недеља, 07. фебруар 2016.

Нова белосветска уметнос



Национал
Вечер се тијо, како невестуљћа, увлачи у чаршију и сокаци. Њушка, засрта и увира се у свако ћуше. Само се тамо, нади Сарл’к, просукло просрта гол камик оди задње руменило, и лелеје бела перушка нади шопкуту код Кале. Сл’нце је одавна спуштило виронгу и отоди си на легало.
А у чаршију - тарапана. Збрал се народ окол Национал како на Белу недељу. Једни питују, друђи доокују, трећи сумњичаво отћимују сас главу и стискају уста како кад су тазе оскорушу загризли, а сви стоју и чекају нешто. Чекају да почне биоскоп!
Донка Царибродска је њекња сас мужа си Перу Манчића, ишла у Београд и купила прву апаратуру за неми филм. Одма се у чаршију прочуло да је това специјално поручена работа из Немачку и да су Манчићеви туја, иљаду девесто двајес и четврту годину, за тија апарат дали тријес и пет иљаде динара. Беле паре бре!
- Знајеш ли ти колко је това паре? - питује Пунча бурекџија комшију си Давитка бакалина. Пошто Давитко ћути, Пунча, онака голем како од брег одвален клима сас главу и ш’пче:
- Сас стеја паре коше једно сигурно мож да нап’лниш и порез на целу чаршију да платиш и да ти прескочи за балонче добро вино. А мож ти остане и за два-три дебела ћебапа у “Солун” кавену.
- Скупо, истина, ама, кажу това га у свет нема! - додава Давитко. Мрдају се људи преди тебе, мињују како на корзо, разоџују се низ малу. Улазе си у дом и додумују се сас жене... Све бре работе на платното што еве и ми работимо.
илустрација
- Море, че се умеша и Рале сајџија. Тов ти само памет осотоне те да манеш да разбираш. Затова и гасе лампу кад улезнеш унутра. А кад излезнеш из биоскопат, а оно ти неје јасно куде си бил и какво си работил. Него, боље да си ја дом идем јербо дом што видим могу си га одма и опипам, па си ми по јасно дојде. А овоја, што ви казујем за биоскопат, това ви дојде како кад сас изб’лсану четку очеш капут да си очеткаш. Ем трљаш ем се ништа не види. Л’жи пара бре. Ја што ви кажем!
/.../
Навалил народ како да је џабе. На зид се л’ска залепена плаката, а на њу јед’н, пот’к’в, на коња, сас голему црну маску поди шешир. На плакату с голема слова писује:

Кен Мајнер - фантом јахач.
У главној улози Бунџо Нек.
Да ли ће фантом јахач помоћи
младој и незаштићеној Мерион?
Хоће ли правда тријумфовати?

У салуту т’вно како у рог. Грца се подголемил, јербо је он са нов радник при Донку и пушта у биоскоп народ на врата. Дигал је руће оди “дванајес беле руже” с које је до јучер жарил и палил по чаршију. Оваја работа, на коју се са наватил, по опасна је работа. Са си и на самога себе некако по важан дојде.
Пиротски Роми пре Другог св. рата
Раде Асковић седи узи астал и трепче ситно. Пера гајдар до њега сеца га за рукав од стра и кад год се коњат пропне к’мто њи, он прошишти како гусан кроз летве.
- Ја се дисај бре, Раде, да живу главу изнесемо одавде. Че изђинемо на правде Бога. Овакваја копита нијед’н џамбазин неје видел. А убаве би се паре за њега могле узну. Што јес јес! Ако за овога коња не би мог’л да купим барем десет наши коњи, запљуј ме. Да нес’м који сам! А Јова Шугринац би га продал може бити и за повече паре него ја.
А позади платното, с нова ћеманетија за туја прилику спремена, свире и прате филмат Асанче Алилковић, Рама Алилковић и Мута Дурмишевић. Д’н’с су они по главни и оди самити филм и оди фантомскотог јахача. И они престављају. Како коњат рипне Рама му прати штрапћете с музику. Асанче је задужен за љубов и целивће, а Мута за шетање кроз природу.
И све би се убаво завршило, да не изиде одједнуш окање и пиштава и Пера гајдар, како из пранђију испален, излете из салуту, а по њега женаму Анума, а по њи новити чувар и контролор Грца.
- Станите бре, људи! - ока Грца. Овамо има господа која је дошла да ужива у овуја нову белосветску уметнос, а неје да се сеири сас вас. Какво је са било?
- Че му кажем ја какво је било! Има ли он катмер жену дома или је жене из бели свет дош’л да гледа овамо? - ока Анума. Па још и оне свете у њега гледају! А он у први ред седал. Ја сам бре иљаду девесто десете године била трбушна играчица у Совију, па се знало ред. Напред господа дојду, па поштено гледају! А овоја... Ни се ред ни закон знаје. Па ја се бре нес’м овака чепила ни док сам у најубаву снагу играла. И това пред какву господу. Него, дом че си оратимо!
- Дом и да си оратите! Ја бре, циганска работа! - ока Грца и бута ђи надвор.
И док Кен Мајнер стиска на коња преди њега незаштићену Мерион и отоди к’мто сл’нце које је вечемка на заод, Пера гајдар убеџује Ануму да не познава ни једну оди теја што су се разоџувале на платното преди њега. А Мерион? Њу не би погледал ни кад би му лично пришла и изокала га да излезну!
- Оди тебе и оди твојуту игру поубава нема. Па кад туриш ж’лтицу у пупак и завртиш и сас задњицу и сас предњицу, а ж’лтицата стоји како закована, ма, не може ти ниједна Мерион пријде - ока сирома Пера да спаси главу.

Мирјана Јонић Игић
(текст и фото "Мале градске приче")

Нема коментара:

Постави коментар