Мојти беоше у село на одмор, и кад си појдоше, поведеоше и мен.
У септембар поодим у први разред, па да ми накупују све кво требе за школу и облачење. Нече моја Славица да дозволи по село да се проноси глас како мачава не води рачун за пасторче па му ништа неје обезбедила.
И тека направише. Купише ми чанту, таблицу сас сунђер за брисање, крижуље, рачунаљћу, оловће, гумице, буквар, свесће у коцће и у мале линије. За облачење купише платно за сукњичетија сас прслуци и без прслуци, сас прерамице и без прерамице, кошуљће, аљинчетија. Капуче од кадиве за зиму, двоје панталоне пумпарице, ципеле гојзерице што убаво греју нође али су лоше за заврзување, тешће су и много тропају кад се оди у њи
.
Нап'лнимо куферат, и башта ми ме врну у село.
Све убаво наредимо у орманче. И са само чекам да дојде први септембар, да избије школското звонче и да појдем у школу. Док чекам, стално преврчам по пременуту и гледам кво че облечем за први д'н. Које аљинче, које ципелће, које чарапће.
Чантуту смо закачили на клин, покрили смо ју сас бабину шарену шамију да се не прашњави. На јед'н крај на клупуту поди пенџерат су ми одвојили место за књиђе и учење. Деда Љуба на Цонћињи ми напрајил столичку сас наслон за уз клупуту. Радујем се што че будем ђак, ама се и плашим. По село казују како учитељи у школу бију ђаци сас прут, сецају за уши, скубу за косу и турају у ћоше. Мислим да л'жу, воле човеци тека да плаше деца. Плаше ни сас доктори, сас вештице, сас вампири, па са и сас школу.
Дојде време да поодимо. Увечер ме баба окупа сас меришљав сапун што мерише на трндавил. Оми ми косу и исплакни сас воду и оц'т да ми не лети и да може да се исплету убави стегнути перчиње.
Чини ми се да туја ноч нес'м ни спала. Чим се диго, премени се у аљинче сас волани што се заврзује назад с коланче. Црвено сас бела колцетића. Врза си црвене машне на двата перчина, обу беле шоњће и црвене ципелће, лаковане, л'скаве, па скрцају кад одим.
Из моју малу немаше ниједно дете за први разред, па мора сама да појдем.
Кад стиго на сокак, изби звончето. Деца пристизају из сваку малу, од мос до школу се згустило, умрдало се као бробињало. Оди ђаци и човеци што су пошли на њиве сас кола и без кола зацрнел се путат, дигла се прашина.
Школското двориште се нап'лни, големо двориштето, ама и ђаци много. Постарити слободни, рашетују се, на пумпуту пумпају воду, пију, прскају се, мију се оп'нци оди прашину. Ја постоја, па кад видо голњомалће што ји познавам, пријдо при њи, по мен појдоше и друђи прваци, и сви се сабрамо на једно место. Збуњени, чисти, премењени. Девојчетија у нова сукњетија, блусће, џемпери, јелечетија. Некоје у ципелће, некоје у оп'нци, сас косе сплетене у перчиње. Мушкарчетија острижена на голо сас машинице , на басамаци сас ножици, некој у селсће, некој у градсће панталонће. Већина у оп'нци, понекој у ципелће. Сви смо се узвретли, стисли се и ћутимо.
Пројде малко време и служитељат чича Ђока зазвони преди вратата од школуту. До њега стојеоше учитељћа и учитељ, млади, убави, убаво облечени и насмејани. Сви станумо преди њи. Учитељат ни поздрави и рече ни да станемо у ред јед'н по јед'н, по разреди од први до четврти. Кад се наредимо, он ни поведе у учионицу први и трећи разред, а учитељћата други и четврти сас њу у другу учионицу. Минумо кроз голем ходник патосиран и намазан сас некакво црно, л'скаво. Учионицата исто беше голема сас много големи пенџери у сиво офарбани, а до њи наредене клупе. На дувар табла, нади њу слика друга Тита, у ћоше рачунаљћа голема.
Поделимо се, први разред на једну страну, трећи на другу. И наседамо по четри ђака у клупу. Учитељат стану преди нас и рече дека се зове Христифор Живковић- Цикан, и дека че ни он учи.
Прозва ни све по име и презиме и после ни размести кој с кога че седи. Рече да смо од д'н'с постали ђаци и да требе да се убаво понашамо, у школу да доодимо чисти сас изрезани нокти, сас чисте косе, уши и шије, да носимо марамче за нос, и лонче за воду и млеко што че ни давају за ужину. Че имамо хигијеничара који че све тој да контролише. Одреди који че буду редари, они че записују кој је немиран, кој налати на бијење, и че води ред да учионица и табла буду чисти. Кад појдемо из школу да идемо у ред два по два све до мос, и да се по пут не ритамо, саплитамо, да не дизамо прашину, и кад неког сретнемо да се јављамо сас „добар дан“ на пладне, ујутру сас „добро јутро“. Кад ни тој све каза пушти ни да си идемо. Ми си појдомо два по два и мирно дојдомо до мос. После се пак мирно растуримо свако на своју страну. Тека беше некоје време.
А ка се ослободимо, до мос дојдемо заједно, ама уз галаму и окање, кад стигнемо на мос начичкамо се на оградуту, гледамо у рекуту, и почиње мување, гурање, ритање. И јед'н д'н у туја гужву некој ми намерно ритну чантуту. Ја се укопа у место и не мого се саберем од јад. Мука ми стану. Ништа не каза! Не мого ни да завикам, али кад стиго дом, руцну колко могу јако. „Што су ми ритнули чантуту кад никог нис'м дирала?“ . Баба ме смири, рече: „Синко, оно ниједно дете нема чанту, сви носе торбе оди цргу и сигурно им је твојта торба засметала, па су за тој тека напрајили.“ И исту вечер, узе парче за јаст'к што га башта ми негде беше купил, и напраји ми торбу. Остаји чантуту, закачимо је на клинат, и кад појдо у школу жално погледа у њу. Цело лето сам вој се радовала.
Кад се појави сас торбуту, свити ме одгледаше, и на врчање кад се напраји гужва на мосат, пак ме некој ритну у торбуту, и строши се таблицата. Излезо из гужвуту сас викање. Кад стиго дом, баба ме виде и рече: „Де, не викај, умири се! Јутре узимај чанту и сас чанту има да идеш у школу. Са се смири и не сећиравај се.“
Јутред'н појдо сас чанту, некако сам се ослободила и лакнуло ми. И кад се врчамо, на мос стоји баба, заустави ни и окну: „Деца, немој да се деси још једанпут да некој на моје девојче рита чанту или торбу. Тува че ви дочекам, и ваште торбе че поврљам у рекуту. Нема да идем да се жалим на баштеве и на мајће. А они нека дојду при мен да ме питају што сам тека напрајила.“
Истина! Никој ме после неје дирал, али ме несу ни сакали у њињо друштво. Само по некоје девојче. Почеше ме приокују девојчетија из трећи и четврти разред. Па ми се радују, чешљају ме, врзују ми косу, и ја поче да се дружим сас њи.
Некако за школу поче да губим вољу. Редари несу били праведни, записују мирни, не записују немирни. Хигијеничар кад преглеџује уши сеца ни и савива ни шије, притиска на клупу, записује. Једанпут док ни тека гледаше улезе учитељ и рече: „Дај да ја погледам твоје уши“. И кад га погледа, млатну га по ушити и залепи му шамар, па рече: „Какав си ти хигијеничар кад у твојим ушима може кукуруз да се засади?!“. Мене ми беше мило.
Поче да изостањујем из школу. Деда једва дочека! Казује ми како школа за женско неје ни важна. За жену је најважно да знаје да се потпише и да знаје да рачуна. Потпис је важан кад се отиде у општину на глашање и кад требе да се нешто потпише, а рачун за пијац и дућан.
Поче ме учи како да се потписујем. Кад научи да си напишем име и презиме, он ме тупну по грбину и рече: „Одлично!“ . Учи ме бројеви и рачун, и препитује: „Ако у гњездало имамо пет јајца и кокошће снесу још три, колко че јајца има?“. Ја израчунам, он ме пак тупне по грбину и каже: „Одлично!“. Осечам да неје б'ш добро што не идем редовно у школу и да деда неје у праву, али кад тека каже.
Кад ме увати стра, ја узмем чанту и идем некоје време, па пак престанем и стално тека. Учитељат поче да ме опомиње и казује како је школа важна и обавезна и да требе да учим, да будем добар ђак, да не дозволим да друђи буду бољи оди мен.
Поче аброве да прача на деду да дојде у школу, он не отиде.
У тој време се породи и моја тетка Зорка. Роди се девојченце и ја уместо у школу отидем при њи.
Деда ме научи да напишем још некоја имена, препитује ме рачун и само ме вали како сам одлична. Много убаво рачунам, нема никој да ме претупа у рачунање на пијац и у дућан.
По тетку се породи и бабина најмлада сестра, са имам две бебетија, час идем при једно, час при друго, у школу све по ретко.
Бабина сетра рече да крстим бебето и ја му изабра име Јасмина по учитељевуту черку. Она је много убава и името ми се много свиђаше. И тека га крстимо.
Дојде зима, ја реши че идем у школу. Осечам да је деда нешто смислил па ме не прача у школу, и да сам много изгубила што и до сад нес'м ишла.
Облеко се убаво да ми неје зима, обу панталоне, гојзерицете, тури капу, шал. Баба кад ме виде уока се: „Леле, како че тека у панталоне идеш у школу! Ниједно девојче не носи панталоне! Ти че будеш мушкоз и гачасто пиле!“. Тура ми чарапе преко панталоне, ја не давам, она гура. Али се избори с њу. Отидо у школу и никој ми се не смеја на панталоне, ама, са ципелете постадоше проблем. Кад одим по ходникат и учионицуту оне тропају и деца почеше да ме подирају да сам официр. Колко да идем пол'к оне пак тропају. И ја ји омрзо. Нече ни на вузуљћу да се вузају, имају големе шаре па и вузаљћуту раскопају. Нес'м ни за там, раскарују ме.
Врљи ципеле и накара деду да ми купи гумени оп'нци. Купи ми он за два броја поголеми, нога ми шета у њи и у в'лњене чарапе. Натура ми он улошће оди дебело платно и ја се углави у њи. Изгура зиму некако с њи.
У пролет не мого да ји носим, и узо нож и сцепи ји. Он сака да ји дава на лепење. „Јок, нечу! Напраји ми свињсћи, али да ми буду там'н!“- каза ја на деду. И напраји уз бабино помагање убави свињсћи о'пнци. Обу в'лњене шоне, они ми убави и л'ко ми на нође, од милину да трчим.
У школу пак прореди да идем. На полугодиште никој не иде на родитељсћи. Оцене несмо ни узели.
Башта ми туја годину је бил по терен, у село неје ни доодил. Ја си носим свињсћи оп'нци и уз њи кадивена аљинћетија и капутчетија.
И једнуш на свадбу кад беше оро, у тија оп'нци видел ме татин пријатељ, одма пренел на Славицу, и за два-три д'на стиже чича Живојин на Луџини сас ципеле. Славица се много потресла што носим свињсћи оп'нци, и одма купила нове ципеле. Са имам двоје. И поручила ми да не обувам више оп'нци и да идем у школу сас ципеле.
Намали да идем при бебетијата, стури оп'нци и поче да идем у школу.
Учитељат ме ништа не питује, види да ништа не разбирам, и прати ме при његову черку Јасмину да се играмо. И тека се приближи крај на школску годину. Почеше да се спремају приредбе, родитељи се спремају за свечан руч'к у школу, доносе астаље и клупе, турају ји у двориштето, да све буде спремно
.
На тија д'н дојде и башта ми. Сви се убаво пременимо и појдомо. Баба се уврзала у цедило, заметнула кобилку сас једење, деда носи крошњу и све се нешто отеза. Кад стигомо остајимо све на астал. Поче приредба.
Беше рецитовање, играње, појање. Ја нес'м учествовала само с'м стојала на бинуту. Кад се приредба заврши, стану учитељћа Цица и прочита на њоњи ђаци успех. По њу мојти учитељ Цикан прочита који су одлични, који врлодобри, који добри и који понављају. Када чу мојто име меџу понављачити тео да паднем оди бинуту. Завали се, колко се изненади! Нес'м могла ни да сањујем да че се тој деси! Ништа нес'м знала, али нес'м ни мислела да може тека буде! Увати ме срам и туга, и отидо при мојти уз асталат. Башта ми пож'лтел и занемел, деда трепче ситно и заврта си рукав на кошуљу, баба тура једење на астал, и сви ћутимо.
Поче музика, дојдоше учитељети и окнуше башту ми да појде сас њи. Мене ме уватил срам, па би само негде да побегнем из туја гужву. Кад се башта ми врну беше се променил. Насмеја се и потражи од бабу да сипе рећију и да почнемо сас руч'к. Подиже чашу па рече: „Да смо живи и здрави! Кво је било да се не понови! За тој сам и ја крив, нес'м доодил, нес'м се распитувал за учење на девојчето. Све че си дојде на место. Са сви памет у главу, па од јесен редовно учење и редовно идење у школу. И ја че доодим почесто да помогнем кво требе.“
Јутред'н си он отиде, а баба доведе чичу да ме остриже. Казује ми како че ми кад ме острижу израсте убава густа и јака коса. Док ја да се одбраним и снајдем, расплете ме она, чича довати машиницу, и косата паде на зем. Развика се кад се погледа у огледало сас голу главу. Нема више коса, нема перчиње, нема машне!
Цел д'н не излази у двор од муку. Ем сам понављала, ем ме ошишали! Црко оди муку, и оди јад. Баба ми само казује како че ми коса порасте и како че будем срећна кад се згусти и разубавеје.
Туговање ми не прооди, али работе се мора работе, из кућу се мора излази. Квачку и пилишта морам да пазим, јагањци да раним, воду да доносим. За воду ми најтешко, треба да минем кроз село сас острижену главу. На тују муку ми се наврза и једна Милованка из Горњу малу. Кад год појдем или се врчам од чешму она се однекуде створи и чим ме види оставља стовне, стиска песнице, удара једну од другу, и почне сас подирање:
“ По-на- вља-чка та-чка,
Ма-на-сти-рска ма-чкаааа,
Ука-чи се на ди-рек,
да по-навља до ве-к!“
Па кад тој заврши почне појако да т'лца песнице и ока:
„Оши-ша-нооо ја-реее
За стооо па-рееее
Остри-женооо пра-сееее
По гра-ди-нууу па-сееее“.
Умрем од муку. И све док стигнем до дом јечи ми у уши од њоњ глас. Жалим се на бабу, она ми казује: „ Мани га, че те подира, па че ућути. И не сећирај се и она је понављала преди некоју годину. А она је и Коњарица, тека ју окају. Не сећирај се, ти че си школу завршиш, коса че ти порасте, а она че остане Коњарица за цел живот!“.
Ништа ми тој неје помогло што ми баба каза. Него на срећу, откачи се она од мен, ману ме подира. Не сечам се да ли сам ју некад више и видела, али за цел живот сам тој лето запамтила.
Малко се поче смирујем како видо да ми косата расте, и зареко се у себе како од јесен има сваћи д'н да идем у школу, има да учим редовно, има да будем одлична, има да добијем књигу. Никад више нема да будем понављачка. И тачка.
Тека и би.
Нема коментара:
Постави коментар