недеља, 10. децембар 2017.

Икона "Знамење" у Пироту


Данас је празник чудотворне Богородичине иконе „Знамење“. Ова древна светиња је вековима пратила Русе кроз многе народне победе и поразе. Тако је, након бољшевичке револуције, с руским избеглицама доспела у Србију и у два наврата посетила Пирот. Први пут септембра 1920. када је, на молбу генерала Врангела, из Земуна послата на Крим, да оснажи његову војску у последњим биткама за изгубљену царевину. Тада је, уз богослужење и громку песму руских хорова, у нарочито опремљеном вагону, возом кренула ка Софији. Свечано је дочекана у Нишу, потом и у Пироту, на железничкој станици пуној знатижељног света, градских званичника и црквеног клира. Децембра исте године икона је је, скупа са пораженим белогардејцима, стигла натраг у Србију и у наредних двадест година често путовала државом. Тако је септембра 1938. њен верни чувар и пратилац, руски владика Теофан, донео у Суково у коме су тад боравили руски калуђери светогорци. Вест о чудотворној икони је изазвала велико интересовање у граду ћилима и хаџија те је владика нишки Јован био принуђен да напише одобрење да се „икона из манастира Суково донесе и у Пирот да би је народ видео и целивао“. Богородица „Знамење“ је у граду дочекана свечаном литијом, са молитвама и сузама за Русију, за Србију, за читав свет... Остало је упамћено да су, у време бомбардовања Београда, у једној сасвим порушеној улици, остале нетакнуте само две куће у којима је икона претходно боравила. На једној од сачуваних, пало је чак три неактивираних граната. Икона „Знамење“ је Србију напустила септембра 1944. године. Преко западне Европе приспела је у Америку где се, у руској цркви у Њујорку, данас чува као највеће народно благо.

___________
Пише: Жељко Перовић
Илустрација доле: Илья Репин, "Крестный ход в Курской губернии" (1880-1883)

недеља, 19. новембар 2017.

Док се прсти навикну на рад

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/23658850_2065663963663835_6840043425417527001_n.jpg?oh=a059d3bcec14bc7b4d2625fff81513ee&oe=5A99C0BE

Женски огранак породице Манчић 1945. године. Фотографија сликовито приказује поделу послова везану за ткање на примеру једне породице. Мајка је у улози учитељице ткања, најстарија ћерка преде, једна млађа ћерка намотава пређу, а најмлађа ћерка намотавањем обликује гужвице. У старом Пироту девојчице су учење ткања започињале у петој, шестој години. Уместо разбоја користиле су ћерамиду, на којој су училе зев и уметање потке. Мајке би поставиле основу на ћерамиду, а задатак девојчица је био да умећу вунену потку кроз нити основе, а затим да их сабијају виљушком, уместо тупицом. У овом учењу било је важно да се науче покрети и прсти навикну на рад. Ткање на ћерамиди учено је и у школи, на часовима домаћинства.
____________
Извор: Гласник Етнографског музеја, Марина Цветковић

недеља, 12. новембар 2017.

Ђеврек као кочница

https://www.facebook.com/pricestarogpirota/photos/a.1631959443700958.1073741828.1626049830958586/2061351454095086/?type=3&theater

Овај поштански караван паркиран у самом центру града, испред гостионице Љубе Костића, пристојне варошке механе и упоришта међуратних демократа, подсетио ме на једну анегдоту коју сам недавно прочитао, листајући стару штампу. Објављена је у једном дневном београдском листу 1936. године без потписа самог аутора, очигледно љутог анонимног Пироћанца коме су дојадили саобраћајни испади првих пиротских шофера: „Не знам да ли се и по другим варошима догађају овакви случајеви као код нас у Пироту. Ишао сам једног дана бициклом преко моста на Нишави. Наједаред, укочи се цела колона аутомобила и фијакера, насред моста. Зауставио сам брзо бицикл и појурио напред да видим шта се догађа, јер сам мислио, у најмању руку, саобраћајна несрећа. Кад тамо, а оно господин поштар из поштанских кола, која су ишла напред, купује себи ђевреке за ужину.“

Пише Ж. П. / Фото: Душан Милојевић Ниш

субота, 11. новембар 2017.

Споменик грчким војницима

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/23380176_2060603190836579_3419986807166137472_n.jpg?oh=46bcc6f36880dc015852eda0b35549a5&oe=5AA51F31
На данањи дан 1934. године откривен је споменик на Грчком војничком гробљу у Пироту. Ова необична скулптура, импозантних мера, израђена је од првокласног фино oглачаног мермера са Атике, под будним надзором јелинских вајара Сохоса и Илиопулоса. На врху четвоространог стуба, постављена је масивна плоча са рељефом на коме су приказани евзони, грчки народни војници у маршу над крилатим коњима. Под њима су два уплетена круга која, по замисли уметника, осликавају заједничке тежње и прегнућа два блиска народа. Година 1918. означава време трагедије грчких војника из Патраса које је, након пробоја Солунског фронта и дугог марша, већ изнурене и у лакој одећи, покосила епидемија грипа у хладном Нишављу. Са исте стране стуба, на два метара изнад постоља, уклесани су стихови на старогрчком језику:

Због славне борбе
у којој сте овде пали,
Јуначка ослобођена земља
Постала вам је мајка.

Србе и Јелине
Једна је слава збратимила,
Из ваше крви
Ловор ће увек цветати.

При чину освећења, присутнима се у име народне скупштине обратио Јован Мисирлић, народни посланик и брат несретног градоначелника Зоре Мисирлије. Потом је своју реч изнео и председник пиротске општине Љубомир Љубеновић. У име грчке владе окупљеном народу се обратио њен потпредседник и војни министар, генерал Кондилис нагласивши: „Поштовати успомену хероја драге и пријатељске Југославије на тлу Грчке, поштовати успомену грчких хероја на југословенској територији, не може од тога бити бољег доказа о заједничкој слави и несрећи, борби и пожртвованости у току дуге историје наша два народа“

Пише. Ж. П. / Фото: Александар Ћирић

уторак, 07. новембар 2017.

Свети Димитрије

Кад се прибере с'в род из поље, и свакој унесе у дом кво му се родило и колко се родило, олупимо морузу, огрулимо ореси и сас још учињене руће од грулени ореси, почнемо да се спремујемо за славу. Ми славимо Свети Димитрије, он је меџу прве славе, у село малко куће славе туја славу и затој имамо много госје.

Спремањето почиње оди двор. Рашчистимо све што се од летос наносило, остављало и оди лисје што је нападало. Изнесемо по неколко корита ђубре на ђубриште. А дворат сине као да је омијен! Да неје толка работа узела би столичку и седла на сред, па би само у Белаву и дувари покријени сас здравац и бршљан гледала. Нади дувар у градинче расц'втела се јесенчетија с крупни цветови бели, ж'лти, црвени и шарени, али им листови потавнели што казује да че скоро студ.

После преодимо у кућу, износимо астаље и клупе да се омију. Крече се собе, мију пенџери и врата, п'лне сламарице сас нову сламу, па кад се надују једва стану на кревет. Из санд'ци се ваде нове црђе и турају на врлину да се изветреју оди нафталин. На пенџери качимо нове нецоване виронђе, и затискамо сваку дувку да не дува човека у тил и грбину кад седне до пенџер. Огледало украшавамо сас ткан пешћир оди ћенар и свилу у разне боје, а огледалото чисто па се л'ска и нигде пљунка оди мушицу нема да је остала. На дувари од обе стране закачимо по једну ламбу сас стакла очистена и исијана сас новинску артију. Уносимо астаље и клупе, па ји намештамо да сваћи гос може л'ко да улезне и седне. Клупете покривамо сас црђе да је топло и меко кад се седне, а на астаљети простирамо платену мушаму. Кад се изветреју црђете намештамо ји на надујене сламарице тека да се целе виде, и сви ђулови на њи.

Икону Светог Димитрија закачимо на највидно место да га сви виде и да се пазе колко че испију и кво че казују. На креденац турене дуње и паница сас босиљак и воду што је попат преди некој д'н светил. Цела соба мерише на кречено, чисто, на дуње и босиљак. Ја се радујем што ни је собата толко убава, па по неколко пути улазим да ју гледам.

По тој иде расправљање сас судови, из завник, из дедин војнички санд'к, вадимо ложице и вилице завијене у крпе да не црнеју, чаше за воду, вино и рећију, вилџање за каве и јед'н голем послужевник сас слику на краља Александра и краљицу Марију, њега највише волим и кад гледам у њег ја се питујем какви ли су били кад су били живи. Из јед'н голем кош вадимо тањире за мезе и једење и чорбалуци за супу, пшеницу и ћисело млеко, и све тој премивујемо оди прашину, и оди стојање да не замерисују. Врчве сас разне туршије уносимо у ижу да буду спремне кад почне слава, да се не иде у завник. Пропаднемо тија дни од сецање воду да све омијемо и премијемо. Деда донесе у дисази прасе, извади га у двор преди врата, оно прочудено и уплашено само гледа па легне, нође му утрнеле у дисазити, и кад се малко по придигне, прво се измурдари, и после бега и тражи место куде че се скрије. Баба се буни што га оставља у чис двор да га маже, узима пепел и лопату, чисти и љути се што ни двор ни два д'на не може буде чис. На д'н преди Славу пали се вурња, пече леб и колачи од истото тесто, за звање. Опечу се вурњаци и нареде на даску за леб, покрију се сас месаљ оди дебело платно. После се избере најубав леб и он буде колач. Оставља се на астал и на њега се тура сол и пипер и јед'н од малити колачи. Пшеница се спрема неколо д'на, прво се треби, мије у неколко воде, суши и после т'лца у чутуру, па се вари у голем кот'л. Пшеница је за Славу много важна и затој свака жена ју вари сас стра да не испадне модра ил да се не превари. Мора да буде бела, срамота је ако неје бела, па се некад вари и по два пути.

На сам д'н када је Слава, коље се и пече прасе, и кокошће или петлови за јело. Од рано се кладе шпорет и почну да се реде земљене шерпе сас разна јела. У голем лонац се вари супа, и увек на петлатога истрчује тртица и подиза поклопкуту, па излази супа и цврчи на шпорет. Баба се љути на петлатога: „ Луџо један! Ни у лонацат не можеш да мирујеш! “

Прасе чим се опече уноси се у ижу и турај на астал, оно цело време гледа кроз трепће сас исплазен језик, стиснут меџу зуби, док га увечер не натурају у тањире.

Окре руч'к ја узимам јебрик сас рећију и кравајци у башчу, и почињем да зовем госје за славску вечеру. Кажу ми кво требе да кажем, и ја отодим прво при кумови, а после све по ред. Једанпут ме појури у Миловци куче, ја му дадо колаче да ме не напада, оно се после закачи за мен, и једва се откачи од њег. За тој при деда Стојана и баба Босу однесо само раћију без колач. Реко им да сам га дала на куче, да ме не јури.

Чим се ст'вни палимо венер и качимо га на куку преди врата у завет, да се види дека није слава, и за госје што дооде да виде куде улазе. Тетка ми Зорка дојде да ни помогне да све наредимо на астаље и да натурамо мезетија. Там'н се пременимо, кад почну да светелеју венери и да пристизају госје. Честитају славу, приоде до колач, прекрсте се, целивају га и седају уз астал.

Сваку годину ни дооде исти човеци, па си знају куде им је место. Ја одма служим слатко од црешње сас лезетру, и воду. Руће ми се тресу и водата се расипује на краља Александра по наочари и на краљицуту по лице и косу, али тетка је уз мен, па ми помага. Служи се рећија, наздравља се и пол'к мези. За кратко време сви се сабраше, додава се мезе, и сви почињу да гледају у врата. Ишчекују једног чудног госјанина, то је деда Лаза из С'водол, стар слабачак и болан човек, али увек куде се појави унесе радос и расположење с његово казување и с`с његово јако и заразно смејање. Он сваку годину дооди пешћи преко Белаву, сас деду су се спријатељили кад је наше краве из С'водол врнул у Белаву, да не направе штету на С'водлци или пак да ји они не изм'лзу и такве врну. Деда му је т'г рек'л да дооди при нас на Славу и да га зове као пријатеља. И човек сваку годину дооди. Овија пут касни! Завршава се мезе сас студену рећију, грејемо жешку, турамо зеље. И тиће се отворише врата! Улезе некој у голем капут и капу преко главу и лице, кад свлече капуту, засијаше се плаве очи и излетеше крупни зуби на насмејано лице без образи. Сви се зарадовамо, стигал деда Лаза! Насмејан, види да смо га чекали и да се радујемо што је дош'л. Честита Славу, целивује колач, и седа на његово место. Ја га одма служим сас слатко, он узима и радује ми се: „ Дедино златно девојче, колко си много порасла оди лани! Да си ми жива и здрава и још да порастеш, па добро и убаво момче да испасеш!“ Његово улазење унесе радос и расположење, сви се развревише и постаде живо и весело. Испи се жешка рећија, и пак ја служим каве, жене се заглеџују у в'лиџање, и много им се допадоше различити цветовчичи. Пшеницу сви повалише, баби мило па че извилнеје од радос. Турамо једење, деда Лаза не може да једе леб сас квас'ц, боли га мешина, и баба на брзину меси пресно кравајче, и пече га у шпорет у пепел. Он је много срећан због толко поштовање, па кори бабу што се толко мучи, а она му каже да се ич не мучи, и да је он заслужил. Приноси се јело, супе, п'лњен пипер, ћисело зеље са свињско месо, јанија сас месо и бел лук, и на крај најубава јанија сас кокошје месо и јајца запечена у релну. Њу сви воле. Једе се и пије вино. Женете испиле по чашку-две зацрвенели им се образи, одврзали им се језици, почеше да расказују како се некад живело у големе заједнице сас девери, јетрве и з'лве, како је свекар имал главну реч, и како су га сви слушали, а снаје му миле нође на ред. Деца било цел буљук, и лети никад несу јеле у собу, све на двор!

Изнесе се и месо, једе се и пије, али највише се расказује. Свако има понешто да каже, деда Лаза малко једе, али стално нешто расправља и сви га с пажњу слушају. Ја само чекам када че се износе колачи, прајиле су ји Личанћете Дана и Љуба, свити су сас ореси, много су убави и сипкави. Ама никој не мисли на колачи, само ја! Карају деду да им казује смешне приче из Румунско, он се отима али пристањује. И сви се смеју, иако ји казује сваку годину. Видим колачи нема скоро да се приносе, и прилего на новете црђе да се одморим и дочекам, али одма сам заспала. Ујутру кад се разбуди, од астал све растребено, тетка мије судове, деда Лаза доручкује, а баба му п'лни торбу с једење. Деда га испрача до Врницу, поздрављамо се и он каже:“ Че даде Бог и на годину да славимо!“

Кад испратимо деда Лазу, ја се прим'ко до колачити, и убаво се наједо.

Цел д'н растребујемо и разносимо пшеницу у комшилук, дооде и Циганће, так'в је ред. Баба ји уводи у собу, и од све им приноси да једну и да си понесу у торбете. Наши Цигање су чисти, поштени и не просе. Они иду само тамо куде су поштовани.

За сво време док спремамо за славу и док дооде госје нашето куче не приоди у двор, горе преди плевњу лежи и чека да му однесемо једење, и да се ја поиграм с њег. Знаје да деда не воли кад се мува по двор, и оно бега да не ока по њег. Чим се сви разотиду слази и лаје на све што мињује по пут.

Судови, чаше, вилице и ложице сносе се у завник и чекају нову славу. Са од Свети Ђорђију па до Свети Алимпију ми идемо на славе. Ја сигурно на некоју че заспим, на некоју че дочекам колачи, али важно да се радујем.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

среда, 01. новембар 2017.

Свети Јован Рилски



https://www.facebook.com/pricestarogpirota/photos/a.1631959443700958.1073741828.1626049830958586/2054034971493401/?type=3&theater

По једном старом светачнику данас је Свети Јован Рилски. Необично вољен и поштован светитељ у староме Нишављу. Одлазак у Рилски манастир у старини је сматран "малим хаџилуком". Ко није био у могућности да походи Јерусалим, ишао је, уочи Васкрса, у ову дивну светињу коју су једнако подизали и даривали српски и бугарски владари. Светом Јовану су некад били посвећени градски метоси у Нишу и Пироту, манастири у Горњем Матејевцу и Сињцу. И дан-данас њему је посвећен један параклис у Хиландару (баш као што у Рили постоји једна црквица саграђена у част Светог Саве и Симеона Мироточивог). У Пироту је рилског Свеца нарочито поштовао еснаф вредних занатлија самарџија (седлара). Његов свети лик краси иконостасе оба градска храма, домове и кандил-собе старих варошких породица. Његово име једнако се помињало при отпустима на богослужењу, при дугим славским здравицама, у личним молитвама, тугама, невољама. Поштовање ка Светом Јовану почело је, сасвим непотребно, да јењава крајем 19. века, када су кренуле да се роје бројне распре и сукоби између два суседна народа која нису желела да имају више ничег заједничког, упркос сличностима у говору, обичају, ношњи, упркос орођеним средњевековним владарима, светој солунској браћи Ћирилу и Методију, упркос заједничком Спаситељу Христу. Свети Јован Рилски је рођен у селу Скрини близу Софије. Након смрти својих сиромашних и честитих родитеља, прима монашки чин и повлачи се у једну дивљу гору ради подвига. Касније се насељава у једном шупљем дрвету на Рилској планини, хранећи се искључиво травом и бобом. Лице човечје није видео све док га случајно нису открили чобани, трагачи за изгубљеним овцама. Вест о тајанственом подвижнику брзо је прохујала Балканом. Народ је почео са свих страна да му притиче тражећи помоћ у својим мукама и болестима. Славни словенски пустињак никога није оставио без лека и утехе, ни тада, ни касније, након свог упокојења 18. августа 946. године.


Пише: Ж. П. / фото: jwarleta via freeimages.com

среда, 25. октобар 2017.

Амрела је крива за све

Железничка станица у Пироту, Jack Birns, "Life", 1950.
Имамо много убаву јабалку у двор, б'ш до пенџер! У пролет кад се расц'вти, цела соба и цел двор умерише. Неје голема, али много раџа ж'лте, меће и сипкаве јабалће. Чим падну, набивају се, и ми ји давамо на свиње. За тој ји беремо сас руће, и пол'к редимо у крошње.
Јед'н д'н кад беше убаво време, набрамо, уврзамо се у цедила, и појдомо у град на пијац. Рамена научила на сецање, улитила се и не беше ни тешко носењето. Идемо си по пут, заглеџујемо се у појате и лозја, и за час стигомо у град.
Продадомо јабалћете, баба стисе новченик у руће и рече: „Чидем да си купим амрелу! Нека кошта, колко кошта, че ју купим! Задњу пару има да дадем, ама че си купом амрелу! Нечу више да ме мокри ћиша до голу кожу! И нечу више да се покривам сас свакакве дреје кад пада ћиша, и после ми се укочи шија, па по неколо д'на ми штуреје глава!“
Појдомо у продавницу, она се растресла од радос, и граби ли граби. Чим улезомо од врата питује: „Имате ли големе амреле?“ Продавницате беше п'лна сас свакакву робу, продавачат извади неколко амреле, она узе најголему, рашири ју, и рече: „Туја че купим!“ Кад виде да неје толко скупа, растрча се по продавницуту да ми купи парче за сукњу. Најде некакво црвено сас беле преперуђе, и купи ми.
Кад излезомо, тури амрелу преко руку, накупова леб, симид, кобасице, кашкаваљ и бомбоне за дом и за мен да си ручам уз пут, па рече: „Че се врчамо сас воз. Те ти паре, па ти извади карту и покажи на кондуктера кад дојде. Са си голема, још малко па че те у град прачамо саму!“ И тека би! Стану у ред, купи карте, дојде воз, укачимо се, седомо, она препозна две жене што седеоше преко пути од нас, показа какву си је амрелу купила. Дојде кондуктер, ја показа карту, он ју пробуши, ја ју подржа у џеп, после малко извади, сцепи, и врљи кроз пенџер. Узо си бомбоне, и пол'к ји ромчем и климкам си нође, гледам кроз пенџер како замињују бандере и бројим колко че буду до село. И те ти га пак кондуктер! „Карте за преглед!“ Ја си ромчем бомбону, климкам си нође, и не слушам га. Уокаше се жене: „ Девојче, покажи карту!“ Ја погледа у кондуктера, и реко да сам показала, да сам ју сцепила, и врљила кроз пенџер. Човек се насмеја и рече: „Погрешила си дете, карту можеш да врљиш, кад излзенеш из воз. У воз прооде контроле, мењају се кондуктери, и карта се чува. Запамти!“ И ја запамти.
Кад стигомо дом, баба испробува амрелу, отвара и затвара, и кад се нарадова, отидомо на Врницу при Верку шнајдерку, на Виту попа, при снау. И док баба казува на свекрву њу Совићу за амрелуту, ја си пробира крпће за лутће и играње. Верка тури два руба на сукњуту, наврви ластреж, и испаде убаво сукњенце.
Минуше се десетину д'на , обрамо крушу у Парасиње, оставимо крошњете на станицу при тетка Вилку и чича Ацу. И ујутру ја се премени у новуту сукњу и белу блузу, па појдомо на станицу. Купи карте, и погледа куде да ји турим, немам џеп, па развлеко ластрежат на сукњуту, и муни ји окрај струк.
Дојде воз, улезомо, убаво се сместимо, и кад дојде кондуктер и потражи карте, ја сецну сукњуту да ји извадим, а он ме погледа и пресече с очи, па рече: „Не треба да показујеш карте!“
Збуни се ја, па поче да викам, какво сам са пак погрешила?! Што ме је тека погледал?! Што неје тел да погледа картете?!!
Баба ме смирује како је важно да смо ми имали карте, а он ако оче нека гледа, ако нече не мора. Јок, никако се ја не смирујем, све се питујем куде сам погрешила. Одједанпут, жена што беше седела до мен, кад си ми окну: „Девојче, доста си свирила и скрцала! Ја сам платила карту да се мирно возим до град, а не да слушам твоје свирење и скрцање, где сам погрешила, па где сам погрешила, видел човек да завлачиш руке у сукњу, па је помислел да си картуту турила у гаче, па неје хтел да гледа!“
Леле она ме сурниса! У земљу да пропаднем, вриснула би, ал не смем оди њу. Умири се, брада ми се разигра, с'лзе ми течу, и кад стигомо у град, улете у чекаоницу и лего на клупу, па се убаво извика и реко да никад више нема да се возим с воз. Да не беше амрелата, ишли би си пешћи и не би ни шила сукњу с`с ластиж и без џепови...
„Добро”, рече баба, „од с'г че си увек идемо пешћи“. Узомо фијакер, и отидомо на пијац. Беше то много лош д'н за мене.
Ка пројде некоје време и ја се посмири, ушише ми торбицу од дебело платно да ју носим окрај гушу, и да си у њу носим новчаник и карте за у град. Реши се проблем сас кондуктери и жене које окају на уплашена деца.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
___________
* амрела - кишобран

петак, 20. октобар 2017.

Зашто су Пироћанке тако лепе?

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/22555195_2046718798891685_2402324794980154275_n.jpg?oh=3aeddeda8f0b9f2425ce5e66093856c9&oe=5A886ACC

Зашто су Пироћанке тако лепе? Питао се књижевник Григорије Божовић августа 1933. године док је по пиротском пољу посматрао вредне жене, „гиздаве лепотице“ којима је и „најрајетскији забун“ савршено пристајао и падао низ снагу. Трагајући за одговором стигао је до оближњег Крупца и Гњилана, где је од сељана чуо и прибележио две занимљиве народне легенде.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

субота, 14. октобар 2017.

Народ литнул да се жени

Мине ли Макаве и прекара ли се Преображење, другојаче ти замерише и вода и земља и ваздух. Ни је сл’нце више какво је било, ни па ћише. Ако је сл’нце, по дрезгаво греје, а ако је ћиша оложи се па по толко време м’рждори и расћисељује сокаци и чандија. Радују њу се само  чуваркућа на ћеремиде, виснула од летњу припеку, и Влада лимар који на теквоја време главу не диса од работу. 
Беше се једнуш укачил на Гађинуту кућу олуци да промени, а Блажа вурунџија мињује, па че му рече:
- А бре, Владо, какво работиш? Ешто си се укачил толко високо?
А овија че окне озгоре:
- До овде сам се укачил колко знајем, а кад би се разђеле укачил колко незнајем, до Бога би се укачил.
Низ чаршију кандиљи на јесен. А нади Сарлак и Жуково ст’внило се небо оди ћосавци. Па како градоносни облаци, а налету, а се изгубе к’мто Белаву кад лозјаре затропају с дрвене чегртаљће.
Сота амрелџија сортира еспап, Мица казанџија трља шаће и чука с п’рс у казање и кафторчетија, а терзије трљају браду с алево кадиве и ш’пчу:
- Нек је арлија.
Умерисале се авлије и сокаци на шушпе и оц’т. Мајсћи трендавиљи и шебоји се одавна прекарали, а мишетија прекрила башче како шарено сиџаде. Узи бунарје и пумпе се још зеленеје понекој струк босиљчек, ако су бабе још од Макаве почеле да га ћину и дисају за сушење.
Домаћини јурнули да на време загоде рабаџије с појаћи волове и с по нове плакарије за гроздобер. Наблизиле и славе, па се како ђердање нанизали блађи дни јед’н по друђи. А уз блађи дни иде и блага ората како мезе уз рећијицу.
Почеле игранће, плизнула младиња и убавиња, расцрвила се и оперјала ланска чупетија па како трепетлиће литкају низ сокаци, а момчетија поди око сеире најубаве јер њи најбрже разграбају. Како чаршијлије жешћи мећици сабајле.
На Коту Ћисело постаријат син седал на клупицу под големити љиљак, на меџу што им је сас комшију им Славу Дуплоголо, увлекал шију, стисал шаће, бута сас палац од ногу камчек преди њега и попоглеџује усуле на Славиното девојче.
- Какво си се толко умислил Мико? - че га пита она.
- Ма, рек’л би ти нешто, ама не знам како да ти речем.
- Речи, соколи га она и ситно трепче. Слободно речи, а ја че одма пристанем!
- Па не могу се одлучим, че уздне Котинити. Не знам да ли да се оженим с тебе, или да си купим точак.
Затова ви је јасно са, ешто у сву овуја тарапану најголему работу имају наводаџије. Једни су литнули низ чаршију како барјам здравће те сабирају и телале аброви, а друђи, по госпоствени, на који се је по јела реч, дојдеоше са сву пошту у дом да се распитају за момче или за девојче и да пренесу на другуту страну.
- Да си јутре реч немамо, што оратеше Гога В’рцка.
А најголемо распитување за девојчетија је било при ћилимарће које су на големо работиле и имале по десетина девојчетија на занат.
На Јеврема рабаџију код черкуту, Христину, доле при Стару џамију, ткало је седамнајес девојчетија. И потка њим и душа п’лна сас севдах, па само цвркају, смеју се, ш’пчу и одлате покре разбојат како дрндарско тетиво. И цел д’н њим је малко да се изорате.
А по руч’к изокају малуту черку Тининуту, Љиљу, па че њу речу:
- Да отидеш до Мику Курделију и да однесеш поруку од Љубицу, а ка се врнеш да дојдеш да те померишемо да видимо да ли си ни послушала.
Љиља отрчи у једну душу до Курделијинуту берберницу, пренесе аб’р, а Мика њу напрска косицу сас парфем да се Љубица и другарицете увере по мирисат да је работа завршена како требе.
А кад сви заврше работу како требе, једн д’н, тићемка, најмладо дете из кућу почне да разноси по комшил’к, роднине и пријатељи убаве, оштампане и изгравиране картице на које писује:
“12.8.1929. године верени су Мирослава П. Јовановић - Славинска из Пирота и Милорад Љ. Вељић, пешадијски поручник из Београда. Испит ће се обавити 8. септембра ове године, те се молите да Вашим присуством увећате наше весеље. Примање по испиту недељом.” 
И док се младити вереници попоглеџкују подоко како гугутће, т’шта и свекрва дисају високо главу да сви виде да је това што су они изабрали најубаво што је могло да се најде. А Мана Наступипатка стење, чеша се по тил и узд’шиње:
- А бре, народ литнул да се жени, а не види колко је лоше време настало. Знајете ли ви какво је јучер у новине писувало? Сваћи друђи човек при нас је од некакво болан. Вала Богу те се не ожени лани ка ме карасте. Са би ми жена била болна.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче", 2006.

Венчање Станиславе Спасић Ивановић, испред породичне куће у Пироту 1935.
Иза младе са беретком је њена сестра Нада Манчић. Друга сестра, Мира Соларевић
стоји иза грамофона. Девојчица у туфнастој хаљини је Марина ћерка Вида, поред ње
лево чуче Мица и Верча Хаџи Младић. Дечак десно је Бане Ћирић Главурда,
У првом реду доле лево (са белом крагном) је Јеврејка Берта.

На слици сасвим горе:
Крста Панајотовић, обућар на венчању са ћилимарком Христином

среда, 11. октобар 2017.

Сетила се Јања


Манете ми се од-главу
До Голуба ли сам, нане, стигла
И грозно, и глупаво, и штрокаво, и дрпаво
И сирома, и на појату с овце спи, и разокаво
И мајћа му језична, и патрава
И сви се шегују с њи
И по-стар од башту ми!


Много си, черко, позаседела, живи ме жалове изедоше
Твоје се друство задомило, друшће ти деца воде за-руку
За манастир ли се спремаш или за белу удовицу
Позастала си, нема више чекање, ни бирање
И алтав да је, и удов`ц да је
С бревенеци да је, муж да је
Дом да си тражиш!

Кој пробира он набере
Сетила се Јања када че се клања
Надала се Јеглика да ђу тражи владика
Што по-више гледаш, по-малко видиш
Најде си бирка ћоравго Мирка.

_____

Песма: Драгољуб Златковић, "Дума"
Фото: Млада у В. Лукања 1935. године (село потопљено 1963)
Извор фотографије: Етнографски музеј Београд