уторак, 24. мај 2016.

Када се срећа осмехнула нашим манастирима

Недавно смо добили једну стару фотографију од мати Ефросиније, игуманије Темачког манастира, велике добротворке и бодритељке нашег билтена и рада[1]. На старом светлопису с почетка 20. века приказано је велико сестринство које је код нас дошло из Бесарабије, тада руске губерније а данас засебне државе Молдавије. Манастир нам није познат као ни тачно време када је слика настала. Повод за фотографисање је крајње необичан - смрт једне од сестара, чије уснуло тело лежи на одру окружено монахињама.


Руске монахиње су у наш крај пристигле из манастира Жабке, тачније из Кишињева. За њихов долазак и добијање визе заузела се лично српска краљица Марија. Убрзо су им се придружиле и друге сестре из манастира Беочина и Хопова који је избеглим монахињама био прва станица у Србији[2]. Са благословом тадашњег владике нишког Доситеја Васића, оне су населиле запуштени манастир Светог Кирика и Јулите у Смиловцима код Цариброда, данашњег Димитровграда. Пишући о овом манастиру за Преглед цркве епархије нишке 1933. године прота Јован царибродски бележи да је ова светиња пре њиховог доласка била јако запуштена:

Манастир Светог Кирика и Јулите данас
„Срећа се беше манастиру осмехнула доласком руских монахиња априла 1925. године које су због притиска што им није била допуштена црквена служба на руско-црквеном језику у Бесарабији, дошле у братску Југославију. Њима 40 на броју под воћством сестре Лидије, а данас игуманије Диодоре, пошто је Свети Архијерејски Синод дао допуст да се настане у Нишкој епархији, додељен је био на житије овај манастир. Тежак је и мучан живот тих монахиња био првих дана, које су без игде ичега напустиле драгу домовину и дошле у име Бога, ради вере и православља да потраже могућност завету своме. Благодарећи високој пажњи Преосвећеног епископа нишког, сада митрополита загребачког г. Доситеја, епархијском духовном суду, намеснику и побожном свету, успело се да омогући живот ових наших жена, првих калуђерица, и Свети Кирик се претворио у женски манастир. Својим аскетичним животом, својом прекрасном службом Богу, својом побожном песмом, наше прве монахиње успеле су да задобију пажњу целог оног краја, па и самог Пирота и околине, који су својим прилозима и поклонима успели да створе живот у овом тешком и страшно напуштеном манастиру, који није имао услова у том времену ни за живот једног човека. Иако су заволеле ову прекрасну дивљину, удаљене од свију и свакога, где су могле у миру да се моле Богу за мајку Русију и њено исцељење и своју сестру Југославију која их је примила свесрдно у окриље своје, из разних других обзира и блискости границе, након пет година напустиле су ово уточиште с плачем и болом оставивши једну од сестара да вечно остане у Светом Кирику.

Конак Темачког манастира
Прва деоба руског сестринства догодила се 1926. године. Тада је део монахиња остао у Смиловском манастиру под управом мати Диодора а део се спустио до Темачког манастира под руководством матушке Михаиле. Након три лета у оба манастира било је око 80 калуђерица. Те 1929. године владика Доситеј је посетио Темску и у њему извршио шест постижења. Био је веома задовољан манастирским поретком о чему је у епархијском летопису остало записано: „За време бављења у манастиру Преосвећени се лично уверио о великом напретку, који је управа показала за ове две године, од како рукује манастирском имовином и то га је јако обрадовало, те је управу похвалио са жељом, да она у истом правцу и даље ради на унапређењу манастира. У манастиру влада потпун ред и рад. Распоред рада је тако удешен, да се сви послови без ларме свршавају на време. Све је дисциплиновано тако, да је просто милина погледати, како поред вас промичу само неме прилике и свака свој посао обавља као у кошници. „Послушаније" овде игра врло важну улогу и чини нам се, да оно нигде није нашло бољу примену, него што је у овом манастиру. Зато ће овај манастир и имати успеха. Владика је том приликом посетио и манастир свети Кирик и Јулите и ту замонашио још четири сестре. Смиловско јато се убрзо још једном разгранало. Део сестринства је отишао пут Шабачке епархије а потом дошао у манастир Јашуња код Лесковца док је игуманија Диодора са осталим сестрама населила древни Дивљански манастир.

О животу мати Диодоре, потоње схимонахиње Марије, већ постоје написане књиге у којима се помињу њена богочежњива лутања по Европи након Бољшевичке револуције као и њено загонетно порекло које многи везују за Романове. Матушка Диодора је била велика подвижница, имала је снажну молитву и дар исцељења. Мати Ангелина из Дивљанског манастира памти када су, као младе монахиње, рушиле њену оронулу испосницу у коју нико није улазио од њеног одласка. Тада су биле запањене јер у одаји није постојао никакав лежај. Она је слушала од старијих да је матушка након литургије брзим кораком журила ка својој испосници док би монахиње трчале за њом ради узимања благослова. Била је јако строга и општила је са сестринством искључиво преко намеснице која је свакога дана долазила код ње по упутства и савете. У њено време у Дивљани је изграђено више објеката, конака и економских зграда, све рукама њених вредних сестара и послушница. Тада је у манастиру основана апотека, амбуланта и болничко одељење у којима је пружана помоћ и околном становништву. На иницијативу матушке у Дивљани је 1932. отворен Дом за сирочиће о којима су бринуле руске монахиње са педагошким образовањем. Мати Диодора је касније са својим сестринством из Дивљане прешла у Богородичин манастир крај Кичева, потом у страгарско Благовештење и коначно, преко Албаније, у манастир Свете Петке у околини Софије где се и упокојила 1978. године. Матушка је у Бугарској веома поштована, недавно је снимљен леп документарни филм о њој.

Манастире у којима је мати Диодира боравила није остављала празне. За време њеног боравка у Дивљани, сестринство се увећало на преко 70 монахиња јер су у међувремену пристизале и многе младе српске искушенице. Оне су, након одласка Рускиња, остале у овим и другим манастирима и постајале знамените игуманије и подвижнице. Потом су и оне примиле нову генерацију младих искушеница, међу којима је и наша садашња молитвеница и покровитељка, мати Ефросинија: „Кад сам из Сићевачког манастира дошла у манастир Темску 1986. ту сам затекла две старе рускиње од преко осамдесет година. Биле су праве Божије душе пуне љубави и молитве - монахиње Евтихија и Рипсимија. Прва се упокојила 1991. а друга одмах за њом следеће године.  Стално су шапутале молитву. Много сам их заволела а и целу Русију због њихове доброте. Нису ме звале по имену него све „душо“ и „душице“. У том руском сестринству биле су и две монахиње ћерке неког доктора који је радио у Војној болници у Москви. Оне су донеле рецепте по којима и данас правимо лекове врло успешне у лечењу разних кожних болести и псоријазе коју медицина не лечи.“

  Завршни радови на иградњи водовода у Темачком манастиру 1971. године
Са лева на десно стоје монахиње: Нина (Српкиња), Рипсимија (Рускиња), 
Ангелина (Српкиња), Тавифа (Рускиња) и Марина (Српкиња)
Мати Ефросинија памти једну занимљиву повест из ратних дана коју је чула од своје послушнице, мати Марине која је знатно пре ње дошла у Темску: „За време Другог светског рата, бугарска војска је малтретирала руске монахиње. Зато је њих шест напустило Темачки манастир и побегло у Јерусалим. Тамо су оне до своје смрти живеле у манастиру Вазнесење на Јелеонској гори. Тај манастир сам касније и ја посетила. Бугарски војници су у току рата стално узимали коње из манастирске штале на коришћење али су их враћали изнемогле и измрцварене. Зато је једном игуманија манастира, матушка Тавифа Рускиња забранила сестрама да војсци дају кобилу. Бугарске војнике је то разљутило,  распитивали су се ко је издао забрану и тражили старешину манастира. Када је мати Тавифа изашла, војници су уперили пушке у њу и хтели да је убију. Међутим, од сигурне смрти спасила је српска монахиња Ангелина која је стала испред Тавифе раширивши руке и рекавши: „ја нисам дала!“. То је било заиста велико дело њене љубави.“ [3]

Темачка игуманија Ефросинија
Тако је мати Ангелина својим великодушним гестом спасила живот руској игуманији и уједно утишала гнев љутих војника. Она је касније постала старешина Темачког манастира а њу је наследила мати Јелена коју је монашио свети владика Николај. Након мати Јелене, на место игуманије долази наша строга и стамена матушка Ефросинија. Ћерка српских богомољаца и духовна унука руских монахиња. Иако већ у позним годинама, још увек успешно управља манастиром, брижно чува свето Православље и тајну мелема из Царске Русије.


Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима


[1] Текст је писан за “Млади Православац“, билтен храма Старе цркве у Пироту, бр. 42/2016.
[2] Манастир Хопово је још 1920. године примио део сестринства из чувеног руског манастира Љесне који је пре револуције бројао преко 800 житеља. Тиме је почела велика обнова женског монаштва у Србији које је сасвим утихнуло за време турског ропства (Као занимљива илустрација томе стоји вест из Гласа епархије нишке с почеткавека о објављеној књизи „Српске калуђерице“ Милојка М. Веселиновића у којој је писац „доказао јаким доказима да је у Срба било калуђерица до пропасти Србије“)
[3] Поп Зоран Тошић из Пирота памти рускињу Тавифу, игуманију Темачког манастира. Каже да је она била рајска душа и да су је сви веома волели. Она му је причала да су руске монахиње побегле из Бесарабије због увођења новог календара (аудио запис, Ж. П. 3.март 2016).

Коришћени извори:

„Схимонахиња Марија Дохторова“, Ризница / манастир Дуга, Земун, 2006.
Кончаревић Ксенија:Утицај руске емиграције на обнову и развој српске монашке 
духовности, Српска теологија у 20. веку – зб. радова књ. 7 (ст. 36-44)  ПБФ, Београд 2010.
Јоцић, В. Живота: Дивљански манастир као здравствени центар, П. зборник 25-26, Пирот 2000.
Казивање мати Ефросиније, забележили Бобан и Сања Ставрић, Темска 2016.
Казивање мати Ангелине, забележио Жељко Перовић, Дивљана 2011. 
Глас, црквено-књижевни лист свештенства епархије нишке, бр. 8, Ниш 1909.
Преглед цркве епархије нишке бр. 7-8, Ниш 1929.
Преглед цркве епархије нишке бр. 5, Ниш 1933.
Фото: (1) и (5) ман. Темска,  (3) и (6) Тањица Перовић, (2) vere.gov.rs, (4) afon-ru.com

понедељак, 23. мај 2016.

Које на шољћу...

Брат и сестра Петар и Даница Манчић
 - Пронћини, на балу под маскама
у предратном Пироту.


Ја мислим, разбрасте вечемка, да је мен ората за тија убав, стар Пирот, и убаво старо време, најблага ората, па ми се од њу уста лепе како да сам зерде кусала или баклаву јела код Лазу Торника, или па код Постола алваџију алву мезетила. Таја ми ората и мезе и главна манџа. Затов се и тумарам да на младити поубаво замерише на това време, на тија катмерл’к, бећарл’к и туја лепотињу.
Е, али, немој по досад’шњу орату да помислите да је Пирот бил чујен само по убаве кавене и убаве певаљће. Јок, бре! Пирот је имал и преставе и тов какве преставе. Које на шољћу, које па изистинсће. Ја че ви са само споменем једну, ако чича Ваца не обичаше да му се спомињу преставе. Оратеше како су му све преставе омрзле одкако се оженил. Од тегај му жена преставља д’њоночно и п’рпче. Е, али оваја престава што ви заорати неје од теја.
- Дете ка бео, оратеше чича Ваца, башта ми реши че ни одведе у “Национал” да гледамо једнога што се беше прeстављал како мађионичар, како мисли чита. Мандрак се окаше, те устра накара Пирочанци. Највише онија код који имаше какво да се прочита. Они и тражише од началника да забрани преставу.
Какво че ни он чита, оратеоше, какво ми мислимо. Ми си и сами знајемо кој на кога кво мисли и без њега. Ако ни и он почне чита, очи че си повадимо колко си јед’н на другог убаво
мислимо.
- Ма, да ли је това истина, бата Соте? - питујеше Провир шустер Сотира Костића, терзију. Истина ли је да има теквија који че ти потреве и какво си јучер ручал, и куде си на муштерију, разђеле, у цену погрешил, и какво си лани на комшику рек’л?
- Има ђи и теквија који знају - оратеше газда Сота, читал сам за њи.
А кад он тека орати, како да му не верујеш. Председник на терзијсћи еснаф, паметан човек, бре.
Ознојише се Пирочанци па се само усртају јед’н у другога, или се па умрџују и ћуту. Пропоштени се народ одједнуш - до нечу. И кој знаје од када заборавенити дугови почеше да в’рчају. Басбађим се са сетили. Почеше си Бога називају и онија који по десет године несу оратили. Муштерија по пет пута преброји паре кад плача, а мајсторат стоји како свеча на чирацити и на калвете над главу да работа буде поштено уработена. Комшиће час-час па испрате једна на другу од месенију:
- Да си уста раскваси - оратеоше.
Свакој си мислеше у себе на онуја страшну рекламу:
”Духовне очи господина Мандрака све виде и све знају.”
- Море, ка му само погледаш сликуту на рекламу, оратеше Алекса Антић, меанџија, а оно ти се ст’вни. У црно облечен, па мутан, како мратињска ноч. А очити му тека свиткају поди маскуту, да ти је одма јасно с кога имаш работу. Тија би и ђавола на лед потковал.
Е, колко је кому на преставу погодено, а колко неје, свакој си сам знаје. Ако ништа друго, оно бар иде ората по град, смеј и шољћа до нечу.
А најубаво беше, оратеоше, кад поче да вади голубје и зајеци из шарене кутиће и да на убаве госпођице поклања цвеће из свилене мараме, и, уз това, свакоју целива уруку. Свете госпојице се беоше насмејале од уво до уво од радос, ама се господата дрезгаво усмиваоше. Кој би га знал ешто?
А за това идење на преставу што ви кажем, Вацу Вакло Јагње одведе башта при Сотира Љубеновића, шустера, да му узне меру за нове ципеле, а он че рече:
- Тате, нека ми ђи чича Сота напраји малко шиљаве, са је тека модерно.
А он бре, Сота, ка окне на њега:
- Как’в шиљ’к бре! Ти че мене, старог мајстора да учиш за моду! Јела бре Мико, а тов му беше чирак из Долњу малу, дали га беоше његовити при Сотира на занајат, узимај му меру да му кал’пјети од уши не обијем!
- Ја се у стра оћута - рече Ваца - тури ногу на панглу, узе ми Мика меру, али ка донесе после баштами готове ципеле, оне како да су за Мику Распиздри прајене. Тројица како мене у њи ногу да туре. Те си ја у старете ципеле отидо на преставу, а баштами му ђи врну да ђи препраји, и спомену му, тамо њему, ма тер шустерску. А и мајћами одма рече:
- Боже, Николо, како дозволи да тека напраје ципелете.
Боље да смо ђи код Змијскуту Главу однели, мож би поубаве биле.
Те’ кому добро, кому лоше, ама Мандрака у Пирот сви упамтише.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"

петак, 20. мај 2016.

Оч сок?

Др Борислава Лилић је својевремено причала да је као професор Гимназије често долазила у Стару цркву у време када је комунистички режим то строго бранио. Она је знала да се њени доласци брижно прате и евидентирају по налогу једног локалног функционера кога је лично познавала. Очекивала је да ће бити позвана на информативни разговор, па је на време почела да спрема своју одбрану. Позив на саслушање је заиста стигао и она се убрзо нашла очи у очи са својим познаником који након краћег увода пређе на ствар:
- Реци ми Борка, јел истина да си ти ишла у цркву?, упита је он набрајајући датуме и сатнице које су прибележиле уходе.
- Истина је - одговори сасвим спокојно професорка.
- Па добро, а јел знаш да као професор то не би смела да радиш и да можеш да останеш без посла због тога?
Без имало оклевања Борка крену у контранапад, упита свог иследника да ли он зна да је његова жена тајно крстила њихову децу, и да ли зна све своје ближе и даље рођаке који кришом славе Крсну Славу, а онда поче, по именце и по празницима, да их набраја.
У канцеларији настаде непријатна тишина. Сасвим затечен, иследник устаде са своје столице, упери значајно прстом у Борку и упита је:
- Оч сок?

Ж. П. / фото: dreamstime

Потковичаста кула

Ову древну грађевину на Сарлаху аутом сте „прелетели“ сигурно стотину пута возећи се до градске болнице, Гњилана или Раснице. Данас је јако тешко уочљива јер се налази испод самог надвожњака који је умеђувремену над њом подигнут. Потковичаста кула је откривена 1989. године приликом изградње саобраћајне петље на уласку у Пирот. Зидови који се гранају из ње део су југозападне капије утврђеног града који је постојао на падинама Сарлаха од II до VI века. Приликом ових радова у близини куле је откивена и велика ранохришћанска базилика чији темељи се делимично виде са пута. Унутар те богомоље постоје остаци мање и новије, средњевековне цркве.

Ж. П. / Фото: Завод за заштиту споменик културе Ниш

Лилћини

За Височане са Старе планине важи правило да су или „големе цепленће“ или јако паметни и бистри људи. О првима се и дан-данас испредају разне шале и анегдоте, док би о другима тек могла да се напише једна озбиљна и обимна књига. Важно поглавље у њој заузела би породица Лилћини из Дојкинаца. Ова угледна „ижа“ изнедрила је више значајних родољуба, учитеља, интелектуалаца и чак три доктора наука пре Другог светског рата. На овој фотографији они су на окупу, поносни, у својим височким народним оделима. Лево седи Јордан П. Илић који је докторирао философију у Берну а касније постао професор на Теолошком факултету у Београду. Један од његових студената био је слабашни Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле, који је од професора са Старе планине добио једну од својих најслабијих оцена, „осмицу“ из педагогике. У средини стоји Петар А. Илић, он је докторирао философију у Бечу и касније постао учитељ. Десно седи Јован А. Илић, доктор теологије са Бернског универзитета и један од најзначајних српских епископа 20. века.

Ж. П. / Фото: Јован В. Илић из Ниша
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Фијакер

Често сам са бабом, средином педесетих година прошлог века, долазила из Станичења у Пирот. Продавале смо на пијаци маст, чварке, сир и обавезно јаја. Пеле смо се у парњачу са високим праговима и уз лупетарање, стењање и облаке дима седале на дрвене клупе а потом, труцкајући се стизале до пиротске станице. Путника је увек било пуно и воз је дуго, пушећи се, чекао док сви не сиђу. На станици су чекале чезе и фијакери. Ја сам увек журила да уђем у фијакер да са њим стигнемо до пијаце. Фијакер је деловао отмено, био је покривен, обложен црвеним плишем и имао је интересантне украсе. Коњи су били лепи, чисти и са кићанкама поред ушију, имали су и прапорке. Фијакериста крут, отмен и са обавезним шеширом. Диван је био осећај возити се фијакером. Коњске потковице одзвањају ударајући у коцку, прапорци звоне, плиш милује по ногана и леђима, као у старим руским филмовима. Цела се предајем уживању, осећам се некако посебно, лепо и градски, желим да путовање дуго траје... Баба седи поред мене и јадикује: „Четри јајца за једно возење. Четри јајца да седнем у фијакер. Могле смо пешћи да идемо, пијацат неје преко свет. Трошимо незарадене паре.“ Жао ми је за четири јаја али ово уживање је јединствено, незаборавно... Стигоше нова времена, отераше чезе и фијакере. А лепи су били. Давали су Пироту посебну чар и обележје града из бајке.


Пише: Грана Перовић
Фото: Фијакери на железничкој станици у Пироту (М. Ј. Игић)

Првенче и истришче

Пироћанче у стилској столици. Усликано је пре Првог светског рата у атељеу пиротског фотографа Јакова Абраванела. У то време храбре Пироћанке су рађале и по десет, дванаест детета. Прво је називано „првенче“, а оно последње и најумиљатије „истришче“.

Ж. П. / фото: Мирослав Александрић/fotomuzej.com

Предање о Милошу Обилићу

Непуна два века након Косовског Боја (1578) у Пироту је боравио немачки путописац и теолог Стефан Герлах. Тада је забележио да у нашој вароши хришћани говоре како је Градић био седиште Милоша Обилића „који је заклао султана Мурата“ на Косову. Занимљива прича и сасвим могућа. Пре косовске погибије Пирот је заиста био српски град под управом кнеза Лазара. Касније је неко време њиме владао и његов син Стефан Лазаревић. За време Турака, дубровачки трговци су још увек помињали Пирот као српско насеље (in Servia, in loco vocato Pirot)... Из ових давних времена остало је јако мало трагова у нашем крају: свега неколико очуваних фресака, пар тужних песама и обичаја, крсна слава и српске гусле које су до пре пола века још увек јецале на Старој планини.


Ж. П. / слика: „Милош Обилић“, Александар Добрић 1861.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

понедељак, 09. мај 2016.

Нова огњишта

Ови шпорети су заменили огњишта. Мој стриц Деско Јараличка их је правио у својој радионици. Радио је са уживањем свиркајући, лупајући, мерећи и украшавајући. Какво је задовољство било унети их у кућу, каква срећа, радост. Одмах су испробавани. У рерну се пекао кромпир, тиква, дуње, цвекла, хлеб, погаче, пите и грејале премрзле ноге. На плотни се крчкао купус, уз пуцкетање белавске габровине, кувао се пасуљ, кукуруз у великим котловима за стоку и грејала цигла за кичму и табане. Увече су се скупљале комшије: жене уз шпорет са кудељама, вретенима, плеле су чарапе и дебеле вунене џемпере, мушкарци су за столом мезили кисели купус и пили врућу ракију, стављали сушенице на жар и прелазили на вино. Причало се, смејало и оговарало уз петролејку која је висила на средини собе и чинила просторију топлијом, интимнијом. Кад би петролеја нестало и лампа почела да трепери било је време да се полази. Свако је узимао фењер и уз гласно растајање одлазио. Гасила се ватра и лампа, скидали опанци и тешке вунене панталоне и сукње а затим ушушкавало у кревет са сламарицом и дебелим вуненим цргама. Сутра је нови дан, шпорет чека и многа задовољства са њим.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Старе српске куће

недеља, 08. мај 2016.

У старо време...

“Бракови су били срећни и брачници су проводили свој век у највећој љубави и узајамном поштовању. Брачно неверство је било врло ретко. Муж је волео своју жену, а она се `безмерно срамувала на свог мужа` и бојала га се. Овде да додамо да жена није била робиња свога можа. Она је била васпитана да чува кућу и да рађа децу. Но, у приликама које се тичу куће, муж је често питао жену за савет и слушао њено мишљење. Муж и жена су волели једно друго и поштовали на један особен начин. У старо време муж и жена су прве године једно с другим живели и општили све у неком стиду и страху. Муж залазећи у године, заузимао је свој положај старијег и почињао је слободније да се понаша према жени. Он ју је звао по имену и постајао интимнији, док је жена остајала вечито млађа и покорнија и никад није свога мужа дочекала седећи”.
______
Текст: Владимир М. Николић, 1912. год.
На слици: лево Петар И. Панчић, пиротски књижар и књиговезац на венчању са Костадинком Јончић, ћерком трговца Мице Јончића. Десно је девер Нацко Манић - Магаре, бакалин. Снимљено 1919. године (извор: "Мале градске приче")

Ката




Порасла Ката, жена голема,
Познавају момчетијата кво је добро,
По њу трчу, до њу се вачају у-оро,
По-убаво не видо,
По-убаво и нема:
У струк девојче ко вилдан,
У лице како жар,
Расцрвило се ко божур, ко пупурка, ко перуника,
Па коса д`лга, црна, па зуби ко маниста,
Па уста ко с парицу прорезана, воду да се из њи напијеш,
И у снагу добро, растовито на мајћину си роду,
Очи да си изгледаш.
Па шалџика, па игроорка, па песнопојћа,
Сас злато се мери, злато че надмери.
Работно, поштено, из добру ижу, не иде на големо,
Не умеје ни да седне, ни да стане, ни да се пожали.
И како јагње, и свакому покорна,
Глас вој се не чује,
Једнуш добра
И најубава.


Кој ли њој је на дел,
Кому ли че се падне,
Кога ли че осрећи?


_______
Песма: Драгољуб Златковић, „Дума“
Илустрација: Урош Предић, „Девојка на студенцу“, детаљ

петак, 06. мај 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (7)

Ђурђевдански уранак у околини Пирота. Некада велика светковина у нашем граду а још већа у околним селима. Свети Ђорђе је био заштитник стада и пашњака, пастира и пиротске младости која му је од ране зоре у пољима и крај реке узносила песмe и убрано цвеће. Овога дана се припремала и јагњећа чорба, такозвана „молитва“ а здравило се речима “Свети Џурџа да помага и да прати здрављенце на нас и на нашу стоку и беричет у поље...“ Тако је било све док овај Светац није протеран из наших здравица и домова. Утихнуло је кандило пред његовом иконом, а потом су почела да гасну и сама огњишта. Села су најпре напустили јагањци, а потом и људи... Ђурђевданска радост се до данас одржала једино у широким срцима наших Цигана. Из Нове мале сваког Ђурђевдана трешти музика са вашарског разгласа док њихова дечурлија плету венчиће, шеткарају се и весело кикоћу крај Рогоз реке. Тамо је Свети Ђорђе одувек био радо дочекиван као најважнији и најдрагоценији гост.