Грана Перовић: ПРВА ЦЕЛИВКА

Јутре је Трновица, цело село че нап'лне госје из сва околна села и из град. Че буду свирачи, оро, шетња, а мојто момче отиде у град. Два д'на га нема. Ја нити једем, нити спим, само на њега мислим. Ако не дојде, нема да излазим, а због њега сам нову аљину сашила, севте да ју облечем.

Окнуше га некакву работу да уработи при бабу си у град, ја знам да неје за тој. Башта му чим чује да сам стигла у село, ока га да ни раздвоји. Мене ме не воли, дека су се сас башту ми некада одавно нешто здрчкали.

Чувам краве у Кулу, седим покре рекуту и гледам на другуту страну, у врвинуту, у камењети и врбуту. По врвинуту свако јутро доодим сас момчето на рекуту да се мијемо, после седнемо на камењети. Седимо и гледамо у рекуту како тече бистра и како удара у камањети, праји клобуци и растура ји, а највише гледамо јед'н у другога. Док се гледамо срцетијата ни једнако ударају, једнако се сас очи милујемо. Гледамо се све док се не посрамимо, т'г отидемо на врбуту што ју је водата искубла и коруту вој олупила, седимо на њу, па си урезујемо срцетија, имена и датуми.

Гледам оно ми на срце туга, груди ми се стисле, а у мешину се напрајила некаква гручка, па се стврдила, као да сам камик г'лтнула. Ич, ништа од њу не могу да изедем! Гледам у врвинуту да ли че се појави, и гледам у коленета што ји оцутра смлати кад покара кравете. Болу ме, ја дувам у њи и ладим ји, она ме пак болу.
Поче да заоди с'лнце, требе кравете да карам дом, и тиће чу глас зади мен: „Еве ме, ја дојдо! Каже ми, баба Мика, што овде седиш, а девојчето те у село чека? И те ме, стиго“.

Леле колко сам се зарадовала! Све се у мен разигра! Срцето че излети из грудити, а гручката нестаде! Нема ју, отопи се! Л'кну ми!

Седе покре мен, и кад виде колената поче ји пол'к мазни и лади. А мене како ме пипне, тека ми трнци прооде од нође до главу! Убаво ми, па че се истопим од срећу!
Увечер кад појдомо у шетњу, он ме увати за руку, први пут од како смо заједно. И тека се целу вечер шетамо. Држимо се за руће, оне се стисле, ознојиле. Знојевите се помешале, па се залепиле. Меџу нас док шетамо, некаква силина! Као огањ да ни греје! А од њу ми жмарци шетају по целу снагу. Срцето п'лно, че се распукне!

Кад се шетња растури, ми се појдомо, а рућете не пуштамо, све ји појако стискамо, прсти че ни попуцају! И теко стигомо до мојту порту. Станумо и постојамо, он ме пригрну и целива два пути у образ! Обрну се и отиде. Ја малакса и закова се за портуту. Крв ми удари у главу и у образи, па че изгору! Малко се смири, и улезо у кућуту, у т'мницу. Баба и деда заспали. Упали светло у мојту собу, одма стану преди огледалото да видим целивћете. Образи ми се уцрвели, крв че пукне из њи. Гледа се, гледа, па се собу и лего.

Лежим, не могу ни очи да затворим, камоли да спим! С руку се држим за образат, као да је целвиката залепена па ју чувам да се не одлепи и нестане у црђете. Лежим и знам да и мојто момче, мојта прва љубав, са седи на ћошку и не може да спи. И знам да и његовото срце са поје као и мојто, и знам да смо овуја вечер заједно полетели, и да смо сас руће небо доватили.

Лежим и осечам колко је нашата љубав јака и голема! Колко ми је срце раширила и могу њега цел свет да турим!

Убаво ми, убаво! Па ми дошло да излезнем на двор, да се укачим на некоју голему висину, па да сас сву снагу, на с'в глас окнем: „Срећна сам! Срећна сам!“, да сви разбудим, да се цело село затресе, да чују за моју срећу и за моју љубав!.

Тека је било! Б'ш тека! А да неје било тека, срцето би ми сигурно остало малечко и закржљало. Не би ни да воли, ни да пати знало. Тој ми од мојту прву љубав остало.