недеља, 26. јануар 2014.

Свети Сава и Пироћанци

Икона Св. Саве из Старе цркве у Пироту
Да ли је Свети Сава боравио у Пироту? Народно предање и поједини истаживачи сматрају да јесте. У оближњем селу Гњилан, код старога гробља, постојало је древно насеље (мештани овај крај и дан данас називају Селиште) у коме је, по предању, Свети Сава боравио или приликом неког од својих путовања ка Светој Земљи, или су му ту касније мошти коначиле на путу за Милешево. Етнолог Владимир Николић 1910. године пише да се на овом месту налазило крст који се звао „Свети Сава“. Њему су стари људи причали да је он ту од памтивека и да су га тек Бугари 1885. оборили а мештани касније усправили. Био је правилног облика, истесан од бигра са неким тада похабаним и нечитким натписом. Николић каже и да је у старим временима цело село славило Светог Саву и окупљало код овог крста на саборе... О крсту се данас ништа не зна а Снежана Бранковић бележи да је изнад њега некад постојао заветни храст - миро, кога су комунисти, практични до безумља, посекли у зиму 1948. године ради огрева.

Но, да ли је Свети Сава заиста походио пиротски крај и није толико важно јер је његово духовно присуство међу Пироћанаца много очигледније и драгоценије. Ево само неких од примера који указују на снажну приврженост Пироћанаца Светоме Сави и Светосављу - тој народној редакцији православне вере чији је он био генијални режисер.

Св.Симеон и Сава у Јованову
Светог Саву су у срцима носили многи средњевековни ктитори и зографи из нашега краја. Они су осликали Савине фреске на зидинама Темачког, Јовановског и многих других манастира и храмова, све тамо до Риле и Витоше. Његов светачки лик красио је и ону тужну црквицу из 16. века која још увек чека да буде монтирана на новој локацији изнад Завојског језера.

Дух Светога Саве је храбрио Пироћанце када су одлазили да се не врате са Косова равна. И тешио их у потоњим тугама када су, у знак жалости, мењали црвене са црним гајтанима на својој одећи. И ликовао с њима када су 1912. опет стали на Газиместан, али овог пут победоносно, и када су сви од реда, без команде, пали на колена да целивају свету косовску земљу.

Крсна Слава била је бастион пиротског Светосавља у свим приликама и неприликама. Узалуд су је забрањивали Турци. Узалуд су бугарски епископи Партеније и Евтимеије покушавали да је замене именданом. Узалуд су и комунистичке уходе звирале кроз замрачене прозоре пиротских Свечара како би их одали Титу и партији. Славска свећа је остала упаљена у Пироту и гори до данашњега дана, а сви они који су је гасили отишли су из нашег града и историје у вечиту заборав.

Пиротско Светосавље
Светога Саву су као сеоске заветине нарочито славили Гњилан, Жељуша, Ореовац, Радосин... Славио га је и еснаф вештих занатлија - табаџија (кожара) и то нарочито дирљиво 1873.  када су учитељи кришом довели ђаке у Стару цркву да отпевају Свецу „Ускликнимо“ и потерају сузе из очију старих Пироћана. Многи домови у Пироту, Камику и другим селима, прослављали су Светитеља као домаћу славу и своје поштовање ка њему изражавали тродневним постом уочи Савиндана.

Свети Сава је донео бугарском народу црквену самосталност и просто је парадоксално да је, након Кримског рата, он постао персона нон-грата у пиротској просвети и култури које су тада биле под снажном контролом бугарских учитеља, а нешто касније, и владика егзархиста. Свети Сава је био протеран из наставе али не и из срца његових Пироћанаца који су одмах по ослобођењу, наденули градској гимназији име свога вољенога Свеца и прослављали га као школску славу торжествено - уз оркестар, песму ђачког хора и говоре надахнутих професора. Пиротска гимназија је са именом „Свети Сава“ прегрмела три бугарске окупације а ли не и јарам комунистичког безбожја под којим је она остала без свог првог и правог имена, на жалост, до данашњега дана.

Савин Хиландар
Веза Пироћанаца и Савиног Хиландара је снажна и кроз векове постојана. Постоји запис да је „пиротски старец“ Исаија био је хиландарски калуђер у давном 16. веку. У Савином манастиру је примио свештенички чин Пироћанац Кирил, потоњи владика пакрачки који је касније објавио прво штампанио житије Светог Саве у Бечу 1794. године. „Студеничанин“ Максим  је 1809. године довео у Хиландар групу од 60 побожних Пироћана а идуће године од прилога Пироћанке Дафине обновио кивот Савиног оца Симеона у Студеници за здравље и спасење њено и њених синова Диме и Димитрија. Постоји и једна преписка пиротских чорбаџија са Хиландарцима. Пироћанци су много пута походили Хиландар и богато га даривали а нарочито драгоцен дар био је ћилим. Метох Савиног Хиландара у Пироту био је место тајних богослужења и духовних сабирања у време турске тиранје...

Пиротски ћилими у Хиландару
Једна врба у Тијабири је 1809. била довољно велика да издржи скоро све  пиротске свештенике-светосавце, које су о њу обесили Турци због сарадње са Карађорђевим устаницима. Светосавски пастири су страдали и 1812. и 1836. у време Пиротске буне.  Пиротске свештенике су бугарски војници одвели у јесен 1915. у Јанкову падину код Беле Паланке, и тамо их, ни криве ни дужне, побили и запалили. Страдали су они тада само због Светосавља и горела су њихова тела у тој падини, као некада Савино на Неимару.

Свети Сава је оставио траг и у пиротском стваралаштву. Њега је чудесна народна машта из миљоште често помињала у причама и легендама по којима је он заустављао реке, ућуткивао вирове, отварао врела, благосиљао Сићево да има добро вино, а Висок добро „сирење“. По њима је и Свети Сава „првњо ткање нагодил“ па су тек онда Пироћанке почеле да ткају те чувене ћилиме.  Вољеном Свецу народ је поклањао и топониме те су бројне Савине воде у нашем крају, а постоји и Савина пећина уз Градашничку реку... Гусле са његовим ликом израдио је Душан Илићи из Брлога и поклонио их 1933. године председнику министарског савета. Следеће године је овај савољубиви Височанин направио савршену макету светосавског храма од два комадића старопланинског јавора, и даривао је патријарху Варнави, потоњем мученику.

Тројеручица у Пироту , децембар 1997.
Копија чудотворне иконе „Тројеручице“ коју је Свети Сава добио од палестинских калуђера стигла је у Пирот средином децембра 1997. године и изазвала невероватну пажњу. Медији су преносили тада да је икону целивало и даривало преко 30.000 мештана пиротског округа. Након посете хиландарске иконе, у Пироту је почела драгоцена духовна обнова која је напунила храмове богожедним народом.

И дан данас Пироћанци о Светоме Сави певају, пишу и иконопишу његове фреске и иконе. Сваке године у Галерији „Чедомир Крстић“ о Савином дану буде изложба раздраганих дечијих радова, а у храмовима дечији рецетали посвећени драгоме Свецу. Недавно је у оближњем Великом Јовановцу подигнута црква, једна од ретких у Србији посвећена Светоме Сави. Ова богомоља и овај зидани споменик пиротског Светосавља, саграђен је по пројекту и завештању владике Василија Костића који је и поникао у овоме селу.

Рецитал о Савиндану у Старој цркви
Време у коме живимо је притајено. Иза еуфоричне забаве и лицемерног хуманизма, крију се све оне пошасти које су мучиле и искушавале наше претке. Ту је (некада османлијска а данас европска) развраћеност која кидише на породичне верности и вредности, ту је и медијска исламизација, ту је лична и национална дезорјентисаност као идеал Новога Доба, ту је и бугарски фашизам који се успео до тамошњег парламента. Све ово више је него довољан повод за нас Пироћанце да се привијемо уз Светога Саву, да се њему обратимо, да путем његовог племенитог пожртвовања и родољубља кренемо како би смо с њиме победили и опсали - баш као некада наши преци.

Написао Жељко Перовић за здравље свога сина Саве

(Фотографије: 1, 3 и 7 flickr.com/photos/tanjica/sets, 5 и 6 Милорад Јанковић Рота, 4 spc.rs, 2 Википедија)

среда, 22. јануар 2014.

Заборављени пут за Годеч

Пут за Годеч потиче из римских времена
Још у младости слушао сам приче о путу “преко Тепошту” која је кроз височка села и Забрђе водила ка бугарском градићу Годечу, који се налази на петнаестак километара од садашње границе. Кроз град Годеч протиче Нишава, тако и пише тамо на таблама, иако су нас овде у такозваном Димитровграду, годинама учили да Нишава настаје од Суковског атара тек када се Јерма и река која долази из правца Димитровграда споје. Што ће рећи да Нишава нема извор. Мада мислим да ми, ипак нисмо било ко, да имамо и извор и знамо у ком правцу да се крећемо, илити да нисмо тиква без корена.

Елем у Годечу тече Нишава, а онда кад уђе у атар села Градиње ( а и гранични прелаз није Градиње, већ Градина!) одједном постаје Гинска река. Исто тако речица коју сви зову Лукавачка река, званично се зове Јежевица. И село Заганица, познато по феноменалној води, званично је Градиште. Српска Планиница у народу, званично је само Планиница или Доња Планиница. Чорин Дол је званично Срећковац. Има још примера, најпознатији је да се Цариброд и даље званично зове титоистичким именом Димитровград. А и Срби и Бугари су га још у средњовековљу звали само Цариброд. Ваљда некоме превише монархистички звучи.

Што ће рећи да нама у Пиротском крају стално мењају називе. Некима су мењали и презимена, па тако деси се да два брата у зависности да ли имају -ић или -ов на крају из тога изводе неке закључке о свом идентитету. 

Основна теза овог текста је следећа- градови Годеч, Драгоман и Трн са околином припадају по свим етнографским, лингвистичким и другим параметрима Пиротском крају у ширем смислу, јер цело Горње Понишавље је заправо Пиротска околија, што би ми рекли.

Пирот, Цариброд, Годеч су градови на једној реци ма како се она звала.

Годеч данас - мала варошица на крајњем западу Бугарске
Е сад, да се вратимо на почетак текста, тај пут преко Тепоша, на релацији Пирот-Годеч био је актуелан у време Турака, али како је постављена граница 1878. г тај природни геополитички правац је заборављен, јер је Пиротски крај преполовљен. Иако многи становници Крупца рецимо знају да имају годечко порекло, а било је раније и доста више становника у Високу, о ревитализацији пута Пирот-Годеч нико скоро да и не размишља. А да је памети могао би и да се направи гранични прелаз преко Криводола у правцу бугарског села Смолча.

Идентитет Пироћанаца не почива на ћилиму, ни на фонетски модификованом пиротском ћ, које се промовише у циљу засмејавања понекад. Идентитет Пироћанаца почива на историјском сећању ко смо и шта смо, на свести о посебности и лепоти Малог Јерусалима са свом својом околином, али ваљало би рећи да се целовитост пиротског наслеђа често оспорава. И то наравно није случајно.

Са Годечом нас спајају и необични оброци
Идеолошка пропаганда, свеједно да ли је комунистичка или европејска је учинила своје. Многи у Димитровграду неретко говоре против Пирота и Пироћанаца. А зашто? Различити комплекси су једно од објашњења, али заправо је реч о самозабораву. Свако ко је Цариброђанин, а пљује Пирот даје аутогол. Лингвистички, социолошки, културно разлике између Пирота и Цариброда су минималне. Веће су разлике рецимо између Ниша и Пуковца, него овде. 

Наравно, полако се и то мења. Пирот и Цариброд ће бити све интегрисанији и доћи ће све на своје. А што се Годеча тиче, они тамо воле Пирот, и немају никакав комплекс да се упоређују, већ једноставно и тамо у Годечу се сећају старог пута кроз Висок, који је водио ка првој већој вароши ка Пироту.

Ко не верује нек оде у Годеч у јуну. Тада град Годеч свечано прославља градску славу Видовдан. Или Видовден, свеједно. Ко памти Видовдан зна да су у Косовском боју били и борци из целог Пиротског краја, а треба знати да су 1912. на ослобођено Косово међу првима ушли Пироћанци. Треба се само сећати.

Ко зна, можда је стварно и Милош Обилић био Пироћанац.

Горан Игић

(Фотографије преузете са Википедије, svetimesta.com, planinitenabulgaria.blog.bg. Избор фотографија и коментари испод њих су редакцијски)

субота, 18. јануар 2014.

"Водице" у Пироту

Богојављење се у пиротском крају готово нигде није звало тим именом. Народ је дан Христовог крштења називао "Водице". Да је то био значајан празник за наше претке показује и ова богојављенска песма из нашег краја. Иако је плод народне маште (није јеванђелски и историјски утемељена) она је необично леп израз народне љубави ка Богојављењу.  Песму је пре два века неки учитељ Прока из Пирота послао Вуку Караџићу који је први пут објавио 1824. у Лајпцигу:

Извила се света гора зелена;
To не била света гора зелена,
Већ то била света црква Софија;
У њој поју шестокрилни анђели,
Код њих дошла света Дјева Марија,
Држ’ у руке Христа Бога истина;
Говоре јој шестокрилни анђели:
„Тако т’ Бога, света Дјево Маријо!
Ти отиди у ту башчу зелену,
Пак натргај христограње зелено,
Пак отиди Крститељу Јовану
И пред њим се поклони,
Црну земљу пољуби,
Онда њему говори:
Кум да ми си, Крститељу Јоване!
Ти да крстиш Христа Бога истина."
Ведро се небо расклопи,
Црна се земља затресе,
Док крстише Христа Бога истина.


Постоји више записа о прослављању "Водица" у пиротском крају.  Најсадржајнији даје Часлав Спасић у књизи посвећеној родном селу Присјану: 

Ледени Богојављенски крст у Русији
Ујутру, на дан Водица, одређено лице, од леда исече делове и од истих састави сто и на сто постави крст. Тај сто са крстом поставља насред села. Обично се знало ко ће то обавити... Док је крст постављан, девојке би за то време од цвећа и бршљана, уз помоћ конца савиле венац који се ставља на крст. Када крст буде готов и окићен, поред њега се стави котао са водом. У то време долази свештеник и отпочиње водоосвећење. Затим, окупљени сељани стају у ред и пролазе поред свештеника који их кропи босиљком и водом из котла, а они би пољубили крст који је био у његовој руци. Кад сви прођу поред свештеника, настаје опште весеље. Ту су некад били Роми свирачи на гајдама, а касније њихови потомци, плех музичари, свирали су, а коло се вило око крста. Зиме су биле хладне па се крст од леда одржавао више дана.

Стари Пироћанци су веровали да се на Богојављенску ноћ отвара Небо и појављује Бог. Занимљив је и обичај из села Дојкинци у коме су момци тог дана обилазили село и изводили девојке из кућа да би угазиле у хладну реку, ради здравља. У свим насељима пиротског краја Богојављење је био дан за "зглеџос". Тога дана, на водоосвећење су долазили млади са једним нарочитим разлогом - да би се "гледали" и бирали своје будуће животне сапутнике.

Питије (фото: okradio.com)
Песма, игра, радост - то је био програм свих празничних окупљања у пиротском крају а несумљиво и свуда широм Србије. Међутим, наши стари су имали и један нарочити повод да се радују "Водицама". После дугог Божићног поста, као и једнодневног поста пред сам празник, долазила је права посластица у облику - питија. Оне су припремане строго на Крстовдан од раније остављених и осушених ногу и ушију. Правило је било да се до тога дана питије никако не једу, а пазило се и да се и у потоњим данима буде умерен у овом специјалитету, данас познатом и као "пудинг од свињетине".

У наше дане, у Пироту се за Богојављење организује пливачка трка, као и у свим већим градовима Србије. Пре неколико година, када је овај обичај устаљен, трка је одржавана испод Големог моста, а од прошле године на градском купалишту. У оба случаја, литије су кретале из Старе и Саборне цркве и сретале се на Големом мосту.


Богојављење у Пироту данас (фото: flickr.com/photos/tanjica)

Ж. П.


субота, 11. јануар 2014.

Исповест свештеника Ђорђа Игњатовића (1. део)


Преносимо потресну исповест свештеника Ђорђа Игњатовића из Топлог Дола као обавезно штиво у разумевању овдашњих историјских прилика крајем 19. века. Његова сећања обухватају драматичне устанке али и смутне догађаје након ослобођења у којима су Пироћани двоструко страдали - с једне стране од Бугара који су своје удворништво Турцима користили за бугаризовање овдашњег становништва (а касније и за његово пљачкање и сатирање), а са друге стране - и од својих Срба, који су надменим и тесногрудим родољубљем ниподаштавали и неправедно кажњавали Пироћане.


Учитељски дани

Стара кућа у Топлом Долу (panoramio.com)
По казивању моје матере, родио сам се 1847. или 8. године априла месеца 15. дана у селу Топлом Долу, окр. пиротског, од оца Игњата, — или како га зваху Иге, — Вељиног, и матере Јелене. Моји родитељи беху веома сиротни. Земље, које у томе брдном крају готово нико довољно нема, моји родитељл од свију најмање имаху, и живели су од чувања туће стоке „под ајлук". По оцу мом, који беше дозла-бога прост човек, чобанин од главе до пете, и мене боља судбина не очекиваше него сиротиња и простота. Но хвала буди мојој матери, која беше иако проста, али бистра и благоразумна жена, учинила је те је мој отац поднео за мене огромну жртву тиме што ми је дозволио да будем ван куће, да одем „на даскала" и књигу изучим. И стога за све имам да заблагодарим матери. Да одем на даскала, то беше овим случајем.

Кад су ми биле четири године, дође у наше село неки Јован Брале, терзија из Пирота, који од Турака беше побегао и у нашем селу нашао склониште код мојих родитеља. Док су се укућани по пољу на послу бавили, Брале се са мном забављаше учећи ме турском језику — именима ствари из најближе околине; па видећи да имам добро памћење и особиту вољу, поче ме учити писању и читању. Како није имао књиге нити хартије, он ми показиваше слова, пишући прутићем по земљи или угљеном по плочи; а кад наскоро кришом оде у варош, донесе ми отуд буквар и мало хартије. Од гушчијег пера начинио ми је перо, а од чађи и барута мастило, и тако ме баш озбиљно почео учити на моју велику радост и задо-вољство моје матере.

По свршетку моје пете године, ја сам буквар изучио био, али у том Брале доби слободу да се у Пирот врати. При његовом поласку чуо сам како је оца и матер саветовао и искрено им препоручивао да ме не напусте, него да ме прате „на даскала". Мајка моја послуша га и одмах ме одведе у село Завој, где сам изучио часослов и псалтир до девете катизме код учитеља Танче Куклића, који одатле оде, а ја продужим даље код учитеља Петра Игњатовића из Чипороваца у Загорју, који се после запопи. Код њега сам изучио псалтир до краја, па напустим школу, јер више не беше у близини учитеља.

Годину дана доцније одем у село Станичење код некога Гоше учитеља, кога зваху „Серсем Гоша", код њега сам само два месеца учио, па због болести напустим школу и код куће пробавим до Ђурђева дне 1859. год. У то време отидем у Чипоровце, где годину дана проведем у школи код учитеља Александра Грбице из Самокова, па опет напустим школу и у својој тринаестој години погодим се за вајног учитеља у Гостуши, где сам само шест месеци децу учио. Мени се никако није свидела суровост тадашњих учитеља, која је често пута превазилазила сваку меру, па као учитељ наумим да будем много блажи, а пошто сам и дете био и млађи готово од свију мојих ученика, то и да сам строжији хтео бити, не бих могао. После часова ја сам се као дете играо заједно са мојим ученицима бацајући камена из руке и праћке, те ми се ђаци јако напустише у учењу, због чега постанем строжији, али се ђаци због тога разбегоше; и тако сигуран учитељ без ђака вратим се кући, где две године пробавим и почнем и сам заборављати понешто што сам знао. Стога навалим молбом код мајке да ме понова пусти у школу, што она и учини преко воље очеве, те тако 1862. године понова одем у Чипоровце и годину дана учио сам код учитеља Анђела Гоцића из Бер-ковице. Ту у селу Чипоровци као ђак, на велики страх оца и матере, будем писар вође усташа — мога ујака чувеног хајдук-Стојана из Ореовице, окр. пиротског, кога Турци зваху „Кара Стојан", који заједно са ћерком, у мушко руво обученом, четоваше. Због моје мла-дости он ми не повераваше важније ствари него обичне, које су се односиле на њихово оружање и храну. Но од моје сестре дознадох да су из Србије добили од неког ајдука писмо да се примакну граници, да је Београд у опасности и да ће нешто важно да буде. Доцније сам видео да се је све то односило на познати догаћај „бомбардовање Београда". Но те године мој несретни ујак „Кара Стојан" погину изнад Чипоровца. Турци му главу осекоше и набодену на бајонет однеше је цару у Стамбол. Кад су победно и свечано на страх народу пронели главу мог ујака кроз Чипоровце, горко сам плакао. (Те године дођоше из Русије протерани Черкези, од којих се створи читава размирица).

Богослужбена књига
Из Чипоровца одем за учитеља у село Гмитровце и после годину дана опет се вратим за учитеља, где целе 1865. год. пробавим, па се опет вратим у моје село и без службе пробавим шест месеци, бавећи се пољским радом, који ми беше јако омилео. Док сам у школи био, услед малог кретања и због учионице мало простране, са мало худе светлости и изобилне прашине, која се гасила поливањем, од чега је ужасно испарење бивало — био сам слаб, мршав и блед; но живот у пољу и у послу беше ми изврстан лек, због чега сам га тако радо вршио. За кратко време ја сам постао одличан косач, а то је у тежачким пословима најтежи посао. Од мене нико није могао боље да косу накове, а кад косим, све фијуче под мојом косом. За то време по меким длановима оскочише ми жуљеви, лице ми беше преплануло од сунца: али се осећах свеж и крепак.
У часовима одмора молио сам се Богу читајући посведневно псалтир, а по том проводио сам време у разговору са старијим људима, јер сам мислио да ми није место међ вршњацима. Да забележим уз то још и то да сам онда уочио многе погрешно певане песме, од којих се још и сад сећам ове:

Славу слави српски „Красимија",
Запалил је свечу воштаницу,
Умесил је колач Аранџелу.
Дојдоше му гости издалеко, —
Добри гости старци калуџери,
Који су му колач пререзали ...

и који му после одведоше „сина Русимира", младо дете петнајес године („Красимија" биће, ваљда, краљ Симеон, а Русимир — Растко).

1866. год. одем за учитеља у Градашницу — село пола сата северно од Пирота — и ту пробавим годину дана, учинивши познанство са многим чорбаџијама у Пироту.

1867. год. у четвртак по Ускрсу паде велика киша, од које много надође Градашничка река и почини огромну штету. Куће, зграде, стоку, људе — све је то носила. Међу људима из Доброг Дола беше удављен онда чувени газда Чала, по коме се и данас тај поводањ зове „Чалина вода": За тога Чалу причаху да је био велика турска удворица, због чега је тиме од самога Бога кажњен био.

Тада већ и моји сељани наумише да отворе школу и ја се вратих у своје родно место за учитеља, пун воље и радости. У то време беше цео народ у округу испунила нека величанствена радост и нада на ослобоћење, јер је се знало већ да је књаз Михаило истерао Турке и да ће скоро — ако Бог да — и нас озарити сунце слободе. Но у 1868. год. у лето чусмо да је књаз погинуо и овлада жалост велика у народу — жалост која је сваку душу испуњавала да су по селима жене црне шамије носиле.
За време мога двогодишњег учитељевања у свом селу ја сам гледао да по угледу на учитеље у Чипоровцу, поред обавезних књига: буквара, часловца и псалтира, учим децу још и црквеној историји Ст. и Нов. завета, а тако исто и рачуну и црквеном певању. На првој коледи — о Св. Игњату — они су већ певали уз „ој коледо..." још и божићну катавасију „Кристос раждајетсја славите...".

27. јануара 1869. год. оженим се, а 15. августа исте године будем посвећен за ђакона и 17. истог месеца за свештеника у моје село. Владика беше Партеније из Дибре, који ми одмах издаде ово „свидјетелвство".

,,Благодатију всесвјатаго Духа, даноју нам чрез свјатих апостолов и их прејемников богоносних оцев, рукоположили есми во еродјаконски и свјашченически чин: Георгија Игњатева. И во доказателвство сего данно бист ему настојашчеје наше свидетелвство. — 1869. г. августа 17-го дне. А. нишавски Партеше."


Чатмара пуна сваког празника

Враћајући се као свештеник у моје село, моји добродушни сељани сви скупа — са женама и децом — дочекаше ме испод села. Видевши их, ја се скинем с коња, метнем на себе епитрахиљ, с крстом у руци благословим их и пођем к њима; а они к мени са сузом ра-дости у очима, и сви ми пољубише руку и св. крст. Ово ме је тако тронуло да и оно мало речи што им у узбуђењу могадох рећи изговорим дрхтавим гласом. Радост и задовољство мојих сељана не беше мање од радости мога оца и матере, који су се у сузама купали, љубили св. крст, руку и грлили ме.

Молитва испред цркве у пиротском крају ("Нада")
Тако под епитрахиљем и с крстом у руци кренем се у село, где сам у свакој кући, на њихов захтев, осветио водицу. То беше најсвечанији дан у моме животу, а и за моје сељане, којима сам доцније био све и сва, који су ме поштовали као најрођенија оца и волели као брата, па су и у крв и у ватру доцније са мном пошли за милу и свету слободу. Мојим радом они су ми толико поверења поклонили да сам им био вођа, а они за мном ишли с пуно љубавн и вере.

Истим начином ја сам и у кући почаствован био првом чашћу и старешинством. Уз припомоћ моје драге браће, неуморним радом, штедњом и економијом, наша је кућа постепено почела напредовати. Мени као свештенику беше особито задовољство да у часовима кад парохијског посла нисам имао, радим сваки домаћи посао, који је под мојом руком увек ваљано испадао.

Но од првих и најглавнијих брига беше ми да подигнемо црквицу, што смо наскоро учинили уз припомоћ добрих и побожних хришћана из околине. То беше неокречена чатмара, са прикупљеним старим иконама, простим утварима и одјејањем. Но то беше исто као и највеличанственија катедрала пуна сваког празника и стараца и људи и деце, који у ропској тузи, под притиском, беху у њој као анћели пуни вере, наде и љубави!

До 1875. год. све моје старање беше на утврђивању што јачих братских веза међу парохијанима, на саопштавању у питањима вере и божијег закона и настављање њиховог благостања. Помоћник у овом послу беше ми пок. игуман темски Ћесарије, кога су сви звали „деда Ћесарије", под чијом управом манастир Темски бројаше на стотине грла говеди, коња, оваца, коза, стотинама кошница. Једном речи, беше изобиља у сваком погледу. Поред тога, ја сам гледао да пружим и мало корисног задовољства својим парохијанима, приређујући кадикад лов на медведе. Овим сам хтео да буду на све спремни и вешти, као да сам слутио нешто; а да би ствар била што обичнија, и покоји од Турака у овоме је участвовао, а разуме се и деда Ћесарије.


Неуспели устанак

Од 1875. год. ствари поћоше другим правцем. Те је године била ужасна зима са великим снегом, који је до самих Благовести трајао. Од глади беше многа стока поцркала, јер је била ока сламе 60 пара, а друго по томе може се ценити како је скупо било: 100 пара ока кукуруза.

Херцеговачки устаници
Устанак у Херцеговини и у месецу августу скупљање војске око српске границе, појачале су до врхунца патње народа. Бес и зверство Турака превршило је сваку зверску напаст, што се још већма распламте устанком у Тракији априла 1876. год. Живот је народу био већ несносан. Ни од куда помоћи није се очекивало, до од слободне кнежевине, на коју смо као на спаситеља једину наду полагали.

Почетак рата са Србијом 20. јуна показа нам да су наде наше услишане и да ће скорим испуњене бити. Нестрпљење моје беше већ превазишло меру, патње народа цепаху ми срце, жудња за слободом беше се у мени толико распламтила да сам 29. јуна морао да се приближим и да посматрам окршај код Темске, одакле се увече српска војска натраг помаче.

Нигде никог да ме обавести, да ме упути. Народ видећи то беше претрнуо од страха — и ја се реших. Одмах сутрадан, 30. јуна са дванаесторицом мојих сељана одем у Каменицу (село књажевачко), узмем 40 пушака дугачких кремењача и 10 пиштоља са по 10 туцета барута и пошаљем мојим сељанима с наредбом да се оружају, да поставе стражу и да из села никог не пуштају даље ван атара. Ја пак са њих неколико одем у Књажевац, узмем на реверс још 40 пушака капслара и барута, па се ноћу по ужасном пљуску вратим у село, раздам пушке и барут и појачам стражу са добровољцима који су пошли за Чипоровце, и ја их на одмор задржао. То беху баталиони добровољаца са старешином Филип-војводом, који су носили и два брдска топа.

Од војводе Филипа потражим савета и замолим га те остави десет добровољаца па оде. Све сам ово у највећој тајности учинио. Но чувени зликовац и тирјанин арнаутин Бор-Фета чује за ово. Скупи 5-600 које низама, које башибозука и крене се на нас, а ја га са сељанима и тих десет добровољаца причекам изнад села Засковци 11-ог јула и ту отпочнемо под мојом командом бој, који је пола дана трајао. Но узалудна је била срчаност мојих сељана, моје храбрење и храброст добровољаца. Ми смо морали да подлегнемо шест пута јачој сили, бољем оружју и муницији. Они нас надбише и село Засковци упалише. Добровољци нам одоше, а ја се вратим са сељанима у село, но и у њих беше ушао велики страх, те се готово сви разбегоше код деце у планину, по збеговима.

14. јула ја, мој брат Коста Гага, Станко Марић, Гога Станковић и Гога Ранчић договоримо се у пустом селу код моје куће на док-сату шта ћемо и како ћемо. Ја бејах изуо опанке да се на сунцу осуше, јер беше прошлог дана кише, па сам се попео бос на шљиву да ухватим рој који се онда пусти. Таман већ пола роја смамио у кошницу, а брат ми Коста повиче: „Бежи, изгинусмо!".

Машим очи према селу и угледах много Турака, Черкеза и Цигана како низ брдо Црвени брег јуре к селу као курјаци. Бацим пушку и пчеле, које ме грозно изуједаше; брат ми додаде пушку и почнемо бегати. Она тројица већ беху побегли. Торбу са епитрахиљем, требником, крстом, св. миром и ножницама, коју сам увек са собом носио, заборавих понети, а такође и чарапе с опанцима.

Турци нас опазише и почеше пуцати из пушака у село и за нама. Нешто од страха, а још више од пута, који беше сам оштри камен, а ја бос, сустанем. Потрчим десетину корака па се срозам на земљу, дигнем се, па опет тако. Турци пуцаху за нама, али нас Бог сачува, те не изгинусмо. Донекле сам бегао, па кад видех да не могу даље, махнем руком да иде и да гледа децу и укућане (који су из три куће у једном збегу били око 30 чељади) да се посакривају; а мени како Бог да. Брат ме послуша и побеже, а ја, пошто сам већ за једно пола сахата био далеко ван села, скренем изнад пута у један шумарак. Погледам ноге, сама рана и крв. На уста ми од умора иде горчило и свега ме мртав зној облио. С овако осакаћеним ногама не могу да крочим више. Скинем појас и пресечем на-двоје те умотам ноге. После једног сахата одмора, променим капслу на пушци, прекрстим се, па хајд даље. Но чим изићох из шумарка, угледах преко пута на једној страни брда неколико Турака, који би ме пушком могли дохватити. Стога се брзо вратим на оно место и решим се да чекам мрак, па да онда бегам.

После 5 минути видим низ брдо где два дечка — браћа — иду право Турцима на заседу. Старијег почех да зовем: „Илија, бре Илија...!", али због реке, која је жуборила, а ја уморан и не смем да вичем, не могаше ме чути и одоше. Мало затим пукоше две пушке. Помислих да су обадва детета убили и заплаках се за њих. Но доцније сазнах да нису убијена, него су их Турци поплашили, похватали и питали за мене. Али сутрадан деца су терајући поробљену стоку (1500 брава оваца) кроз њиве побегла.

Кад се добро смрче, опет се прекрстим, обрамичим пушку и извадим тесак, па пођем кроз велику шуму, у којој се ни дању не може добро видети, а која је опет пуна медведа. Тек у неко доба у ноћ стигнем у Јуначев дол — место где су нам деца у збегу била, па одатле отишла, како им је мој брат Коста јавио да бегају ка граници. Ту затекнем њега и другог брата Гогу, који су ме на лавеж паса с напереним пушкама причекали, пошто је била помрчина да ме одмах познати нису могли. Кад ме познаше већ, ја падох од умора да прикупим мало снаге. Један од њих узе парче козје коже те ми начини опанке преко оних од појаса, који се већ поцепали беху, а други начини каше од масла, сира и брашна, но ја нисам могао залогај да окусим.


Збег

Морали смо даље за децом да идемо. Брат ми понуди коња, кога су ради мене задржали, но ја не хтедох, јер помислих шта ће деца уз пут да једу у планини (јер су им мајке тек по мало хлеба понеле, по једну преобуку — њих, и више ништа, а све друго што су ране овде изнели, оставили затрпано у земљи и жбуњу). Стога натоваримо на коња по једну мешину масла и сира и од аљина што је још могло да се на грешном кљусету натовари, па пођосмо полако пешке...

Пут је ишао као уза зид — тако је врлетно место — и једва у саму зору изађосмо на врх Бабиног зуба. Беше дивно и ведро јутро! Лепше ми се учинило нег кад сам га некада безбрижно посматрао. Деца као поклана поспала на ледини, а стари будни, ћућоре и пре-мишљају о тешким јадима. Они нису веровали брату кад им је реко да сам жив — мислили су да сам погинуо, па када ме видеше, обрадоваше се и грљењу нашем не би краја.

Збег - Урош Предић
После мале почивке разбудимо децу и кренемо преко брда у село Црни Врх, које беше празно, јер су се људи већ разбегли били. Тако исто затечемо празно село Равно Бучје, изнад којег смо у рововима преноћили, па сутрадан стигнемо на границу код Јованове ливаде, где затечемо из 16 села избегле људе, који су све, па и стоку, овамо изнели, а ми само са голом душом. На караули нађосмо 50—60 постаријих људи, који су чували стражу. Питасмо их шта ћемо и куда ћемо сад, на што нам рекоше: „И ми сами не знамо!" — Но нас умириваше сама помисао да смо на слободном земљишту и да смо готово спашени.

Дознавши од стражара да се ту близу, на 4—5 сати, налази манастир Св. Тројица, ја оставим децу, па на коњу одем тамо, где стигнем у сами мрак. У манастиру затечем једног од месних калућера и Доротеја из Темске, мога доброг пријатеља. Игуман отац Пантелија не беше ту, али наскоро дође. Ја му се представих и упитах за упутство шта да радимо, на шта ми он рече да има од Манастира наређење да прима свештена лица која ту потраже склоништа, и то бесплатно. Но једно због тога што је нас било повише, те се не би могли сместити и на досади би били, — а друго што и ту не би били сигурни, јер ми отац Пантелија рече да је био на Пандирало и да су Турци већ на наше земљиште ступили и заузели села Грбавче, Преконогу и још једно, коме се имена не могу сад сетити, наумим да идем у унутрашњост да сместим децу и браћу, па да се опет придружим војсци. То ми исто и игуман саветоваше.

То беше уочи недеље, те због службе преноћих ту, а готово и не спавах целе ноћи, причајући с Доротејем како је ко страдао. Сутрадан сачекам док се служба сврши, па да се кренем. Ту сам први пут видео и чуо да се литурђија одваја од јутрења, јер код нас се то вршило уједно. Не мање беше ми необично српско певање, пошто смо ми по грчкој псалтики певали.

После се опростим са игуманом и Доротејем и пођем натраг деци у планину. У путу кроз Г. Каменицу беше попустила плоча на коњу, те ми један Циганин само за клинце што је нове метуо наплати 40 гроша! (Ово бележим зато да се види како је се Цига умео користити овом приликом).

Испод села Репушинце стигнем моје у планини, где у једној густој шуми преноћимо, па сутрадан кренемо кроз Папрату и Г. Каменицу. Ту сиђоше око 200 наоружаних људи, све старијих од 40 год., које упитасмо којим ћемо путем најпрече и најбрже стићи у Књажевац ... „Вратите се натраг, где ћете? ... Књажевац је већ заузет — Турци су у њему!" — рекоше нам они.


Повратак

Кад видесмо да нам је пут пресечен, морадосмо се вратити натраг право у Каменицу. Каменичани, чувши да се Турци и њиховом селу приближају, таман почели да се спремају за бекство у планину и по збеговима. Ту смо се доста наплакали гледајући како се сиротне жене муче да токорсе спасу нешто од свог имања. Људи у војску, а оне саме са старцима товаре на кола (која целог лета нису радила, те се расушила) колико им волови не би могли повући, па чим упрегну волове и наједвице повуку, кола се поломе и расточе, товар попада, а оне ударе у писку и лелек, а и деца такође. Уто осморо Черкеза на коњима пројурише кроз село. Но код суднице беху неколико пандура, који опалише на њих из пушака, те се ови натраг вратише, а ми брже-боље бежи опет у планину, одакле смо и дошли, где седисмо до 25. јула ...

У то време чусмо да су из Пирота послали владику са четири свештеника и двојицом чорбаџија да иду од села до села и да са брегова вичу: „Чуј, народе, предајте се и вратите се својим кућама! Цар је свима опростио!"

Ја сам знао да се нипошто не смем враћати, а и сумњао сам да је то истина. Но кад видех да су се многи вратили, јер нас беше 16 из само пиротских села и да ћемо овако од глади и под ведрим небом поскапати, намислим да се вратимо. (За сво време у збегу ранили смо се качамаком од пшеничног, јечменог и раженог брашна, а ја сам уз то од муке пушио стару букову шуму уместо дувана!)

Кад смо били у селу, имали смо шта видети. Ужас и пустош. Од 64 куће остало је само 3 куће; све остало, као куће, кошаре, стаје и амбари, све је претворено у пепео! ... Нигде дрвцета живог! Све изгорело. Само камене зидине стоје и од њих још јара иде, а сироте жене наричу и кукају по њима! И ми ударисмо у плач. Остали смо голи без ичега и без крова. Сва мука наша, сав труд наш, сва тековина наша претворена је у пепео. Кућа над подрумом плочом покрпвена, амбар са житом над подрумом, такоће плочом покривен, 2 штале са самалуком, две кошаре, механа с бакалницом и подрумом, жито, масло, сир, судови са пићем, 700 ока вуне, 270 оваца, 85 коза, 63 грла говеди, 7 јарма волова, 7 коња, 12 крмача, 40 кошница, гуске, кокоши, каце са сиром и маслом, покућанство, черге, прећа и шта ти још знам — све то опљачкано и погорено!

Пре тога деветоро сељака наших буду заробљени по збеговима и отерани у Пирот, где су их код Старе цркве под надзором држали. Кад је било наређено да владика иде и зове народ на предају, пусте и њих, те да и они то исто чине. Од жена дознадосмо да су пре два дана дошли и из 40 кућа домаћини и отишли већ на предају, а неки су понели и пушке што сам им ја био раздао.

Погледам децу. Бледа и изнурена, тек им душа у носу. Жене изнурене, ломне. Браћа тако исто. Остали смо без ичега. Нашто ће нам онда живот? Овако смо децу довели на огњиште, ако ме и погубе, остаће браћа; а да их водим у туђ свет, где ни порушених зидина не би имали, не могу. Стога кажем браћи: „Ајте и ми да идемо, па шта нам Господ да!" — и кренусмо се у Пирот ...


Исплетен конопац

Код копривштичког крста сретосмо сељане где се из вароши враћају. Питасмо како су прошли и је ли ко погинуо. Поражени и изнурени, црни као земља, кад ме видеше са браћом (Костом и Гогом), тастом и још неким Живком — посташе још црњи и као врелом водом поливени. На наше питање одговорише нам да нису чули је ли ко погинуо, а да су они исувише мука, страха и срама претрпели. Ми пођосмо, а брат мој Коста остаде с њима. Од њих му је један рекао: да кажеш „деда-попу" (тако су ме звали) нипошто да се није усудио да иде у варош, јер се о њему највише распитује. Он је је­дини подигао буну и за све нас он је крив. За њега су сигурно спремљена вешала!

Кад ме брат стиже, поче ми причати шта је чуо, но ја сам био тврдо решен да се више не враћам кући, те све даље ка Пироту иђасмо. У путу — више Нишора — сретосмо Јована Џанаковога из тог села, мога доброг пријатеља и доброг газду, који беше понео ручак жетварима у поље.

Како нас виде, стаде на пут и поче се чудити, где сам ја пошао, говорећи: „Где ћеш ти, ако Бога знаш? Ти си пропао. Ја сам јуче био у конак пред меџлис и слушао сам твоје сељане кад су их испитивали како је и шта је било: „Ко вам даде пушке? ко вас наговори да се противу цара дигнете и да се с цара бијете? „Поп нам је дао пушке" — рекоше сељани. „Он нас је водио и наређивао. Погрешили смо, сами видимо". — „А где је сад поп?" — питају их. „Он је се ошишао и обријао, па је са српском војском у комите отишао" — одговарају они. „Знамо ми да ви нисте криви. Царску су земљу увек попови и даскали размиривали, али ћемо се ми с њима разрачунати. А ви идите кућама и молите Бога за царско здравље.  Он ће вам опет дати по мало стоке за домазлук. Идите и правите колибе, прибирајте летину. За попа је исплетен конопац?" После онога што је брат од сељана чуо, кад ми сад ово Јован рече, падох на земљу јецајући од бола: шта ће с мојом децом бити, јер се надах да ћу колико-толико лакше проћи. Смрт, које се при поласку нисам плашио, а коју сам сад већ дваред чуо да ми предстоји, беше ми тешка при помисли на децу.

владика Партеније
Јован извади из бисага кондир с ракијом те се мало поткрепих и повратих, а он ми опет настаде говорити: „Ево ћеш прво кроз наше село проћи. Кад те Цигани буду видели, везаће те и у варош отерати, ако не и убити. Знаш како те тамо једва чекају да виде попа бим-башу што је сабљу носио? Но бегај где те очи воде!" ... „Где ћу да бегам? Да је се могло бегати, ја не би ни дошао, али се не може. Турска је војска заузела од Зајечара до Новог Хана и од Алексинца до Књажевца. Да се кријем, наћи ће ме, а ако ме не нађу, мучиће ми браћу и децу. Но не би ли ми могли помоћи нешто чорбаџије, а нарочито Цека Чорбаџикрстић, мој добри пријатељ?" — „Од чорбаџија нема ништа, а и Цеку знају да шурује са Србима; него ако ти што помогне владика. Гледао сам га где са двојицом заптија отима од Черкеза стоку, па је даје пострадалим сељанима. Он има велико поверење и власт, па се много и слободно заузима. Он ако ти што помогне. Стога ти не иди сад, него изнад Градашнице причекај док ти браћа отиду код владике и виде оће ли ти што учинити и оће ли моћи. Па ако може, добро; ако пак не, а ти се ноћу врати код мене. Ја ћу те чувати месец-два дана, па после иди код другог пријатеља, и видеће се за толико времена шта ће бити. Даће Господ да се ослободимо.

Пристадох на његов предлог, и тако учинисмо. Брат мој Коста, таст Мита и Живко Нешић оду путем, а ја са братом Гогом низ брег Бањицу сићем изнад Градашнице и у винограду једном као у густом џбуну скуписмо се и преседесмо целог дана без леба и воде. Пред вече брат Гога оде у село да чека одговор, а ја остах сам.

Пошто су она тројица отишли у варош, оду право владики, и кад су му напричали због чега су дошли, он се чинио да ме не познаје и почне их терати речима: „Идите, како сте мутили, бистрите сами!" — мислећи да то нису преобучени Турци. Тако их је неколико пута отеривао, но кад су ови све више молили и плакали, те се уверио да нам је намера озбиљна и да га не варају, он их онда упита јесам ли се ја одиста обријао, на шта су му рекли да то није истина. Тада им владика нареди где треба да проћем, те да ме нико не види и одреди своје људе да ме причекају и проведу.

Мој таст дође у Градашницу и каже брату ми Гоги, а овај мени, и тако ја по мраку пођем преко неких њива и кукуруза, кроз неке баште и капиџике, док код владике дођох, коме све тачно и по реду испричам шта је са мном било. После многог мрштења и премишљења он ми каза како требам да одговарам ако ме пред судом што питали буду. „Пази — вели — добро шта треба да говориш, а шта не; и како једном кажеш, тако исто и други пут. Ја ћу се пак старати да све као лаж оборимо, као што није истина да си се ти обријао. Но опет ти велим пази и моли се из дубине душе Богу нека ти је на помоћи. Седи ту и ником се не јављај, а и ја те нећу кајмакаму јављати, док не прође валија из Ниша за Софију."

У владикином конаку пробавим шест дана. Тих дана дође к мени мој роћак неки Мијајло из Завоја и донесе ми од чорбаџија, који су чули да сам ту, поруку да одмах бегам јер ми је пресуда изречена и да ми нико ништа помоћи не може. Ја му одговорим да нећу и не могу да бегам. Изнурен сам. У три дана ако сам леба окусио. Тај наш разговор чује владикин момак и одмах му саопшти, те он нареди да никога преда мном не пуштају, а ноћу да ме затворе катанцем како не би побегао. У исто време нареди варошким свештеницима да ме сваког дана обилазе.


Пресуда

Стара црква у Пироту
Шестог дана, 2. августа 1876. г. — баш кад се наш краљ Александар родио — рано у зору поче неко да лупа алком на капији. Момак оде да пита ко је то, на што му одговорише да су двојица заптија дошли по владику, јер га зове валија, који ће одмах да иде у Софију. За пола сата спремише коња владики и дођоше два попа да га прате, па одоше. Ја претрнуо од страха, дрктим као прут и роним сузе, јер знам да ће сад бити или — или. Чекао сам скоро два сата кад ли ће по мене доћи заптија. Гледао сам вешала и себе где на њима висим. Гледао сам браћу, децу како се пате и врисак њихов чујем... С највећим страхом и трепетом читао сам акатисте, параклисе, псалтир и све молитве што сам напамет знао. Поп Јован и игуман суковске Св. Богородице плачу са мном и моле се Богу
           
Тек у неко доба чујем топот коњски, а мало час утрча момак са сузама вичући: „Де ... до, по ... пе, спа .. .шен си! Изиђи, владика те чека на мердивену!"

Ко без душе истрчах пред владику, који плакаше заједно самном. „Иди кући! Спашен си! Ако те ко што пита, кажи владика зна!" Кад чух „слободан си", дрекну од радости и плачући падох му пред ноге, а он заједно са оном двојицом свештеника што су га пратили као дете плакаше. После ми нареди да ми даду ко књигу, ко епитрахиљ, ко крст, миро из цркве итд., и ја да идем у село. Пошто сам све то покупио што је ваљало, кренем се сутрадан у село, где затечем моје укућане у појати на њиви једној, и ту крстим два детета.

После 10 дана дође један човек из Завоја и рече ми да га је послао крвник мој Ћор-Фета да идем к њему. У исто време каза ми да нипошто не идем, јер чим ме буде видео, убиће ме. Стога и не отидох. Но кад ме он — после неколико дана — и по други пуг по једном човеку позва да му морам отићи, ја помислих да бегам, деци шта Бог да. Нађем једног друга — сељака — да заједно бегамо и спремили смо се. Мајка, жена, снаје и деца почели да кукају и да ме преклињу да се оканем тога, те се дигнем ноћу у варош код владике, испричам му све и замолим га да на моју парохију одреди другог свештеника док се не умири, а ја да седим у вароши без службе.

У половини октобра упразни се једна варошка парохија од 86 домова, на коју ме владика постави, но с тим да не служим службу шест месеци, пошто сам пушку носио и убијао људе — сва друга чинодјејства смео сам да вршим. Уочи Ускрса 1877. г. служио сам први пут по забрани св. литурђију. Те године зарати Русија са Турском, а од 1. децембра и Србија. Хтео сам опет да бегам, но како су на мене особито пазили, нисам могао.

Крај првог дела



четвртак, 09. јануар 2014.

Исповест свештеника Ђорђа Игњатовића (2. део)


Две непријатности

Ђенерал челичног карактера Хорватовић
16. децембра Пирот се ослободи, и ја данух душом. Како се све више и више приближавао дан ослобођења и васкрса слободе, народ у Пироту бејаше сав усхићен радошћу и благодарношћу, која је достигла врхунац свој на дан 16. децембра 1877. год. Тога дана рано — изјутра — цео народ беше изашао испод варош до места Могиле („Маћилке"), где пресрете браћу и ослободитеље — војску српску са ђенералом Хрватовићем.

Пред народом беше владика Јевстатије са свештенством, који — кад се приближи ђенерал са ађутантима на десетак корачаја — изговори ове фаталне речи: „Мије Блгарети пиротски благодариме на српското оружије, којето ни днес освободи от петвековното ропство". — Те његове речи јако дирнуше ђенерала, те га пресече у говору речима: „Сад није време да гледамо ко је ко, но сваки цару царево, а Богу божије" — и одмах се врати натраг, узјаха коња и прође поред нас питајући јесу ли сви Турци из Пирота изашли, а ми сви као из једног гласа одговоримо да јесу, пошто су заиста сви изашли и кале (град) са магацином оружја и муниције запалили.

Но, на несрећу, један турски аскер био је заостао после битке на Нишору, па не смејући да кроз варош прође, прегази Нишаву испод Пирота и дође код града, где баш у то време, када ћенерал пита јесу ли сви Турци из Пирота изашли, уби једног момка од 20 год. из Пирота — неког Милоша из моје парохије. У тај исти час један војник чувши пуцањ сиђе брзо низ Сарлак ка граду и упита људе који су на пуцањ пришли и нашли Милоша у крви мртва, одакле је пукла пушка те уби овог момка, а и друга пуче из града и погоди смртно овога војника у сами потиљак. (Овоме сиротном војнику било је име Светозар, кога сам сутрадан са Милошем опојао). Малочас тај исти Турчин промичући поред зида од града опали из пушке и умало не погоди и самог ђенерала, који псујући што је преварен да су Турци изашли, а међутим пуцају из града, врати се војсци и нареди да довуку топове и оно што је од града остало поруши.

"Хорватовић напада Турке"
Војска се са свију страна слете и оног Турчина убише, те војска са ђенералом уђе свечано у Пирот и право у нову цркву на благодарење. Радост и одушевљење, које је малопређашњим непријатним и случајним догађајем било поремећено, поста велико и орно. Свака је кућа узела себи по неколико војника на стан и храну, а за 5—6 дана по варош се лило вино и ракија и разлегала песма и весеље. За кмета буде постављен Цекин брат Рака Чорбаџикрстић, а канцеларије буду установљене у згради до Саборне цркве.

17-тог — сутрадан по ослобоћењу — написана је адреса књазу Милану и ми одосмо да се потпишемо. У судници нас ослови кмет са речима: „Господо свештеници, изволите сести!", што нас је пријатно дарнуло и изненадило, јер су нас дотле звали оче или дедо попе. Адреса је била послата прво владики у конак да је он прво потпише, па онда свештенство и остали народ. Неки даскал Христа Писарев, који је пре неког времена у Пирот дошао и био учитељ, а потом старатељски судија, донесе адресу од владике и рече како владика тражи да он сам напише адресу, а не грађани, па тек онда да је потпише са свештенством и народом, а овако неће, на што му кмет каза да није нужно. Тада ја рекох, дајте нам да се ми потпишемо по старешинству и народ нека потпише, а ко хоће да пише другу адресу, нека пише, ми хоћемо овако. Тако се ми потписасмо по реду и старешинству, а затим је се народ потписивао.

Онај први непријатни случајни догађај био је претеча другим још непријатнијим догаћајима, чији узрок лежи у владики и његовим људима, које је из Бугарске довео и понамештао око себе, а независно од Пироћана, који су после све последице на своја леђа понели, с којих и данас с мрљом на челу пате и страдају невино.


Бугаризовање Пироћана преко трговине и турског удворништва 
У оно време и још раније, управо рећи одвајкада, Пирот и сви јужни крајеви били су упућени на трговину и промет са истоком, а нарочито са Цариградом и Солуном. Друм из Београда пролази за Цариград кроз Пирот, те је на тај начин Пирот био везан непосредно са многим важним трговачким местима у Бугарској, Тракији и са самим Цариградом. За своје производе, махом сточне, пошто је становништво пиротског краја упућено на сточарство, као једину могућу грану привреде; тако исто за своју једину — ћилимарску индустрију Пирот је имао само на истоку у Бугарској и Тракији погодна тржишта. Па пошто су дотични производи по количини и квалитету били изврсни, то је Пирот био у оно време веома на гласу као трговачко место. Панађури пиротски били су чувени, на њима се сгацало света чак „испреко мора", а трајали су по месец и више дана. Стога Пирот беше место на које је била обраћена велика пажња лукавих и подмуклих Бугара.

Би ли мого неко да тврди да Пироћани и народ у пиротском округу, па чак до Софије, у видинској и средачкој области, у Знепољу, до самог Ћустендила није чисти и прави Србин? И ношња, и обичаји, и језик, и крв, и све од аз до ижице сачувано је српско, боље нег и у Шумадији. Једино што је томе народу недостајало јесте просвета. Онда слободна Србија, одакле би на сваки начин Пирот и тај недостатак попунио, као што му је после слобода отуд синула, била је за Пирот затворена кинеским зидом. Штавише, Србија је онда била у немогућности да што у име тога учини томе крају, пошто је исувише оптерећена била бригом, јер је морала сама себи без ичије туће помоћи створити и слободу, и независност, и просвету, и војску, и ратове сносити, и све на свету. Па ипак, она је чинила нешто и више за ослобођену браћу. Тако у Београду је школовала незахвалне Бугаре и тамо је штампала књиге као славенобугарске, и не слутећи да ће ти подли и дивљачки питомци дићи руку на Србију и стварати себи државу на крви и костима српских синова и српске државе. Арам им било!

Још нешто. Правих је Бугара веома мало. Они поглавито живе иза Искра и у Тракији. Они су истина грана словенског стабла, али карактером они су исувише дегенерисани да показују више подлаштва и лукавства него ли искрености и јунаштва. То је и био узрок због којег су Бугари за време робовања, као и лукави Грци, уживали велике повластице и поверење код Турака. Насупрот томе, Срби су због свога јунаштва и жудње за слободом били гањани до истребљења, те нико није ни смео помислити, а камоли рећи да је Србин. Стога, дакле, у току тако дугог ропства морао се свет називати ма и Бугарином само да живот спасе, и то постаде обична ствар, тим пре што се Грком нико није хтео називати, а међутим Бугари су имали и своје учитеље, свештенике и владике, па и нарочиту заштиту од стране Турака. О свему томе имамо и дан-дањи доказа у Маћедонији. Агитација средством свештеника и учитеља успела је да се велики, ако не и већи део народа назива Бугарином; и ако сутрадан та маса крене за агитаторима, онда хоће ли се хтети и смети да поруши једна историјска истина: да је тај народ и по крви и по свему Србин, хоће ли се њему — томе народу — уписати у грех што је учинио погрешку у заблуди и превари? Боже сачувај! Постепеном и методичном просветом тај ће народ ускоро видети своју погрешку и биће готов да је покаје по најскупљу цену. Нешто тако било је и у Пироту, али онда, па и доцније — да не речем и сад — није било воље да се правично оцени ствар и да се деликатним путем изведе на чистину. Тесногрудост, патриотизам у најужим границама, плаховитост учи­нили су да један читав народ остане под печатом стида и срама и да га као пасторче гледају у заједници његова рођена браћа!


Побуна владике Јевстатија


Побуњеник-владика Евстатије
Када је злогласни владика Јевстатије без ичијег овлашћења и знања, сам на своју руку, изговорио оне ужасне речи при дочеку ђенерала; кад му је ђенерал показао да неће да чује од њега шта су Пироћани; када је био одбијен у питању форме и садржине адресе; када је видео ону радост, оно поверење и весеље пиротских грађана, уопште када је видео како од целога његовог рада на побугаривању неће бити никаквог успеха, онда је он преко својих агената учитеља и двојице свештеника, почео да агитује противу Срба: како они нису дошли да их ослободе, него да их у веће ропство увале, јер реквизицијом узимају леб, вино, ракију, опанке, сено, зоб, дрва итд. и поврх свега тога псују Бога, Богородицу, славу, крст, пост, звезду, сунце, месец, оца, матер, сестру итд. И народ — једно због тога што је имао прилике да чује како му се пребацује што је био одевен и имао свега, како није био робље, него спахија; с друге пак стране што му се присмеваху говору и што му псоваху „мајку бу-гарску" и због других псовки, а нарочито због агитације — поче да негодује. Све пак то скупа ишло је у рачун владики и његовим људима, а на штету незлобних Пироћана, који су то скупо платили.

Пошто се приметило да владика у Пироту има некакве себичне смерове управљене противу народности српске, ондашња влада са митрополитом г. Михаилом пошаље проту Николу Ружичића, доцније владику Никанора, да буде као администратор и помоћник код владике, а уједно и да мотри на његове покрете.

Месец дана по ослобоћењу Пирота била је свадба неког учитеља — Ђорђа Рогожаревог, кога је владика са свештенством венчао. Дотле је био некакав чудан обичај, као нека привилегија, да се младожења под фесом венчава, па тако и овај беше на венчању под фесом, што је изненадило проту Ружичића, који за обичај није знао. Стога прота учини примедбу да то није по закону и да то не сме да буде. Но лукави владика, који врло добро знађаше да прост свет не може оценити умесност протине примедбе, но да ће штавише његову реч сматрати као одузимање неког освештаног права — ћуташе...

После венчања сви оду учитељевој кући на честитање, па и прота, коме учитељ одмах примети како га је без узрока напао и увредио. Прота му је објашњавао да је широм образованог света, па и код нас Срба нарочито, обичај да се у цркви стоји гологлав, што уосталом и наша вера прописује. Но учитељ му одговори да Пироћани нису Срби, но Бугари! — И тако реч по реч дође до веома оштрих речи и увреда, те је прота отишао у Началство и тражио заштите од овог безочног и дрског учитеља, кога притворе.

Чувши за ово, владика одмах преко својих попова попа Петра Шишка и попа Андона Цанића јави народу да ће сутра ићи у Начелство и кад он буде пошао, да сви Пироћани затворе дућане и да затим пођу те да протествују. Лакомислени свет, кога су по изодавна владикини људи варали, пође заиста за владиком. Кроз народ су се били растурили његови агенти, на чију вику и народ поче да виче! ... Војска опседе начелство и по вароши понамешташе топове, а из гунгуле издвојише њих четрдесет и притворише у град. Владику су после протерали у Крушевац, а затим у Бугарску. За 80 дана сви из града буду испитани и пуштени, али на Пироту остаде — велика мрља.

После се све стиша кад дође за окр. начелника г. Панта Срећковић и за окр. проту г. Димитрије Цветковић, али се наскоро развише проклете партије и прост свет поведе се за агитаторима, који су га боље умели да приволе. После ропства свугде очекују неогра-ничену слободу, а пошто се агитација служи тим средством: потпуна слобода, никакво или врло мало плаћање данка, није ни чудо било што је цео Пирот био уз радикале, сем малог изузетка либерала и напредњака. Па како је код нас Срба дао Господ да у борби противу непријатеља (само ако је брат) не бирамо средства, него се трудимо да га потпуно сатремо, то је владино (напредњаци беху од 1880—1889. г.) чиновништво служило се интригама и подвалама, па је штавише слало Краљу извешћа да у Пироту не влада радикализам но буга-ризам(!), чему је без сумње и веровано, и због чега је у српско-бугарском рату Пирот скупо и прескупо платио, а тесногрудост познату мрљу катраном премазала.

Прота Цветковић за сво време и свагда беше оличена свештеничка благост и љубав, и оличени прави и истински патриота. Његову ревност, његову љубав, његово пријатељство и његово свесрдно старање на просвећењу не само народа него и нас неучених свештеника — никада не могу заборавити. У најблагодарнијој успомени ја га и данас и свагда имам, јер он ми не беше само учитељ и просветитељ, него добри и предобри и прави пријатељ, једини који је знао живот мој и саучествовао у патњама мојим, а каткад пружао ми и помоћ своју као рођеном брату. Он је сво свештенство обучио правилу, администрацији и свему што је за службу и углед свештенички потребно; јер онда готово сво свештенство беше тек мало писмено и непосвећено у служби својој. На мене је он нарочито свратио своју пријатељску пажњу и поред осталога упутио ме на свакодневно усавршавање читањем књига, које и данас са жудњом читам. И хвала Богу, ја не стојим сад много далеко иза школованих свештеника иако дубоко жалим што не бејах срећан да у школи добијем просвећење. Аманет нека је деци мојој да мога доброга пријатеља проту Димитрија Цветковића поштују као добротвора и пријатеља мога и свога.


Двоструко страдање


После пловдивског преврата 6. септембра 1885. г. поче придолазити војска у Пирот и, како се већ помишљало на рат с Бугарском, буде образован Одбор Црвенога крста, у коме сам и ја био члан и са највећим заузимањем купио прилоге. Од 2. новембра, када је проглашен и отворен рат, дванаест пиротских болница биле су увек пуне рањеника. Пошто ме прота нареди да од стране Одбора будем надзорник и помагач у свих дванаест болница, то сам и дању и ноћу јурио од једне другој болници, рањенике примао, испраћао и са доктором целе ноћи превијао, товарио у кола, пружао понуде. Ту сам се нагледао и наслушао таквих рана и таквог јаука да ми се срце цепа; а пружити таквим људима — пострадалим и осакаћеним у рату — помоћ, ма и најмању, беше ми света дужност, којој сам се предао толико да о својој кући ни мислити нисам могао. Нарочито од 7. новембра, када је наша војска почела да одступа, болнице беху препуне и за одмор се није знало. Сва послуга и сви помоћници и лекари јурили су ко без душе.

Пошто се видело да је српска војска врло мала према бугарској војсци и да мора одступити и да прети опасност Пироту, сво чиновништво почело је да сели своје фамилије из Пирота. 13. уграбим прилику и са поп-Крстом Ћирићем одем проти, који је раније своју фамилију одселио и сам се са Радисавом Стојановићем, судијом, и Добросавом адвокатом спремао да иде. На питање: „Шта ћемо ми, г. прото, да чинимо кад ви ево идете?" — Одговори нам: „Где ћете? Ми смо странци и чиновници, а ви сте домороци, па седите ту, не остављајте својих парохија, па шта Бог да!" — и оде, а ми остасмо збуњени и уплашени. Сва кола употребљена су на превоз чиновника и њихових фамилија, нигде их не можеш наћи, а пешке није било апсолутно могуће да са матером од 75 год., са женом и децом од 13, 9, 4 и 2 године бегам по оном каљавом и хладном времену. Они који су били у већој власти употребили су кола чак и за ствари своје, а на нас нису имали кад ни да погледају.

Пирот 15. новембра 1885. године
14. од подне пуцњава пушака и топова све се јаче и јаче чујаше, што је значило да бугарска војска зацело наступа. Пред вече већ су и танад падала по вароши, а пуцњава се слила у једно дуготрајно гроктање, пропраћено пуцњавом топова и фијуком зрна и граната. Позно у ноћ борба се утишаваше и помало па се стиша, а ми из подрума, где смо скривени били, полако изађосмо у кућу, где постависмо вечеру да кобајаги покладујемо. Таман ја очитао „јадјат убози и наситјатса" — и мој брат намешташе ћилим на прозору — разлеже се ужасан пуцањ од кога се прозори поломише и брату парчета по лицу изнабодоше, видело се угаси, таван преко нас и трпезе паде, а ми ударисмо у врисак, бојећи се да није граната у кућу ударила. Чекали смо сваког часа експлозију и смрт, но то беше услед потреса од магацина, који је српска војска запалила при одступању, и ми остасмо живи. По неколико залогаја хлеба и јела са земљом и прашином с тавана помешаног беше нам вечера, не зато што смо онога часа осећали глад, него што због адета на покладе треба да се једе.Кад сам изишао напоље да видим како је на улици, видех чудо невићено. Небо ведро — чисто као око, а звезде, сјајне као жеравице, лете у једном правцу. Ниједне звезде мирне ниси могао видети. Ах, помислих у себи, какав ли ће ово бити знак од Бога! Те ноћи није било ни мислити о спавању.

Сутрадан, 15-ог рано, од саме зоре отпоче бој и ми целог дана пробависмо у подруму, а пред мрак напуни Пирот бугарска војска, од које смо више нег од Черкеза препатили. С голим сабљама и налереним пушкама уђоше те вечери у нашу кућу псујући „мајката српска" и тражећи „пари". Узалуд је било молења и кумења. Један од њих удари ме пљоштимице сабљом преко лећа, на шта су деца с мајком и женом у врисак ударила и око мене се окупила, грлећи ме и бранећи својим ручицама. И, док су једни чинили овај зверски напад, дотле су други пљачкали и носили. Сутрадан дођоше 50 нових војника, који са пљачком довршише и све по кући покрадоше. Њих затече један бугарски војени свештеник неки Младен Филипов из Видина, кога замолим да ову напаст отера, те он оста и доведе још 12 академаца и 4 посилна, који су цео месец дана седели у мојој кући и све о моме трошку.

Невоље у окупираном Пироту
За тај месец дана било смо на тешким мукама. Нигде мира нисмо имали, нити у кући нити ван куће. Нас свештенике натерали су да служимо у цркви и да помињемо бугарског књаза Александра Батемберга, што смо морали и преко воље чинити, пошто им бесмо под ножем и пред пушком, не само ми него и деца наша. Штавише, ми смо морали заменити наше капе — чите — са њиховим поповским капама, што су неки одмах учинили; али ја задуго нисам хтео, него кад ме један бугарски војник пресрете на великој ћуприји у повратку из цркве за кућу и кад ми удари шамар и читу у Нишаву баци, онда морадох метути шубару обичну, ал капе не метух.

Поред свих зверстава, којих је тек бледа слика у књизи „Бугарско-татарска разбојништва, пустошења и силовања..." Бугари и у овој прилици показаше своју лукаву политику. Под њиховим притиском они су добили много потписника на оној адреси која је била израз њихових давнашњих жеља, а никако Пироћана, који су морали да је потписују, јер су већ знали шта њихову децу после одупирања чека.

15. децембра Бугари изићоше из Пирота и наиђе српска жандармерија, а после и војска. У подне дође и Тоша Поповић, бив. окр. началник, и краљев комесар Светозар Магдаленић, мајор. Установи се преки суд, узму прве људе на одговор ко је шта био и шта је радио. Нас 8 свештеника узму на суд и осуде кога на 5, кога на 4, мене и још двоје на 3 године затвора и 2 године полицијског надзора зато што смо спомињали на служби бугарског књаза, што смо променили капе и што смо потписали адресу! (За мене, заборавих раније рећи, ја сам по нечијој достави силом и под стражом отеран да се потпишем, а тако и многи други Пироћани). Седам грађана буду стрељани, 36 са нама осуђени и преко 100 фамилија протерано у Чачак!

А зашто све то? Историја ће показати да Пироћани за српску погибију у 1885. г. нису ни најмање криви, а оно што се у Пироту дешавало бива свугде. Да је имао ко да покрене ствар о адреси у трнском крају и у Видину, ја верујем да Србима не би ниједна реч потребна била па да цео народ потпише адресу и да изјави да жели бити у Србији пошто је Србин; јер и данас тај народ у тим крајевима осећа велике симпатије према нама. Напослетку, да ли не би могли свугде таквих адреса силом добити, но хоће ли оне да буду израз истинских жеља и симпатија?...

Што и данас народ српски под Турском изјављује верност султану и жели му дуге године среће, славе и силе, је ли тај народ издајица, пошто већ то мора да чини кад му над главом виси дамаклов мач? ... Зар и на бугарском земљишту није служена литургија и спомињан српски краљ Милан? Зар народ у А.-Угарској не помиње — кад већ мора — Франца Јосифа? ... Зар се сви одселише, а нас оставише да патимо како ни под Турцима не патисмо и из бојазни и страха за децу своју подлегосмо сили — и ми смо издајице? — Ах, та шта говорим?! Тесногрудост, слепило и лажни патриотизам учинили су вапијући грех — принели су на олтар сујете и лажне љубави образ — светињу — једнога народа, о другом чем да не говорим.

О томе како је у нишком казамату и како смо тамо живели и робовали — нећу да говорим. Нека Господ свакога сачува! За лопове и разбојнике тамо је уживање. Наша безазленост и простота била је добро дошла некоме Цукићу, с ким смо затворени били.

У одсуству књига, мога најмилијег занимања, ја сам се тамо бавио дрворезом — прављењем рељефних у дрворезу крстова за свештеничку употребу, печата за просфоре и икона, од којих сам једну израдио за преосвећеног владику Димитрија и г. Ристу Бадемлића. Ми који смо по 3 године осућени били издржасмо казну, а они други буду мало доцније помиловани од новога — младога краља Александра, коме нека Господ дарује свако добро и сваку срећу.

19. априла 1889. год. буду амнестирани сви политички кривци из српско-бутарског рата. Но ми смо били и од дух. суда осуђени на губитак парохија, које су већ биле попуњене другим свештеницима, те тако добијемо друге парохије. Јован Анђелковић буде постављен на мариновачку парохију, у окр. књажевачком, Крста Ћирић на каменичку, у истом округу, Стојан Цветковић на планиничку, у округу зајечарском, Пантелија Панчић на тешичку, у окр. алексиначком, Алекса Јовановић за капелана на костурску, у округу пиротском, Алекса Ристић на камичку, Атанасије Џунић на гостушку, а ја на лесковачку парохију, где, хвала Богу, живим у миру и спокојству, на чему нека је хвала преосвећеном епископу Јерониму и моме пријатељу Димитрију Цветковићу, протојереју, који му је представио моју скромну прошлост.

Жеља ми је свагдашња да прави патриотизам и љубав братска скине с Пирота срамни белег, који му је неправо на челу стављен. Пироћани и околина му свагда су били Срби, и то чисти и овејани. Нека би дао Господ да први нараштај дочека дан ослобођења свега српства и нека га руководи истински патриотизам, крајња савесност, потпуна искреност и братска љубав.

Лесковац, 1894. год.

Игњатовић Борће, Наши свештеници из новоослобођених крајева (Забелешке). 
Весник Српске цркве 1903, св. I, стр. 52—61; II, 141—150; Ш, 248—260.