недеља, 15. јул 2018.

Вурњаци

Код нас у село леб се меси јед'н пут недељно, мек једемо само два д'на. И за тој, тија д'н кад је месење окре вурњу т'пчу старци, не мож да дочекају мек леб дека целу недељу гуле тврд на безубе вилице. Деца чекају рубови, и окре децата кучетија она знају дека че сас децата да једу заједно.
На месуљуту је најтешко, голема је работа да се омесе десет и повише вурњака и да се убаво угоде, да никој не најде ману, по готову куде има свекрва, свекар, девери, з'лве.
Моја баба кад меси много се узнемири и стравује да ли че све постигне, да ли че лебат убаво надојде, да ли че буде мек, да ли че буде на шупће, да се убаво опече да не буде глетав. Какво че работи ако буде глетеница, па дојде госјанин, како че га изнесе оди срам? Не може ни ми да га једемо, че мора на стоку да га дава.
Кад меси лебат једн'н д'н сеје брашно, а нође вој натекну оди стојање, подмлаџује квас'ц, вари компири пасира ји и тура у лебат да под'лго задржи влагу и да не тврдеје. Увечер замешује, преко ноч размешује. Диза се, надглеџује тестото да ли је нарасло, да не проћипи од жешко, да не назебне од студено.
Зими је најтешко, кладе огањ, тура жар поди н'чвити, завива тестото сас месаље, и целу ноч не спи. Ујутру деда напали вурњу сас т'нка грабова дрва, шашће и лозинће оди ђижу. Измете и исчисти оди жар и пепел. Баба за тој време намеси големи лебове, натура на д'ску, и од д'скуту пол'к сас дрвену лопату нареди у вурњу, затвори, и чекамо по цел саат да се опече. Тија саат се од'лжи. Чапа и ја се вртимо окре вурњуту, шетамо по двор, седимо на праг и чекамо.
Кад мине времето, ваде се вурњацити, турају на д'ску и н'чви. Големи нарасли вурњаци прескачу оди д'скуту, иде пара оди њи, руменеје се убава т'нка коричка и мерише на тазе, па ми вода тече на уста! Заглеџујем се у рубовити како су мазни и убави. Али пак требе чекање! Не може се налама жежак вурњак, да се не углетави, мора се чека!
Баба не зна да гледа на сат, и кад ју питам колко требе да чекам, она ми увек исто казује: „Требе да чекаш колко је потребно да деда упрегне колата и отиде на Бајир на орање, и да ји испрегне“.
Седнем на праг од ћошку и рачунам: „Саа је деда упрегнул колата ... саа пооди .... саа излази из двор и стиза на пут, иде ... иде пол'к ... и стигал је до мос. Саа је до цркву ... па до школу ... са још да излезне уз једну узбрдњицу ... и још малко право и улази у њивуту ... Са испреза!“
Окам бабу: „Готово је! Деда је испрегал! Ломи рубат!“ Она гледа у вурњацити, и каже: „Неје готово. Са још једну бразду деда ти да пушти, и че буде.“
Не могу више да чекам и легам у кревет. Чапа ме чека пред врата. Кад поче да задремујем од муку, баба улезе и унесе големи руб намазан сас белу сипкаву мас која се топи и слази у рубат. Посолен сас сол и црвен т'лцан пипер.
Излазим пред врата, седам на праг. Чапа ме чека, врти опаш и гура њушку у лебат. Гризем залак, а оно ми благо и убаво. Врљам на Чапу, он га одма г'лтне и чека друђи. Гризем, врљам на њега, и рубат отиде! Баба ми дава друђи и опомиње ме: „Доста си давала на кучето! Ја сам га оцутра наранила, оно може цел д'н да једе! Не мој више да му даваш! Неје свиња да га ранимо!“
Излазим из собу, Чапа ме пак чека, гледа ме покорно, давам му пак по залак. Са му смањујем, он клоца сас зуби, малечак залакат, и одма се намешта за друђи. Седне преди мене, па намешта главу час на једну, па на другу страну, али очи не помера од лебат. Давам му по трошинку да га зал'жем, он збира. Кад се наједо, давам му што ми је остало, и почињемо да се играмо.
Баба завршава работу окре вурњу. Гаси жар да се нешто не запали и граба вурњак од д'ску, завива га у шарену б'шчу, и кришом да ју не види никој излази из двор на горњу порту, и утрчује при комшије. Све се олага и обрча, као да се спрема за краџу, и улази у кућу при комшије, остањује кратко, и па уз пазење излази.
Кад се врне, она се задијала и растресла, седне да од'не, и после работи кво има за работу.
Комшијете су сиромашни, имају две малечка деца. Мужат свако јутро тура матику на рамо и иде на туј једну њиву што ју имају, там седи и лежи да му мине време и да мисли народ како је работил. Жената иде у надницу за шерпу брашно, неколко компира и васуљ. Кад се врне спремује једење, меси леб, пере и сас децата се малко поигра док не заспе. Мужат дооди доцкан, мрк, бесан и јадовит, и често бесат истресе на женуту тека што ју изведе у дворат и удари куде стигне. Она ћути да не разбуди децата, и да не чује комшил'к, да се не шегује и да ју не жале. Ујутру намодрена и сцепена отоди пак у надницу за брашно и компири.
Деда се често подицкује да утрчи при њи, да ју одбрани, али баба му не дава, каже: „Ти не познаваш човекатог, он после има ју ст'пка с нође, има ју згризе сас зуби.“
И мину се време, дојде јед'н д'н комшиката насмејана при нас, и рече како се Тужа запослил у Тигар, и да нема више да иде у надницу, и дека су са сви много срећни.
Престаде баба да носи вурњаци у комшил'к.
Пројде време ... Ја сам заборавила на комшије, за бијење, и за наднице.
Кад баба умре, дојде комшика из моје рано детињство, сас викање и нарицање. Вика и казује како је дошла да се опрости и поседи код њоњу комшићу, маћу, сестру и спаситељицу што вој је деца оди глад спасила! Што је била уз њу кад вој је било најтешко. Голему је срећу имала сас моју бабу. Док је жива нема да заборави њоњи вурњаци!
Једва ју одвојимо од санд'кат, и испратимо дом.
Растужи ме још повише њоњото казување, али ме и некакв понос дигну што је баба толко добра била.
Стану уз санд'кат да ју још малко погледам. Видо њоње незатворене очи како кроз трепће гледа и њоња малко искривена уста као да су се насмејала. И руће сас излетели зглобови, искривени и напуцали прсти. Колко ли су вурњака омесили, па су се толко искривили?! Вурњаци за сваћи д'н, за славе, прославе, празници, за госје, за мртви.. И беше ми много жал и туга.
И тека, испратимо бабу ...по њу деду. И комшику.
Паде вурња. Нестадоше лопате, н'чви. Нема више кој да меси вурњаци, кој да дели, кој да једе. Ништа нема!
Али остало је!
Остало је нешто оди тија вурњаци, оди тија рубови, оди вурњу. Остало је у моје срце некаква милина и радос што ме усрећује и сеча ме на нешто што је некад било.
И волим што је било тека. Б'ш тека, како је било!

Пише: Грана Перовић
Фото: Opanak.net