субота, 26. мај 2018.

Чуркало

Овуја годину пролет стиже на време, пада ћиша, греја с'лнце, б'ш колко требе за поље и за народ. Све букну одједнуш, све се озелени, расц'вте, умериса. Све оживе и размрда се!
Старци излезли преди кућу, седли на дувар и припичају се на с'лнце, деца доватила лопте и клисове, играју се. Сваћи сокак је п'лн! Ушкрипала се кола по пут, граби народ да завршава работе. Стока оживела, трчећи излази из кошаре да пасне зелену травицу. Јагањци баба пуштила у двор, они од како су се ојагњили несу видели с'лнце, рипају нође да си потроше од радос. Кокошће копају глисте и задовољно квоцају, а петлови се каче на високо дрво и поју најгласно што може.
Работе се завршавају на време. Поораше се морузе, окопаше и загрнуше. Насадише се лукови, градине, окопаше и изврзаше лозја. Народ задовољан.
Баба се врча из градину, умерисала се на свакакве травће и насмејана ми казује како је много убаво за плевење. У руће држи градинско цвеће и гура ми га под нос да осетим како убаво мерише.
Ујутру се будим, отворен ми пенџер, до њега јаралика сас зелени листови, прец'втеле и наврзале јаралиће. Под пенџер мерише засадено цвеће. Нишава тече, а у јараликуту се накачила тичетија, па поју. Ја се протезам и уживам док ји гледам како весело рипају од једну гранћу на другу.
Улезе баба и рече како су решили сас деду да идемо у Будиндел. Он отиш'л сас колата и покарал све кво је имало за једење, пијење, алат и крошње. Ми нема ништа да носимо, че идемо празне.
Једнумо, и појдомо. С'лнце убаво огрејало, и загрева ни грбине, ја подрипкујем колко сам радосна. Не пројдомо ни триес метра, баба се укука: „Ја не могу да идем овака празна. Врти ми се углаву, и с рућете не знам кво да работим, млате покре мен, че се отћину. Требаше да понесем крошње у руће, или цедили да сам врљила преко рамо.“ Увати ју за руку да вој се не отћине, и појдомо кроз село. Главе само вртимо, час на једну, час на другу страну. Шије че си покривимо! У сваћи двор ушаренело и умерисало се цвеће, пропадомо од заглеџување!
Кад излезомо из село, и појдомо по врвину да скратимо пут, минумо кроз морузу. Она модра, са широћи листови, а корен јак и дебел, че буде добар род! Меџу морузуту се изд'лжиле лозе оди тикву, расц'втене сас ж'лти крупни цветови као златна звончетија. У редови насаден васуљ, наквецал, па се расц'втел. На другу страну жита зарудела, сва једнаква, а меџу њи булће се црвенеју као црвене звезде у сред д'н.
Излезомо из њивете право на дол, бистра и студена вода се спушта от камик на камик, и чује се л'ко жуборење. Омимо се, и освежимо, баба каже да увек треба да се мијемо на дол, водата је здрава, чиста и лековита, а лицето оди њу стањује поубаво.
Оди долат прејдомо на ливаду сас зелену сочну траву што подсеча на зелено кадиве, а кроз њу се расц'втело цвеће у свакакве боје. Ја јурну по њу, и поче да берем. Баба ми се придружи, и нап'лни престилку. Појдомо си и цело време уз пут плетомо венци за на главу и за на дувар. Унеле смо се у плетење и не осетимо како смо стигле до лозјето. Деда остајил колата на пут, једење закачил у црешњу, а стовну у грм да ји не греје с'лнце. Краве пасу по слогови, а он коси нади лозјето у ливаду.
Коси пол'к, па седне, пине водицу, па пак коси, па кове косуту, и све тој работи пол'к и смирено. Воли да му је саглам работа, никад не граби, не замара се. Ми засадимо малко лук, да ни се најде за зелено кад дојдемо у лозјето. Прегледамо ђиже које су разврзане, преврзамо, а које несу биле врзане, врзамо. Искршимо прутови који су израсли да не узимају рану на ђижете.
Сабрамо се, ручамо, и деда остаде да коси. Ми набрамо траву за прасчина, и шуму за јагањци, и појдомо си.
Дом стигомо рано.
Одморимо се, и поче се ст'виња. Баба ме испрати у задругу да си купим бомбоне, ја се малко позабави, беше гужва, и кад се врну, затеко ју стоји на порту узнемирена и растресена. Сас растреперен глас ме поче питује: „Видиш ли да га Јован јоште нема? Ти знајеш да он има слабо срце. Сигурно га је м'лснуло горе у ливадуту, косењето је тешко, и сигурно је падал. Нема никој да га најде! Ајде да поодимо да га тражимо!“
Не даде ми ништа да вој кажем. Увати ме за руку, и појдомо. Не заклопимо ни кућу, ни порту не затворимо.
Иде, граби, и сеца ме за руку, уз непрестално кукање како је падал и како нема никој да му помогне, и кој знаје каквог че га најдемо кад стигнемо. Казујем вој да че се сигурно врне, да он пол'к иде, да знаје и сама како он нече да замара, ни њега, ни стокуту. Она ме ништа не чује, и како се приближавамо до лозјето, све појако почиње да кука, и кукањето се претвара у извивање и лелекање: „Леле, леле, Јоване, мој домаћине, проклета да сам што сам те оставила! Леле, Јоване, кво че ја без тебе са да работим?! Што ме остави, црну кукавицу? Јоване кућо моја! Јоване снаго моја и сило моја!! Куде да се девам? Како без тебе да дочекујем д'н и ноћ?! Јоване, домаћине мој, што те ја не претеко, него ти утече преди мен?!“
Ја осечам да се ништа неје десило, можда за тој што не волим да се смртови помињу, можда за тој шти ји много волим, и не могу да замислим да че они умру, али срце ми казује да је деда отиш'л по друђи пут, и за тој га несмо среле.
Сецну ју за руку, и реко вој: „Деда је стигал дом, само џабе кукаш!“. Она као да се малко сабра, па поче појако: „Леле, Јоване, ја ни трпезу не могу да ти турим! Ми дом ни трунку брашно немамо! Житото ни је у воденицу! Са ли при наше убаво жито да тражим по комшилук?!“.
И стигомо до лозјето! Колата ји немаше, значи деда се врнул по друђи, по сигуран пут.
Обрнумо се назад, и уз трчање дојдомо дом.
У двор кола остајена. У собу млеко изм'лзено. Улезо у другу собу, деда легал, кад ме виде, диже се, и рече: „Па, где сте ви?“. „У Будиндел“, каза му, „за тој што ти имаш слабо срце, па си тамо падал, па си умрел, па те је баба убаво овикала и ожалила, само да си чул како си ти њоњ домаћин, њоња кућа, снага, сила! Замалко и да те сарани, али се сети да нема брашно у н'чви, па не може да ти остаји трпезу“. Деда се насмеја и рече: „Чуркало! Ето кво може да направи једно Чуркало! Кажем ја да је оно Чуркало!“.
Седомо да вечерамо, баба се надула од викање и загртавела од извивање, али очи вој сијају. Деда се усмивкује, мило му што је показала колко вој је важан, и колко га воли. Мени ми л'кнуло, испушти бомбонете што ји цело време бео стиснула у шаку. Срећна сам што се све убаво завршило и што деда бабу ока „Чуркало“, тој значи дека је много расположен и задовољан, и што се бабинете очи поново сијају.
Заврши се д'н, ја лего сас п'лно срце, при отворен пенџер, и заспа уз Нишаву што тече поди нас, и мирис на цвеће што поди пенџер ц'вти.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Весна Перовић

1 коментар:

  1. Душица Поповић Шеварлић05. јун 2018. 12:30

    Увек се поново обрадујем причама из старог Пирота, поготово кад су на дијалекту. Хвала вам!

    ОдговориИзбриши