среда, 01. август 2018.

Зграда Пиротске задруге - гробница старе чаршије

Данас је у њој Национална служба за запошљавање, некада је служила као зграда Пиротске задруге, најстарије новчане установе у граду. Ако су комунисти негирали или крајње безобразно присвајали све добре тековине из краљевине Југославије то не значи да у старој држави није било и рђавих појава. Мито и корупција су били њена свакодневница нарочито тридесетих година прошлог века. Баш као и нечовечан однос ка раднику, прековремени рад, ниске или неисплаћене наднице због чега су радници „Тигра“ љуто штрајковали, убоги рудари из „Јерме“ путовали на протесте у Београд а пиротске ткаље своје тугованке о немаштини уплитале у нити обезвређеног ћилима: „Ка је ћилимарска имала срећу? На њу си је дадено мукуту да влачи од крстилницу до Метиљавицу (гробље, прим. прир). Банката пропаде. Све покркаше онија вратоње и трбоње. Све. И миразје...“

Акција П. задруге
Управо је ова Пиротске задруге, у народу позната као Џаџићева банка, постала највећи гробар старе пиротске чаршије. Задругу су основали часни и поштени пиротски трговци и привредници још далеке 1888. године и дуго је била једна од најугледнијих новчаних установа у региону. Свој крах је доживела 1932. захваљујући новој генерацији имућних људи, бахатој и расипној, без савести и поштења својих племенитих претходника. Руководиоци ове установе су организовано спровели велику пљачку штедиша одобравајући себи огромне кредите, остављајући у празној каси менице без покрића. Када је пукла брука и када се све дознало, одговорнима је суђено у Окружном суду у Пироту, уз присуство оштећених улагача које је заступао др Драгољуб Јовановић својим ватреним говорима и правдољубљем:

„Долазим у име пиротске сиротиње, ненадмашиве у радиности и штедљивости, у име девојака осталих без мираза, у име стараца остављених без средстава за живот, у име наших Американаца, сељака и радника који су крваво зарађену уштеђевину предали на руковање овим људима, који су у црно завили привреду нашег краја. /.../ Свакога дана видите публику. То нису само забринути улагачи који дрхте за своје крваво стечене уштеђевине, то је народ са села и брегова који долази да чује и да се чуди. Велика чуда, одиста! Богатства пропадају и стварају се преко ноћи, као да смо на њујоршкој берзи, а не на обалама Нишаве, где је и паприка посластица, управо луксуз...“

Оштећени Пироћанци у судници
Процес је окончан 1937. године. Окривљени су осуђени на робију и новчане казне а штедише на делић улога и тричаве обвезнице које нису могли нигде да уновче. Стари Пирот се више никада није опоравио од последица ове недаће. Уследила је продаја имовине, зграда, пропаст многих занатлија, трговаца, грађана, осиротелих до просјачења...

А онда је дошао рат. Потом и комунисти који су у новом систему унапредили права радника али унизили самог човека, лишивиши га његових интелектуалних и духовних слобода. Данас државом владају њихови потомци који, са талентом мушице, успевају да обједине сву балегу и безакоња из оба ова државна уређења. У тој трагичној синтези једнако су обесправљени и радници и предузетници, и грађани и сељаци, деца и старци, верници и атеисти... Тако ће бити све док Србијом коначно не овладају пчеле. Вредне и способне да из своје историје црпе и усвајају само оно што је медоносно, јеванђелски вечно, што једнако човека испуњава и државу изграђује.

Пише: Жељко Перовић

Нема коментара:

Постави коментар