петак, 26. фебруар 2016.

Кућа Јована Цекића

 Кућа Јована Цекића, једног од оснивача „Тигра“. Шира јавност је о овом отетом здању сазнала нешто више пре десетак година када је у локалном листу „Слобода“ (бр. 2577) освануо апел Цекићевих потомака са захтевом да им се породични дом врати. То саопштење открива и Јованову тужну животну причу али и његову неуништиву радну енергију коју ни комунистичка тортура није могла да саломи:
"Ја сам Гордана Цекић, једна од петоро деце Јована Цекића, а сада једна од 28 наследника (са неколико пунолетних праунука Јована Цекића). /.../ За младе људе Пирота - укратко 1946: године нова луксузна кућа у центру Пирота од 463 м2, са 19 ари плаца је последњи део одузете имовине мом оцу. Остало му је само петоро деце. Уступљена је молбом на две године “комитету” КПЈ, које су се отегле на 13 година. Незаконита национализација извршена је 1959. године, непоштовањем ни једног услова законодавца, и игнорисањем чињенице да у закону не постоји ни један пропис који стамбену зграду претвара у пословну, без обзира ко у њој ради. Стамбена зграда национализована је као пословна зграда. Председник општине г-дин Десимир Петровић 1979. године продаје Цекићеву кућу “комитету” по метру квадратном као стамбену зграду са знатно нижом ценом у приземљу (2 подрума, остава, вешерница итд). Моје примедбе: као стамбена кућа није се могла национализовати, али купити може. Отплаћена је 1981. године.
После распада Савеза комуниста Југославије 1990. године у нашу кућу уселили су се нови станари - одбор СПС-а. Сами себе су прогласили наследницима и до сада 16 година раде у нашој кући, по ком основу, не знам. Позив младим људима СПС-а које сам упознала ушавши први пут после 1946. године у нашу кућу, да би враћањем власницима и пре закона о денационализацији, постали симбол праве демократије у Пироту.
Град Пирот је казнио Јована Цекића што је много стекао: радник од детињства, са 16 година занатлија, са 20 година власник трговинске радње, и доста касније индустријалац. Кажњен је привременим оптужбама и (сталним губитком целе имовине), права гласа, права на рад, губитком достојанства, скоро без права на опстанак. Наградио га је у то време град Ниш, са његових близу 60 година, похвалница “Ваљаонице бакра” – Ниш: “Другу Јовану Цекићу, руководиоцу економије, за Ваше залагање, за ваше организационе способности и унапређење наше економије”.
Савладао је и пољопривреду до савршенства упорним радом и разумом, као и све остало. Отети понос су му вратила деца својим дипломама и великом љубављу што на њих није пренео отпор према режиму са којим морају живети. Тестамент деци није написао, није имао шта да им остави. Његово наслеђе деци је било велико и вредно: пренете радне навике, поштење, љубав према људима и задовољство живота и у беди. Молим помозите, схватили сте да је правда на нашој страни, а ускоро донети закон о денационализацијуи ће то и потврдити."

фото: Google Earth

Зајди, зајди... (са Старе планине)

Баба Јелка из села Рсовци је певала песму „Зајди, зајди“ тако снажно и потресно, као да је кроз њу сама Стара Планина проговарала и јецала над својом изгубљеном младошћу. Уживајте!



недеља, 21. фебруар 2016.

Спасио сам те, спаси ме!

Краљ Милан
(Прича о Пироћанцу осуђеном на смрт у околини Зајечара због учешћа у Тимочкој буни)

Преки суд за округ црноречки, књажевачки и остале побуњене крајеве који је заседао у Зајечару, осудио је на смртну казну Рашу Милошевића, Владимира Зебића и Николу „Муњу“ а остале на казну затвора због подстрекивања и учешћа у Тимочкој буни док су остали пуштени кући као невини. Смртна казна извршена је само над учитељем Зебићем, а Раши и Николи замењена робијом.

О помиловању Николе „Муње“ који је био кондуктер поште и после осуде дуго живео у Пироту и данас се прича. Он је као војник у ратовима 1876-1878. године некако спасао живот краљу Милану. Кад је био осуђен на смрт телеграфски је тражио помиловање од краља. Прича се да је телеграм гласио: „Спасио сам те, спаси ме“. Николу није нада напуштала ни кад је био изведен на Краљевицу ради погубљења. Стално је гледао пут Зајечара хоће ли се појавити коњаник са помиловањем. Међутим, њега није било. Пресуда је била прочитана, разговор и исповест са свештеником завршен, остало је било да се само пресуда изврши. Упитан пред стројем извршилаца казне за последњу жељу, Муња је рекао: „Желео бих да попушим цигару пре стрељања“. што му је дозвољено. Пушио је без много нервозе да би сагоревање трајало што дуже. Надао се да ће за то време стићи помиловање. Кад је цигара догорела, угледао је коњаника како се у највећем галопу приближава Краљевици. Махао је руком да се стрељање не изврши. Тај дан, веле стари Пироћанци, Муња је узео за славу и славио је за живота.

Душан М. Ћирић
Пиротска „Слобода“, 30. 9. 1972.

субота, 13. фебруар 2016.

Паметан прогледа до годину...


Кола Јегурида чучи са балончетом, Зарезоја 1942.
Убаво мерише, убаво! - диса високо нос Кола Јагурида и души жешку пару која удара нанагоре у плафон, па се ко јесења магла истијо врча и пада на капак од шерпу у коју се крчка подварак с пушено месо.
- Охо-хо! облизује си прсти и затвара рерну. И прасенцето се зарешило. Там’н додек запакујеш Љубице све това, и можемо да поодимо. Е, дојде Зарезоја, те и ми мужје да д’немо с душу!
- Ама, Коле, ешто и ми женете не појдемо с вас. Оно, Свети Тривун неје само мушка слава и радос.
- Мани се, бре, Љубице! Па да ни се јутре смеју сви другаре! Да је Свети Тривун тел да и ви славите овија д’н, жене би имале браду, мустачи, оне би водиле дом и дућање, имало би си и кавене за жене... Што не иде, не иде!
Ви си имате патеричће, рукавичће, у које се па ми мушћи не мешамо. Да ти усуле речем још нешто. Нач’с сам сањувал Светог Тривуна. Питује ме:
- Спремисте ли се за Зарезоју с другаре?
Не рече:
- Поведи си и жену!
- Знаје се на кога је кошуљата до куде д’лга, Љубице! - диса поучно п’рс газда Кола и искача на врата да на чирака дотури још нешто од мезетлуци, које че овија, натоварен ко Тутњиното магаре, да одсеца ч’к у Жуково, у лозје на Косту Ћату, куде че се д’н’с сабирају.
- А, па нече да може б’ш тека! - преклапа си Љубица у памет. Д’н’с Зарезоја, одјутре меанџиска слава, њекња трговачка слава, позајутре еснавска слава, онија д’н на комшију именд’н...
Ако свијеш крајиштата на годинуту, мужје си пресве нешто славе.
Ђачка прослава св. Трифуна 1938.
- Е па, свети Тривуне, колко си његов, толко си и мој. И ја си имам лозје. Миразовину од башту! Ти зарезуј Коте у чуждо, ја че па у моје. Па, че видимо чије че боље роди!
Попротеглил се зарезојсћи д’н ко јалова лисица низ Сарл’к. Чур из оџак се дигал направо у небеса, а сл’нце ретко и на цивун пушта жешко наземи и почушкује у грбину Милицу Савћину која је квекнула у јед’н заперак и зарезује од три ђиже по три лозинће за берићет и напредицу.
- Сипну ли винце? - ока Љубица од праг на колибу.
- Све по ред! - одврча Милица. А ви, постависте ли совру?
Уз жешко ћумбе из које излате искре од старе, суве лозинће и растурају се негде нанагоре како звезде на студену ноч, седу њи пет сите и насмејане.
- Помагај свети Тривуне, наздравља Јевда, на Косту Ћату жена. На нас како очеш, а на наши мужје како можеш, те да си живи, здрави и ак’лни дојду дома.
Вечер се одавна надвила над чаршију и оросила сас иње чандија. Загрејан и расцрвен, газда Кота оди по празну кућу и ока:
- Љубице, ешто је шпоретат ладан? Ма, куде ли се дела жена ми? Неје у авлију, нема ђу по кућу... Све и да је по комшисће куће заредила, до са је морала и у нашуту да насрне!
- Виде ли ђу ти негде, свети Тривуне? - обрча се Кола к’мто иконостасат.
Љубица, жена Колина седи лево, 1926.
А свети Тивун гледа благо и меко и ћути. И док отрезнен и усверен Кола мисли на коју страну да се обрне, на врата насрну прво крошња, па рука, па још једна рука, а по тов, забулене у в’лњени шалови, Љубица, Јона, Марија, Коцка и Јевда.
- Срећан ти празник, газда Коле! - окнуше свете углас.
- Нек ти је арлија Зарезоја и овогодишња берба!
- Ти зареза, а и ми зарезамо. Чија че је плакарија по п’лна најесен, свети Тривун че сведочи! - додава жена му Љубица.
Ударил Кола у једноглед, па не верује у това што му је пред очи. Да је покојни Расим Циганин станул преди њега и замолил га да га па крсти, помалко би се усверил.
- Не сећирај се газда Коле - тапше га по раме Јевда. Ми си убаво и пол’к дојдомо. Несмо се млого претеретиле, ако ти је това на бригу. И на нас чирак однесе крошњете у лозје, а ми си ђи празне снесомо.
- Е, дојде време да и ми прогледамо. Оно, мачетија прогледају за две недеље, паметан може и до годину, а само будала никад. А, д’н’с, нема више будале газда Коле. Нема! Беше му!

Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"

недеља, 07. фебруар 2016.

Нова белосветска уметнос



Национал
Вечер се тијо, како невестуљћа, увлачи у чаршију и сокаци. Њушка, засрта и увира се у свако ћуше. Само се тамо, нади Сарл’к, просукло просрта гол камик оди задње руменило, и лелеје бела перушка нади шопкуту код Кале. Сл’нце је одавна спуштило виронгу и отоди си на легало.
А у чаршију - тарапана. Збрал се народ окол Национал како на Белу недељу. Једни питују, друђи доокују, трећи сумњичаво отћимују сас главу и стискају уста како кад су тазе оскорушу загризли, а сви стоју и чекају нешто. Чекају да почне биоскоп!
Донка Царибродска је њекња сас мужа си Перу Манчића, ишла у Београд и купила прву апаратуру за неми филм. Одма се у чаршију прочуло да је това специјално поручена работа из Немачку и да су Манчићеви туја, иљаду девесто двајес и четврту годину, за тија апарат дали тријес и пет иљаде динара. Беле паре бре!
- Знајеш ли ти колко је това паре? - питује Пунча бурекџија комшију си Давитка бакалина. Пошто Давитко ћути, Пунча, онака голем како од брег одвален клима сас главу и ш’пче:
- Сас стеја паре коше једно сигурно мож да нап’лниш и порез на целу чаршију да платиш и да ти прескочи за балонче добро вино. А мож ти остане и за два-три дебела ћебапа у “Солун” кавену.
- Скупо, истина, ама, кажу това га у свет нема! - додава Давитко. Мрдају се људи преди тебе, мињују како на корзо, разоџују се низ малу. Улазе си у дом и додумују се сас жене... Све бре работе на платното што еве и ми работимо.
илустрација
- Море, че се умеша и Рале сајџија. Тов ти само памет осотоне те да манеш да разбираш. Затова и гасе лампу кад улезнеш унутра. А кад излезнеш из биоскопат, а оно ти неје јасно куде си бил и какво си работил. Него, боље да си ја дом идем јербо дом што видим могу си га одма и опипам, па си ми по јасно дојде. А овоја, што ви казујем за биоскопат, това ви дојде како кад сас изб’лсану четку очеш капут да си очеткаш. Ем трљаш ем се ништа не види. Л’жи пара бре. Ја што ви кажем!
/.../
Навалил народ како да је џабе. На зид се л’ска залепена плаката, а на њу јед’н, пот’к’в, на коња, сас голему црну маску поди шешир. На плакату с голема слова писује:

Кен Мајнер - фантом јахач.
У главној улози Бунџо Нек.
Да ли ће фантом јахач помоћи
младој и незаштићеној Мерион?
Хоће ли правда тријумфовати?

У салуту т’вно како у рог. Грца се подголемил, јербо је он са нов радник при Донку и пушта у биоскоп народ на врата. Дигал је руће оди “дванајес беле руже” с које је до јучер жарил и палил по чаршију. Оваја работа, на коју се са наватил, по опасна је работа. Са си и на самога себе некако по важан дојде.
Пиротски Роми пре Другог св. рата
Раде Асковић седи узи астал и трепче ситно. Пера гајдар до њега сеца га за рукав од стра и кад год се коњат пропне к’мто њи, он прошишти како гусан кроз летве.
- Ја се дисај бре, Раде, да живу главу изнесемо одавде. Че изђинемо на правде Бога. Овакваја копита нијед’н џамбазин неје видел. А убаве би се паре за њега могле узну. Што јес јес! Ако за овога коња не би мог’л да купим барем десет наши коњи, запљуј ме. Да нес’м који сам! А Јова Шугринац би га продал може бити и за повече паре него ја.
А позади платното, с нова ћеманетија за туја прилику спремена, свире и прате филмат Асанче Алилковић, Рама Алилковић и Мута Дурмишевић. Д’н’с су они по главни и оди самити филм и оди фантомскотог јахача. И они престављају. Како коњат рипне Рама му прати штрапћете с музику. Асанче је задужен за љубов и целивће, а Мута за шетање кроз природу.
И све би се убаво завршило, да не изиде одједнуш окање и пиштава и Пера гајдар, како из пранђију испален, излете из салуту, а по њега женаму Анума, а по њи новити чувар и контролор Грца.
- Станите бре, људи! - ока Грца. Овамо има господа која је дошла да ужива у овуја нову белосветску уметнос, а неје да се сеири сас вас. Какво је са било?
- Че му кажем ја какво је било! Има ли он катмер жену дома или је жене из бели свет дош’л да гледа овамо? - ока Анума. Па још и оне свете у њега гледају! А он у први ред седал. Ја сам бре иљаду девесто десете године била трбушна играчица у Совију, па се знало ред. Напред господа дојду, па поштено гледају! А овоја... Ни се ред ни закон знаје. Па ја се бре нес’м овака чепила ни док сам у најубаву снагу играла. И това пред какву господу. Него, дом че си оратимо!
- Дом и да си оратите! Ја бре, циганска работа! - ока Грца и бута ђи надвор.
И док Кен Мајнер стиска на коња преди њега незаштићену Мерион и отоди к’мто сл’нце које је вечемка на заод, Пера гајдар убеџује Ануму да не познава ни једну оди теја што су се разоџувале на платното преди њега. А Мерион? Њу не би погледал ни кад би му лично пришла и изокала га да излезну!
- Оди тебе и оди твојуту игру поубава нема. Па кад туриш ж’лтицу у пупак и завртиш и сас задњицу и сас предњицу, а ж’лтицата стоји како закована, ма, не може ти ниједна Мерион пријде - ока сирома Пера да спаси главу.

Мирјана Јонић Игић
(текст и фото "Мале градске приче")