Берба

Берба у Пироту

Прохујаше дани раскошног пролећа, прође сунчано лето и наста суморна јесен. Небо покрили облаци, земљу притисле магле. Киша сипи, кваси одело пролазника и пробија до коже. Благо томе ко је у сувоти и не мора никуд из собе! Кад продухне јачи ветар те растера маглу, киша попрестане. А небом се стану ковитлати облаци и један другог престижу... Усамљен, размишљам о прошлости. Сећам се минулих дана. И, као ови облаци, нижу се успомене, од којих су ми најмилије оне из детињства.

* * *

Распустили нас за бербу. Радосни, хитамо из школе кући. Кад ето ти чича Марка. Изиђе из суднице, а заметнуо добош о раме. Одмах смо знали да има нешто да објави. Радознали, пођосмо за њим. Кад дође насред трга, скиде добош с рамена и поче маљицама ударати по њему да све одјекује. Шегрти и калфе, које упутише мајстори и газде из околних дућана, за тили час дотрчаше. Похиташе и многи докони људи. И сви опколисмо чича Марка. А он, кад се искупи довољно света, престаде добовати и својим крупним и звонким гласом објави да од сутра почиње берба винограда. Још он и не заврши, а ми, деца, повикасмо радосно: „Ура!... Живео чича Марко!...“ Затим, још радоснији, потрчасмо кући.

Кад из чаршије, где су онда били само дућани и радње, наиђосмо улицом, а оно глас о берби тамо стигао пре нас. По свима кућама настала нека радосна ужурбаност. Скидају се с тавана котарице и „косирчићи“, којима се отсецају гроздови с чокота; перу се бурад, каце и бачве и, ради боље чистоће, каде сумпором; плету се венци, којима ће сутра, пре поласка у бербу, искитити кола; опремају се пиштољи и пушке, чија ће пуцњава пропраћати весели кикот и попевку раздраганих берача...

А улицом иде чича Пана, кога још од почетка пролећа нисмо видели. Он, кажу, цело пролеће и лето проведе у заграничној вароши Трну. Нико не зна чиме се тамо бави. А овде, код нас, иде од славе до славе, од свадбе до свадбе и од весеља до весеља. Ту забавља људе својим свирањем, певањем и неисцрпним шалама. Зато га свуда радо примају, часте и награђују. И њему је добро. – Иде чича Пана улицом и пева своју омиљену и свима нама добро познату песму:

„Кад се бере грожђе,

Онда Пана дође.

А када се праши,

Тад се Пана плаши.

Чим мотика: дрн,

Пана – беж, у Трн...“

Те вечери с братом и сестрицом легох раније, него обично. Требало је сутра поранити. Сутрадан, кад смо се пробудили, кола већ спремљена. Устадосмо, брзо се умисмо и обукосмо. Доручковати нисмо хтели. Желели смо да доручкујемо у винограду, заједно са берачима, којима ће се спремити нарочити ћевап на ражњу. Доручак ћемо засладити грожђем.

Кад изиђосмо на улицу, ту поред спремљених кола, застадосмо и тетка Мару са синчићем и ћерчицом. С њима нисмо никакав род, али смо суседи. Тетка Мара је била сирота удовица. Радила је по туђим кућама, те је хранила себе и своју дечицу. Кад би некад морала да остане по цео дан на раду, те у подне не би могла да дође кући, замолила би мајку да припази на њену децу. А пошто су јој деца била веома ваљана, а била су и наши вршњаци и заједно с нама ишла у школу, мајка је врло радо пристајала на то. А то је и нама чинило велику радост, јер би онда заједно ручали, па би се, пошто посвршавамо школске задатке, до миле воље играли.

Сваке године тетка-Мара нам је помагала у берби. Разуме се, то јој није било бадава. И за њих, као и за нас, отац би наредио да се одабере по који товар најбољег грожђа, те би преко целе зиме сладили.

Кад је све било готово за полазак, поседасмо у кола. Истина, пошто нас је било повише, није нам било потаман. Али то није ништа марило. Волели смо да идемо у бербу, па макар и пешке. А овако, у искићеним колима, били смо пресрећни, као да идемо у сватове.

А, Бога ми, да је неки странац, који не зна за наше обичаје о берби, из далека чуо веселу свирку и попевку, која се, пропраћена пуцањем из пушака и пиштоља, орила на све стране, помислио би да се цела варош жени и удаје. Тако се, у највећем расположењу и весељу, полазило у бербу. А то расположење и весеље трајало је и за све време бербе.

Али, и по свршетку бербе, за нас, децу, берба још није била свршена. Тек после, кад већ падну слане, за нас је настајала нова берба винограда. Пошто се виногради беру уз веселу песму, смех и шалу, то није никакво чудо што берачи и берачице често пута оставе по неки чокот необран. Зато, кад се сви виногради оберу, те је слободно ићи по њима, ми бисмо, кад немамо школе, пошли у „пребирање“. Том приликом би обрали све грожђе, које је случајно остало необрано. А то грожђе, особито ако после бербе потраје лепо време, још боље сазри. А ако се деси да га „попари“ слана, онда му нема равна. Слатко је као мед. Зато смо ми волели и то пребирање. Њему смо се радовали као и правој берби.

Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја" (објављено 1935) 

Фото: Мирјана Јонић Игић (Берба у винограду Момчила Ранчића касапина)