петак, 27. децембар 2013.

Шта је православни патриотизам?

У Дому културе у Пироту 27. децембра 1999. године, одржана је трибина о штетном утицају верских секти које делују на нашем поднебљу. Учествовали су архијерејски намесник протојереј Христивоје Николић и гости из Београда, Зоран Луковић, капетан МУП-а Србије и Небојша Крстић, социолог, православни публициста и геополитички аналитичар.

Тим поводом смо разговарали са г. Крстићем. Сматрали смо да је тема православном патриотизма занимљива свим Србима и Србкињама који желе да упознају заветне светосавске вредности својих Светих Предака.
 
Господине Крстићу, шта значи бити православни публициста данас?

 То пре свега значи сведочити веру православну у оквиру издаваштва, књига, предавања, трибина и јавних наступа. Другим речима, чинити у свом сталешком призиву све што Господ заповеда. Ако је неко писац, или адвокат, радник, професор, официр, онда све његове активности треба да буду у славу Божију. Само тако ћемо бити корисни себи и својим ближњим, само тако ћемо чинити све оно што је Свето и Честито и Миломе Богу угодно.

 Да ли је могуће бити Србин, а не бити православан?

Наравно да није могуће зато што је вера православна темељ нашег идентитета и националног бића. Без Православља Србство је осуђено на пропаст. Наша крстолика историја то најбоље потврђује. Нема ничег вредног и значајног у Србској историји а да није учињено са вером у Бога Живог и Истинитог. Нема ни једног Србског великана који није био православан. Ако хоћемо да останемо и опстанемо као народ, морамо да се молимо, постове да постимо, у Цркву да се причешћујемо. А не да будемо лажни и млаки православци који не познају своју веру и не живе по њој.

На трибини сте говорили о сектама као оруђу Новог светског поретка. Шта то, уствари, значи?

Секте представљају снажно оруђе у рукама оних који желе да разоре и униште православне народе и све што је православно. Секте су малигни тумор на ткиву једног народа који је почео да заборавља веру православну. Нема ни једног делотворног лека за ову болест осим повратка Православљу. Само тако се можемо одупрети свим секташким замкама и лукавствима.

Шта би сте поручили младим људима и свим нашим читаоцима жедним православљог благоверја?

 Исто оно што поручује велики Србски архијереј, почивши митрополит београдски Михаило који кажа: "Љубите православље, љубите Србство". Дакле, упознајмо своју веру православну, живимо животом православне побожности, живимо по Богу имајући стално пред собом благи Христов Лик. Нека читав наш живот буде за Крст Часни и Слободу златну. Само тако ћемо бити достојни својих светих и благоверних и христољубивих предака. Само тако нас се потомци неће постидети.

Редакција Младог Православца,

Пирот, лета Господњег 1999.

четвртак, 26. децембар 2013.

Стари Пирот као икона Витлејема

О поштовању и слављењу Божића код старих Пироћанаца

Храм Рождества Христовог
Мало који град у Србији може да се похвали тако дивно исказаном љубављу ка Рођењу Христовом као што може Пирот. Та љубав покренула је наше претке на далека путовања, хаџилуке, чак до Свете Земље и Витлејема. Као божићни звездари и пастири, притицали су Пироћанци чудесној пећини у којој је, по речима светог владике Николаја, почело да куца најтоплије срце на овоме свету. Овом љубављу је и усред града Пирота подигнут величанствени споменик посвећен Божићу. То је наша Стара црква - храм Рождества Христовог, за коју су Турци, приликом градње, наредили да буде укопана и не слутећи да ће, тако укуткана и топла, још више подсећати на свету пећину витлејемску. Испуњене истом божићном љубављу, старе Пироћанке су уносиле сламу у домове и простирале је испод породиља. Тако је свако ново рођење у Пироту постајало - необична божићна икона, а свако мало Пироћанче - слика Богомладенца Христа.

Наши преци су припрему за велики празник почињали као и ми данас, с почетком Божићног поста. Разлика је само у томе што је њихов јеловник био много оскуднији. Наш историчар и етнолог Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили само два, три пута годишње. Главно посно јело био је хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом.

Бадња трпеза





















Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. Занимљив је и податак да је субота уочи Божића била јако важна за девојке и младиће спремне за женидбу. Тога дана излазили су један другом у сусрет на „зглеђување“ на коме је обавезно била присутна по једна женска особа са супротне стране. Необичност у нашем крају јесте да су на тим сретењима, а касније и венчањима, девојке по правилу биле пар година старије од момака...

У Пироту је од давнина обичај да положајник не стиже пред домове на Божић, већ рано на Бадњи дан. Он је тада у руци носио један штапић на коме је набадао „коврждане“ добивене од укућана. То су нарочити ђевреци, пригњечени тако да су добијали затворени, елиписасти обик.

  Божић у Пироту 2009. године   
На Бадње вече у дом је уношен Бадњак - као икона Христова. Уношена је и простирана слама преко које је стављан покровац (или чаршав), а изнад ње софра. Бадња вечера је, између осталог, садржала и нарочито за ту прилику умешену питу у црепуљи и обавезни кравај са срећним новчићем. Њега је домаћин ломио, али тако да прво парче дарује Богу, друго себи, па тако све редом до најмлађих. Бадњу ноћ, деца би спавала на слами као на првој постељи Богомладенца Христа.

У Пироту се на Божић ревносно ишло у Цркву на Свето Богослужење. Тако каже један наш други историчар и етнолог, Владимир Николић, у свом делу „Стари Пирот“. Он бележи и да су вредне Пироћанке за сам Божићни дан, месиле нарочити колач који су улепшавале брашњавим украсима са мотивима: змије, поља, бачве, кола, пчеле, људи, и др.

У радости и весељу стари Пироћанци су славили Божић два до три дана... Нека би Бог дао да и ми прославимо Рођење Христово са њиховим богопоштовањем и њиховом радошћу. Да и ми искажемо своју љубав ка Њему, ако не хаџилуцима и неимарством, а оно макар добром вољом и добрим делима. Нека би дао Он, Премили Богомладенац, да Пирот опет постане икона Његовог родног Витлејема, а ми Пироћанци слика и прилика Његових искрених боготражитеља - звездара и пастира. Амин.

Редакција Младог Православца

Извор: Билтен храма Рождество Христовог у Пироту  (Из броја 37. година 14.)
Пише: Жељко Перовић; Фото: Тањица Перовић

среда, 25. децембар 2013.

Двоструко убиство у Малом Јовановцу



Рака С. Анђелковић
Стари Пироћанци још увек памте језива злодела бугарског фашисте Стојанова у пиротском крају. У Архиву Старе цркве налази се фотографија умотана у оронуло парче папира на коме стоји записано сведочанство о двоструком убиству које је починио овај крвник у једном селу покрај Пирота:

"Рака. С. Анђелковић, земљорадник из Малог Јовановца, срез Нишавски - Пирот. Рођен 1876. године и убијен од стране бугарских фашиста 1. августа 1944. године на капији свога дворишта. Бугарски потпоручник Стојанов водио је казнену експeдицију такозване "истребитеље". Често је са том експедицијом крстарио пољем и брдима око Пирота, тражећи "шумце". Није могао да се смири ако преко дана не убије неког човека. Ако му то не би пошло за руком, убијао је псе и живину. Само је морао да пролије крв. Првог августа 1944. године враћао се са једне потере за "шумцима". У пролазу кроз Мали Јовановац око шест часова изјутра убио је једног младића. Тога тренутка наишао је Рака Анђелковић, водећи волове, јер је био пошао на (...), и Стојанов без речи, окрене револвер на њега. Једним метком у чело погоди Раку и овај падне мртав код капије свога дворишта. Рака је био Солунац. По природи тих и миран. Одличан православац и патриота."

У времену када се широм Европе подижу споменици нацистима, а брутално руше споменици подигнути жртвама нацизма (Естонија), насушно је важно да знамо шта су фашисти и нацисти донели нашем крају и нашој држави.  Да се зна и да се памти, да се не би поновило.


Уредништво

понедељак, 23. децембар 2013.

"Урбанистички план" мајора Светозара Магдаленића


"Од Градића хоћу да видим касарну"

(Крајем 1885. године, бугарска војска је изашла из опустошеног и опљачканог Пирота. А онда је уследило просецање улица... Мајор Светозар Магдаленић је касније постао начелник Ужичког округа и по овом сличном моделу и времену решавао проблем тамошње хајдучије.)
... Причало се да су улице морале бити просечене јер је постојала бојазан да се ратно стање продужи, а тесни и кривудави сокаци нису згодни за одбрану. Уз то, требало је повезати железничку станицу која је била у изградњи, са фиксираним местом за подизање касарне, добрим и широким улицама. Поред тога, Пирот је окружна варош, улице су се морале регулисати кад тад, а војне мере само су убрзале просецање. Тако се приступило рушењу зграда и просецању улица брзо, ефикасно и без много сентименталности (...) За Магдаленића се прича да је издавао кратке и неопозиве заповести о пресецању улица, које су гласиле: Од Градића хоћу да видим фиксирано место за касарну! - Од Великог моста хоћу да видим железничку станицу! Саборну цркву! И тако редом и за друге улице. Онда је настало рушење зграда, које су биле предвиђене за то. Молбе и преклињања да се куће не руше до пролећа док време не отопли, нису узимане у обзир. Заповест се морала извршити без поговора. Руши, бабо, руши! говорио је Магдаленић некој старици из Чарлине фамилије, која је молила и преклињала да јој се кућа не руши до пролећа. „Бабо, боље је порушите ви него да јој на крову запева црвен певац“. А то је значило: ако кућа не буде порушена, биће запаљена. Овим старим комуналним триком послужио се и мајор Магдаленић да би утерао „страх у народ“. Народ је гунђао, пригушено грдио и псовао, али му то није помогло. Када се данас после осамдесет година, поведе разговор о просецању првих пиротских улица, стари Пироћанци кажу: Улице су просечене у Магдаленићево време, споменуло се, неповратило се! Истина, до тога је морало доћи једног дана, али он их је просекао у најтежим прилимама, после тек окончаног рата, услед зиме, по највећем мразу. Мајчино млеко је тада пропиштало Пироћанцима: остали су били без крова над главом на оној студени.
По причању Милана Младеновића, Чедомира Клисаревића, Милана Гаротића и др.  - Душан Ћирић - Старе махале и сокаци - Пиротски зборник бр. 2 - 1969.  Фото: "Слике старог Пирота".

недеља, 22. децембар 2013.

Чудесни лек

Др Борисав Велимировић
Из детињства Др Борисава Велимировића (1880-1944) сина чувеног пиротског проте Милоша Велимировића.

... Још док је породица Велимировић становала у метов кући манастира Суково, Бора је са горњег спрата скакао и пао доле, на земљу, и мало се угрувао, а више уплашио. Пошто у Вароши на Нишави у то доба лекара није било, Јелена је позвала у помоћ Ећим Тану који је вештину лечења учио у турско доба. Разуме се, он се позиву љубазно одазвао, препипао добро "повређеног" Бору и утешио родитеље речима: "На тој си дете давајте тајин алву..." То је Бора запамтио добро и дуго је, када је био и стварно болестан, тражио само тај лек, а Ећим Тану задржао у лепој успомени. Чак се њега, ето, присетио много година касније на Далеком истоку, помињући га у писмима мајци. (...) Кажу да је и пред смрт тражио Ећим Танин лек - тајин алву....

Извор: "Велимировићи" - Гојко Антић

"Руска посла" у Пироту

(Из сведочанства Андре Книћанина о састанку србске и руске војске у Пироту непосредно након ослобођења од Турака)

 Руси! Ево Руса! Сви потрчасмо на улицу, кад ал тамо а они се већ строје у фронт на пиајци. То је био један полк хусара, шест ескадрона све на белим коњима, а напред банда (оркестар). Не зна човек чему пре да им се диви и шта да гледа, дал коње, дал оружје и одело, једном речју све је дивно и богато, чисто ми нека потајна туга обузе срце кад их добро посмотрих, јер сам онда тек јасно увидео, колико смо ми сиромашни спрам оваки царевина. После неколико минута и они су били растурени по квартирима и механама, ми се са њима свуг братски поздрављасмо и љубљасмо. Кад дођосмо у наш квартир натраг, нађосмо их овде доста на броју где "гуљају вотку". Имеђ њих упознасмо се ту са једним њиховим подофициром Антонијем, који је био прави Црногорац, можете мислети како се тај братски радовао нашем познанству. Јели смо кисела купуса, пили и певали све могуће српске песме сву драгу ноћ. При растанку поклони ми он за спомен своју руску "кнуту". (Сутрадан) Чим уђох у механу истрча пред-а-ме Владица штабни сејиз, па ми рече весело: "Господин Андро, хајде да те водим на једно место", ја сам здраво волео свог безазленог младића, па с тога пристанем да идем с њиме куд год хоће. Ми нисмо далеко ишли, он застаде пред једном великом кућом и отвори једну капију, кроз коју уђосмо у једну грдну шталу. Напољу је био истина већ мрак, ал у штали се просто није видео прст пред оком, напротив пак, врвела је ларма и певанка. Упалим дрвце да видим шта је, кад тамо а оно тма руских хусара, неки стоје у гомилице, неки се извалио потрбушке, други на леђа, неки седе, а сви певају и пију у мраку. Упалих друго дрвце па се продерем: "Здрава рибјата", на шта ми они сви громко одговорише, па ме онда нападоше љубити и нудити "вотком", тако, да сам их се једва курталисао...
 

Извор: Пирот и околина у списима савременика - др Борислава Лилић
фото: alexanderpalace.org/imperialcity/IV.html



субота, 14. децембар 2013.

Време страдања

Политичка репресија према класним и политичким непријатељима непосредно по ослобођењу Србије вршена је у две фазе, најпре до марта 1945. на ванинститиционални начин „дивљим чишћењем“ (најчешћи облик ликвидације без суда или у фарсичном и тајновитом судском поступку), а од марта 1945. до друге половине 1946. кроз десетине хиљада јавних процеса пред Војним судовима, судовима националне части и цивилним судовима. У првим данима после ослобођења, кажњавање оптужених за колаборацију било је у рукама ОЗН-е и војних органа. Војни судови судили су оптуженима до јесен 1945. када почиње активније да се укључује и цивилно судство. У току првих месеци, само делом „чишћења“ управљали су судови, док је већина ликвидирана без одлуке суда или на брзину, изрежираним процесима, који су се често завршавали осудом на смрт. Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији политичких и класних непријатеља без суђења, колабораната и ратних заробљеника у првима данима по ослобођењу. 

Сасвим тачан број жртава овог вида репресије је врло тешко, нарочито с данашње временске дистанце сасвим прецизно утврдити, Процене које се могу чути на основу ретких доступних архивских докумената, изјава још живих актера, сведока и жртава на страницама разнородне литературе и публицистике, врло се разликују. И страни и домаћи истраживачи износе контраверзне процене о броју жртава „дивљег чишћења“ у Србији од десетину хиљада до преко 100.000. Лицитација бројевима жртава комунизма у Србији у многоме је одређена супротстављеним идеолошким погледима истраживача будући да се ради о  великим бројевима и тешко проверљивим наводима.
 
Државна Комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. године је прикупила потпуне податке и до сада пописала више од 36.000 жртава на територији Србије. На целој територији земље евидентирано је преко 200 тајних стратишта, где су убијени закопани без обележија, без имена и презимена, како би са њима под земљу отишла и трагична истина.
 

Од Шапца до Пирота, од Лесковца до Суботице, од Београда и Лисичијег Потока до косовских Дечана и Бубња у Нишу, посејане су тајне јаме и гробнице.
 
На основу истраживања, по селима се број жртава креће од 5 до 20, највише 40, у варошима се креће до стотину , а у градовима их има и до хиљаду убијених или несталих. До сада су ближе испитане и снимљене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском, Јабланичком, Рашком, Ваљевском, Мачванском и Шумадијском округу.
 
Највећи број оних који су одмах након ослобођења стрељани у Пироту, у месту званом Барје, били су са територије Лесковца и Власотинца. Одмах након заробљавања и прикупљања у импровизованим сабирним логорима ови несрећници били су упућени у Пирот. Преко лужничког села Ваве и села Пасјач, Раснице и Барје Чифлика у пиротској општини, сви су спроведени у двориште пиротског Суда. Према сведочењу преживелих сведока, пошто није било довољно места у самом затвору, већу групу су привремено затворили  у згради интерната Учитељске школе, одмах поред пиротске цркве у Пазару. Након неколико дана проведених у овој згради вратили су их у затвор Суда. Међутим, тамо више није било никога.
 
Број оних који су ликвидирани у овом кратком периоду од неколико дана, у касну јесен 1944. године креће се између 250  и 700 лица. У сваком случају,  без суда и суђења, ликвидирани су на правди бога. Према доступним подацима, а који су објављени у књизи „Равногорски покрет у округу пиротском“ аутора Миљана Манића налазе се имена 390 жртава убијених како за време а највише након ослобођења Пирота и околине. Ове ликвидације и стрељања обављана су на периферији самог града, у Барју. Лако је одредити саму локацију. Зашто то до данас није урађено остаје као отворено питање и претходним и садашњим властима, а као задатака некој наредној власти. За почетак довољно је обележити само место на коме су свој живот скончали невино побијени. Поставити један крст, биће довољно.

Пише: Миљан Манић, историчар

Извор: Нови Момчиловац број 2, 16. децембар 2013.

Ко је био војвода Момчило?

Шеснаестог децембра ове године навршиће се тачно сто пет година од када је први број „Момчиловца“, листа одбора „Народне одбране“, српске родољубиве организације која се борила против анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и чији су оснивачи били између осталих и Јован Дучић и Бранислав Нушић, изашао пред Пироћанце. Први број „Новог Момчиловца“ се појавио у правом тренутку, а томе су најбоље сведочила радознала лица наших суграђана, који су у овом обновљеном гласилу, препознали дух града, и мисли људи који га чине. Ово наше, пироћанско чедо, и тада, пре стотину година, и сада, поставља иста питања, на која смо ми можда некада знали одговоре, али смо их услед свенародног лутања, заборавили. Дубоко смо уверени да је најбољи светионик пред магловитим путевима будућности, светлост прошлости, и тиме се водимо.
 
Бројни Пироћанци поставили су нам исто питање: – да ли у „Новом Момчиловцу“ има нечега о нашој пиротској тврђави, „Момчиловом граду“, и војводи Момчилу, по коме је наш градић познат? И питање је било исправно, а ми ћемо се потрудити да бар мало расветлимо историјски лик војводе Момчила, и све то представимо суграђанима.
 
Име војводе Момчила остало је упамћено у српској народној традицији кроз епску песму „Женидба краља Вукашина“. Међутим, предање није јединствено, а разне верзије нису међу собом сагласне око тога да ли је војвода Момчило рођен у Пироту, или је овде саградио свој град, или је у њему само столовао. Томислав Панајотовић у својој књизи „Пирот кроз векове“, наводи да је Момчило био хајдучки старешина пореклом, можда, из Пирота или околине. Према Мирку Живановићу и наводима из његове публикације „Нишавље“, пореклом из пограничног краја између Срба и Бугара, Момчило је још као дечак отишао у шуму на византијско-бугарској граници и тамо живео. Недостатак прецизних историјских извора онемогућава нас да изведемо неке прецизне закључке о томе, мада је мало вероватно да је сам Момчило изградио пиротску тврђаву. Све упућује на то да је она, изузимајући њен горњи град са кулама који је за своје владавине сазидао кнез Лазар тридесетак година након Момчилове погибије, пуно старија.
 
Византијски цар Јован VI Кантакузин, који је Момчила и лично познавао, записао је да је „био одлично увежбан у разбојништву и отимачини” као и да му „ништа није недостајало од храбрости и одважности за бој”. Други византијски историчар Грегора забележио је да је Момчило био „од неугледних родитеља” и да „изабра да од младости у друштву вршњака води разбојнички живот на међама Трибала (Срба) и Меза (Бугара) и стога је, припремајући заседе и клопке, изненада доносио пропаст онима који су пролазили”. Из ових записа свакако можемо сведочити да је Момчило са својом четом задавао пуно невоља Грцима. Међутим, разбојништво које Јелини приписују Момчилу треба узимати с резервом  јер су они својатали словенске земље и зато ретко исказивали поштовање ка словенским владарима и великашима. Народна епика и бројни топоними наслућују племените и родољубиве особине овог тајанственог јунака, а нипошто разбојничке и отимачке.
 
Из историјских података који су нам на располагању, можемо закључити да је личност војводе Момчила свакако била изузетна и необична. У такозваној „Римованој турској хроници о Омар паши”, доста поузданом извору, наводи се да је Момчило био тако високог раста „да је личио на минаре”. Хајдук, четовођа, и необично строг владар, упамћен у народу по свом силном стасу и снази, савезник многих, а веран једино себи и својој чети, Момчило је за свога живота постигао да буде  награђиван од стране византијских владара највишим титулама. Јован Кантакузин, тадашњи претендент на византијски престо, Момчила је наградио титулом севастократора, док га је царица Ана Палеолог, именовала деспотом, што је све скупа било за једног странца у Византији незамисливо у оно време.

Користећи борбе за престо унутар саме Византије између породица Палеолог и Кантакузин, Момчило је четовао за себе, служећи повремено час једнима, час другима. Ступа у службу код византијског цара Андроника III Палеолога (владао 1328–1341) који га је „уврстио у војнике“ (стратиоте). Наставио је да „четује и да много зла наноси Мизији”, односно Бугарској, иако је у то време (1331) био склопљен мир између две земље. На сва упозорења од стране „архоната на граници” (управника области) „он не могаше да се сасвим убеди”, па је због тога требало да буде кажњен „за злодело”. Пошто је постао „мрзак” и Мизима (Бугарима) и Ромејима (Византинцима), Момчило је одлучио да побегне у Србију – краљу Стефану Душану. „Отишао је Трибалима и тамо проборавио доста времена.” Његова служба српском краљу Душану (проглашеном царем тек 1346, годину дана након Момчилове смрти), такође је остала записана. Напустивши, међутим Душана, и пришавши Кантакузину 1344. године,, Момчило са собом поводи и војску – по Владимиру Ћоровићу, око 300 коњаника и 5000 пешака, и као награду од Кантакузина добија титулу војног заповедника у Родопима, након Кантакузинове победе у грађанском рату. Но, 1344. Момчило се одметнуо од Кантакузина, и проглашава независним кнезом, са престоницом у вароши Ксантија, на јужном делу у Родопима. Његово кнежевање није било дугог века, с обзиром да је са својом војском стално нападао и пљачкао оближње области, а такође и све чешће нападао Кантакузиновог турског савезника Умура, којег је овај користио као савезника у међудинастичким борбама за престо Византије. Како наводи Георгије Острогорски у својој „Историји Византије“, Момчило коначно 1345. године бива савладан са својом војском код приморског града Перитеореје на Егејском мору, од стране Кантакузина и Умура у окршају, у коме је његова војска била у великој мери бројчано надјачана у односу на гршко-турку армију која га је гонила. Бежећи са четом од гонича, Момчило се пред Перитеорејом нашао у безизлазној ситуацији када се обрео под зидинама града чији становници нису желели да му отворе капије и пруже му уточиште. Невољан, Момчило прихвата битку, и коначно пред зидинама овог града налази свој крај.
 
Град Перитеореја, поред идентификовања са Пирлитором у Црној Гори, у народном се предању идентификује и са Пиротом, те је према томе Момчило погинуо код Пирота. Ипак ово је погрешно, јер је Момчило везан за Пирот и његову тврђаву (Момчилов град) не својом погибијом, већ својим борбама у понишављу, и вероватним столовањем у нашем граду. Место његове погибије поуздано је утврђено и не даје места сумњи. Народ ових крајева, сваки на свој начин, чува успомену на јунака каквог „нигдје на свету нема“ - војводу Момчила:
 
„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога”.


Пише: Дејан Алексовски

Преузето из Новог Момчиловца број 2, од 16. децембра 2013. године
Илустрација:  Милорад Сирајски, “Војвода Момчило и коњ Јабучило”, уље на платну


Књига ме одржава и оплемењује


Да смо ми Словени староседеоци на Балкану тврдња је све већег броја савремених научника. Археолози, генетичари, историчари наводе мноштво занимљивих доказа који ће причу о наводном досељавању дивљих словенских хомосапијенса на ове просторе полако потиснути из уџбеника историје. Међутим, постоји једна особина која није обухваћена науком  а вековима нас дивно повезује са овдашњом древном цивилизацијом. Она се зове - велика љубав ка писаној речи. О њој сведочи Винчанско писмо и стари Арапи који су наше поднебље називали „Свет књига“, њу осликавају наша предивно украшена Јеванђеља из средњег века. Та љубав је изнедрила и све велике словенске писце и песнике, она и дан-данас пуни књижаре широм Србије и чини наше сајмове најбројнијим и највећим у региону.

Да и ми Пироћанци припадамо овом чудесном „Свету књига“ не треба много доказивати. Лична библиотека нашег владике, Кирила Живковића, била је права сензација крајем 18. и почетком 19. века. Овај књигољубиви Пироћанац написао је значајни „Темачки рукопис“ и објавио Житије светог Саве, као прво штампано издање неког средњовековног књижевног дела. Да поменемо и даскал Пејчина „Слова“ која се данас брижно чувају у нашој Старој цркви, а у којима је овај знаменити пиротски учитељ исписао своје беседе тако вешто да је тешко поверовати да је ова књига рукописна а не штампана. Након ослобођења од Турака у Пироту су пронађене и две Србуље, од којих је једна била на пергаменту а друга на зечјој кожи што је драгоцени траг пиротске писмености из времена Немањића или Лазаревића...

Пирот је изнедрио много књиготвораца и много књигољубаца, али таквог као што је наш тихи суграђанин Петар Петровић никада није било. Његова трошна кућица налази се у једном од сокачета на главној улици, с леве стране према касарни. Чине је стари пиротски трем и две собице од којих је једној кара таван нарочито ојачан унутрашим стубовима - сазиданим од књига. Мој улазак у ову чудновату просторију био је половично успешан. Провукао сам у њу своју десну руку и фотоапарат, али не и свој елегантно попуњени струк. Беспомоћно заглављен на вратима посматрао сам удивљено ове мени тако далеке „стубове културе“, од којих се један испречио баш испред врата не дајући им да се сасвим отворе. Чика Пера је седео поред старог „смедеревца“ окружен својим најдражим пријатељима и рођацима који му у дом непрестано пристижу, а никада из њега не одлазе. Дружење с њима важније му је од свега на овоме свету, па чак и од хране:

„Пре него примим пензију, ја већ унапред одредим које ћу књиге да купим. После има да једем паприку и парадајз, месо нема да купим, ал за књигу мора да има. Због књига користим  углавном поврће. На парадајз, сир и паприку могу целу годину да живим, од јела ми је куван пасуљ зими сасвим довољан. Понекад скувам и купус. Мени књига много значи, она је моја животна учитељица, она ме одржава, она ме оплемењује.. Књиге су свугде око мене, међу књигама спавам и лепо сањам.“

Чика Пера је рођен давне 1942. године у Пироту. Сећа се да су га још у најранијем детињству књиге неодољиво привлачиле за разлику од играчака, према којима је био сасвим равнодушан. Каже да се никада није нешто нарочито дружио са другом децом. Његова најдража игра била је та да се у самоћи посвети књижицама, да их чита и непрестано сређује  и преређује. Своје прве књиге и дан-данас добро памти. Биле су то Гримове бајке и Елин Пелин Баснописац.

„Мој отац је радио у својој столарској радњи све до 1938. када је отворио кафану коју су му 1948. национализовали те се онда опет вратио столарском занату. Књига му није била превише занимљива за разлику од "Политике" коју је, баш као и мој стриц, сваки дан редовно и пажљиво читао. Умро је у својој 48. години живота, па је моја мајка, иначе домаћица, морала да се запосли у обућарској радњи да би нас издржавала. Она је много волела да чита, нарочито романе. Од ње сам и највише књига добијао, док су ми отац и деда куповали књижице само за неке важније прилике, за крај школске године, за рођендан или славу. Моја мајка је остала рано сироче па је мој деда, а њен теча, њу очувао као своју. Звао се Радиша Манчић и имао је књижару испред Среза, баш тамо где су данас Прогресове канцеларије. Памтим и Просветину књижару Мије Ђорђевића, као и Петра Панчића на углу главне и Предрага Бошковића Павла која је постојала до 1948. када је и национализована. Сећам се и књижаре која је била на месту данашње месаре „Еко Басаре“, постојала је једна у Тијабари поред аутобуске,  затим Бигзова на везном, па један покушај краткога даха поред позоришта... За мене је права књижара она која држи само књиге а не и свеске и школски прибор, то за мене нису књижаре већ папирнице. Једина таква од свих  које сам набројао била је Бигзова, а ево данас у Пироту постоје чак две праве књижаре: "Знамење" и "Пипрес".

Управо у књижари Знамење сам и упознао чика Перу. По његовим доласцима  знали смо да је стигла пензија, баш као што су то сазнавале и оближње пекаре по редовима пензионера који су се у њих стицали да се бар једном у месец дана „заблаже“. Они су се сладили питама и буреком, а чика Пера - добром православном књигом . Питам га одакле његово интересовање за Свето Православље?

„Од моје бабе по оцу. Била је баштованка, неписмена жена. Звала се Даринка Ђорђевић и два пута је остајала удовица. Отхранила је четири детета. Све постове је постила и ишла редовно у цркву, али своју побожност никада није речима испољавала. Ова кућа у којој ја живим је баш њена, наследила је од другог мужа. Била је неписмена, али веома добра и паметна жена. Није умела оловком два и два да реши, али је у глави непогрешиво рачунала, нико није могао да је превари. Када је продавала кромпир, у кило је тачно процењивала. Она ме још као дете водила са собом у Пазарску цркву, нарочито пред Ускрс. Кренемо у четвртак увече и будемо у храму до десет сати, па онда опет „провирање“ на Распети Петак, па на Велику суботу у два по поноћи бденије и обилазак храма и на крају, у рано недељно јутро, одлазимо на Васкрсење а после подне опет на "Ускрс за невесте". Тада, као дете, много сам волео црквени пој, мирис тамјана и свећа. За разлику од одраслих, ми смо пред причешће само три дана строго постили на води, а тек после причешћа су пасуљ или чорбу запрживали, од којих је најслађа била клин-чорба... И дан-данас волим цркву и одлазим кад могу, али, искрено, у попове немам много поверења. Не може неко да ми држи предавања а да се другачије понаша. Прави учитељ и прави пастир био је патријарх Павле, њему данас нико не може да приђе, ни један владика, ни један свештеник.“

Чика Перу романи никада нису интересовали већ аргументоване, како он каже, истините књиге. Његова највећа љубав је историја и то пре свега средњевековна. Занима га и стара руска историја, као и збивања непосредно пре Другог светског рата. У његовој богатој библиотеци је много издања Византолошког института, археолошке Старинаре Српске академије, историјских часописа. Признаје да воли и етнологију и биологију.

„Тренутна преокупација су ми села и лексикони. Изучавам и Житија Светих и православна чудеса, нарочито она са тачно наведеним датумима и именима. Пратим и поједине часописе, најредовније "Историју", "Православље“, "Светигору" и "Српске Двери".. Као најдражу књигу издвојио бих Шематизме с краја 19. века које сам купио у једној београдској антикварници. У њима је попис свих службеника које је плаћала држава, војни команданти, попови по парохијама, учитељи, оштинске деловође. Волим да истражујем порекла и родослове, нарочито познатих породица...“

Историја је наука коју незналице морају да понављају, али не у школском разреду, већ у реалном животу. Као доброг познаваоца историјских догађаја замолио сам мог саговорника да кроз њих сагледа и савремене прилике и неприлике, нарочито Србију на европском путу.

„Свако има право да мисли шта хоће али нема право да мени намеће своје мисли. Имам скоро седамдесет година, не желим да мењам своје ставове јер сматрам да сам у праву. Од европске "ујне", како их ја зовем - нема ништа. Улазак у Европу ће Србију скупо да кошта, ту нас ништа добро не чека. Треба да се држимо оног ко највише купује нашу робу, а то је Русија. На телевизији причају да је данас много боље него ли деведесетих. Ја мислим да није. Па чак и за време бомбардовања је моја фирма радила а  ја сам као пензионер ишао да им помажем. Радили су, а сада не ради нико. Како да нам је данас боље при толикој стопи незапослености? Ако нас Европа заиста воли нека купује наше производе, нека јача нашу привреду, наш извоз, а не да нам увози наркоманију и геј-параду. О томе треба бринути а не о геј-паради... Води се рачуна о периферним стварима и не знам докле ће све то да стигне. Мени је још мало остало, брине ме овај млади незапослени свет. Желим младима да раде, мора да се ради, нема хлеба без мотике! Не треба се либити ни једног посла, сваки је златан, само да је поштен. Важна је и побожност, она неутралише лоше утицаје Запада.“

На сва моја нова запиткивања, чика Пера даје све краће одговоре. То је знак да је све важно и „истинито“ речено и да је време да га оставим у његовом књигољубивом свету. Молим га да каже jош само коју реч о Пироту, о овом садашњем и оном из његовог детињства и његове младости.

„Када сам ја био дете било је више дружења, постојале су седењке, жене су свако вече излазиле на прело, сада више тога нема, народ се повукао, седи у затворени простор. Нема корзоа. Прво корзо које памтим било је од Гимназије до семафора, па је касније прешао у Драгошеву, до солитера. Сада се људи јако мало шетају, све се по кафићима и кафанама завукло. Чак и кад је систем бранио славе ми смо славили, нико није могао сељане да одврати од Ђурђевдана, нити виноградаре од светог Трифуна и Зарезоје... Тада је било послужење само колач и по једна ракија или винце. људи су се више поштовали, посећивали, а сада су се славе претвориле у ручак и пиће. Људи су се отуђили и постали завидни. Нема дружења, нема ничега. Пирот је изгубио душу.”

Ж. П.

Извор: Нови Момчиловац број 2, 16. децембар 2013.

Прослава Нове године

Питање:

Оче Серафиме, с обзиром да се ближи крај године и у току је Божићни пост, у многим фирмама и школама се организују разне прославе, међу којим и дочек Нове године. Да ли православни хришћанин треба да избегава те догађаје или ипак треба на њих да оде, не нарушавајући притом правило поста? Такође, занима ме како родитељи да поступе када њихова деца, која су у остетљивим годинама, у пубертету, траже да буду присутна на таквим дешавањима.

Милан Нешић из Пирота

 
Одговор:

"Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...". У свету постоје разна чуда и разни феномени, али је најнеразумнији и најболнији дочек Нове године. Шта је то Нова година? Одакле долази? Хоће ли она без нас и нашег дочека доћи, или ће нас можда мимоићи, ако је неприлично дочекамо? Како је дочекати? Шта јој рећи? Да ли она разуме колико је са нестрпљењем чекамо и колико јој се радујемо? А она сваке године све тежа и болнија, а ми све упорнији у раскошним и лудим дочецима. Ова и многе друге појаве сличног карактера карактеришу наше време укидањем празника Божјих и њихова замена људским празницима, паганског или грађанског карактера. Појава која показује отуђеност, саможивост и духовно сиромаштво данашњег човека. Престанком празновања празника Божјих на земљи, човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни човек потрошачког друштва. Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њиме изражава смисао и циљ свога живота. Оно што празнујеш - то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или празници таме: Васкрсење или смрт.
Почео је Божићни пост и ми се припремамо да, свим својим срцем и свим својим умом, и свом својом душом и телом дочекамо Онога који влада животом и смрћу, Онога који господари душама и телима, Онога који је створио време и простор, Онога у чијој је руци дисање наше. Припрема за дочек се састоји у посту, у молитви, у покајању, у суздржању од зла и чињењу добра. И на Божићној литургији дочекујемо Сина Божијег у телу и Причешћем Га примамо и песмом прослављамо: “Ми чекамо Христа а не боље време! И Он журно иде нама у сретење, О, блаженог оног нашег састанка, у вечној радости, срећи без престанка. Ми чекамо Христа а не боље време!”
У сваком случају слављење Нове године је нарушавање поста и молитве и Воље Божије. Ако идемо на дочек Нове године и тамо се придржавамо поста у храни, ми ипак, уз прегласну и неадекватну музику и присутну мрсну храну, нарушавамо молитву и духовни мир. Ми тако и саучествујемо у лажном слављу и не дајемо другима пример побожности о одважности хришћанског лика. Зато сматрам да својим игнорисањем дочека треба да дамо свима до знања да ми једино чекамо Христа. Што се деце тиче, ту треба бити опрезан да се не саблазне, треба им на један приступачан начин објаснити о чему се ради. Ако и спомињемо долазак Нове године, да то буде у смислу благодарности Богу што нас је сачувао у минулој години и што нас уводи у идућу са молитвом за здравље и спасење своје породице, ближњих, целога народа и свих људи на свету. У том смислу може се тога дана организовати деци молитвено дружење као припрема за дочек Богомладенца Христа. Тада она могу заједно да праве божићне честитке и украсе, да певају побожне песме и кроз низ других дечијих игара осмисле и испуне то време које други проводе у безумној прослави Нове године.

Протосинђел Серафим Живковић из Дивљанског манастира