четвртак, 12. децембар 2013.

Деда Мисаил - Његошев учитељ и последњи Србин из Знепоља

Деда Мисаил 1869. године
Мисаил Бајкушевић је
рођен 1790. године
у Трну (на крајњем западу данашње Бугарске). Из свој родног града рано одлази на Цетиње, коначно стиже на Атос у руски манастир  Пантелејмон одакле по благослову игумана путује у Кијев на даље школовање. Из царске Русије пристиже у Сарајево и постаје учитељ. Године 1822. године прелази у Црну Гору и "први показује књигу" тринаестогодишњем дечаку Раду, будућем владики и највећем српском песнику Његошу. Највероватније да се монаши у Дечанима где узраста од ђакона до архимандрита и отуда се  коначно враћа у свој завичај 1837. године. У родном Знепољу обнавља Мисловштички манастир (данас познат као Велиновски) посвећен Пресветој Богородици. Овде оснива 1840. тајну школу за децу из околних села. Те исте године овај манастир бива опустошен од Турака а отац Мисаил утамничен у турском затвору у Нишу због револуционарних активности. Године 1853. у Трну успева да сагради  храм посвећен Преподобној Параскеви уз помоћ локалних чорбаџија. Након ослобођења од Турака 1877/8. године у Богородичином манастиру га затиче наш преводилац и путописац Мита Ракић, посећује га још једном пре самог упокојења 1880. године, остављајући у свом путопису драгоцено сведочанство о овом сасвим заборављеном учитељу, игуману и националном раднику. Ракићев рукопис је драгоцен и зато што осликава дух и расположење српске националне мањине у Знепољу која сасвим ишчезава са тла нове бугарске кнежевине након Берлинског конгреса 1878. године. Одбијајући насилну асимилацију тада је преко 400 знепољских породица, на челу са Аранђелом Трнским, стигло у Србију, остављајући за собом у свом завичају топониме, црквену архитектуру, древни дијалект, умотворине и десетерце, у којима и данас може да се препозна бледуњави траг старог и сасвим заборављеног српства у Знепољу.

"Он је стар преко 80 година, ни сам не зна колико управо. Сед, крупан човек; глава особито лепа и импозантна. Кад би богови могли да старе, Јупитер, чију сам божанску главу гледао некада дивећи се, морао би, у старости својој, овако изгледати. Слабо га служе старачке ноге, још слабије плаве и мудре очи. Поред њега су увек две ретке књиге: једна је Песме Андрије Качић-Миошића, а друга је Регламент или Устав Петра Великог о свештенству и монаштву. С њима се старац забавља и разговара, а нарочито са првом: Дијете, дајте ми латинку! говорио је иштући Качића. Памти Карађорђа, путовао је много по свету, био је у Свету Гору, у Смирни, у Грчкој, у Мисиру, у Италији, у Фрушкој гори, малко у Србији, у Боци Которској, у Црној Гори.

Он је први показао књигу Раду Његушу, потоњем владици Петру II, великом песнику нашем. После њега је дошла школа Симе Милутиновића. Прича како је Раде имао тада 13 година, а био је виши од њега. У почетку није хтео да учи, и учитељ је једном тако ударио ђака шаком по носу, да га је крв облила.

Његош
Зађаконио се у Дечанима. Две године је био у манастиру Савини код Котора, у архимандрита Никанора Богетића. У Црну Гору дошао је 1822. Ту се сасвим поцрногорчио: пасао свијетло оружје, војевао с Црногорцима, и хајдуковао с Морачанима где је, у Морачком манастиру, био две године. Једном их тако у хајдуковању ухвати једна чета Турака и потера преко Дрине, и тада се Деда Мисаил познао с Мићићем и Господаром Јованом. Владику Петра I црта као великог човека и као светитеља. У њега је био три године. Три дана, вели, крили су смрта Петра I, и кад изведоше Рада пред Црногорце рекоше: владика га покалуђери. Раде се, вели, заархимандритио у једном манастиру у Блату. Кад је полазио у Русију, хтео је да поведе са собом Деду Мисаила (кога су и први и други Петар звали Мијаило), неког Вукалицу и Ивана Спадијера, али њих запалише противници Петрови, говорећи: „Куда ћете, јадни синци! Та њега Цар зове да га у Сибир пошаље, па ће и вас с њиме!“ И тако Деда Мисаил не смеде отићи, на своју велику жалост, у Русију. О Петру II не говори добро, њега ради, оставио је Црну Гору 1831. године.

Митрополит српски Михаило
пише пиротском проти 1881.
тражећи од њега да удоми проту
Јована Михаиловића из Трна
који му се "горко жалио на
свој живот због неправичног
гоњења од сусједа наших".
Симу Милутиновића добро познаје. Био је, вели, мален и добар човек, све је тражио да му Црногорци певају песме, а он да их пише. Деда Мисаил му је многу песму преписао. Зими, вели, обично је градио замке и по ваздан се заносио хватајући птице.  У владике Петра I био је, вели, писар неки Павле Орловић из Далмације, у време Бунапартино, када је овај „земао сав свет“. Орловић је ишао на бечки конгрес. Био је врло учен и добар човек. С особитом хвалом помиње неког Петра Марковића, из крагујевачке нахије, који је био писар у владике и много писмен човек, те га овај веома волео.


Сувременик наше славне епохе - Буне на даије и Таковског устанка, Дада Мисаил памти многе наше несреће оног доба. Он зна када је је Карафејзија робио Србију: „Докараше, вели, много робље и силну стоку“. Зна када је Милосав Ресавац долазио, доцније, у Трн те откупио из ропства своју сестру Белку, која је била у селу Баићу, један час северно од Трна, на Јерми.

Деда Мисаилу се познаје  да је „шетао“ по нашим крајевима. И сада после толико година сталног живљења овде, говори најближе шумадијском говору, а црквену књигу чита онако како се у Савини и Црној гори чита - свуда “а” место “о” и “ь”.

Мита Ракић (1846-1890)
Велики Србин и хришћанин, он се јако брине да се цело хришћанство на Трачком полуострву ослободи од Турака, и да Србија добије све што је од старине и по садашњости њено. Кад му казах да ће да остане под Турцима Маћедонија и Румелија, Деда Мисаил уздахну и рече: „Проклети Турци! Не да њих Англитера и Ени-Дуња!“ Запитах га ко је та Ени-Дуња, и одговори ми да је то Нова Дуња - Америка. Сирота Америка! - Много се љути на претензије Бугарске и на неправду која се хоће нама да учини. Зар се, вели, Срби седамдесет година били и крвавили, од њихових глава Ћеле Кула се градила, и сада три године ратовали, - па да кусају Бугари који су седели и гледали шта се ради? Ја бих њима рекао што и орао вранама: Носио орао комад меса у кљуну, а за њим летеле вране, кад пао орао да једе месо, а вране рекле: „Ах, ала се уморисмо носећи месо!“. „Што је која у кљуну носила, одговорио орао, то нека и једе!“ - Кад би мене питале Силе, ја би им прво казао шта је чије, ама неће да ме слушају: „српско је до Старе Планине, тамо по за Софију, и Рил је српски, и  по за њега право све до Велеса.“ Пита ме хоће ли да остане Србији и Бакарно Гумно. Мени се не казује шта и докле остаје српско, па га питам где је то Бакарно Гумно? „Тамо на куде Скопље, одговара ми старац - то је старовремско српско, Ту су се Срби први пут појавили, и оградили бакарно гумно да вршу, и отада се скопљанско зове Бакарно Гумно.“


Ах, како си срећан, Деда Мисаило, што, не мичући се из пустиње своје, живиш само у прошлости, блажиш душу своју сановима које ти срце сања, а не знаш како је и шта бива у свету око тебе! Јер како би било теби који си се за Српство борио, како би било српскоме срцу твоме кад би сазнао да је, не Ени-Дуња, она је далеко и не меша се у нашу судбину - него ова Стара Матора Дуња, Јевропа, решила и утврдила да твоје Бакарно Гумно буде турско гумно, и да не само оде твоја српска Софија, него и твоје Знепоље, твоја Богородица и твоја Петка, па и сам ти, Деда Мисаиле, да одеш „под Бугарију“ и да будеш Бугарин!


Мисловштички манастир

Деда Мисаил родом је из Трна, и зове се Мисаил Цветковић Бајкуш. Њега и његов манастир пленили су Турци прошлог рата нашега. Однели су му 25.000 гроша у готову, 40.000 са стоком и дрејама, “крсат” што га је донео из Свете Горе, златан, с Часним дрветом и две мале пушке црногорске - спомен из војевања и хајдуковања. Жао му је и пара и мала, жао му је и златна крста и Часног дрвета, али му је најжалије двеју пушака, другарица младости његове.  Реч “крсат” чуо сам више од четрдесет пута од њега и једног попа који беше у њега.

Кад ме је, после два месеца, опет нанео пут на Свету Богородицу Мисловштичку, застао сам Деду Мисаила јако болесна, језик му црн као угљен, по рукама изашле неке црне округле пеге, не може ништа да једе. Питам га шта је. „Задахнулчо ме, вели, бесно псето, пуштах крв испод језика, па ништа. Није вајде - хоће да се мре!“

Мри Деда Мисаило, срећан си ако сада умреш! Дочекао си зашто си хајдуковао и што си свега века свога желео: видео си своје Знепоље српско, и мислиш да је цело српство слободно, - Мри сада, болан, ако ти се икад умире!"

_________________
Приредио: Жељко Перовић  (Текст Мите Ракића преузет из: „Пирот и околина у списима савременика од 15. до 20. века“ . Изабрала и приредила Др Борислава Лилић, НИП Хемикалс, Пирот, 1994.)



2 коментара:

  1. Borislava Lilic, Bog da joj dushu prosti,ostavila je neizbrisiv trag na ovim prostorima

    ОдговориИзбриши
  2. Sta cemo sa istinom i nasim neznajem istorije,vere i ljudima nekreativnim koji se ne bave istrazivanjem vec prepisuju i neistinu prikazuju kao njima bogom danu ali doslo je vreme istine i o Srbima i njihovoj dugo - vecnosti kad Bugara uopste nije ni bilo u blizini a ovi hvalisavci pa to je smesno cime se oni bave.

    ОдговориИзбриши