субота, 28. јануар 2017.

Зима у Цариброду

"Зима у Цариброду"
Ова зима ме подсећа на царибродске студени. Завејне куће и друмови, љути мраз штипа образе, из птица изгони дивљи страх, те слободно слећу на стазе и прозоре, цупкају и вриште, као гладни и промрзли просјаци пред вратима богаташа.

Сећам се како сам јутром, тешко корачао по дубоком снегу, дуж улице 7. јула. Испред мене је одмицала старија сестра и тек с времена на време застајала да ме сачека, а потом опет јурила напред. Била је љута и често ме корила, или је само ћутке колутала очима, мирећи се са судбином која је њој, живахној и савесној доделила тромог и успаваног брата, сасвим равнодушног због кашњења у школу.

Памтим да је школско двориште било ишарано „прзаљћама“, фино углачаним клизалиштима на која се ступало из трка, у највећем залету. Прва и најбржа стаза била је на самом улазу, а последња, иза оног пољског клозета који је у топлим данима снажно штипао ноздрве и привлачио мушице. Тада сам, на часовима, често бленуо кроз прозор и посматрао како пахуље нежно слећу на четинаре и кроје белу хаљину на виткој куполи Богородичине цркве. Пријатан и благи глас учитељице Мирославке Филипове био је само декор, нежни инструментал уз овај романтични призор. „Још колко па че бије?“ пренуо би ме из дремежа, шапат Аце Шефа, с којим сам седео у клупи. Сви смо жељно чекали да неко од школских служитеља одшкрине први прозор у приземљу, конопцем зањише клатно залеђеног звона и огласи почетак великог одмора. За тили час, пространа школска авлија била је испуњена царибродском дечурлијом, вриском и грудвама које су подједнако летеле ка блиским и далеким циљевима, ка пријатељима и непријатељима, случајним добитницима и тајним симпатијама...

Зима је за мене била најлепша у улици Христо Смирненски. Због доброг нагиба и слабог саобраћаја, она је са свих страна призивала децу која су је неуморно, по читав дан, браздала саоницама и простим клизаљкама, исеченим држаљама од бачених пластичних гајби које смо звали „кн`ће“ и чије смо врхове савијали под пламеном очевих упаљача. Трка је трајала непрестано, уз дозвољено „изврчање“, победници су стизали чак до комитета. Било је ту и скокова са снежних бедема и каравана који су, као змије вијугали до дна улице. Понекад смо одлазили код Саше, у дом Станулових, да се угрејемо, уз партију „монопола“ и бескрајну песму његовог канаринца. Увече смо чекали дневник и радовали се када је наш малени и незнани градић постајао првак Југославије по издржаном мразу и минусу, остављајући, на табели под собом, градове, велике, имућне и славне.

Зиму у Цариброду памтим и по једном несретном догађају који се збио осамдесетих. Неки радник је из свог удаљеног дома кренуо зором у варош непокривене главе. Негде успут, покушао је рукама да угреје своје уши, међутим, на његово велико запрепашћење, једно му је остало залепљено у шаци. Та страшна прича служила је касније нашим мајкама као последњи адут при убеђивању да капе стављамо на главе. Уплашен за своје уши, ја сам је заиста уредно носио, иако је нимало нисам волео. Била је то чудна руска шубара од сивог зеца, са пришивеним репићем на врху, купљена негде у Софији, једном речју, капа какву нико у граду није имао. То парче крзна давало је повода за подсмех и задиркивање, а већ сам их довољно имао: био сам гојазан, ћутљив и повучен, мој шопски говор био је очајан...

Тај подсмех, који живи у свим малим градовима, и свакога вуче у просек и осредњост, највећу штету нанео је самом Цариброду. Иако првак државе у поднетим хладноћама, њега су те зиме и студени што извиру из људских срца увек тешко црпиле, гасиле његову чудесну топлину и јединствени сјај.

Жељко Перовић

четвртак, 26. јануар 2017.

Савиндан у Пироту 1933. године

Прослава Светог Саве 1933. године била је заиста импресивна. Све је почињало празничним богослужењима у оба градска храма, а завршавало се у хотелу „Еснаф“, забавом и игранком до касних вечерњих сати. Редитељи овог догађаја били су пиротски просветни радници, улаз је коштао 10 динара по особи а сав проход дариван је Фонду сиромашних ђака. Занимљиво је да су и сами ђаци, у току послеподнева, имали своју засебну игранку у просторијама школе. Свако дете је добијало послужење, најчешће жито и кифлу, а они са најбољим ликовним и литерарним радовима и нарочите награде. Домаћини славе, школски колачари, били су угледни и имућни грађани, важне градске установе. Те 1933. године колачарска част припала је Општини града Пирота и Мити Гаги, вредном трговцу и индустријалцу. Стари Пироћанци памте да је Светог Саву празновала свака кућа која је имала ђака, да су тог дана свечане школске сале биле окићене пиротским ћилимовима и дечијим  радовима, да је чаршија данима брујала о вестима и анегдотама са ових прослава.    Ж. П.





субота, 21. јануар 2017.

Самотница


сл. 1
Наработила сам се. Срећу сам си изработила. Затој ми срце попуштило. Налегле ме године. Е, вала, колћи је терет оно трпело – добро је и издржало. Цел век – работа и мука. Не пантим да се је некада одмарало.
Тека је било сваку годину.
Тоза је бил тежак човек. Загомиљач. Све му је смитало. За малко би се скарал. Опорит... Ретко да запоје, а имал је глас.
А, мора да ме је волел. Никад ме неје тепал. Писма из печалбу ми неје прачувал, само пара, али моја писма је чувал. Једно се и до д`н д`н`с сачувало. Имала сам т`гај триес и три године. Тоза ми га потураше понекад и насмеје се. У писмото га, сечам се, питујем:
Зашто само паре прачујеш? Зашто се не превариш некој пут писмо да напишеш? Да ли неси нијед`н д`н иш`л у школу? Немаш ли више какво да ми кажеш и да ме питаш? Дотле ли смо дошли? Кад поштар дојде у село, жене се зберу па им поштар даде писмо, те се разговоре свакоја сас својега човека, а ја, жална, веч сам се пренадала. Тозе, нече само паре.
Това су биле наше најубаве године. Поубаве нес`м имала. Отидемо, тека, понекад у село, на-оро. Живка и Јову, нашу златну дечицу, водимо заруће. Једнуш, на Божич, свире: Гога у гајде, Куша у кланета, а Камен на виулини. Тоза свакому залепи по пару на чело и рече: свирете, маће ви га, да видимо да ли ви можете повише да свирите или ја могу повише да играм!
Они свире и мењују кола: кривка, правка, запојес, пешачка... Тоза игра и држи штап уруће – коло да се не прећине. Али, јед`н по јед`н играорац почеше да се пуштају из коло. Пушти се и ја, остаде Тоза сам. Гога искоколил, Куши се надуле жиле на шију, а Камен само гусли. И – Гога испушти гајде, Куша тури кланета под мишку, само Камен мрда с гудало, а Тоза игра ли игра, у воду се претворил. Да му Камен не нажмикну и престаде да свири, чини ми се Този би срце из груди излетело.
Так`в је бил мој Тоза.
______
Аутор: Момчило Антић, из текста за монодраму "Самотница" / П. зборник
(на основу кратких прича Драгослава Манића Форског)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот

Први пиротски смучари

Први пиротски смучари: Света Голубовић, Чеда Павлија, Бошко Лула, Крста Делиманац и Сава Паспаљан. О њиховим скијашким авантурама писао је Бранимир Илић у Пиротском зборнику објављеном 1979. године:


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Први пиротски смучари

Прве смучке у Пироту од јасеновог балвана направио је 1933. године Крста Живковић Делиманац који каже: „Први пут смо видели скијање у биоскопским журналима, а како изгледају смучке у каталогу Стремецког – Златара, тада нам је пало на памет да набавимо јасенов балван и направимо смучке. Везове за смучке смо поручили из Словеније. Смучке смо направили примитивно у столарској радионици, а најтеже је било направити врх – савити их. Прве смучке смо имали: Сава Костић Паспаљан, Јован Петровић Чарла, Света Голубовић и ја. Са тим скијама смо направили и први смук кроз „Длгошијину њиву“.
Па казивању Саве Костића Паспаљана, у времену од 1933. до 1940. године било је 30-40 Пироћанаца који су се бавили смучањем. То су били младићи од 18 до 20 година углавном занатлије, ђаци и студенти. У периоду од 1935. до 1940. године поред житеља Пирота било је смучара ентузијаста и у околним селима. Може се слободно рећи да их је највише било у селу Градашници. Два су разлога за појаву смучања: конфигурација земљишта и близина добрих терена, и то што су смучари из Пирота, који су најчешће скијали на Црном Врху, „на Уши“ и „Лепом Перу“ често свраћали у Градашницу, било у одласку, било у повратку са скијања. Међу Градашњичанима који су се у то време скијали вредно је поменути Милорада Живковића и његовог брата Александра.
Сећајући се тих пионирских дана смучања М. Живковић каже: „Треба рећи да је у то време било отпора скијању, што је долазило од конзервативних схватања, те се пиротски скијаши морали да се боре, како за набавку опреме која је у то време била доста скупа, тако и против застарелих схватања. Нису били ретки случајеви да су занатлије у Тијабари, дошавши недељом рано да почисте радње, звиждали и лупали у канте онима који су одлазили на смучање. Због тога су неки смучари из града одлазили суботом увече у Градашницу, тамо ноћивали и у недељу ујутру одлазили на Црни Врх. На Црном Врху се често ноћивало у појати деда Јована, који нас је веома лепо дочекивао. У зиму 1939 – 1940. године дуго нисмо ишли на Црни Врх, па када смо дошли 18. фебруара 1940. године деда Јован нас је прекорио: Куде сте бре деца? – Сваћи час излазим „на Уши“ па гледам, гледам, изгледа си очи...

Вече

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Сл. 1
















Пала је прва пахуља,
Весело се спустила
На Пирот
Чује се само цика
и смех девојака.
Из сваке куће вијори облачић дима
Као застава
На старом једрењаку.

Пирот
Дремљив као седина нека
Чека...
Да се спусте кулисе зиме
И да сокацима крену игре,
Да све пршти
И да дечји дах
Нашара прозорска окна.

Пирот
У зимско вече
Шепури се као неки цар
Огрнут ћилимом,
Ђулове и гугутке
Као ордење носи.
Пирот и моје босе дечије ноге
Трче ли трче до...
_____
Песма Соње Џунић из Пирота (први пут публикована)
Илустрација: „Пиротски градић“, Жељко Перовић

Школе у Пироту крајем 19. века (5)

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Детаљ из читанке
„Живећи човек на овоме свету, хиљаду пријатеља може имати, али једва од хиљаде један може бити без лицемерја прави друг“. Ово је буквица Доситеја Обрадовића коју су пиротски ђаци срицали у трећем разреду основне школе. Налази се у „Словенској читанци“, уџбенику маленог формата, штампаном у Београду 1887. године. Један исхабани примерак, са потписом Сотира Љубеновића, пиротског обућара, остао је сачуван у архиви Старе пиротске цркве. Ж.П.

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота (2)

Позив за прикупљање хране и одеће уочи Божића 1933. године. Потписао га је Зора Мисирлија, председник општине са најлепшим рукосадом и најтрагичнијом судбином.
 
Фотографија корисника Приче старог Пирота
Сл. 1

среда, 04. јануар 2017.

Хајдемо у дечански метох

Дечански метох у Нишу
Дечански метох у Нишу. Права срећа што је децембра 1878. године у овај кућерак зашао књижевник Милорад Шапчанин и оставио важан писани траг о животу и раду тих необичних духовних огњишта из турског доба. Ове трошне чатмаре биле су често и једине богомоље у варошима у којим су завојевачи олако претварали раскошне градске храмове у руине и џамије... Метоха је било хиландарских, студеничких, пећких, бигорских, рилских, синајских, међутим, управо су дечански били најбројнији. Простирали су се по читавом Балкану, на југу до Прилепа и Солуна, на западу до Сарајева, на истоку до Пирота, па чак и до Софије у којој се метох одржао све до 1898. године. Кућа дечанског метоха у Нишу порушена је за време окупације, четрдесет прве или друге године двадесетог века. Са њом су ишчезла и сва њена обележја и драгоцености које Шапчанин у својим белешкама помиње:

„...Хајдемо дакле у дечански метох, рекох капетану, па скретосмо у сокачић. Уђосмо у двориште, које је доста пространо али чисто и лепо засађено. Дом са улице нема ни једног прозорчића, али из авлије виђаху се многи омањи, чисти стаклени прозори, а пред њима отворен велики ходник на ступчићима, цигљом патосан. Троја врата воде у кућу: лево седи калуђер, десно капела, средња врата воде у остале ћелије а над њима је Богородица и натпис о ктитору и добу кад је метох постао.

Дечанац изађе пред нас у ходник, позове нас у своју скромну ћелију која је застрвена простим ћилимом, а на ниском миндерлуку асурица од рогоза и чисти покровци од кострети. Зидови просто, али лепо обложени липовином или дрветом од мечје леске. У једном крају пећ – мало ластрено кубе. Напољу опет почео провејавати снег, беше студено, и Дечанац гурну две три облице у готово охлађену пећ. Гледам калуђера у његовом простом црном руху, у прогрушаној бради, с бројаницом у руци и камилавком на глави, камилавком која је права као у наших монаха, а не она грчка која је горе заошинута и на темену испупчена као кинески летњиковац.

- Па како живите оче. Почех ја, да се само што говори. – Имате ли довољно прихода? - Хвала Богу, рече калуђер, па опет гледа у мене да штогод проговорим. А ја, шта ћу, кад сам се најмио да увек говорим кад се други, без невоље, мудре. – Јесте ли одавно овде? – Двадесет година, рече Дечанац. – Идете ли често у постриг? – Има три године нисам био. – Како то? – Немирно време, господине, па се збио свет. Нико се данас не отискава радо од своје породице. – Па зар не можете ићи сами? – Оно се може, али није адет. Овде је тако: ја скупим из вароши и ове околине по неколико стотина душа, узмемо од паше дозволу и којега гаваза, па их онда водим у Дечане. Тамо се моле Богу, виде краљеву задужбину, пишу манастир богате прилоге, а лепо му накнаде и све трошкове око дочека. Многи, ако сам није могао за живота, а он на самрти завешта повећи прилог и нареди који ће из породице отићи место њега и даривати манастир. – А од чега ви живите?- упитах га мало поверљиво. – Од исповедања и молитава. Народ је овуда побожан, па траже наше помоћи. О јесени зађем по селима, па накупим од добрих хришћана помало жита и по коју бачву вина. – Ту нека стара Нишлика унесе на послужавнику неколико чашица вина. Послужисмо се. – Постоји ли одавна овај ваш метох? – Од кад и Дечани. Овај је плац узео још Свети Краљ. Има наших старих метоха и по другим местима, у Софији, у Солуну. – А имају ли и други већи манастири из ових крајева? – Дакако да имају. Овде, на пример, има метох хиландарски, па метох светиг оца рилског. – Би ли сте нам могли показати вашу капелицу? – Изволите.

Кад пређосмо преко ходника на противну страну куће, отвори једна омања врата и уђосмо у капелу. Лево и десно чисти, бели, дрвени столови, а пред нама мали иконостас, окићен понајвише оним светогорским иконама на платну, које на малом простору представљају читаве галерије збитија и светих људи старога и новога завета. На застртом столу неколико црквених књига, мало оковано Јеванђељеоце, повећи крст од срме и мерџанчића и неколико шарених воштаних свећа, што се даје у руке верноме кад му се чита молитва. Тамњан, измирна и босиљак просипали су своје свете мирисе по овој малој богомољци... Из ормана, у једном углу, извади и показа нам велики сребрни крст из времена Немањића. досита је занимљив био и са своје величине, и са свога стила и са своје старине. Било је на њему нових података, доправака, али је већина истинита старина, у потпуном смислу – древност.“ 

Жељко Перовић


Сиромашни ђаци у новим оделима

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Сиромашни пиротски ђаци у новим оделима 1931. године
Сиромашни ђаци пиротске основне школе 1931. године. Сликани су у новој одећи која је обезбеђена од новчаних прилога самих грађана, на иницијативу локалног одбора Црвеног крста. Председник ове организације био је тада знаменити пиротски доктор Душан Стевчић а велики добротвори: Коло српских сестара, Управа радничке школе, Коло девојака, Певачко друштво „Момчило“ , Спортски клуб и нарочито, Алекса Ранчић, тежак из оближње Трњане. Те године одбор је разделио и помоћ жртвама терористичког напада из 1928. у коме је погинуло двоје а рањено преко двадесет лица од бачених бомби у Националу и испред самог хотела. Остало је забележено да је исте 1931. пиротски одбор сакупио прилог од 9.000 динара за пострадале од поплаве у Француској.    Ж. П.