недеља, 08. мај 2016.

Ката




Порасла Ката, жена голема,
Познавају момчетијата кво је добро,
По њу трчу, до њу се вачају у-оро,
По-убаво не видо,
По-убаво и нема:
У струк девојче ко вилдан,
У лице како жар,
Расцрвило се ко божур, ко пупурка, ко перуника,
Па коса д`лга, црна, па зуби ко маниста,
Па уста ко с парицу прорезана, воду да се из њи напијеш,
И у снагу добро, растовито на мајћину си роду,
Очи да си изгледаш.
Па шалџика, па игроорка, па песнопојћа,
Сас злато се мери, злато че надмери.
Работно, поштено, из добру ижу, не иде на големо,
Не умеје ни да седне, ни да стане, ни да се пожали.
И како јагње, и свакому покорна,
Глас вој се не чује,
Једнуш добра
И најубава.


Кој ли њој је на дел,
Кому ли че се падне,
Кога ли че осрећи?


_______
Песма: Драгољуб Златковић, „Дума“
Илустрација: Урош Предић, „Девојка на студенцу“, детаљ

Нема коментара:

Постави коментар