четвртак, 28. јун 2018.

Једно родољубиво размишљање: Асен Цанков

Асен Цанков, бугарски социјалиста са светитељском савешћу. Био је глас вапијућег у пустињи бугарског парламента 1. августа 1916. године. Стенографски дневници сведоче да је тога дана, као народни посланик у софијској скупштини, јавно говорио о тадашњим масовним злочинима бугарске војске над цивилним становништвом у окупираној Србији, вршених под окриљем ноћи и тобожњег плана о привременој интернацији угледних Срба у унутрашњост Бугарске до окончања сукоба:

„...Господо народни посланици, догодила се једна колосална злоупотреба коју не знам како да назовем. Дозволите ми да будем искрен и отворен: страшна гнусоба стоји иза читаве историје такозване интернације. Ја разумем да њу сам рат намеће, да је она потребна на окупираној територији из предострожности, ради заштите наших војних трупа. Но ова војна мера не само да је у међувремену прерасла у политичку, већ се претворила и у меру изнуде и пљачке. Изнећу вам чињенице, малобројне али значајне. Вратићу се на име које сам већ раније поменуо, на г. пуковника Калканџијева. Овај господин је у датим областима наредио интернацију и, упркос противљењу појединих цивилних органа, отпочео са радом. Постоје интернирани људи који су том приликом ишчезли са званичног списка. Читаво становништва оног краја зна да су они послати у место са кога се нико не враћа – на онај свет. Сурдулица и такозвано Врањско дефиле су две гробнице за овај невини и несретни свет. Тамошњи живаљ је већ саставио песму о ужасима оног пакла. Спевана је епопеја, крвава, тешка за нас, за наш слух, за нашу савест... Све ово, господо посланици, износим на основу званичних докумената, имам њихове датуме и бројеве под којима су заведени. Постоје два војника, два бугарска војника, који су извршавали егзекуције и након тога полудели.“

Како је нама Србима драга ова топла бугарска душа. Својом дирљивом искреношћу она скрушава у нама сва комшијска подозрења и злопамћења. Али тешко је бити Асен Цанков у свом сопственом народу. Тешко је и у Србији помињати злочине српских комуниста, четника, војника, полицајаца, добровољаца из бројних грађанских ратова, а да то не буде злоупотребљено или криво протумачено. За једне би овакве јавне исповести представљале само нову потврду о томе да смо ми један дивљи и деструктивни балкански народ који, ако већ мора да битише, треба најпре бити стучен и окован. За друге је и сама помисао на сопствене злочине унапред означена као лаж, мекуштво и издаја. Ми православни народи се већ дуго тетурамо између ових крајности: сломљених Јуда очајника и Пилатове лажне хигијене. А бројне песме невино страдалих још увек притискају нашу народну савест, као глас јеванђелских петлова позивају на болно али благородно, Петрово покајање.

Жељко Перовић
О Видовдану 2018.

недеља, 17. јун 2018.

Лапис

Много се радујем кад стигне пролет. Саберемо се деца, па по цел д'н не улазимо у кућу. Орлецамо по поље, по село, а највише идемо покрај реку. Она је још голема, па не смејемо да газимо, али гледамо како тече све док ни се не заврти у главу. Врљамо камење и такмичимо се кој че подалеко врљи, чији камик че поголем клобук да напраји. Намокримо се, и ја се тека често разбољевао.
Цркнем од јад, с'лнце огрејало па ми не дава мир да лежим, деца цвркају по сокаци, цвеће се расц'втело по ливаде што су озеленеле, а ја лежим болна.
Баба ми вари травће и тура ми облози, па се побрже придигнем. Али јед'н пут испаде много лоше. Цел д'н се играмо, и увече осети студ, и поче ме кара на грозницу. Једва се оми и лего. Баба дојде да ме целива преди спање и уплашено окну деду: „Јоване, дојди да видиш девојчето има ватру, целото гори!“ Целу ноч ме масираше, варише чајеви, и не заспамо.
Ујутру малко заспа, кад отвори очи, они покре мен. Подигоше ме да седнем, и баба ми принесе ћисело млеко да једем. Тура ми ложицу у уста и моли ме да једнем, да ојачам, и преборим болкуту. После ми тура облође оди комову рећију на гушу, масира ме с њу, ја се тресем, и зуби ми клоцају. Они не престањују, завивају ми нође у крпе сас оц'т, покривају ме сас дебеле црђе, и чекају ме да се презнојим. Кажу ми чим се презнојим че ми спадне ватрата, и че се дигнем.
Заспим, пак ме буде. Нес'м се презнојила, пак масирање, оц'т и комова рећија, завивање. Не давају ми да спим, ја заспим, буде ме. И тека минуше веч два д'на. Ватра спадне, дигне се. Ја спим, будим се, сањујем, вревим у с'н, појем. Баба ме моли: „Немој да појеш, плашиш ме!“
Дооде жене, кроз трепће видим моју тетка Зорку, Јованку Николинску, баба Љубу, Драгу Радојкову, Дану Николинску. Свака донела некакву травку да ми стуре ватру, да ми оздравеје гуша, и против уроци. На груди ми турају крпе, цела сам се умерисала на оц'т, рећију, компири, лук. Кад ми малко буде боље подизају ме да седнем, и изводе на двор да се изветреје соба и да уватим чист ваздух.
Кад се презнојим и буде ми боље, ја само мислим како да се дигнем и да отидем у Ћутин сливник да наберем љубичице. Сливник одма поди нашуту кућу, ограден сас висок дувар од камење, ја га прескочим, па кад улезнем заштукнем од убавило. 
Љубичице расејане на огњишта, по целијат сливник ц'вту и трепту. А меришу, ч'к се на путат осечају!
Прво улезнем да разгледам, после почнем да берем. Пробирам најубаве и од њи правим топчице, врзујем ји сас конч'к, и турам под сливу, па легнем у травуту и гледам у небо и зеленило. Меришем и слушам Нишаву како доле поди путат тече.
Донесем ји дом и натурам у чашће, у свете собе, па цела кућа замерише! 
После идем у Камениту кулу, поди сливнцити, на саставци куде се Темштица саставља сас Нишаву. Укачим се на најголем камик, и седнем, гледам рећете, а уз камењети ц'вту беле крупне љубичице. И од њи напрајим топчице, и једва чекам јутре да отидем у школу и да на моју учитељицу Цицу однесем једну плаву и једну белу. Она ји померише, па се убаво и мило насмеје, и каже: „ Хвала ти дете, много су лепе“. А мени ми се срце разлупа од радос.
Плашим се да не прец'вту док ја оздравејем, и стално питујем бабу да ли су се ресц'втеле. Она ме смирује: „ Де бре синко, топрв су почеле попурће да искарују“.
Време мињује, не знам ни колко време лежим. Жене дооде, доносе ми жежак леб, меко сирење, баницу, мед, печену дуњу. Деда ми дава ментолће бомбоне да ми омекнеје гушата. Мени ми се стално спи.
Један пут кад беоше дошле жене, дојде баба Дика Џућина, и чу вој глас како ока: “Ма кво сте се сабрале тува! Девојче не може да дише од вас. Излазете!“ Ја се зарадова кад ју видо. Онака крупна, погрбена, за час заведе ред.
Седе при мен, и рече: „ Са че ја испратим Обрена да те сас лапис олечи. Има одма да се дигнеш!“
Деда дојде да ми објасни како че чича Обрен једну пручку да ми тури у гушу, и да ми пипне белуту скраму на крајницити, и све че буде одма готово. Ја поче да викам, и реко нечу ништа да ми работи, да се плашим.
Кад стиже чича Обрен, седе до мен, и поче смирено и пол'к да објашњава како че за час да ме пипне и одма че ми буде боље, нема да осетим а ако ме заболи да га уапем за руку колко могу јако. „Јок!“ Викам, и обрчам се на другу страну.
Они ме моле, убеџују, ја не пристањујем. Дооди и отооди човек неколко пути.
Кад се привечери, деда седа на креветат покре мен, узе ми двете руће у његовете, и т'г ми рече:
„ Гане, кутре моје малечко, ти знајеш дека те деда никад не л'же. Послушај ме, нека дојде чича Обрен, нека ти помогне. Ја кад сам бил дете много сам патил од крајници. И све су ме тека лечили. Неје страшно. Малко че ти се заповрча, али нема ништа да осетиш, нема да те боли.“
Ја пристадо!
Дојде чича Обрен, отвори уста, он стварно много пол'к гурну ми пручкуту у уста, пипну ме два пути, ја испљува крваву и слану густу течнос. Он се зарадова и рече: „Те, готово! Виде ли?!“
Стварно не беше страшно. Да ли стварно не беше страшно или сам се ја много уплашила, па од стра и не осети ништа, не знам.
Одма заспа, и кад се разбуди, у собу осети мирис на љубичицу. Баба ми донела да видим дека још несу прецавтеле.
И оздраве од лаписат. А кво је тој лапис, ич не знам, али помага.
Оздраве за Ћутинијат сливник и Камениту кулу. Какава голема радос! 

Пише: Грана Перовић

петак, 01. јун 2018.

Нестајемо



 Кажу да је планета пренасељена, да су њени ресурси на измаку а овај стари школски документ, сачуван у црквеном архиву, говори супротно. Ту пише да је у селима пиротског округа 1930. године живело чак 4526 ђака нижих разреда основне школе. Замислите, Стара планина је, скупа са оближњим пољима и равницама, успевала да засити сва та дечија уста, здравом органском храном и беспрекорном пијаћом водом. Сада је све то запрложено, пусто, још и угрожено од МХЕ пробисвета... Деце одавно нема у пиротским селима а из године у годину све их је мање и у варошким школама. Свеједно је да ли се то збива по неком природном закону по коме ће ове просторе у будућности населити неки млађи и виталнији народ. Или је то део фамозног пројекта „златна милијарда“ због кога је ваљда и толико дозовољених отрова данас у храни, у ваздуху, у медицинским препаратима, бомбама, у савременој култури која пропагира настраност и смрт... Истина је да нестајемо. Окружени чудесним пределима. Одумиремо са једног од најблагороднијих поднебља на свету.

Пише: Ж. П.
Фото: Топли До, Милан Симоновић