среда, 26. октобар 2016.

Краљ Петар у Пироту


Краљ Петар
"Његово Величанство Краљ, Господар Србије Петар I долази, у име Божије, у Пирот 18. августа ове године у 8:30 пре подне, према акту Његовог Преосвештенства Епископа Нишког Г. Никанора.

Протопрезвитер окр. пиротског
13. августа 1903. године
У Пироту"
___
Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту
Илустрација: prviprvinaskali.com

Још једна тужних прича из Знепоља


Једна од многих тужних прича из Знепоља. Митрополит из Београда пише пиротском проти Димитрију и моли га да у својој вароши удоми проту из Трна који му се „горко жалио на свој живот због неправичног гоњења од сусједа наших“. Прота је заиста пристигао у Пирот крајем марта 1881. године, баш као и многи други Знепољцу. То је било једино мањинско право које је српска заједница у Бугарској могла да оствари – право на сеобу и нестанак.
____
Ж. П / Архив Старе цркве у Пироту

Плакати, позивнице и огласи из Старог Пирота

Лепо и опуштено вече у "Националу" 1936. године

Сл. 1














Позивница за свечану забаву у Официрском дому коју приређују официри пиротског гарнизона. Репертоар игара је импресиван а поредак доследно војнички: ко жели да поведе коло мора најпре да се јави војном деловођи.

Сл. 2











 Борба за кору хлеба. Штрајк радника текстилне индустрије.

Сл. 3



















Умрлица заборављеног професора пиротске Гимназије Владимира Радића (у неким списима се помиње и као директор). Страдао је у рату са Бугарима 1913. године а његово тело дуго није могло бити пренето у Пирот због забране спровода услед колере.

Сл. 4















Предавање у Националу, вероватно 1936. године.

Сл. 5













Позивница за венчање из 1928.

Сл. 6















Повељу о правима детета потписала је краљица Марија.

Сл. 7



















Дан ослобођења Пирота од Турака. И данас се поштује и обележава.

Сл. 8













Вашар у Пироту 1932. године трајао је пет дана и био одлично организован.

Сл. 9



















Летак удружења Пироћанаца из Београда. Некада смо били много сложнији и организованији.

Сл. 10
















Стари Пироћанци су помно пратили занимљива дешавања и ван своје вароши. Овај плакат великих димензија представља оглас за витешке трке и изложбe коња организованe у околини Крагујевца почетком октобра 1894. године.

Сл. 11



















Грдна несрећа у Пироту. Разуздана Нишава је удавила читаву једну породицу и срушила преко стотину домова крајем лета 1900. године. По окончању стихије штампан је овај апел и прикупљана помоћ за несретнике. Градске власти су морале озбиљније да размишљају о решавање проблема честог плављења Пирота. Двадесетак година касније, ћудљива река је коначно добила уређено корито а потом и два снажна бедема са младим липовим дрворедима. Захваљујући њима, поплаве у Пироту су постале много ређе и безопасније.

Сл. 12



















Приредио: Жељко Перовић / Архив Старе цркве у Пироту

Јесен


Осећа се долазак јесени, лепи топли дани су све краћи, јутра свежија, поље је сиромашније, амбари, гумна и дворишта богатија. Сваки дан пуна кола са истегнутим воловским вратовима довлаче товаре сена, сламе, кукуруза... Код нас у дворишту се шепуре камаре сена и сламе, ту су и лисници са шумом, на кући испод стрехе висе црвене низе паприке, црног и белог лука исплетеног у венце. Под сајваном се жуте и зелене тикве у разним нијансама и чине простор богатим и веселим. Дрвник је засут гомилама кукуруза који треба да се ољушти. Љуштење кукуруза је хитан посао и зато свако вече долазе комшије и пријатељи са децом да нам помогну. Поређамо троношке и кошеве, деда заложи казан за ракију који атмосферу чини топилијом. Љушти се кукуруз и баца у кошеве који се носе у амбар да се кукуруз осуши. Ми, дечурлија добијамо мање класове "бабичће". То је млад кукуруз који није стигао да порасте и сазри. Љуштимо га и дајемо деди за печење. Ватра од казана пуцкета, шири светло и топлоту, уз месечину љуштење постаје забава, причају се приче, обичне, свакодневне из живота. Свако има нешто да каже и смех прати сваку причу. Ракија је стигла, сви је пробају и процењују јачину. Љуштење почиње да буде жешће и бучније. Разговор и пуцкетање ватре маме у сан, настојим да чујем сваку причу, уживам у живом и веселом друштву и осећам да ме неко заспалу ставља у кревет, скида ми тешке и блатњаве опанке и покрива. Жуља ме одећа али немам снаге да се покренем, полако тонем у сан замишљајући котао са тиквом "мекокорком"како се крчка на огњишту. А, сутра је нови дан, чекају ме нова изненађења, нове радости. Сутра газимо колима Темштицу, ја ћу сести на задњем делу кола и спустити ноге у воду, волим да се Темштица игра мојим ногама бацајући их горе-доле. Живот је леп, живот је пун изненађења, живот је игра!

_____

Пише: Грана Перовић, родом уз Станичења
Илустрација: Dena Tollefson

Школе у Пироту крајем 19. века (4)


Стеван Сремац је у Пироту боравио од 1881. до 1883. године. У пиротској гимназији предавао је српски језик, српску историју и географију. Био је ведрог духа, диван човек. Добро је рецитовао песме. Волео је своје ученике и дружио се с њима. У Пироту је почео да пише и своју чувену збирку приповедака “Из књига староставних”. Неки догађаји из Пирота послужили су му за “Вукадина”, а чувену песму из “Зоне Занфирове” – “Славуј пиле не пој рано” чуо је први пут у Пироту и много му се допала. Интересантно је да је Стеван Сремац због лепе Пироћанке Јелене, кћери пиротског попа Пантелије Панчића, остао нежења. Можда би постао и пиротски зет, али је у једном чланку “Српској застави”, напао попа Пантелију као веома утицајног човека, који са још двојицом (Пантом Срећковићем и Пантом Дробњаком) пали и жари у Пироту. Поп Пантелија због тог чланка није хтео ни да чује за Сремца а камоли да га види у својој кући, у коју је пре тога често навраћао.

___
Пише: Милорад Јанковић Рота (1931-2004)
новинар и публициста из Пирота

Берба

Берба у Пироту
Прохујаше дани раскошног пролећа, прође сунчано лето и наста суморна јесен. Небо покрили облаци, земљу притисле магле. Киша сипи, кваси одело пролазника и пробија до коже. Благо томе ко је у сувоти и не мора никуд из собе! Кад продухне јачи ветар те растера маглу, киша попрестане. А небом се стану ковитлати облаци и један другог престижу... Усамљен, размишљам о прошлости. Сећам се минулих дана. И, као ови облаци, нижу се успомене, од којих су ми најмилије оне из детињства.

* * *

Распустили нас за бербу. Радосни, хитамо из школе кући. Кад ето ти чича Марка. Изиђе из суднице, а заметнуо добош о раме. Одмах смо знали да има нешто да објави. Радознали, пођосмо за њим. Кад дође насред трга, скиде добош с рамена и поче маљицама ударати по њему да све одјекује. Шегрти и калфе, које упутише мајстори и газде из околних дућана, за тили час дотрчаше. Похиташе и многи докони људи. И сви опколисмо чича Марка. А он, кад се искупи довољно света, престаде добовати и својим крупним и звонким гласом објави да од сутра почиње берба винограда. Још он и не заврши, а ми, деца, повикасмо радосно: „Ура!... Живео чича Марко!...“ Затим, још радоснији, потрчасмо кући.

Кад из чаршије, где су онда били само дућани и радње, наиђосмо улицом, а оно глас о берби тамо стигао пре нас. По свима кућама настала нека радосна ужурбаност. Скидају се с тавана котарице и „косирчићи“, којима се отсецају гроздови с чокота; перу се бурад, каце и бачве и, ради боље чистоће, каде сумпором; плету се венци, којима ће сутра, пре поласка у бербу, искитити кола; опремају се пиштољи и пушке, чија ће пуцњава пропраћати весели кикот и попевку раздраганих берача...

А улицом иде чича Пана, кога још од почетка пролећа нисмо видели. Он, кажу, цело пролеће и лето проведе у заграничној вароши Трну. Нико не зна чиме се тамо бави. А овде, код нас, иде од славе до славе, од свадбе до свадбе и од весеља до весеља. Ту забавља људе својим свирањем, певањем и неисцрпним шалама. Зато га свуда радо примају, часте и награђују. И њему је добро. – Иде чича Пана улицом и пева своју омиљену и свима нама добро познату песму:

„Кад се бере грожђе,
Онда Пана дође.
А када се праши,
Тад се Пана плаши.
Чим мотика: дрн,
Пана – беж, у Трн...“

Те вечери с братом и сестрицом легох раније, него обично. Требало је сутра поранити. Сутрадан, кад смо се пробудили, кола већ спремљена. Устадосмо, брзо се умисмо и обукосмо. Доручковати нисмо хтели. Желели смо да доручкујемо у винограду, заједно са берачима, којима ће се спремити нарочити ћевап на ражњу. Доручак ћемо засладити грожђем.

Кад изиђосмо на улицу, ту поред спремљених кола, застадосмо и тетка Мару са синчићем и ћерчицом. С њима нисмо никакав род, али смо суседи. Тетка Мара је била сирота удовица. Радила је по туђим кућама, те је хранила себе и своју дечицу. Кад би некад морала да остане по цео дан на раду, те у подне не би могла да дође кући, замолила би мајку да припази на њену децу. А пошто су јој деца била веома ваљана, а била су и наши вршњаци и заједно с нама ишла у школу, мајка је врло радо пристајала на то. А то је и нама чинило велику радост, јер би онда заједно ручали, па би се, пошто посвршавамо школске задатке, до миле воље играли.

Сваке године тетка-Мара нам је помагала у берби. Разуме се, то јој није било бадава. И за њих, као и за нас, отац би наредио да се одабере по који товар најбољег грожђа, те би преко целе зиме сладили.

Кад је све било готово за полазак, поседасмо у кола. Истина, пошто нас је било повише, није нам било потаман. Али то није ништа марило. Волели смо да идемо у бербу, па макар и пешке. А овако, у искићеним колима, били смо пресрећни, као да идемо у сватове.

А, Бога ми, да је неки странац, који не зна за наше обичаје о берби, из далека чуо веселу свирку и попевку, која се, пропраћена пуцањем из пушака и пиштоља, орила на све стране, помислио би да се цела варош жени и удаје. Тако се, у највећем расположењу и весељу, полазило у бербу. А то расположење и весеље трајало је и за све време бербе.

Али, и по свршетку бербе, за нас, децу, берба још није била свршена. Тек после, кад већ падну слане, за нас је настајала нова берба винограда. Пошто се виногради беру уз веселу песму, смех и шалу, то није никакво чудо што берачи и берачице често пута оставе по неки чокот необран. Зато, кад се сви виногради оберу, те је слободно ићи по њима, ми бисмо, кад немамо школе, пошли у „пребирање“. Том приликом би обрали све грожђе, које је случајно остало необрано. А то грожђе, особито ако после бербе потраје лепо време, још боље сазри. А ако се деси да га „попари“ слана, онда му нема равна. Слатко је као мед. Зато смо ми волели и то пребирање. Њему смо се радовали као и правој берби.


Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја" (објављено 1935) 
Фото: Мирјана Јонић Игић (Берба у винограду Момчила Ранчића касапина)