, само врљимо на кучето комад леб и грабимо да стигнемо у град по рано. Узнемо крошњете, закачимо ји на кобилку, ја си на рамо турим пешћир да ме не гули кобилката, нарамимо се и појдемо. Баба напред, ја по њу. Њој су се рамена улитила оди цедило и кобилку, па по цел пут не помера кобилкуту од једно рамо. Ја и при пешћир само преврчам, час на једно, час на друго рамо, много ме гули. Пут лош, час идемо узбрдо, час низбрдо, крошње скрцају и клате се, па ни сецају на гор и на дол, назад и напред, а рамена ме болу, и све тека док не стигнемо до Жуково. Т'г седнемо, баба си собује чарапете и старити оп'нци, обује нове чарапе и нови л'скави оп'нци, тури нову престилку и мараму, а старете увек скута на исто место при мосат, и тека премењена улази у град. Чим стигнемо до Дуванското, почнемо да сречамо човеци, и она се на сваког јавља сас: '' Помози Бог'', ја ју молим да престане, дека тој неје село, па да се свакој свакоме јавља. Она не може да замине покрај човека, а да му не назове Бога. Једва ју намолим да престане од Мали Мос'. Чим стигнемо на пијац, туримо крошње на тезгу, граџанће одма почну да се збирају и купују. Немамо толко колко се тражи, па ни наручују и загаџају да донесемо друђи пут. Сви купују за слатко, дека има много убавау боју.
Чим продадемо, купимо си мећици, тува на пијацат, што ји прже у голем казан, и увек има гужва. Седнемо на Гушевицу, при чешмуту, наједемо се, напијемо воду, па у продавнице. Баба си купује земљани бели тањири за славу, и алуминијумсће ложице и вилице, гвозденете врљамо дека р'џавеју и несу више модерне. Алуминијумсћете су убаве, и избељују се с'с пепел.
Ја идем при Тинку трукерку да си купим јест'четија, чешљаре и шибицаре за везење, а при њу увек гужва. Девојће купују пешћири, чаршавје, куварице и друђе работе за дар и девојачку опрему. После сврнемо за градсћи леб, вилију кашкаваљ, саламу или кобасицу, и при Вуку бомбонџију за бомбоне и ратлуци.
Баба насмејана тури парете у џеп оди престилкуту, закопча га сас два катанчака, и задовољно се врчамо дом. По пут седнемо уз некој бунар или кладенац, омијемо се, једемо, баба малко прилегне и заспи, а ја за тој време разглеџујем трукерајат, и једва чекам када че отидем при Личанћете, Дану, Љубу и Анкицу да ме уче везење. Док ја разглеџујем, баба се проспи, дизамо се, и кад стигнемо у Будиндел остављамо крошњете у слог.
И јутру поново брање, поново носење у град, и све тека док има црешење. Уморимо се, мојта рамена се прелупе по неколко пути, ама кад погледам како ми новчаникат набубрел оди црвене петодинарће, радујем се и чекам вашар да си накупујем гривне, маниста, менђуше. Баба и она радосна, само узима књигуту што вој је дал Товил Нићин да си потклаџује огањ, а она си тура паре у њу, и чува ју под сламарицу. Одвојила меџу листове, које су за врчве, за крошење, шерепе и грнци.
Гледамо се задовољно, смејемо се, и баба каже:'' Ма само нека се раџају црешње, мука се брзо забораји''.

Пише: Грана Перовић


четвртак, 08. јун 2017.

Писмо Јеврејина који је заволео Православље


Стара црква на Пазару, пре реконструкције (Фото: Јелисавета Ракић)

У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм су долазили углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама. Строги пиротски очеви нису давали своје мезимице ни за исувише слободоумне младиће, попут Стевана Сремца, који је, као млађани учитељ у Пироту, узалуд просио ћерку попа Пантелије. За ове дошаљке, крштене у туђој вери, наде су тек биле незнатне. Међу овим обраћеницима било је католика, протестаната, унијата али никада нити једног Јеврејина. Побожност тадашњих Јудеја била је исувише дубока да би је олако мењали због ћара и жена. Они су се с Пироћанцима дружили, братимили, ортачили и себе називали „Србима Мојсијеве вере“, што је био врхунац њихове асимилације.

Соломон Зелич Пупко био је студент медицине из Базела, један од оних племенитих Европљана, хуманиста и медицинара, за које је долазак у Србију 1914. године, представљало питање части. Своју молбу упућену окружном проти исписао је финим курзивом, на руском језику, у неком од тескобних пиротских кварира које је било тешко пронаћи због мноштва избеглица из Мачве и Подриња, побеглих од страхота које су у њиховом завичају, над женама, старцима и децом, чинили аустроугарски војници. Осим Соломона, из раскошних европских клиника и универзитета, у градић који је својим патуљастим кућицама, ћеремидом и вијугавим сокацима још увек подсећао на турску касабу, стигла су и два Швајцарца, два Пољака, Чех, Шпањолац, још један руски Јеврејин и Румун Лазареску кога је тифис покосио, тек пошто је у варош сместио своју породицу. Од те опаке заразе, која је стигла с првим студенима и вашљивим рањеницима, страдала је већина ових давно заборављених хероја. 

Медицинари испред зграде Гимназије 1915. године. Доле десно лежи
доктор Милутин Велимировић, тада студент. Сасвим је могуће да се
у овој групи  налази и Соломон. (Фото: Музеј Понишавља)

Соломон је у јутарњим часовима помагао Швајцарцима који су у згради Суда, вршили тешке хируршке захвате. У току дана обављао је улогу управника неког од лечилишта која су се непрестано умножавала по читавом граду. Рањенике су свакодневно допремани са западних фронтова и смештали, најпре у импровизовану војну болницу крај Градашничке реке, а потом и у зграду гимназије, школе, у црквена здања и градске механе. Доктор Милутин Велимировић у својим сећањима забележено је да су услови рада ту били ужасни и да су поједини рањеници, у агонији, искакали кроз прозоре, или пак излитали на улице и насртали, у бунилу, један на другог, као на фронту. Када би боли утихнуле, ти младићи су постајали необично мили и кротки, како доктор пише, у малом задовољни, добродушни као деца. Најтеже је било радити у основној школи на Пазару где никакве помоћи ни утехе није било за војнике оболели од дифтерије, некад већ допремане сасвим укочене, као статуе незнаних хероја. Болест је на њиховим лицима стварала језиве трзаје и грчила њихова тела те су одскакивали са постеља и извијали се у положај дуге, од најмањег шума и шкрипе, од зрачка светлости који би се, нечијим нехатом, провукао кроз замрачена стакла школских учионица. 

Основна школа на Пазару, данас оронула и без кубета
Звонара старе цркве по читав дан је оглашавала мртве. Крај ње, у парохијском кућерку, сада већ давно порушеном, седео је окружни прота Михајло Недић, замишљен над хрпом умрлица које су свакодевно пристизале. Били су то војни позиви са списком тек преминулих рањеника које је требало опевати у импровизованој војној капели у коју су воловским колима дотеривали мртве, најпре у дрвеним сандуцима, а потом, како се смрт множила, већ сасвим голе, покривене асурама. У тим документима, који се и данас чувају у црквеном архиву, стоје измешана имена наших и заробљених рањеника, који су једнако допремани и неговани у граду. Међу преминулим Немцима, Мађарима, Чесима, Хрватима, било је и четрдесет и пет Срба из Аустроугарске, присиљених да оружјем крену на вољену Сербију.

Епидемија тифуса је утихнула у априлу 1915. године. Болнице су почеле да се празне и ту се губи сваки траг Зеличу Соломону. Станислав Краков, у свом првом роману, пише да је Пирот тог лета био блед и суморан, као старац на самрти, иако су његови тргови и дућани оживели, као и песма виолине по загушљивим механама. Једина варошка посластичара у вечерњим часовима била је крцата пиротске младежи, војника Друге армије и понеког заосталог рањеника, на штакама, уморног од саплитања по раскопаном корзоу на главној улици коју је рат затекао у припремним радовима за калдрмисање. Тог лета град је задесила велика поплава која је прекрила читав ред доњих прозора на Старој цркви, иконе, певнице и књиге у којима стоји негде записано да велике народне жалости изазивају потопе.

Новинар Џон Рид
Јесење слике Пирота 1915. године, тужне и дирљиве, осликали су страни путописци. Џон Рид, амерички новинар, социјалиста, затекао се на железничкој станици у гужви, приликом испраћаја војске последњег позива. Брза и еластична елоквенција јужњачког говора, записао је, сручила се у његове уши као млаз свеже воде: „То су били старци и млади дечаци, у свим варијантама импровизоване униформе, са подераним опанцима на ногама – али сви са шајкачама и сви наоружани новим пушкама. Дечак коме није могло бити више од шеснаест година... са мајком сељанком... Низ њено лице текле су сузе, обрисала му знојаво лице марамом и поправила ревере, потапшавши га двапут по грудима... Невероватно стар човек, само с једном руком, дохрамао је са штапом и дотакао једног седог џина са пушком. Овај се окренуо и пољубио га у уста. Сузе су лиле низ старчево лице. – Не пуштајте Бугаре да дођу! – викао је пискаво... – испред нас, док је воз клопарао, зачуо се велики хор из пет теретних вагона пуних војника. Певали су...“

Брачни пар британских књижевника, Алис и Клод Аскју, стигао је у Пирот септембра 1915. године, скупа са британском покретном болницом, у свом „морис оксфорду“ на кога су насртали бикови по пиротској околи, те су пуним гасом бежали од њих. Смештај у вароши дуго су тражили јер се много народа већ иселило, остављајући за собом пусте и неусељиве домове. Коначно их је примила једна старице, бесплатно, као добротворе, у лепој соби са раскошним пиротским ћилимом, урамљеним породичним фотографијам и разгледницама, ручним радовима од берлинске вуне и две ужасне уљане слике, на које је старица била нарочито поносна. Записали су да је у народу владао огроман страх од Бугара, да је и њихова газдарица била престрављена, да су је тешили говорећи како се савезничка војска одавно већ упутила с југа и да је питање часа када ће стићи до Ниша. Тек су касније из грчких новина сазнали да се британски и француски војници још увек у Солуну налазе... Очекивани напад бугарске војске отпочео је средином октобра, убрзо је уследила наредба о одступању коју, како Британци бележе, „српски војник није могао да разуме. Првих дана повлачења догодило се много пута, жалосно је рећи, да је војнике убијао њихов официр зато што су одбили да прекину напад када им је наређено.“ Заједно са српском војском Алис и Клод су кренули ка граду Нишу, окићеном савезничким заставама, потом ка Албанији и Јадрану где су, заједно са својим торпедованим бродићем, утонули у плаву гробницу.

Клара Штурценегер
Већ из поробљеног Пирота, Катарина Клара Штурценегер из Цириха пише: „Улицама града може се ићи онолико колико дозвољава велика количина ђубрета. Виде се само бугарски војници, српске жене и деца, пар српских стараца, али нема одраслих мушакараца. Они се боре негде у Старој Србији са српском војском. /.../ Пред нашим станом стоји старији човек са младом женом. „Шта сте ви?“ Старији трепће лагано очима и каже: Ми смо Пироћанци“. Један паметан одговор који не открива да ли пред собом имам Бугарина или Србина. У том тренутку жена погледа преплашена мушкарца и одговори му гласно са страхом у гласу: „Ми смо Срби!“, затим је одвукла човека са собом не желећи више да разговара. ... Улицама града спроводе педесет српских заробљеника ухваћених код Беле Паланке. Присуствујем саслушаљу, изненада, већина јадника почиње да плаче. Случај је хтео да су већина од њих из Пирота. Сада су опет у Пироту, али под нешто другачијим околностима него што су се надали. Једна српска жена са троје деце пробија се у дворишту. Чула је да се међу заробљеницима налази и њен муж. Она га тражи и најизад налази. Њено лице обливено је сузама. Троје деце одваја се од мајке и иду у сусрет оцу озбиљног лица, клањају се пред њим и љубе му руку са страхопоштовањем. Свима се очи влаже. ...“ ... Те заробљене војнике, као и многе недужне грађане Нишавља, чекале су масовне гробнице, ломаче и радни логори. Међу њима и они крај Лом Паланке и Софије који се, због своје суровости, могу назвати претечама Аушвица и Јасеновца...

Страдање, бескрајно страдање. Као у житију једне свете жене коју су римски војници након дугог мучења, вргли у тамницу да преноћи, како би изјутра наставили свој крвави пир. Кажу да је мученица, сва модра и скрхана, вапила из те гробне таме: „О, Боже, где си био док су ме мучили?“ и да је однекуд чула тихи глас: „Био сам ту, сво време у твоме срцу“ што јој је дало снаге да издржи до самога краја... Соломон Зелич Пупко, једини знани Јеврејин који је у Пироту тражио да пређе у Православље, нашао је Сладчајшега Христа, те аветне 1915. године, у срцу народа који уме као Светац да страда и умире, али који до дана данашњег није научио, у миру, као човек да живи.


Деца и младићи (од 15 до 17), поклани у мачванском
селу Глушићу од аустроугарских војника

+ + +
Господину Окружном
Пиротском Протојереју

Одлучио сам да пређем у наручје Православне Цркве. Ова одлука је резултат моје чврсте решености на корак који сада сасвим вољно чиним. Сагледавајући свој пређашњи живот, закључио сам да никада, ни моја породица, ни окружење у коме сам васпитаван, нису у мени развили љубав ка религији мојих предака. Чак ни по спољашности, мој досадашњи живот не одговара захтевима јудејског закона. Говорни језик у мојој породици и околини одувек је био руски. Са осам година уписали су ме у Руску државну гимназију и од тад сам непрестано и једино окружен мојим руским друговима. У мени није постојала никаква тежња ка заједници којој припадам по рођењу. Напротив, међу мојим пријатељима, хришћанима, осећао сам се као у својој породици и убрзо усвајао њиховa интересовања и навике. Често сам одлазио у православне храмове, радо слушао речи молитава и отуда носио само лепа осећања. Са друговима сам радо присуствовао часовима веронауке, захваљујући њима, по први пут у животу, у мени су почела да се роје питања која су тражила тачне одговоре. Окренуо сам се књигама и из њих, као и из разговора са пријатељима, стекао високо убеђење о недостижној чистоти Хришћанског Учења. Међутим, нисам журио да исто прихватим. Увек и у свему, тражио сам потврду оправданости Хришћанске Религије као Религије Свепраштања. Ову потврду сада сам коначно и нашао.

Почетак рата мене је задесио у Швајцарској. Искористио сам прву прилику да дођем у Србију и укажем, сразмерно мојој снази, помоћ ратним жртвама. Овде у Србији, дошао сам и до коначног циља мојим трагањима: открио сам просту и чисту веру човечју. Јер, само човек са дубоком вером у души може тако спокојно да умире као што сада, овде, свакога часа, умире хришћанин Србин, или, као што сам то раније гледао у Русији – хришћанин Рус. Њему су сви земаљски греси опроштени, њему је лако умрети, с њим је Бог – он побеђује; с њим је Бог – он испуњава.

У Србију сам стигао у септембру. Од тад сам променио низ послова и преживео низ болести. Ни помишљао нисам на блиску смрт, чак ни као на могућност, знајући да болести којима сам изложен нису опасне. Сада сам опет оболео, иако моја бољка није тешка, непрестано ме узнемирава помисао на окружење у коме се овде налазим. Епидемија влада и смрт односи једног за другим, савршено не бирајући ред по коме се проноси. Умире болесник, рањеник и доктор. – „Ми смо сви у Божјој Руци“[1]. Зато бих сада желео да исправим своју грешку, да урадим оно што је раније требало учинити.

Овде, у Пироту, био сам неколико пута присутан у Старој православној цркви када сте ви, господине Протојереју, вршили Богослужење. Ваша проповед, ваша реч, произвели су у мени снажне утиске. Стога, решивиши да примим Учење Христа, ја се обраћам Вама с прозбом да ме обратите из Савла у Павла.


Завршетак писма
Ваш смерни Слуга
З. Пупко
Пирот 14. фебруара 1915. године

+ + +

Рођен сам 9. јуна 1891. године. На рођењу су ми дали име „Зелич“. До осмогодишњег узраста живео сам у породичном дому. У осмој години уписан сам у Слуцку државну гимназију коју сам похађао до 6. разреда. Гимназијски Курс окончао сам у Новој Александрији (Љублинска губернија). Затим сам се, изабравши медицински факултет, упутио у Базел (Швајцарска) у студентски Универзитет, где сам до сада положио 8 семестра. Мени је сада 23 године. Као пунолетан, одговарам за своје поступке и није ми потребно одобрење родитеља за промену религије.

З. Пупко

(На коверти је неко дописао на српском језику: „Соломон (Шлиома) Пупко. Рођен на пољском добру званом „Тавија“ у Лицком округу, Губерније Виленскe – Русија)


Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)


Коришћени извори:
– Збирка захтева за прелаз у Православље 1879-1940, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Збирка војних умлица у ратовима 1912-1919, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић („До краја света и назад“), приредио Дејан Ћирић / Народна библиотека у Пироту, 2015.
– Алис и Клод Аскју, „Опустошена земља – Србија како смо је ми видели“, Платонеум, Нови Сад, 2012.
– Светислав С. Николић, „Историја града Пирота“ (Џон Рид у Пироту, фуснота др Бориславе Лилић, стр. 63), Пирот 1996.
– Владимир Стојанчевић, „Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер у служби Црвеног крста у Србији и о Србима (1912-1918)“, Београд 1990 / Борислава Лилић, „Пирот и околина у списима савременика од XV до почетка XX века“, Пирот 1994 (стр. 233-234)
– Предраг М. Видановић, „Пиротски крај у европском вртлогу 1912-1918“, ИАП Пирот 2015.
– Станислав Краков, „Кроз буру“ (роман), Филип Вишњић, Београд, 1994. и др.



[1] Ова реченица је написана под наводницима и на српском језику. Могуће да је у питању цитат из беседе проте Михајла коју је Соломон слушао у Старој пиротској цркви.

недеља, 04. јун 2017.

Стара слава града Пирота



Данас је Света Тројица, стара слава Пирота. Овога дана ношене су градом две засебне литије. Пазарска се кретала, како пише у једном документу с краја 19. века, „из Старе цркве низ вашариште Нове махале па до касарне, од касарне крај пруге железничке, на ћошку код расада државног, па на Боклуџе, Галата махалу и натраг у цркву“ где је служено водоосвећење и сечење славског колача. Тијабарци су из свог храма литију носили ка Бериловачкој капији, застајући, како је то обичај, код свих успутних записа. У обе поворке била су присутни представници локалних власти и војске, наставници и ђаци основних школа и гимназије. Литију су пред храмом дочекивале жене и бацале жито на крстоносца... Пишући о пиротским литијама у стара времена, Владимир Николић каже да је права привилегија била носити неки свештени предмет у овом молитвеном ходу. Гужва је била толика да су унапред давани новчани прилози како би се “резервисала” поједина икона, рипида, барјак. На челу литије ишао би барјак са осликаним празником коме је храм посвећен, обавезан је био и крстоносац, а ту је била и младеж са малим иконама, чирацима, звонцима, дрвеним или гвозденим клепалом... Занимљиво је да су занатлије имале своје нарочите литијске барјаке са потписом свог еснафа и сликама појединих занатских алата, на средини заставе налазила се икона свеца, заштитника тог еснафа. На фотографији коју сам добио од тета Мире Игић, забележена је литија у Пироту о градској слави Светој Тројици 1928. године. Ж. П.

уторак, 30. мај 2017.

Размишљања након једне канонизације


Овај текст посвећујем свом драгом брату
Владимиру Димитријевићу из Чачка

Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године у диптих Светих уврстио Свете Сурдуличке мученике. Реч је о невиним људима, свештеницима, старцима, женама и деци које су бугарски војници, као јагањце на заклање, данима сабирали са свих страна и убијали, по сурдуличкој околи. За датум страдања одређен је 16/25. мај. На сајту Епархије врањске пише да је реч о „више хиљада страдалих“, нешто нише, у пратећем тексту помиње се „између шест и осам хиљада“. Можда ће списак канонизованих накнадно бити израђен... 


Вест ме најпре обрадовала, потом забринула. Судбине свештеномученика из Великог рата, страдалих у околини Беле Паланке и Срудилице, и сâм сам једно време истраживао и управо ме сазнања до којих сам дошао, подстичу на велики опрез. Не кријем, пре тога сам био уверен да се овде радило о заборављеним свецима које би Руси и Грци давно већ канонизовали, а ми то не чинимо, због наше аљкавости и мањка самопоштовања. Конкретно, занимали су ме свештеномученици који су служили у пиротском округу, од којих су неки страдали управо у околини Сурдулице, већина њих у Јанкиној Падини. Различите локације али страдање једнако, истим поводом, у исто време, од исте злочиначке руке. Међу овим мученицима, како сам дознао при трагању, има дивних и беспрекорних свештеника, можда заиста светих. О њима одавно прикупљам грађу и намеравам да пишем. Међутим, у истим изворима сам пронашао и примере велике саблазни које нисам планирао да износим. Сада то чиним јер мислим да је потребно и нашој Цркви корисно.




СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДРАГОМИР ЈОВАНОВИЋ, ПАРОХ СУКОВСКИ

Његово име стоји исписаном међу страдалим свештеницима на мермерној табли у Саборној нишкој цркви, такође и на споменику у Јанкиној падини, где је стрељан, потом и спаљен. Свештеник Драгомир Јовановић је најпре служио у Сињцу, потом у Сукову. Окружни прота Михајло Недић, брижни пастир који је извештаје, упућене нишком епископу, писао с пуно љубав ка свом свештенству, забележио је о суковском пароху 1912. године:

„Парох Драгомир Јовановић, рођен у Криваји Подринског округа, стар 44 године, однекуд свршио Призренску богословију. Чудан свештенички тип прзница, /.../ нарави, воли да се са парохијанима парничи и то му, канда, даје душевне хране. Игра карте – на новац (коцка се) и то толико да га попадија му затиче на картама и онда настаје међу њих свађа и туча, па се чак и каменицама гађају. Све ово чух од људи 28. фебруара ове године кад бејах у манастиру Сукову ради увођења у дужност старешине, намесника јеромонаха Фотија. Оно што о јереју Драгомиру чух брани му да још и један час остане и даље у овој парохији која је на самој граници српско-бугарској. И сама његова попадија жалила ми је се, да овај свештеник пренебрегава кућу, жену и децу па највеће време проводи у сеоској механчури, играјући карте и свађајући се са људима. Так на пример, на дан 22. фебруара, играо је ноћу карте са сеоским механџијом који му је на карте узео два динара, но пре него су почели да играју карте, поп је морао положити код Лазе Гоцића сељака два динара, јер механџија није хтео другаче веровати да ће му поп дати два динара, ако га механџија надигра. Механџија надигра попа и узе му депонована код Лазе два динара и тада попа поче викати на механџију како је непоштено играо, јер је прикривао и паковао карте у тај пар. У неко доба ноћи улази у механу попадија и видећи попа да се око карата свађа са механџијом, поднали се рукама и подвикне попу: „Ту ли си, лоло, распикућо, бекријо и курво“ – сад настаје оно што је најгоре: попадија хвата попа за браду а он ову за косу па се понеси по механи. Људи их разваде, поп први излеће па за њим попадија, гађајући га камењем до куће, обоје уђу у кућу, ноћ сведока нема и онда, ко зна шта се затим у кући ради. О свему овоме причао ми је 28. фебруара јеромонах Алимпије а и г. Архимандрит Јоаникије. Ономад ми је за овога попа тражена кондута, хоће полиција да га спроведе по тужби једног му парохијана, кога је поп на јавном месту грдио и ружио.“

Након две године, попадија Ангелина се и сама обратила пиротском протојереју за помоћ:

„С болом у души, као попадија г. Драгомира Јовановића, свештеника пароћије суковске, реши се, да поднесем овај акт, и у њему изнесем нечовечан поступак мога попа г. Драгомира, који ме немилосрдно злоставља и туче, на укор свештеничког кадра, па не само то, већ ме назива којекаквим речима, што недоликује његовој части, свештеничког положаја, тако да сам ја, после седамнаестогодишњег брачног живота, изродила децу, и одједном настала попу блудница и распикућа! /.../
Мој свештеник, место части, место поштовања свог чина, нашег дома и наше деце, постао је од неког времена несношљив, што се не да ничим оправдати, и ово отуда, што он као свештеник игра карте, пијанчи, скитара, о мени и деци не води никакву бригу ни старање, већ ме оставио у Пироту са две нејаке деце, дајући ми по један динар недељно за исхрану, колико да се са децом душом борим, а он оставио у селу Сукову два детета, и седевши у квартиру кафенском, па кад би дошо из села Сукова у Пирот, он одмах стане да ме напада и немилосрдно туче, тако:
24. овог месеца, око 11 сати пре подне, дошао је кући и мене без икаквог повода, стао немилосрдно тући. Ово зна г. Игуман – Старешина манастира Темска и Сукова, који се у том часу десио, а поред њега и Савета жена Јанаћка Ранчића, дунђера из Пирота, Рокса кћи Ћире Мадића из Пирота, Николија кћи Божидара из Пирота, који су такођер очевидци овог напада на мене од стране г. Драгомира.
Према свему овде наведеном, ја у интересу мира, свештеничког, с погледом на моју опасност и опасност моје дечице, тражим, да по овом акту предузмете законске мере, прописане над свештеницима, па цео предмет спроведете Њ. Преосвештенству Епископу Нишком, на даљи поступак, јер другог спаса немам, а стрпљењу је крај дошао, а са тих навода тражим, да г. Драгомир одустане од рђавих навика и то:
1. Да се остави картања и коцкања карата
2. Да се остави банчења
3. Да се остави /.../ напада и боја на мене
4. Да о мени и деци води строго рачуна, тако да деца из Сукова одмах са осталом нашом децом, која се у Пироту налазе, прикупи кући, а не да седе у квартиру кафане суковске.
Једном речју, да се свега и свачега остави, и прилегне у кући као свештеник и отац дечији, како то прописује и сам закон о свештенству.
Не учини ли то, нека зна да ћу о свему и свачему поднети формалну тужбу код месних власти, те да се види част и човечанство свештеника, који /.../ треба да послужи Богу и људима наше православне вере.
Зато се и обраћам окружном протојереју, с тврдом надом у Бога и правду, да ће о свему овде изнешеном, повести тачног и строгог законског поступка, па даље поступити по закону.“

Сем попадије, окружном проти упућивали су жалбе и сеоски учитељи, трговци, тежаци. Последња је написана само пет месеци пре кончине попа Драгомира, тачније 7. јуна 1915. године, непосредно по стишавању епидемије тифуса у пиротском крају:

„Ја сам војни обвезник, од дана мобилизације садањег рата па и данас (сам) на бојном пољу. Од тог времена до данас, мени су умрла три детета пре два месеца, од њих троје само је једно опојано по вери, закону и обреду црквеном, а двоје су још и данас неопојана од надлежног свештеника парокије суковске. За време умирања деце моје, која још неопојана у земљи лежу, док ја нисам био код куће, већ на бојном пољу, родило ми се дете од моје брачне жене Љубице из Јалботине села. И кад је моја жена однела дете на крштење код суковског свештеника попа Драгомира, он дете није хтео да крсти, већ моју жену избије и отера, без да дете крсти и у веру приведе. Моја је жене носила дете и код општинског суда у Сукову да свештеника општина натера да дете крсти, па и то није могло бити. И тако моје дете рођено, док сам на бојишту био, ја нађем кући некрштено иако је од дана рођења прошло пет недеље. /.../ Имамо свештеника у месту који се само коцка, карта и блуд проводи а за своју дужност свештеничку сасвим је заборавио. Тужим овог небрижног свештеника и недостојног за чин свештенички /.../ и молим да одредите једног свештеника који ће отићи на гробу моје умрле деце да их опоје, а оно новорођено дете да крсти и вери Божјој приведе. /.../ Пејча Антић, Суково“

Те исте, године, у јесен, поп Драгомир је страдао. Његова удова попадија Ангелина, пет година касније, тражећи новачну помоћ за себе и своју нејач, кратко је описала погибију свог супруга: „Мој муж Драгомир Јовановић, свештеник парох суковски у 1915. години евакуисао се је до Ниша где га Бугари ухвате, притворе и потом убију код села Кременице близу Беле Паланке. /.../ Мужа су ми Бугари уморили на најгрознији начин – још жива запалили петролеумом“.


СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИЛАН ПОПОВИЋ, ПАРОХ ЗАВОЈСКИ

Његово име такође стоји на списку свештеномученика уклесаном на мермерној плочи у Саборној нишкој цркви, као и на споменику у Јанкиној падини.

Јереј Милан Поповић рођен је на Косову, у старој Србији. Завршио је основну школу у свом завичају, гимназију у Скопљу, потом и последњи разред Призренске богословије. У пиротском округу служио је најпре као капелан у селу Срећковац, помажући осамдесетогодишњем Станчи Стевановићу о коме је прота Михајло Недић у архијерејском извештају 1912. године оставио упечатљив опис: „Јереј Станча, прави тип доброг свештеника. Скроман и са најмањим задовољан. Благе је и тихе нарави и рад службе. Изгледа ми да све свештеничке радње знаде напамет. Сама појава овога свештеника, благост и скромност његова, ведрина лица и спокојство, намах и на безбожника улије побожност. Од науке свршио је: буквар, часловац и псалтир. Увек је још чисте свести и од свачега необично уздржљив. Не могу а да бар у месец дана не видим бар једном овог свештеника. О, кад би и ја и сви могли бити и располагати одличним особинама овога човека и свештеника. Одликован је тек само црвеним појасом и то од некуда у два маха. Ову паметну свештеничку главу право је, да бар на обали гроба, краси протска камилавка.“

Узрастајући уз благочестивог старца, млади јереј Милан и сам је убрзо посао миљеник Срећковца и околних равничарских села. Одлука о његовом премештању у старопланински Завој, изазвала је велику забринутост у читавом крају. Угледни становници из неколико села срочили су дирљив апел у коме моле владику да им остави „омиљеног јереја“. Писао је и сам деда Станча, тражећи од проте Недића да спречи одлазак попа Милана „који је стекао љубав и поверење целог народа у свој околи“. Међутим, потреба Цркве била је преча. Свештеник Милан се исте 1909. године насељава са породицом у Завој, на своју прву и последњу самосталну парохију. Удаљавање од деда Станче показало се, међутим, кобним по младог и слабодушног свештеника:

Након три лета, 28. фебруара 1913. године, владика нишки Доментијан добија писмо са Старе планине, из села Гостуше, од тек рукоположеног свештеника Александра Момчиловића, следећег садржаја:

„Ваше Преосвештенство,
Познато Вам је да сам пре кратког времена дошао на парохију гостушку, у непосредну близину парохији завојској, где је парох г. Милан Поповић, свештеник. На првом кораку моје свештеничке службе наишао сам на многа разочарења, којима је узрок г. Милан мој први сусед, као свештеник. Од многих његових а и мојих парохијана добијам свакодневно прекоре: „Ако сте сви попови као он, боље би било да нема ни једног.“
У потврду тога мишљења овдашњег народа слушао сам само за његове неправилности а и сваког дана слушам, од којих Вам неке достављам у појединости као свештеник који требам чувати углед, веру, цркву и морал у народу. Тако:
1) Председник општине у Великој Лукањи, кмет истог села као и многи други, очевидци су кад је г. Милан Поповић, свештеник, пре мога доласка на парохију, за неко извесно време, дошао у општинску канцеларију пијан, почео да прича којешта, нашта му је г. председник рекао: „Ћутите г. попе, ви сте пијани, ја како му заударају уста на вино, као из бачве.“ Г, Милан, да би надјачао г. председника, окрене му стражњицу, задигао мантију, нагао се и рекао: „Примириши, председниче, да видиш нашта овде заудара“. Стидно али цела истина.
2) На дан 26. децембра прошле године, дошао у Топли До да служи Св. литурђију и крсти четри детета. Пре службе наредио је општинском пандуру, да јави женама које су се породиле, да њихова деца буду у општинској судници, да би се одмах после службе извршило крштење. По обећању није учинио, већ је после службе отишао код Тоше Лилића тамошњег трговца и почео пити ракију врућу, после овога, зашао по селу да свети водицу за „Светог Јована“, кад је наишао на кућу Николе Младеновића, ту је остао на пијанку и ручак. Куме, које су чекале за крштење, овде су долазиле и молиле га да децу крсти нашта им је он одговорио: „То није ваша брига, ја знам кад ћу доћи, ви само имате чекати на одређено место“. После овога отпочео је поново да свети водицу, наилази на општинску судницу око 3 и 1/2 часа поподне, кмет му наређује да децу крсти говорећи: Г. попе, крстите децу, јер ако се што догоди, ко ће одговарати?“. Већ је 4 сата, г. Милан се наканио да крсти децу, но пошто је већ мрак, упаљена је лампа /.../ Жене збуњене а и мрак, случајно две куме промене децу, крштење је потом отпочело. Док је децу требало да свуку и погруже, г. Милан видећи промењена два детета, пијан наљути се и оде, децу је докрстио тек 8. јануара.
3) Када је 8. јануара т. г. докрстио децу у Топлом Долу, одиграо се овај догађај: Дошао г. Милан у општ. канцеларију, скинуо обешену слику Краља Петра, почео је љубити говорећи: „Од овога се једино плашим, иначе никог другог.“ Са сликом попео се на клупу у канцеларији, шетао горе-доле говорећи: „Левом руком, десном руком, уз воду, низ воду...“ урликао, један од присутних Михаило Крстић, албантин из Пирота, рекао је г. Милану: „Молим те, оче, немој по клупи одати са сликом да не би пала, и неког убио“. Г. Милан закачив слику окрене се албантину са речима: „Ћути, магаре, ја сам овде најстарији.“ Албантин њему: „Шта си ти кад си најстарији.“ Г. Милан њему: „Ја сам Свети Дух.“ Албантин њему: „Де ми, оче, објасни шта је то Свети Дух?“. Г. Милан наљућен пришао ближе албантину и рекао: „Ћути, магаре, ја сам Свети Дух, и чим кажем, покољи, ви ћете сви помрети“. Албантин му на то рекао: „Не можеш ти да ме умориш, до суђеног часа“, г. Милан њему: „До сутра, знај, бићеш мртав и ја ћу те опојати.“ Албантин: „Нећеш ти вала, господине, већ ће ме опевати мој парох Јордан.“ Г. Милан затим узео лесков штап, правио крсни знак над албантиновом главом, изговарао „вјечнаја памјат“. Председник општине топлодолске кад је то чуо истерао г. Милана напоље „да га не би навео на какво зло“. Г. Милан изашав из канцеларије окрете се свету и рече: „Видећете да ће албантин до сутра умрети“. На ово присутни су се смејали и збивали на г. Миланов рачун разноврсне шале, тако му један рекао: „Па ти, господине, ни све своје мртве ниси опевао, а сад живе опојаваш“. Ово му је рекао због тога што у село Засковцима није отишао од мобилизације никако, а није опојао једног старца у Топлом Долу у року од 50 дана, што ће потврдити општинска власт... (у даљем тексту имена очевидаца).
4) Жену Кошуту покојног Александра Ненчића, из Завоја, бившег редова I позива, који је био на самртној постељи у Битољу, баш у то време, ухватио је за руку, у сред белог дана, испред њене куће на улицу, вукао својој кући и говорио: „Шуте, Шуте (Кошута), ајдмо у рат“, обративши се њеној мајци говорећи: „Мајко, пусти Шуту да идемо у рат“. Кошута се отезала говорећи: „Уси, попе, немој да ме сецаш, срамота је, имам си работу да повијем дете“. Г. Милан је и даље није пустио из својих руку говорећи: „Шуте, нај ти банку, ја ћу ти повити дете,“ итд. Ово је догађај за кога г. Милан није одрекао ни код председника општине великолукањске, кад му је овај рекао да то више не чини, г. Милан му одговорио: „Море, иди, ја немам никакву злу намеру“. Вредно је напоменути да је тих дана Кошутин муж Милан био тежак болесник у битољској болници и умро на 5-6 дана после овог догађаја.
5) Снаху Манојла Митића Наталију о Светом Арханђелу пр. г. поред неуљудног понашања, нудио је да иду заједно да захвате воду, она је пристала, изишав из собе у авлију, ушла је брзо у другу собу, како је био мрак, то г. Милан није ни приметио већ је изашао у авлију и дуго лутао тражећи Наталију да „иду на воду“. Тада је говорио г. Апостолу Цветковићу деловођи да изађе одатле да би он остао сам, нашта му је исти скренуо пажњу да му је ово сестра.
6) Тодору Гагићу из Топлог Дола, који је био у војсци, светио је водицу за „Светог Јована“. Његова жена Наталија, која већ зна какав је г. Милан, није могла да буде сама када јој г. Милан свети водицу, позове девера свог и каже да буде прикривен, да види шта ће исти да чини. Г. Милан осветивши водицу, пође и тражио насамо љубљење, тј. тражио од ње да га опет пољуби и при одласку и говорио неке друге ствари, нашта је изашао њен девер и хтео да премлати г. Милана, да се ту није десио деловођа г. Апостол Јовановић и др.
7) Са својом пијанком је чувен, тако пре 2-3 недеље напио се у Пироту, луњао целе ноћи по истом, ујутро јадан, прљав, пошао у Завој пешке 5 сати а заборавио да му је коњ у Пироту код Толе Живковића кафеџије. Кад је отишао кући, онда је послао Игњата Петровића из Завоја да му доведе коња...
Ваше преосвештенство, мада сам се дуго мислио шта да учиним, да се овом злу стане на пут, тим пре, што у његовој парохији има два учитеља од којих је један баш у његовом селу социјалистичких погледа, који брижљиво скупља све податке нада(јући) се да ће једног дана г. Милан бити претресен преко јавности, када ће се наудити углед свештенства а и Вама, као старешини. После дугог мишљења, одлучио сам се да јавим Вашем Преосвештенству ове ствари г. Милана са напоменом да ово није све, а са надам да ћете Ви наћи најбољи пут да се ово поправи, извештавајући Вас и о томе, да сам се обраћао и говорио Г. Протојереју окружном који ми рече: „Ја сам учинио све што треба и са себе скинуо сваку одговорност, два пут сам писао и усмено молио Његово Преосвештенство да га само одавде уклони, па нека је и грех.“
Кад је све то тако, онда и ја овим скидам са себе сваку одговорност, ако је има и ако ће је бити, као суседа свештеника.“

Из послењих редова писма дознајемо да је и благочестиви прота Михајло Недић у два наврата извештавао нишког епископа о понашању оца Милана. Међутим, владика Доментијан, потом и свети владика Доситеј ослобађали су посрнулог свештеника од кривичног гоњења, надајући се његовом обраћењу и узимајући у обзир његову беспрекорну службу у Срећковацу. Тако је духовни суд 2. маја те исте године тражио од окружног проте да свештеника Милана Поповића пошаље на лечење (вероватно од алкохолизма) уз напомену: „У случају да је свештеник Милан болешћу својом опасан за породицу и околину, о том известите надлежне власти, ради знања и даљег управљања.“ Тог пролећа поп Милан је заиста био на лечењу, са својом породицом провео је неколико месеци у Врању, можда код својих рођака, или у тазбини.

Дуготрпељива љубав милостивих нишких епископа није уродила плодом. Већ идуће 1914. године 7. октобра, прота Недић шаље Духовном суду у Нишу ново писмо са ознаком „службено“. Владика Доситеј, овога пута реагује, тражећи од Духовног суда да поступи по закону и оптуженог одмах узме на одговор:

„Јереј Милан Поповић парох Завојски пре десетак дана одселио је његову породицу у Пирот и од тога дана непрестано се виђа у вароши Пироту у напитом стању.
Данас по подне, изишавши из механе „Македонија“ у одвећ напитом стању, где је разбио – бацивши – једну пивску чашу, прошао је поред бакалске радње Јована Даскаловића где су стајала два магарета. Јереј Милан, тако напит, узјаше на једно магаре, које је јашући на њему, потерао да иде, па кад оно није стело ићи, мада га је он ударио ногама по обе слабине, скочио је с њега, ударио га и тада ускочио на један мимопролазећи фијакер и у напитом стању провозао се по вароши.
Да је у напитом стању бацио чашу и разбио у механи „Македонија“, видели су: Стојан Ћирић, газда тамошње механе, келнер Алекса Андрејић, оба из Пирота, и Коста Брадић председник општине из Доброг Дола ср. нишавскога, Нака Поповић писар, општине Крупачке из Крупца среза нишавскога.
Да је у напитом стању скочио и узјашио на магарцу и мимопролазећи фијакер видели су: Љубомир Н. Јовановић шлосер и његов калфа Бора син поч. Јована Јовановића бившег асурџије, хаџи Петар Ценић опанчар и Јеленко Драгановић шлосерски радник код Милана Д. Васића, сви из Пирота. И потписати га је истог дана поподне видео где у напитом стању седи пред механом „Таково“ у Пироту.
Понашање јереја Милана у овом случају и овога дана изазива у грађанству гнушање, нарочито у данашњим данима, кад сваки треба да је сву пажњу поклонио отаџбини и сиромашним појединцима наших сиромашних ратника. Молим Суда да јереја Милана за овакво његово несвештеничко понашање строго казни.“

Годину дана касније, у првим данима окупације, „свештеник Милан је убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша“, пише ђакон Далибор Мидић у тексту посвећеном стогодишњици страдања свештеника епархије нишке. Његова попадија Мата је крај рата дочекала у Врању са децом, у великој беди. Године 1919. црквеним властима је поднела молбу за доделу новчане помоћи, још увек не знајућу шта се тачно збило са њеним супругом: „Мој муж Милан Поповић, свештеник у селу Завој, при одступању 1915. године нестало га је на путу и ништа о њему не знам...“



+ + +

Бог да прости душу оцу Драгомиру и оцу Милану. Искрено се надам, да је Милостиви Христос, уселио њихове душе у вечна жилишта, да их је у страдању помиловао, као некада разбојника на крсту. Њихове животне трагедије износим једино да би се кроз њих показало да су се у Сурдулици и Јанкиној Падини догађала различита страдања. Да постоје страдање ради Бога, страдање на правди Бога, страдање због греха (ср. Јн. 5, 14)...

До доношења одлуке о канонизацији, потребно је истражити, по архивама и народним сећањима, сваку судбу али и сам узрок мучеништва. Сурдуличке и Нишке мученике нису убијали гонитељи хришћанства, Турци, усташе, комунисти већ, православни Бугари, крштени и причешћени (међу којима је, по неким сазнањима, било и свештенослужитеља). Они су стрељали, клали, бацали у огањ наше свештенике и прваке, нашу нејач, из своје слепе, каиновске завести, из гордог националног самољубља и непросвећености. Многи добри и племенити људи скоро сваког дана страдају у Србији од таквих крштених тирана, од рђавог комшије, силеџије, од грамзивог рођака и нико не помишља да их због тога, уписује у свеце. То се разматра тек у случају када је страдалник био и подвижник, покајник, бесребреник, када се након његове смрти укажу одређена знамења...

До доношења одлуке о кананизацији, има хиљаду другачијих начина да се невиним жртвама укаже поштовање. Њихова имена могу да понесу улице, установе, удружења. Било би лепо обновити, о великим годишњицама, она торжествена сећања која су у међуратном периоду приређивали Свети владика нишки Доситеј, потом и владика Јован Илић. Прави пример је двадесетогодишњица свештеничке погибије, када је у Нишу организван велелепни сабор са литургијом, литијом, поменом, комеморацијом, са много присутних архијереја. 

Двадесет година од стрдања: Свети владика Николај у Нишу 1937. године

Важан садржај тих свечаности могу да буду и научни скупови на које треба позивати и бугарске званичнике, теологе, историчаре. Већина њих појма нема да су многи њихови „героји“ из Великог рата били страшни крволоци и убице. Распон бугарских злочина у Великом рату је стравичан, упоредив је са јасеновачком трагедијом. Није могуће успоставити никакву симетрију између њихових и наших злочина над бугарском становништву, али то не значи да ове треба заташкавати и заборављати. Ништа не стишава јед и мрзост ка ближњем као сећање на своје грехе, на брвно у оку своме (Мт. 7, 4). Паравојне формације Косте Пећанца, побиле су више од тридесет недужних Бугара, углавном стараца, жена и деце, и срушиле преко триста цивилних кућа на бугарској територији, у босилеградском срезу, у маја 1917. године. Наши преци су, након Великог рата, вршили репресију и насилно посрбљавање над бугарским становништвом у два бугарска среза, која су нам тада додељена, као ратна одштета. Године 1930. поручник Терзић је на брду Козарица, више Цариброда, убио свештеника Апостола Иванова из Изатоваца, без икакве пресуде и доказане кривице. Сада би Бугари могли, поучени нашим примером, да испевају тропар и осликају икону своме свецу, честитом свештенику страдалом једино због оданости свом народу.
Поп Апостол Иванов

Паушалне канонизације мученика из Великог рата, продубљују духовни раскол између Срба и Бугара који је ионако стравичан. Невероватно колика мржња посреди нас, вековима не јењава. Духовна провалија дели нас и од православних Румуна и Македонаца, од много искрено побожних и честитих људи саблажњених несретним дешавањима у Епархији рашко-призренској 2010. године, од више милиона крштених Срба, сасвим равнодушних ка Евхаристији, посту и молитви, светињи брака, зачећа и рађања... Све те љуте ране на Телу Христовом, ране унутар Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, показују и колико су савремени напори за измирењем и заједништвом са римским јеретицима, надмени и славољубиви, сасвим удаљени од праве хришћанске љубави која има своју тиху и стрпљиву стратегију и увек креће од свог ближњег и најближег (ср. Мт. 22, 39).

Површне канонизације, ма с колико искрене љубави и поштовања усвајане, иду у прилог и савременој квази-теологији која релативизује светост и обесмишљава хришћански подвиг, сводећи га на пуко крштење и причешће. Тако се опрезном канонизацијом чува и Свето Православље од ове горде науке која, у својој бити, презире богочовечанску Личност Христову, па тако и подвиг нашег уподобљавања или, како би старац Тадеј рекао, стицања карактерних особина Спаситеља Христа.

Жељко Перовић, Пирот
Свети муч. Вукашин 2017. године




Коришћени извори:
- Свештеник Драгомир Јовановић, парох суковски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- Свештеник Милан Поповић, парох завојски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- „Свети Сурдулички мученици прибројани диптиху светих“, Епархија врањска (eparhijavranjska.org), 29. мај 2017.
- „Стогодишњица страдања нишких свештеномученика“, ђакон Далибор Мидић, Епархија нишка (eparhijaniska.rs), 4. новембар 2015.
- „Босилеград: 100 година од погрома“, Р. Игић, Новине врањске (vranjske.co.rs), 13. 5. 2017.
- „Поп Апостол Иванов“, Апостол Апостолов, (белешка) 1. јул 2014.
- Преглед епархије нишке, Илустровани лист (из међуратног периода), и др.

понедељак, 29. мај 2017.

Кад налегне кућа на кућу


 

Наш народ је одавна рек’л: кад оратиш греовити, грешникатог не казуј! И, сигурно је знал ешто тека требе да буде. Па, било некому право или криво, де да и ми тека напрајимо. Да изоратимо за блађи греове на једног нашег катмер-севдалију, ама, зарад домаћинсћи чес и поштување, че му споменемо само крштено име. Без прекор! А Пирочанац без прекор је како писмо без адресу, или кућа без врата и прозори, па може бити да нема сви ни да знају за кога се орати. Осем онија који су си све това знали и преди да им га ми, еве, речемо.
Оно, нити је он први, нити па садњи, за кога је чужда жена била и блага манџа и горчиво пелинче. Може бити затова што текваја љубов умеје да те подб’цне да ч’пнеш оди њу, а не знајеш, завалића, какво те чека. Како петровача јаб’лка. Замерише ти и там’н ти љиђе потечу и меркаш оди коју страну да загризеш, а оно, од куде дршкуту нас’рне ц’рвик и врти с главу. И ти убаво видиш да те и он подира што се залатиш а не знајеш на какво. А некада загризеш на невидено па ком оп’нци, ком обојци.
А још кад знајеш да је тув лето, па сл’нченце поприпекло, па башче замирисале, па се младе женице раскокотриле, па провредниле, па кад мету у авлију или преди капију, а оно њим се сукње задигну дорим до листовити на нође. А нођете беле, беле, како река на месечину. Па де, речите по душу, како да се не потика и најпаметан човек.
Са ви је јасно ешто је и Видосав дућанџија одавна врљил око на убаву и младу комшику, удовицу Љубицу и како који д’н (за ночи нема ни да оратимо) све почесто прајил рачуницу у памет: колко би било убаво кад би... Ама, како?
А тесан и малечак Даскалов сокак, па кућицете налегле једна на другу како пијани сватови, па мислиш, ако се јед’н изм’кне свити че литну како барјам здравка јед’н на другога, па се нема знаје ни кој пије ни кој плача. Малечћи прозорчичи клекли наземи и раскрилили се, па те доримка окају да ђи прерипиш и улезнеш у собице како у голубарничек.
Е, у теквуја малечку кутићу - собицу супротиво мајстор Видосава, седела је Љубица сас две дечица. А дооди из чаршију, тел - нетел мора ђу видиш. А отоди у чаршију она је па тува. А ручује, кроз прозорчето и у њен тањир нас’рта. А лега, и да нече, чује њенити кревет ка заскрца.
Вртел у памет мајстор Видосав како дрвен ц’рвик и прекренул. Дојде Љубица једнуш у његов дућан да пазари папучи (на старити се одавна дојеле петете) а он че њу продума:
- Е, Љубице, на тебе че дадем појевтино папучи. Јер си млада удовица, без мушку главу, а на муку и терет с две дечица. А комшије смо. Мора се помагамо. Онаја реч неје тићемка тека: дрво се на дрво наваља, а комшија на комшију.
Видела Љубица с који дисаг Видосав бије, ама си прећутала. Е, ама обуши ли вода једнуш насип, она си пресве тува мињује додек га па не насипеш.
Д’н из д’н подсечал комшија комшику на комшиску љубов и поштување, ама, кад видел да она на једно чује, на друго пушти он зажми и рече:
- Море, Љубице, да дојдем ја нач’с при тебе на седењћу.
- Сас комшику ли? - че га пита она.
- Јок, она си рано лега. Сам че си дојдем!
- Како сам? Ели си имаш жену! - па се буни Љубица.
- Ама имам, кој каже да немам, ама жена си је за имање, а комшика за милување.
- Како па ти тека оратиш? - себне се оваја. Ја и женати си убаво живимо и исто име носимо. Двете смо Љубице.
- Те, че потврди и мајстор Видосав. Видиш ли да ви је и по иметијата писано да ти и ја будемо заједно. Него, ја че после половин ноч да дојдем коди тебе у собу преко прозорчето одкуде сокак, а ти тури децата да спу у другу собу. Ако је све добро, ја че, ка улезнем, да те питам:
- Љубице, ти ли си?, а ти ми речи “Ја сам”, па убаво и на теб и на мен. А за папучити се немој сећираш. Ја че ти ђи нач’с донесем. Убави, стамболисћи, сас срму везени. Да сви завишчије пукну од јад.
Убава рачуница, ама, без крчмара. Што рекли тија: какво ли мисли камилата, какво ли камиларат.
И, додек си је Видосав лизал прсти оди благотињу што га Љубица чека, она се надигне до комшику си Љубицу, на Видосава жену, и оприча њу све! Од аз до ижице. Убаво је наш народ оратил: у женску главу и у циганску торбу немож да потревиш какво све има.
Писне другата Љубица како змија и њи две смисле план тека убав, како да је под инжињерсћи кон’ц прајен. Заборајил је, сирома Видосав, да је и једна жена голема мука, а две, пак’л без капију. А додума је била: комшика Љубица че си легне у собу с деца, а жена му Љубица че легне у њенити кревет и че чека мужа севдалију.
Тека и буде. Кад он, завалија, дојде ночту у собу сас с’рмали папучи у руће и ш’пне:
- Љубице, ти ли си?
Она му одш’пне:
- Ја сам.
Прикокри се он у легало покре њу и топрва тегај разбере колко су саата и да је у женсће ајдучће мреже уватен како тиче у капан. А још повише му се разбистри ка му госпа Љубица, увредена до кошчину, обије папучити од уши и упишти се тека да се цела мала сабере поди прозори.
Ка се чур слегне, извлечу сирома мајстор Видосава, како оди мајћу роденог, на сокак. И додек су се сви по сокак крстили оди чудо и укор, одврчали главу и оратили јед’н на другога: "Леле, леле, видосте ли некад тек’в резил’к у свет?", мајстор Видосав се сас стиснуте шаће преди њега и с голу задњицу, коју је вечемка сл’нце огрејало, додек се тарапана растурила, увлекал ко попарен у авлију спомињучи си на самога себе шашаву памет која га је на другу Љубицу напратила, кад си је веч имал муку сас једну.
И од тегај, Љубица у сокак, он из сокак. А ни жену си више неје тел по име да окне. Кој знаје да ли је, завалија, више смејал и да кумује негде куде би се женско дете родило, из стра да му не даду разђеле име: Љубица. Е, тека буде кад у тесни сокаци налегне кућа на кућу, небо на чандија, а кара-севдах на комшије.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"



недеља, 28. мај 2017.

Све се може скута



А бре, колко смо добар и благородан народ. Ама, некад умејемо и да га претерамо, па некада си кутамо и онова што је за кутање, и онова што је за приказување, а заборајимо да све на овија свет, све и да очеш, неможеш да скуташ.
Ако је некој млого грозан, че се натаври у поубаве дреје, че тyри у џеп поголему пару и грозотијата штукне. Проубави се, бре, човек, па неје тија. Да му се не нагледаш. Л’сне се, проц’вти и одма га прогласе за најдобру партију за женидбу у целу малу. Никој више не види да му ушити вису како стар сајван, ни да му је шија т’нка како трешњева дршка, ни да гледа разокаво поди шешират како тија што беше дош’л код Дарљу да побију колци за тарабе, па онака разокав запне сас ушити оди сећируту да забије кол’цат уземи, а Дарља, сирома, че му рече:
- Де се препитај братми још једнуш: да ли че удариш куде гледаш или куде мислиш?
Ако је па некој глупавш’к, и тов се може скута. Доста је да научи да ћути куде требе, да ћимка с главу како да се слага с това што друђити орате и да дигне веџе дорима до тил кад требе, и сви че речу да попаметно момче нема у целу чаршију.
Ама, три ствари немож се тека л’ко скутају ни у сву муку: кашљица, сиротиња и љубов. Затова се је Пирочанац тумарал да прво за теја три работе наоди лек и да се курталисује.
Оди кашљицу су помагали на баба Севу чајеви, оди сиромаштију работа, шпарање и прајење оди динар - два, а оди љубов лек је била само друга љубов.
А како си је нашинац бил одувек мек и благ човек, па му душата широка и д’лга како нишавска дол ина, а срцето големо и жешко како караван сарај узиму, те је за сви имало место, тов му је и љубов била млого важна за живот.
Затова је свакој гледал да си на време најде тија важан лек и да заврши четри главне работе у живот: занат - да има од какво леб да једе, војску - да се с државу раскусури, женидбу - да улезне у ред и закон и деца да изселамети и на пут изведе, те да се колото па склопи и почне. Само, са оди децата, како порано од њега. Јово наново!
Војска и женидба су ишле наблиза једно по друго, јербо је Пирочанац гледал да у војску научи све што че му јутре користи. Неје само, недај Боже за ратови и невољу, него и за женидбу. Да научи да слуша команду, да држи корак, да се обрча лево-десно, да чува стражу, да напада, да се варди... Е, једино, што је, кад је отодил у војску, знал колко че му д’лг рок, а у женидбу је улазил без рок. А това му па неје ни смитало, јербо је чаршија била п’лна с убава девојчетија како круше кад прероде, па незнајеш на које попрво око да врљиш.
А таја лепотиња је била приватљива, како заушће. Па је, можда затова, и Лаза Музејац, кад појдеше у чаршију, па мињује покре кавену “Лепа газдарица”, илити “Лепа Перса”, обичал по уме кроз нос да запоје:

Цимини, цимини, лепа Милка,
там појдо, там стану,
ка погледа убава газдарица.

А госпојин Тоша учитељ че се понасмеје, па че рече:
- Није “убава газдарица”, Лазо, него “Лепа газдарица”.
А Лаза слегне с рамена, накриви шију, подигне рамена, погледа госпојин Тошу срамужљиво и отћимне с руку:
- А бре, госпојин Тошо! Ја си тов онака појем. Из моју памет си речи вадим. Знајем и ја да је “Лепа”, јербо ми се уста лепе ка ђу споменем, ама, ка речем “убава”, оно ми се и на душу залепи оди благотињу и милос.
Па кад је тека Лаза работил који, Бог и душа, оди његову Лепу другу неје тел да погледа ни с половин око, какво да речемо за младињу која је имала го лем разлог да се усрта у убавињу.
Рајна, служавка код Алексу Анђелковића, беше врљила око на Јову Милчиног, калву код Провира Шулеју, па, а се виде одвечер кутачком, она че му ш’пне меџу две целивће:
- Јово, дојди кад газдете легну. Че ти скутам оди печењето најубаво парче.
А на Јову мекачко окол срце, мекачко, па че простење од милос:
- Рајненце моје, млого си те обичам. Кад дојдем кночи, че донесем и штрокавете кошуље да ми ђи опереш кад переш на газдете дреје.
И додек се они додумују кој на кога да докаже да га по цврсто обича, Мада, жена на Анђелковића и Цана, т’шта му, свере се куде штуче толкав сапун и како одједнуш постадоше толкави пропушњаци на једење да се не може залок задржи за јутре. А ништа њим се повише на снагу не познава.
Па што сас пролет и сас љубов ману да разбирају млади, и којекако. Време њим је, ама, тија опасан пламик почесто завати и опрли и онија за који би човек рек’л да су одавна туја муку прегорели. А какво се тегај деси, че чујете у следећу причу. Јербо, знајете да сам јела ногу од кокошку и да од вас нема ништа да скутам.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче" 


петак, 05. мај 2017.

Молитва за винограде


Гроздобер у околини Пирота некада (Фото: М. Ј. Игић)

Пирот је некада био окружен виноградима. Највише их је било на падинама Белаве, планине која својим завршетком, каменитим Сарлахом, као морска хридина урања у мирно пиротско поље. Тамо, у Будинделу, скоро сваки виноград имао је свој бунар пијаће воде и пространу, фином резбаријом декорисану брвнару која је служила као летњиковац и склониште од рата и обесних завојевача.

Пироћанци су живели од њиховог рода, у бербу се одлазило запрежним колима, окићеним, као у сватове. Гроздобер је трајао десетак дана уз песму берача и цику деце, радосне због ванредног октобарског распуста. Брђани су силазили тада са Старе планине и ту, на лицу места куповали и муљали грожђе у своје бачве, омијене сумпором. Читави каравани врхунског вина из Нишавља труцкали су по калдрми путујући на пазар у Софију, потом се враћали отуда, крцати жита са златних бугарских равница.

Није било нимало лако дочекати те празничне дане бербе и печалбе. „Лозје је како манечко дете“ над којим су виноградари целе године бдели и стрепили. Своје млађане наследнике упућивали су у далеко Буково да изуче винодељску школу а они сами узносили молитве за богат род, искрено верујући да лозје осликава њихов живот и да свака болест и штета у њему, одговара неком учињеном а неокајаном греху.

Недавно сам пронашао писмо из 1903. године у коме осамдесет пиротских домаћина тражи од нишког владике да им одобри пост и молитву против „вилоксере“ коју су сами призвали на своје нежне рукосаде. На књижевном језику, пуном грешака, њега је срочила чиста и невина душа оног старог Пирота коју још увек нису искварили досељеници, разуздани чиновници и даскали, први весници богоборног социјализма због којих су наивни пиротски младићи још у то време вређали попове по сокацима и ометали њихова богослужења. Те 1903. године, сем напасти бубиња, Пирот су потресле и две страшне трагедије: смрт краља Александра и краљице Драге у престоници, потом и мистериозни нестанак седамнаестогодишњег Марка Стојановића који је, након тромесечне претраге, пронађен мртав. Истрага је обзнанила да је сироти младић извршио самоубиство, избезумљен од страха због ситне грешке коју је починио као калфа у кројачкој радњи тијабарског мајстора Костадина...
Владика Никанор

Владика нишки Никанор, човек тежак, напрасит, али и благородан, био је очаран садржајем писма. Читао га је својим пријатељима у Београду, чак и на Сабору. Тражио је од пиротског проте да дозна име надахнутог писца, а потом се, након сазнања, учтиво захвалио платнару Василију Тошићу на лепим и побожним мислима. Пост за здравље винограда одржан је у мају, уочи Духова, старе славе града Пирота.

Стотину година касније, валовиту Белаву задесила је несрећа грђа од свих штета и штеточина које је вековима ћутке трпела. На њеним падинама посађена је депонија у коју се свакодневно стиче отпад из читавог округа. Пијаће воде Будиндела трајно су загађене, ваздушну бању старих варошана угушио је вечити смрад трулежи и стрвина... Прилично бедан крај за некада славне виноградарске пределе који су Пироћанцима били драгоцени колико и Францизима виногради Шампања и Провансе. И више од тога. Била су то верна огледала њихових честитих душа.



Изградња депоније на падинама Белаве (фото: Пиротске вести)

Препис писма пиротских виноградара:


1. маја 1903. године Пирот
Господину Никанору Архијереју Нишкому Ниш

Ваше Преосвештенство
Благослови владико свети, љубимо ти руку десницу. По прочитање Свето писмо, нашли смо (да) гласи ријеч Господња преко пророка Иоила сина Фатуилова:

„Чујте, старци; слушајте, сви становници земаљски; је ли овако шта било за вашег времена или за времена ваших отаца? ... (Глава 1 Стик 5) Отрезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино, за новим вином, јер се оте из уста ваших. Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице. Потре винову лозу моју, и смокве моје покида, сасвим их огули и побаца, те им се гране беле...“

Стога ми неколико грађана разтомачили смо и верујемо да је таји народ силан и небројен, тојест вилоксера. Стога смо намерни да ви као духовна власт, можете, само ако оћете, да се заузмете, које (=јер) смо ради да нам одредите бар једну седмицу пост да се одржи, које(=јер) видимо, да смо Господу Богу згрешили и његову казну одржавамо, зато мислимо да је Господ милостив спрам нас ако види да ми се покајемо и обратимо кам Господа. Господ је благ и милостив, све ће ни простити и помиловати.

Глава 2. Стих 12. истога пророка: „Зато још говори Господ: Обратите се к мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја, а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу свом, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода зла. Ко зна, неће ли се повратити и раскајати се, и оставити иза тога благослов, дар и налив за Господа Бога вашег. Трубите у трубу на Сиону, наредите пост, прогласите светковину. Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају; женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје. Између трема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: Прости, Господе, народу свом, и не дај наследство своје под срамоту, да њим овладају народи; зашто да кажу у народима: Где им је Бог?“...

Ваше Преосвештенство зато вас молимо немојте да оставите у заборавност ту нашу жељу коју већином желимо да се одржи пост и да се помолимо Господу Богу, јега би Бог услушио молитву нашу. Стога са већином молимо јега би сусретли ту невољу, које може ви сами да сте чули, да варош Пирот већином сас виногради живе и (х)вала Господу, имамо још много виногради незарезани од варош на источну страну и данас, да чува Господ, указало се је већи род у виногради.

Ваше Преосвештенство, ми би волели, као по старом обичајима, свака кућа постила је по једну седмицу пред своје славе, сад је баш прилика, које(=јер) варош слави први дан Духови. Пре славе, та седмица, може да се одржи пост, тако исто и свештенство са народ, излазимо на поље сас литије, у исто време може да се наредите свештенству како знате и које молитве да читају и да се помолимо Господу Богу, јега би ни Господ опростијо сагрешења и подаријо обимат род.

Заборавимо (ли) Господа Бога, изгубимо (ли) пост, изгуби(ће)мо (и) дар Бож(ј)и.
Понизни љубимо ти десницу, и чекамо вашу свету наредбу да нам пошљете за варош Пирот.
(Потпис осамдесет пиротских домаћина) 

 ______

Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)


Прованса, Француска (фото: duvine.com)
 

недеља, 30. април 2017.

Џемпер без пулови и принцес крофне

Не сечам се која жена од Врницу беше отишла у Маћедонију, при сестру си, и она вој исплела за девојче џемпер. Џемепрат беше без пулови, не закопчује се, само се врзује окре шију сас врчицу, а на њу вису две лоптице, и напред има два џепа. Не знам да ли је девојчето стигло да га облече два пути, доватише га жене по село, за мустру, да исплету на њина деца. И тека што на руће, што на машину, исплетоше се бели свет џемпери. Када и моја комшика Севда облече так'в џемпер, баби се допадал, па рече: „ И теб че ти исплетем так'в!“.

Имаомо чешљану в'лну, уврза се она у цедило, и отидомо у град на влачару. Немаше гужва, и узеше одма да ју извлаче. Док ми купимо стовне, бел леб и саламу, в'лната беше готова.

Појдомо си порано, и када стигомо у Будиндел, сместимо се покре јед'н бунар, у сенћу, баба заврза стовнето за јеремик, па за коланче, и извади воду из бунарат. После, отвори бритву што ју носи за појас, и одреза једно коло за мен, једно за њу оди саламуту. Одломи оди лебат, лебат беше бел и мек као душа, а саламата само месо сас малко сланину, па убаво мерише, оди мирисат да се заситиш! Најeдомо се, оно ни се за срце увати. Кад се одморимо оди одење и једење, појдомо си. Дом стигомо за видело.

Баба намири стоку, тури кудељћу на кудељу, и поче да преде. Малко преде, малко дреме, и тека неколко вечери уз дремање и предење, и два д'на с овце, испреде преџу за џемпер. Договоримо се да га учинимо у чоколадну боју. И пак, она отиде у град, да учине преџуту, донесе рабуш, и рече да че за три д'на да буде готово. За три д'на однесе рабушат и донесе преџуту, убаву су ју учинили, б'ш како сам тела. За плетење ми рече да че идемо у Темску, тамо има сестру Милку, а она има деверичну Јулку, плетачку, и она че ми исплете џемперат. Тека и напрајимо.

Дигомо се једно јутро порано, једнумо, баба тури преџу у џакче, узе две кудељће в'лну за поклон, и неколко гручће овче сирење, две лончетија шарен васуљ што много раџа, брже се вари и много наварује. Уврза се, и појдомо. Кад излезомо из Младеново браниште на пут за Темску, ја се толко расположи, и поче да одлатим, час преди њу, час по њу, и тека све док ме не заболеше нође, и поче да закркујем да не могу више да одим, да ми је далеко, баба тиће рече: “Видиш ли оној што се белије? Е, то је школата! Још малко и стигомо“.

Кад улезомо у Темску, ја оживе оди гледање на убаве и големе куће на спратови сас големе ћошће, офарбане, окречене, големи дворови сас цвеће. Големо и богато село, одма се види! Минумо мосат, и у центар на убаву чешму, омимо се, баба се обриса сас јед'н крај оди марамуту, опра си оп'нцити оди прашиште.

На десну страну оди чешмуту, заминумо неколко куће и дојдомо до баба Милку. Кућата немаше двор, баба окну преди вратата, излезе жена т'нка, омалена, сас шамију и црвени образи, погледа ни, и кад виде бабу, зарадова се. Поздравише се, па се и развикаше од радос. Кад погледа у мене, зачуди се колко сам порасла, и колко је брже време минуло. Она ме видела још кад је на кравај доодила. Улезомо у кућу, она ни одма послужи сас слатко оди лансће дуње, и свари каве оди наут. Малко поседемо, па отидомо при Јулку. Она седи у исту кућу, само на долњу страну, откуде њу се много убаво види Темштица, мосат, и убаве куће оди другуту страну. Јулка плетеше на машину, окрај њу преџа на све стране, и на сви дувари закачена, па виси. Показамо вој Севдинат џемпер, и она ни рече да може исти да исплете, али има много гужву и че мора да останем док га не заврши. Бабу испратимо, а ја остадо при баба Милку, она ме одма одведе у комшил'к да ми најде другарицу.

До њоњуту кућу беше кућа на спрат сас много басамаци и голем двор. У дворат девојче се љуљаше на љуљћу врзану на ореј, одма се упознамо, и почемо да се играмо и љуљамо. Кад се изиграмо, она рече че ме води у једну малечку кућу у долњити дел на дворат куде живи Буда милицајац сас жену и три ћерће. Две су малечће, али големата вој је другарица. Кад помену Буду милицајца, ја се сконџи! Он дооди при нас у село и заводи ред. Цело село се од њег плаши, нарочито деца. Кад чујемо да је стигал до мос, ми сви бегамо у куће, затворимо се, и док не чујемо да си је отиш'л, не излазимо. Кад вој рекој за кво не смејем да улезнем, она се насмеја, и рече да је он добар човек. И отвори врата без лупањи и окање. Затекомо деца на кревет се играју, Буда милицајац држеше нође у лавор и читаше новине. А жената му плетеше. Кад ни видоше децата, одма излетеше на двор. Оне беоше све убаво ошишане, имаоше машнице у косу. Станица беше најстара, и она ми постаде другарица.

Увечер дојде на баба Милку син Мила, упознамо се, и он ме изведе у село. На мосат се збираоше, и там беше шетња. А поред мосат једна кућица, и у њу посластичара. Улезомо унутра, и он ми рече да си узмем кво очу, ја се загледа у једни ж'лти округли колачи, и реко да ми од њи даду два. Тури ми човек у тањирче, даде ложицу и клакер. Ја седо и узо залог у уста, како га узо, тека зину оди чудо и убавило! Так'в колач у живот нес'м пробувала, и верујем да на цел свет оди това нема ништа поблаго и поубаво. Поједо ји, клакерат не стеја. Ућа Мила ми рече да су тој принцес крофне. И од т'г сваку вечер ме је доводил.

Преко д'н се играм с друштво, идем при Јулку гледам како џемперат напредује. Целу Темску смо преодили, Темштицу смо газили, и на вашариште су ме водили. Баба Милка се радује што ми је убаво и што уживам. И тека минуше пет д'на. Јулка исплете џемперат, он испаде по убав од Севдинијат, пуштила га под'лго, па личи на капуче, лоптице несу много големе да линдарају, него б'ш како требе. Кад га облеко, тео да врсинем оди радос, да рипнем увис, да запојем. Јулка кад ме виде колко сам срећна, тури ми бело марамче у џеп.

Кад се поздрави сас другарице, Станица ми поклони малеч'к новченик, црвен, лакован, да си збирам паре у њег. Сабрамо се сво душтво, испоздрављамо се, и договоримо се да че се пак видимо. Предвечер ућа Мила узе точак, тури цржле да ме не гули, укачи ме, па седе и он, сас ранац на рамена, с мојити поклони и џемперат, и зачас стигомо у Станичење. Увечер он отиде у шетњу да види станичењсће девојће, а ја рашири џемперат на кревет, и поче да молим Бога јутре да застудеје, да га облечем на црвено аљинче и црвене ципелће.

Туја ноч нес'м спала, мислила сам не Темску, Јулку, баба Милку, Буду милицајца, на моје ново друштво, и највише на принцес крофне. 
____

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

субота, 29. април 2017.

Први воз

Много је времена прошло отада, али се свега сећам као да је то јуче било.
Наше место, у коме је живот једноставно текао, наједаред оживе. Дошли неки страни људи. Донели некакве фине сандучиће, ногаре, дурбине, челичне пантљике, шарене мотке и још пуно којекаквих дрангулија. По цео дан се баве у пољу и тамо нешто премеравају, а увече се враћају у варош на преноћиште. То су, веле, инжењери. Они има да одреде где треба да буде пут, којим ће ићи ватрена кола. Њих не вуку коњи, већ иду сама. Кад се ватра наложи напред, она иду напред; а кад се наложи натраг, онда иду натраг. А иду брзо, као да лете. Док се само окренеш, а она одјурила бестрага далеко. Ниси у њима још ни сео како треба, а она већ стигла у Ниш!... Кад дођу до каквог брда, не пењу се навише, већ се повуку као кртица...
Тако је објашњавао мајстор-Коле Благокажа својим суседима, који су у доколици дошли у његов дућан на разговор. Он је, кажу, једанпут ишао до Ниша и онда све то видео. А његови суседи, који су га слушали, једва да су били даље од својих винограда, којима је опкољено наше место. Тек неки од њих ако је о црквеној слави на кочијама отишао до оближњег манастира Св. Богородице.
Све што је Благокажа у дућану причао, то се после по кућама препричавало. Тако смо и ми, деца, сазнали ко су ти странци и зашто су дошли у наше место. И, да би још више задовољили своју радозналост, једном смо се чак искрали од својих кућа и цео дан ишли за њима по пољу. Али од свега, што смо тамо видели, нисмо имали никакве користи. Само смо извукли казну од родитеља, кад смо се кући вратили.
Ускоро, после ових странаца, дођоше други. Било их је много. Они довукоше колица, пијуке, ашове, ћускије и још пуно других алата. Неки доведоше и своје породице. Близу вароши начинише кућице од дасака. И онде, где су они пређашњи нешто размеравали, ови сада отпочеше копати земљу и градити висок насип.
Иако нису добро говорили нашим језиком, ми се брзо спријатељисмо с њиховом децом. С њима смо се увек играли. То нам родитељи нису бранили. Од те деце смо сазнали још много којечега о железници. Све ово, помешано с оним што смо раније слушали, начинило је велику збрку у нашим главама. Та збрка била је још већа, кад смо после у школи од старијих другова понешто о томе чули...

* * *

Кад се железничка пруга доврши, подигоше и железничку станицу. Она беше већа и лепша од сваке зграде у вароши.
Тада бејах у трећем разреду основне школе. Крајем пролећа, једнога четвртка општински добошар објави да ће у недељу, у 10 часова пре подне, први железнички воз доћи у нашу варош. И позвао је грађанство да тога дана, у одређено време, изиђе на железничку станицу, ради свечаног дочека.
Кад дође недеља, цела варош добила свечан изглед. Улице брижљиво поливене и почишћене. На свима дућанима, а и многим кућама, истакнуте тробојне заставе. Људи у празничном руху. Ко је год могао, похитао је на железничку станицу. Са музиком на челу, оде и претседник општине с кметовима и одборницима. А и ми, као и други ђаци, одосмо са својим господином учитељем. Кад тамо, а оно станица искићена цвећем, венцима и тробојкама. На перону, пред њом, пуно света. Једва се провукосмо те стадосмо у ред, где су били и ђаци из гимназије. А испред нас, улево, пружила се железничка пруга, права као стрела. Њен се крај губи негде тамо у даљини...
Сви с великим нестрпљењем очекујемо кад ће се појавити воз. Међу светом жагор, а и ми један другом крадом добацимо по неку реч... Стева Пантић запушио уши памуком. Саветује нам да и ми то учинимо. Вели, ко то не учини, воз ће му, кад писне, заглушити уши. Толико јако пишти! И пружа нам памук, који је извукао из своје памуклије, с којом се ни лети није растајао... Утом се чу писак воза из даљине. Брзо, почесмо и ми затварати уши...
Напослетку, појави се и воз. Изгледао нам је као нека црна авет, из чијих чељусти куља облак дима. Хукће и брекће, приближавајући се све више. Ми извили вратове и нетремице гледамо у њега. Занети тако, пореметисмо ред. Неки иступили сасвим напред. Само што нису стали на пругу. Кад то виде, господин учитељ их брзо врати у ред. Утом и воз већ стиже. Локомотива писну и, пре него што ће се зауставити, поче испуштати водену пару, силно шиштећи. Ми се поплашисмо и нагосмо куд који. Једва нас задржаше и вратише на своје место...
Воз стаде, а музика засвира химну. Ми се прибрасмо, скинусмо капе и стадосмо мирно. Из воза, који је био искићен венцима и тробојкама, изиђоше гости из Ниша и Београда. Пред њих онда ступи председник општине и поздрави их пробраним речима. На то му један од њих отпоздрави и одржа леп говор, у коме је изнео сву корист коју ћемо имати од железнице, којом смо сада везани за Ниш и друга места.
После овога претседник одведе госте у варош, где им је био спремљен свечан ручак. С њима, на челу, оде и музика. И свет се поче разилазити. А и ми се у реду, као што смо и дошли, вратисмо у школу. Затим нас господин учитељ пусти кући.

* * *

Доцније, нарочито недељом и празником, врло често смо с родитељима одлазили на железничку станицу, да сачекамо воз. Тада смо се уверили да све није баш онако, како се оно раније по вароши причало и препричавало. А хуктање, писак и шиштање локомотиве било нам је у почетку још по мало необично; али временом на то сасвим навикосмо. И онда нам је било врло чудновато што смо се од тога онолико поплашили при дочеку првог воза. 

Учитељ Ћира Ранчић
"Из мог завичаја" (објављено 1935. године)