уторак, 21. јул 2015.

Царева чесма



На путу за Висок, на северном обронку Басарског камена, крај старог пута, близу места В`зганица, и данас стоји напуштена чесма, позната у нашем крају под именом Царева чесма. Није познато када је саграђена а легенда о томе каже:
Велику цареву војску нанео је пут преко Висока. Ишла је из правца истока и сунчевог изласка, враћајући се из битке на Велбужду. У то време није било добрих путева, а постојећи су били једва проходни јер су вијугали кроз густе шуме и преко стрмих планинских коса.
На челу колоне била је чета копљаника на коњима а испред њих на белом коњу јахао је царев заставник. За њима су ишли пешаци наоружани сабљама, стрелама и штитовима. Између пешадије и копљаника јахао је цар Душан са својом свитом. На крају колоне кретала се уз силан звекет тешка оклопна коњица.
У једно превечерје, чело колоне застало је на северним падинама Басарског камена. Цар је наредио да се ту улогоре. За кратко време расули су се по ледини бели шатори и запламсале ватре, по околини коњи су пасли мирисну планинску траву.
Народ Висока дочекао је цареву восјку износећи пред њу на друму храну и пиће, а жене су расплетале своје дуге косе да се војсци путеви не замрсе.
Неколико дана одмарала се уморна војска од дугог пута. Одмарали су се и већ посустали коњи, са многим ранама по телу које су задобили у бици или од опреме. Цару и његовим војсковођама се необично допао овај крај. Хладна вода са извора, чист ваздух, добра храна и раскошно зеленило околине повратили су и окрепили војску. Четвртог дана војска је, одморна и чила, наставила пут.
Када је цар Душан отишао са војском, народ се обрео на месту логоришта и саградио врло лепу чесму од камена са врло хладном и чистом водом, у спомен на царев боравак, и прозва је Царева чесма.
 ____
Душан Панић „Мој Завичај“
Илутрација: Никола Николић

субота, 18. јул 2015.

"Национал"

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Национал"
...Аутомобил је тих педесетих година једном месечно пролазио главном пиротском улицом, подижући прашину, уз повике одушевљене деце. Касније су „застава 1100“ и „првомајска“ „волга“ показивале стандард времена уверавајући нас да време фијакера полако пролази... А тада се све догађало пред „Националом“, који је од пре Другог светског рата био једини пиротски репрезентативни хотел. Да ли треба рећи да је био знамење ове вароши, да су у његовим собама одседали угледни гости града, спортске екипе, уметничке дружине... Ходници су били застрти црвеним тепихом, а у собама се умивало из бокала бистром водом са чесме из парка. Интересантно је да са велике терасе хотела државни руководиоци који су долазили у Пирот нису држали говоре, већ на другим местима у граду (Тијабара, „Тигар“). А пре оног великог светског рата, страначки лидери су се обраћали Пироћанцима са терасе „Национала“... У овом здању су се одржавале другарске вечери и све званичне свечаности и то у великој, малој и осталим салама, а биоскопска дворана је била посебно стециште Пироћанаца, који су обожавали „живе слике“ на платну. Тада су „каубојци“ и историјски спектакли били „хит“, а тапкароши су имали пуне руке посла.
Столови са снежнобелим чаршавима имали су сталне госте и знало се увек ко где седи. Аца Клен је дубоко заваљен у дрвену столицу у одређеним сатима испијао своје пиће, крај великог покретног прозора, који се у топлим данима подизао и пружао праву хладовину у великој сали. Камен и Маршал, два позната пиротска келнера, држали су све под контролом. Муса Шејн и група пиротских боема наручивали су песме из свог ћошка да би Лата Циганин, на крају, свакоме одсвирао песму „на увце“.
Пред кафаном, „на тераси“, два реда столова са класичним коцкастим чаршавима и лепо урађена оградица омогућавали су уживање градским кибицерима. Са овог места ништа није могло да им промакне... Тако је то тада било. А многи, који су са својих кибицерских места одлазећи на студије у друге градове, поручивали сетно: „Чувајте нам Национал!“
Кроз године „Национал“ је све мање био оно што је некад био и лагано улазио у легенду која траје. Од места за балове и дочеке државних руководилаца сада је то кинеска продавница, а од соба за преноћиште – канцеларије. Зграда са легендарном куполом без громобрана, стоји као сетно сећање на „ексклузивни пиротски хотел“...

____

Милан Пауновић, "Пркоси пиротске калдрме"

Фото: facebook.com/slikestarog.pirota

Лила пусти


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Фото: Тањица Перовић











 Оро ко љуљћа, Лила у средину
Па Лила на танац, па Лила коло води
Све куде свирће свире, све куде се оро игра
Лила први
Час се напиња ко в`шка на-рамо
Час се залати ко гостушко овне
Па се разлати ко удов`ц у оро
Па одлати ко криво петле
И ко криво вретено
И ко д`лга кошуља
У Држину Лила не знаје да игра
У Церевдел Лила коло води
Да се крстиш, и па да се крстиш
Сас двете.

Таворча га напела
Голоча га сапела
Само се разлати
Што-ли се разлати
Завалија.
____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Петровће у Старој цркви

Петровдан у Старој пиротској цркви пре десетак година... Тада је читав храм мирисао на „петровће“, прве јабуке које су побожне бакице доносиле на благослов и освећење. На жалост, данас је све мање и њих и овог лепог обичаја... Занимљиво је и да су пре Другог светског рата Петровдан славиле терзије, кројачи финијих тканина и одела. Како је њихов еснаф био један од најимућнијих, то је и цео град са њима празновао и благовао о чему је у народу остала реч: „Дај ми Боже Петровд`н сваћи д`н!“. Терзије су бринуле и о сиротињи, својим старим и немоћним колегама и нарочито, о својој задужбини Темачком манастиру... Данас кројачки занат у Пироту пролази кроз велике невоље и искушења. Ко зна, можда би и њима кренула напредица кадa би се сетили своје заборављене Славе и лепих терзијских обичаја о Петровдану.

Текст: Жељко Перовић; Фото. Тањица Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Oваја ти је чаршија башча голема...

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Фото: Тањица Перовић, Пирот август 2012.

"... Што оратеше Марко Чинче, терзија: оваја ти је чаршија башча голема а цвеће шарено."
____
(Цитат из Малих градских прича, Мирјане Јонић Игић)

четвртак, 16. јул 2015.

Точкови и мотори




... А најголема новос за младињу у чаршију беше кад старити Коца Муна докара 1920. годину точкови и мотори у Пирот, и поче ђи издава на сат. Таја радос нигде ђу нема. Па ка узнеше некој точак, па мисли свет је његов. Зајаши га, па дигне главу како у царску ордију јегреци да води. Колетијата трескају оди калдрму, а на њега зубити клоцкају како даире. Стисал нође од стра како мечку да јаши, ама се не подава.
А кад стане покре девојчетија, тува до багренат узи Кејат и навали се с лактове на гувернал, па само шара с очи да види која га како гледа. А оне, уц’клиле у њега како пиле у л’скавку па трепчу ситно те му дисају цену. А он се подгорди повече, па мислиш јероплан ујашил а неје точак.
А кој па имаше пару и траву стискавац да седне на мотор и пролети низи улицете, кој је како њега. Срцето му колко Сарл’к, а Пирот само његов...

  
Мирјана Јонић Игић (Мале градске приче)


Слика 1:  Драгољуб Гага Игић на моноциклу. Био је први возач на мотору у глобусу смрти. Он је син Костадина - Коце Игића Муне који је први у Пироту организовао издавање бицикала и мотора на сат.

Слика 2.  Костадин Игић - Коца Муна, испред свог дућана са синовима Душаном, Гојком и Драгољубом 1938. године.

уторак, 07. јул 2015.

Пирот у вечитој светлости Косте Брадића



Чувени српски сликар Коста Брадић излагао је своја дела у готово свим светским метрополама, освајао многе награде и признања, био професор на ликовним академијама... а ми, Пироћанци, и данас слабо знамо да је он био „наше горе лист“. Његови родитељи су рођени у Пироту, мајка му је пореклом Темштанка из породице Николић, а отац Топлодолац из фамилије Брадинци. Живели су иза Старе цркве у Пазару, у Протиној мали, данас улици Саве Ковачевића. Са њим се 1988. године сусрео пиротски новинар Бобан Митић и у кратком разговору успео да забележи снажне Костине импресије из детињства и његову жал за Пиротом кога више нема. Брадић је рођен 1927. године у Ђевђелији, преминуо је крајем прошле 2014. године у Београду.



Детињство за незаборав

... Достојевски је срочио славну изреку. „Лепота ће спасити свет“, али и сам се одмах упитао: „Која лепота?“ Јер „лепота је једна загонетка“... стоји, између осталог исписаног из пера Павла Николајевича Евдокимова у једном од последњих каталога нашег земљака, познатог сликара Косте Брадића. Због ових речи из каталога са Брадићем смо започели разговор о лепоти, коју у себи носи још из дана детињства.

- ... Мислим да је у животу човека детињство најважнија ствар. Врло је окрутан данашњи свет који врло брзо децу уводи у свет реалности. За мене је велика срећа што сам имао право детињство и то захваљујући данима проведеним у Пироту. Могао бих о томе да напишем књигу...

Коста Брадић је због очевог службовања рођен у Ђевђелији, касније је живео и школовао се у Лесковцу, Владичином Хану и Зрењанину. Међутим, сваког лета се знало...

- Сва моја летовања везана су за Пирот. У оно време, пре рата, није било асфалта ни калдрме, већ само туцаник. Дође поливач са коњима и цистерном, а ми клинци трчимо и поливамо се. Било је то време дивних прослава Грка који су долазили да освећују гробове својих ратника. Тада је Пирот био нешто изузетно. Сви су славили. Долазила је и војна музика... Још нешто ми се десило: научио сам да плетем ћипче (мрежу за рибе), па кад сам се вратио у Лесковац, био сам неко ко нешто зна. Касније ми је то помогло те сам за време окупације плео нецеве за косу и ташне.

И тако доста дуго и веома сликовито причао ми је своја сећања Коста Брадић. Помињао је своју махалу, бербу трешања, вожњу фијакером, „Национал“...

- Можда зато што као дечак никада нисам преко зиме био у Пироту, завичајни град ми је остао вечито у неком сунцу... Правили смо биоскоп. Цртао сам на неком стаклу, односно копирао из стрипова, да бисмо уз помоћ свеће све то приказивали.

Касније, када је био на Академији, знао је да тражи инспирацију у Пироту.

- Те 1951. године био сам на другој години, када се у мени јавила жеља да идем у Пирот и сликам. Биле су то најдивније слике које сам икада направио. Сликао сам пејзаже. Ишао сам поред Нишаве, Градашничке реке, пео се на Провалију... Сада, осим слике „Дедина кухиња“, немам ниједну. Сећам се исто тако да сам касније био у кризи. Тада сам се опет вратио, видео Поганово, Темску...

Наш земљак Коста Брадић је од 1955. године у југословенском уметничком животу. Самосталне изложбе је имао у Београду 1955, 1957. и 1958, у Паризу 1963, у Риму 1964, па опет у Београду 1968. и 1971. године. Излагао је са групом француских уметника у Паризу, са интернационалом групом у Монте Карлу и Губију. Члан је „Медиале“ са којом је излагао у Београду и Бечу. Носилац је награде „PREMIO GUBBIO DI PITTURA OD ARTISTI STRANIERI“... Излагао је једном приликом и у Пироту, на колективној изложби. Био је, истиче, разочаран непотребним такмичарским духом појединих пиротских уметника. Сада све ређе долази...

- Нема више тог Пирота нити људи којих се сећам. Срушена су прелепа стара урбана решења. Није се имало слуха да се сачува што је најдрагоценије. Нису сачували своје детињство. Исто се догодило и са ћилимарством. Ја сам предлагао да позовемо познате сликаре из читавог света да нам дају картоне по којима ће се ткати. Свако би дао. Тиме бисмо осавременили ову нашу традицију и спасили ћилимарство од изумирања. Могли бисмо од тога да приређујемо тријенала или бијенала таписерија. Да свет дође! Али нико ову моју идеју није озбиљно схватио нити прихватио. Ћилимарство изумире, мада ни сада није касно.

У време када смо водили разговор, Брадић је спремао изложбу посвећену Косовском боју.

- Доста је тешко направити нешто што је озбиљно. Косово је нешто највише. Дало је физиономију српском народу... А шта је са физиономијом Пирота која поприма нове форме и непотребно губи на аутентичности?! – упозорио је најдобронамерније сликар Коста Брадић.


Извор: Наши у белом свету, Бобан Митић 
Фото: spc.rs (портрет) и arte.rs (Стара буква у Опову)



понедељак, 06. јул 2015.

Пиротска оџаклија Паје Јовановића

Насликао је чувена дела: Сеобу Срба, Кићење невесте, Борбу петлова... али мало ко зна да је велики српски сликар Паја Јовановић боравио у Пироту крајем 19. века и у њему пронашао и овековечио једно - старо пиротско огњиште. Тада је поред њега седео и исти мотив осликавао још један великан домаћег сликарства Ђорђе Крстић. Да ли су се на овом огњишту огрејани није познато, али је сигурно да су осетили топлину пиротског гостопримства о чему је Паја касније причао: „Сећам се, седели смо у тој кујни пиротског сељака, доброг човека, и сликали је у једном трену“. Ову слику је Паја касније носио свуда са собом, а преживела је и бомбардовање и битку за Беч. Данас се и његова и Крстићева "Оџаклија" налазе у Народном музеју у Београду.   Ж. П.

Најстара



Ајде, бабо Тодоро, ти си још сас орлити
Дошло је време да си попритегнеш оп`нцити
Све да си спремиш, мож те потраже одједнуш!
- Неси ни ти, Јоване, скор`шањ, а неси ни млого далеко
Попарила је и теб, ко и мен, слана од-одавна.
Зашто да мрем, кој че ми чува параунучетијата
И кој че гледа кокошће и прашчина по дворат
И кога че највише запитују, и на славу, и на седенћу
Како је било у старо време?

Стара, ама се не подава
Још си с`весна, још ђу памет служи
Бог њој дал мушко чукун-унуче, па му се млого радује
Па му каже: бабино, бабино, баба че умре
А ти че носиш баби крстачуту
Ама че малко попричекам
Да те прво оженимо.

____________
Драгољуб Златковић, „Дума“
Фото: „Баба Ристана, Рсовци“, Тањица Перовић, 2013.

Млад се жени - не кај се (пословице)

Млад се жени - не кај се, рано ручај - не мај се.
Женидбата је како пијац, кој кога пречука.
Ако си газда, че се ожениш убаво, ако си сирома, нече те никој.
Сирома човек се рано ожени, дом да почне да сабира.
Људи се узимају да несу сами у четри дувара, ни он, ни она.
__________


Пиротске пословице (П.З. бр 18 и 27/28)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот

...И чујеш из сваке куће песму

Кренеш ујутро сокацима и чујеш из сваке куће песму. Девојке су у томе биле ненадмашне. Песма је одјекивала и из сваког дућана. Певало се и у цркви. Припремале су се и коледне песме. За нас децу то је био посебан изазов. Сада тога нема. Певао сам и ја још као дете јако лепо. Много сам научио од слепог Бата–Милана Џунића, који је предводио црквени хор. Био је красан баритон. Звали су га и у Београд као солисту при значајним црквеним свечаностима. И од чувеног капетана Савковића, „Црнорукавца“, доста смо научили. Дошао је по казни у Пирот. Имао је приватну школу и увек се трудио да помогне ученицима. Претежно нас је водио у природу. Волео је песму. Говорио је „Војкане, ти почни!“ .. Други део ферија сам проводио крај Нишаве. Незаборавне су из тих летњих дана ноћне серенаде које смо приређивали по улицама. Знате оно, свирате и певате а негде вас позову и почасте, док вас други критикују и грде. Било је заиста лепо. Ухвати човека сета. Нешто слично као кад сада дођем па видим не само да се Пирот изменио, људи, већ да нема више оне старе добре навике домаћица да у дворишту имају пуно цвећа и да ујутру почисте испред куће...

Професор Војислав Илић, композитор и први српски диригент (1911-1999). 
 Из књиге „Наши у белом свету“, Бобан Митић

Пирот крајем 17. века (карта)

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Карта с краја 17. века
Ево нашег града на једној старој географској карти. Израђена је у Италији крајем 17. века баш у време када су грађани Пирота и околине трпели многе невоље, што од турских аскера и одметника, што од немачких и мађарских „ослободилачких“ одреда који су за време свог кратког боравка успели да опустоше Темачки манастир и поморе готово сав живаљ у оближњем граду Темцу.

Последњи дани села Завој (фото)


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Фото: Божидар Манић

Ово су последњи и најтужнији дани за село Завој на Старој Планини. Забележио их је пиротски фотограф Божидар Манић – Жоли, пред сам потоп, почетком марта 1963. године.

Пирочанац је мислил на јутре!

... И може бити, због стар, уман народ који је на младињу преносил свото искуство, у Пирот неје имало млого пустооди, ама је имало 386 дућана сас још толко дућанџије, па чираци, калве, радници... Бели свет вредан народ. Мож су затова Нишлије у шољћу оратили да Пирочанац прво научи дете да буде дућанџија, па га после напраји.
И, какво год да је работил, Пирочанац је мислил на јутре!
Јова Иванковић се зазнојил, стење, сади ореј, а Чарапил че га потапше по грбину и че се насмеје:
- А бре, Јово, ти си д’н изгубил. Ешто ли се затираш те толко копаш за орејат кад ти од њега нема вајду да видиш. Док он пророди, тебе че ц’рвје изеду.
А Јова се пребрише по чело, па че рече:
- Са је на мене дошло ред да остајим нешто позади грбину. Ми са беремо и једемо оди онија ореси што ђи засадише тија што беоше преди нас. Е па, право је да од овија што ми садимо, једу онија што че по нас дојду на свет.
Е, због теквуја памет Пирочанац је бил и чујен и знан и ишла му је напредица. ...

Мирјана Јонић Игић
(Део приче „Работа и веселба – браћа од чичеве“)
Фото: Тањица Перовић, Пирот

Кад липете на Кеј замеришу тужно

... И сваћи мирис што осетим, на нешто ме подсети. А кад ми липете на Кеј замеришу тужно, а ја дигнем нос како палаш кад нањуши траг од зајека, па јурне по њега. Па вачам ваздух, вачам, да в’рнем старити мирис што га још чувам у мене, како у седефли кутију. Па доримка би га сас шаће принела до нос, тека ми нешто мило буде. И чини ми се, како ја нес’м више ја, него како кад сам одједнуш прерасла и Кеј и сокаци и цел град сам обуватила у мене, па че полетим нади чандијата. А слас ме некаква подузне, па ми се чини у мене је станул с’вјат Кеј, свете липе, свата црквена звона кад зазвоне на јутрење, свата калд’рма умерисана на прашину там’н посипану сас воду за метење преди капију. Свити јорговани, шебоји, босиљак, ђулови, трендавиљи из башче и авлије, свата миризма из вурње на тазе, жежак месен леб, ђувечи, јаније и печења спремна за празнични ручкове. Па све това измешано, па свијено како у кадиве, ушушкано, кроз душу провлечено и скутано у мене, како була кад се скута позади јашмак да ђу чужде очи разђеле не виде и не сеире. Па кад би могла све това што ми у душу седи да саберем и у бурунџ'к свилу да умотам и скутам да ми га време не растури и не украдне....

Мирјана Јонић Игић, Мале градске приче
Фото: Тањица Перовић, Пирот

Да знате само како је лепо било у Пироту...

У емисији Радио Београда „Код два бела голуба“, у којој стари људи оживљавају сећања на некадашњи Београд, разговарали су са Зорком Велимировић, врсним преводиоцем Тургењева и других дела руске класике. Пре доста година слушао сам преко радија тај разговор који је, отприлике, текао овако:
- Да ли нам можете рећи како је у Београду изгледао дочек нове 1900. године која је означила прелазак у 20. век?
- Па, не знам како је изгледало у Београду, али да знате само како је лепо било у Пироту...
Затим, питање:
Да ли сте одлазили на излете, на пример, на Авалу, Топчидер?
- Па, ишло се... Али док сам била у Пироту, ишли смо на излете на Стару планину, коњима...
Причала је даље о Високу, помињала Дојкинце, Брлог, Височку Ржану... На сва питања о Београду одговарала је тако што би најпре испричала како је било у Пироту. И тако се емисија о старом Београду спонтано и ненаметљиво претворила у емисију о старом Пироту. Довитљиви водитељ емитовао је песму из пиротског краја:


„Што ми омилело, нане, што ми омилело
Пиротското оро, нане, пиротската момчета“...

- Ох, баш вам хвала за ову песму, - рече Зорка на крају.

_________
Текст: Драгољуб Марковић (П. зборник број 15)
На слици: Зорка Велимировић, кћи чувеног пиротског проте Милоша Велимировића и прва жена преводилац у Србији.

Од празник па на празник...

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Душан Игић
"Пиротска деца су морала од малечко да вачају занат уруке, а игра је чекала од празник па на празник". (На слици: Душан Игић, средњи син Коце Муне, механичара и бициклара, као шегрт у очевој радњи, одлази на посао 1932. године.)

Текст и фото: "Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић

Пирочанац је млого душеван човек

“Пирочанац је млого душеван човек. Душата му је широка колко Нишавска долина, а срцето големо како караван сарај. За сви има место. Ако је за работу, работан је, ако је за шалу, шалџија је, ако је за муку и жал, жалостиван је, ако је за помоч, нема да ти одрекне. Ако ти па реч за нешто даде, поголема и појака потпора ти не требе...”
________

Текст: "Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић
Фото: Градска слава 2008, Тањица Перовић, Пирот

Нек једу какво оче ка несу садили лук!

Богат копал њиву, па јели месо за руч`к. А сирома копали, па јели лук. Па дете каже на башту си: „Тате, тате, они једу месо! А он му, у јад, одговори: „Пусти ђи, нек једу какво оче ка несу садили лук!
____

„Време уз огњиште“, Драгољуб Златковић
Илустрација: „Ручак у пољу“, Љубиша Јелић

Требе́ срце широко́

 


Д`н`ска му́ка,
Ју́тре му́ка,
Па се напра́ви,
Ма́јћо,
Гру́чка
По́д-груди.

- Оно́ зло́
За д`н неје́
Па да се, че́рко,
Отпоје́.

_______


Драгољуб Златковић, „Дума“
Фото: Тањица Перовић, Пирот