четвртак, 30. јун 2016.

Нишава до Нишаву


Фотографија корисника Приче старог Пирота
илустрација
Када је јед`н наш први пут иш`л на море, па се врнул, питали га како изгледа море, а он рек`л: Нишава до Нишаву, Нишава до Нишаву до куде ти очи виде, ами ђи нема врбацити, исекли ђи.

(Забележено у Великом селу 1997. год)
"Време уз огњиште", Драгољуб Златковић
Фото: publicdomainpictures.net

субота, 25. јун 2016.

Деда Таско – човек Божји са Старе Планине

Отац Тихон - деда Таско
Уме, понекад, та ћудљива божанска сила, да се шћућури и сакрије у неке сасвим неважне и небитне људе. Прескочи и мудрог и ученог, знаног и поштованог, обиђе читава села и градове, царске и владичанске дворове и тихо се спусти у трошни дом неке бедне ћилимарке која уплиће сузе и уздахе у своја шарена ткања. Или слети у дућан неког убогог терзије што читавог живота снева о свом хаџилуку. Ил` се, пак, ушуња у неку планинску чатмару у којој уморни чобанин узноси к небу руке и молитве за своје ближње, за читав свет. Кажу да управо мољења тих незаних и понижених, као шапат круже васионом и тајанствено одржавају мир на овој несретној планети. Мене су те необичне судбине и божанске одлуке од вајкада привлачиле. Подсећају ме да је све и почело од простих и неуких, најпре од оног дивног дрводеље из Назарета и његових ученика, рибара са Галилејског језера. У овим незнаним херојима често налазим себи невидљиве пријатеље, утеху и заклон пред ужасним вестима о црквеним свађама, скандалима, џиповима и скорој унији са Ватиканом. У тим животним причама тражим себи путоказе и одговор на питање зашто Господ њихове душе и станишта испуњава сваком радошћу, док мене, и поред свог труда, често мимолилази и оставља празног и невеселог...

Тако сам, трагајући за њима, сазнао и за деда Таска, горштака са Старе планине који је свој мир нашао у једној тихој височкој долини где су се у давнини растајали колски путеви за Рсовце и Ржану, а где се и дан-данас весело сусрећу два чиста планинска поточића. На овом месту је до 1892. постојала могила, омање земљано узвишење зарасло у трње и шипражје и сасвим заслужено прозвано од сељана „трница“. По једном народном предању, те године је неки рсовачки старац Колча три ноћи за редом копао по њој, да би се оне четврте обистинило сновиђење које га је и нагнало на овај чудновати посао. Пронашао је икону, кандило и дрвени крст, а потом и темеље неке древне светиње на којима је касније подигао малену, укопану богомољу о којој је с пуно љубави бринуо до своје кончине[1].

Детаљ са Марушкиног
гроба на коме се види
анђео на коњу
Таско је у овај Колчин манастир, како га је народ прозвао, стигао након Великог рата. Данима су се вијугавим рсовачким сокацима проносиле разне приче којима су његови сељани покушавали да бар мало одшкрину тајну одласка овог доброг домаћина у богомољце. По једнима, Таско је био скрхан тугом због преране смрти своје драге Марушке коју је неизмерно волео и којој је, из захвалности, својим рукама исклесао анђела на надгробном споменику као сведочанство о њеној доброј нарави, оставивши двојици синова имање неподељено, да би остали у заједници и међусобно се помагали. Други су причали како је Таско отишао у покајнике зато што је радио на велики празник, „спротив Ускрс“, помажући жени да доврши неко заостало ткање. Трећи су били убеђени да је њега тиштио велики грех из детињства када је био задужен да чува једну пространу ливаду од незваних гостију, младих кравица које су се, упркос његовим претњама и упозорењим, као очаране стицале на њу, опијене зовом свеже и мирисне планинске траве. Кажу да је малом Таску једног дана дозлогрдило те је решио да се обрачуна са преступницима и да их потера навише ка планини, све до једног вртопа, природне провалије са необичним прилазом, као руком озиданим ходником, од правилно истесаних стена. Прича се да је љути деран потерао тада ове сироте крадљивце у бездан и да се језиви звук рике и трвења низ оштре стрмени дубоко урезао у његову младу душу и навео га да се повуче у манастирску тишину са непуних четрдесет лета.

Таско се никада није бранио од тих сеоских гласина. И касније, у дубокој старости, када би га неко од пролазника или гостију упитао, из знатижеље или из чисте доколице и забаве, да ли му је Бог опростио овај или онај грех, он је увек помирљиво и потиштено свакоме давао исти одговор:

– Све ми је опростил, ама това, мислим да још неје...

Улаз у Таскову цркву
која је постојала до
2009. године
Само Бог свети зна да ли је он тако, пред читавим светом, признавао и исповедио своје младићке грешке или је као јуродиви Светац, примао на себе туђе погрде и клевете као неко ордење Христово. Деда Таско је тек понекад, пред сеоском дечурлијом која се окупљала да му помаже у пољским радовима а коју је он награђивао најлепшом посластицом у тим старим временима – густим планинским медом, откривао да су на њега снажан и пресудан утицај оставила два догађаја из Великог рата. Причао је како је једном, у неко успутно насеље, са групом војника одлучио да уђе у сеоски храм и како се тада изненада пред њиме испречила нека невидљива сила попут ветра, и бранила, једино њему, да крочи преко црквеног прага. Данима је забринуто трагао за разлогом овог чудног догађаја. Присетио се да је мрсио у посне дане и одмах неметнуо себи строго гладовање, а затим, након пар дана, још једном покушао да уђе у овај храм. На самом улазу је осетио исти ветар, али овога пута са супротне стране. Нешто га је, како је говорио „чушкало“ да уђе у светињу... Поигравање необичног ветра са његовим телом и разумом, покренуло је Таска на строги пост и читање Светог писма које је, од тада, увек држао на грудима, у џепу своје војничке кошуље. Када му је ова драгоцена књига остала потпуно сува при једном преласку преко дубоке реке коју је српска војска једва жива успела да прегази, у Тасковој души је већ сасвим била утврђена одлука да се, ако икада жив стигне у Рсовце, повуче у манастир.

Икона Светог Илије из
његовог манастира на
Старој планини
Нико не зна кад је Марушка тачно умрла, нити када је деда Таско походио Свету Гору и Хиландар. Остало је непознато и ко је њега замонашио и наденуо му име Тихон по коме га је мало ко на Старој планини знао и дозивао. Таско је био прост калуђер који није служио литургије, нити вршио крштења и опела. Сам је одлазио на причешће код сеоског свештеника у Рсовце а онима који су притицали у манастир читао је неке обичне, свима доступне молитве. Невољнику би рекао да стане крај њега или да се смести било где у конаку, док би он, на једном маленом ћилимчету, по читаву ноћ клечао пред иконама и плакао за његово оздрављење. Деда Таско је ретко спавао и строго је постио током целе године. Само би на Васкрс прекршио своје уздржање једним тврдо куваним јајетом, „перашком“ офарбаном у луковиње. Његови синови и снаје, бројни унучићи, бринули су и покушавали на све начине да га убеде да бар мало ублажи своје муке и подвиге, да одмори, да се окрепи јачом храном, да не спава на земљаном поду, али је он увак одговарао како мора да измучи душу да би му Бог опростио „грејови“ и затим настављао по своме.

Детаљ из порушеног храма
А онда се, брзином светлости, и до најзабаченијих старопланинских засеока прочуло да је нека божанска сила слетела у деда Таска и да је он својом пламеном молитвом почео слепима да отвара очи, суманутима да враћа памет, непокретнима да снажи ноге и шири кораке. Болеснике су доводили у манастир на коњу или у запрегама, уплакане мајке доносиле су своју децу увезану у цедила. Било је само питање времена и дана када ће болесник, здрав и озарен, стати пред деда Таска и почети да га благосиља док би се овај снебивао:

– Свети Илија ти је помогал, Бог те исцелил... говорио би тада, као да му је било непријатно што је и он, грешан и ништаван, учествовао у једном тако важном и свечаном чину.

Деда Таскова црква крајем 2006.
Деда Таско је био необично дружељубив за једног подвижника, човека у коме се даноноћно одигравају велике духовне драме. Крај његовог манастира нико није могао да прође а да не буде понуђем ручком или да му овај малени старчић хитро не притрчи и не тутне у руке неку погачу или хлеб који је сам омесио. У манастирској порти увек је трчкарало по неко унуче кога би једна од снаја остављала деди на чување, одлазећи сама да помогне своме мужу у пословима на планини. Деда Таско се радовао сусретима и разговорима са богомољцима који су му долазили из читаве Србије. Ради њих је и подигао онај други конак, ниже у долини, са великим тремом и лепо сведеним моравским луковима. Њему нимало није сметало и што је на дан Светог Илије, манастир постајао велико вашариште у које се стицао народ из свих височких села жељан разиграних народних кола, живе музике, вруће јагњеће чорбе и обавезне лубеници коју су на воловским колима дотеривали досетљиви трговци из Пирота.

Осмех са Тасковог лица ишчезавао је једино када би причао о Богу и Свецима. Тада је нека света туга браздала старчево чело и камила из његових очију сузе које су се обилато сливале низ испијено лице. Плакао је без престанка и када би говорио о тешким временима која долазе, о будућим људима који ће волети туђинца а презирати онога крај себе, о свету у коме ће завладати мрзост, надменост и непоштовање старијег. Причао је и да се у тим временима неће разазнавати ко је мушко а ко женско, и да ће наићи велико страдање у коме ће само молитва моћи човеку да помогне да све издржи до коначног краја...

Деда Тасков гроб
Кажу да је деда Таско предвидео своју смрт те 1954. године, и да је тражио да га сахране крај велике цркве коју је након Другог светског рата са читавим селом подигао на месту на коме се налазила укопана Колчина богомоља. Желео је да ту, пред његовим гробом застане литија када о великом празнику кружи око храма и да бар неко из те поворке упали „свечицу“ за његову грешну душу... Пола века касније ова Таскова црква масивних зидова и дубоких камених темеља је сасвим обновљена а убрзо затим – срушена до темеља. На њу се, као стихија обрушила једна несретна монахиња која је по сваку цену желела, да ту, на њеном месту, изгради цркву по својој замисли, нову, мању и лакшу за одржавање. Била је чврсто решена да измести и Тасков гроб али јој то Рсовчани ипак нису допустили. Након свега, несретница је оболела и скончала свој живот у тешким мукама. Њена малена црква од сипорекса убрзо је почела да прокишњава и показује прве трагове јефтине и брзоплете градње.

Кад год помислим на овај срушени храм, сетим се једног младог ораха кога сам мучки посекао чим сам пазарио кућу са пространим двориштем где ме је дочекао и он, машући весело својим тананим, тек олисталим гранама, и нимало не слутећи да му долази душманин а не добри домаћин који ће га неговати и уживати у његовом хладу и плодовима када одрасте. Сетим се и оних владика и свештеника који по српским храмовима уклањају иконостасе, мењају требнике, претварају тиха и дирљива православна богослужења у раскошну игру латинских попова, за трачак сујете и личне славе разграђују оно што припада Богу и народу, дрско и ужурбано, са глупим осмехом на лицу... Изгледа да се у свима нама притајио неки чудан презир ка свему оном што се усудило да живи и постоји пре нас и мимо нас. Опака гордост, понајвише у нама, хришћанима. Као да је у нас био загледан деда Таско, уплакани рсовачки светац, док је са Старе планине кроз сузне и замагљене очи посматрао у даљини проклета времена која долазе.


Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Напомена: У штампаном издању књиге биће објављене и изјаве савременика, духовника, унука и праунука и њихова сведочења о деда Таску и конкретним исцелењима која су се догађала у манастиру. За више информација znamenje@gmail.com


Манастир светог Илије данас

Коришћени извори:
Николић, Илија: Пирот и срез нишавски 1801-1918, грађа, Музеј Понишавља, Пирот 1918-1982
Петровић, В. Светислав: Откриће манастира светог Илије (необјављени чланак), Пирот 1977.
Каз. Србислава Душковића и ћерке Бисеније, а. запис Ј. Дабић и В. Голубовић, Рсовци 2014.
Казивање Јагоде Божиловић и Љубинке Станковић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање Милутина и Драгице Дојкић, аудио запис, Ж. П, Рсовци 2015.
Казивање Јована Симоновића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање Сокола Игића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање оца Дионисија Пантелића, аудио запис Ж. П, Липовац 2016. 
Казивање мати Меланије из манастира светог Илије, аудио запис, Ж. П,  Рсовци 2015.
Фото: 2, 7, 8 Тањица Перовић  / 3, 5, 6 - Бобан Ставрић / 1, 4 - Ж. П.

[1] Вероватно да је на пронађеној икони био насликан свети Илија коме је и сам манастир посвећен. Занимљиво је да се, пре овог догађаја, у Високу помиње неки манастир светог Илије у једном попису из 1878. године.

субота, 18. јун 2016.

Црви да га изеду...


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Кафана "Србија" данас
Љуба Костић, деда по оцу Владимиру живео је у Пазару. Био је хотелијер. Ова кафана „Србија” била је његов хотел. Тада се звао „Српски краљ”. Купио га је 1928. године. У кафани се радило породично. Нису они пре рата били капиталисти као што су данашњи. Све су то поштеним радом зарадили. Моја баба је кувала, чистила, прала, неки њихов братанац је био конобар. Била је то једна кућна мануфактура. После национализације 1957. године све су им узели и остали су без ичега. Нису имали од чега да живе. Остао им је само један виноград на Сарлаху који су они одржавали, продавали су вино и од тога живели... У то време нисмо смели много да причамо против комуниста, а моја баба, кад год би плевила башту говорила је: „Црви да га изеду”. А ја питам: „Кога бре, баба, црви да изеду?” Баба, онако љута каже: „Па Титу, бре!” Она је проклела те људе који су им све узели. Касније су направили „дивљу” кафану у свом дворишту од столова које су успели да извуку. Долазили су и затварали је. Свашта се дешавало у то време... Сада се тај хотел продаје. Штета. То су људи тешком муком и радом стекли. Волео бих да се тај купац не прихвати јер је кафана ипак резултат нечијег туђег рада. То је туђа мука и зној, она је наша породична и није коректно да се узме нешто што је већ једном узето. Ми се боримо на сваки начин да се то врати породици и надамо се да ћемо у томе успети, јер питање денационализације још увек је нерешено...

Проф. др Зоран Анеђелковић, интерниста – реуматолог
(рођени Пироћанац и супруг чувене водитељке Дине Чолић)
Извор: Пиротска Слобода /Данијела Тобић (део репортаже)

понедељак, 13. јун 2016.

Ткање ћилима на лепом плавом Дунаву

Пиротске ћилимарке у излогу
демонстрирају ткање
у Немачкој 1953.
- Сећам се уочи 8. марта 1962. године из Пирота сам возом кренула за Беч, да би у главном граду Аустрије три месеца демонстрирала ткање пиротског ћилима. Фирма ми је преко београдксог “Турист-експреса” резервисала карту, а стигао је био и писмени допис газде Штајнера о мом боравку у Аустрији. Пошто нисам знала ни једну реч немачког језика била сам јако уплашена. Данима сам размишљала како ћу ја тамо у том свету, међу непознатим људима. Са газдом је било договорено да када воз стигне на Железничку станицу у Беч и ја сиђем на перон да у руци чврсто као знак препознавања држим – каталог пиротских ћилимова. Тако је и било. Чврсто сам стискала у руци каталог и уплашена гледала унаоколо ко ће да ме “препозна”, да ми приђе.

У једном тренутку прилази ми један средовечан господин, гледа у мене и каже на немачком: “Фрау Перса, Пирот!?... Гледам човека, климам главом и понављам: Перса, Перса!...

Човек се смеје, узима ми кофер а онда ме колима вози до хотела. После сам становала код газде у кући као и кућама других послодаваца у (Салцбургу, Линцу, Грацу, Велсу, Инсбруку, Дорбирну). И уместо три месеца, колико је уговор предвиђао остала сам месец и по дана дуже. Нису ме пустали да се вратим. Говорили су ми да останем ту да живим, да доведем породицу. Ја сам одбила, јер у Пироту ме је чекала породица, а били смо започели и градњу куће у Барју. Моје две млађе колегинице, девојке, које су пре мене ишле на сличну демонстрацију у Шведску, остале су тамо, нису се вратиле у Пирот. Зато је “Понишавље” после почело да шаље удате ткаље, рачунајући да ће оне мање да “побегну” и остану у иностранству.

За време мог боравка изаткала сам четри ћилима “сиџедеа” и сва су одмах била откупљена, као експонати присећа се наша саговорница.

Једног дана док је ткаља Митић у излогу робне куће фирме “Штајнер” у Бечу ткала “бомбе” на очиглед бројних пролазника и муштерија, испред излога застала је и група туриста из Италије.

- Севали су блицеви, зујале камере. У једном тренутку осетим неко ме вуче за рукав, пипа. Италијани су ушли унутра и додиривали ме, загледали, просто нису веровали да сам “жива”, већ су мислили да је – робот. Многим је било невероватно да се рукама може тако хитро и тачно да пребиру жице и тка, усклађују шаре, боје.

Италијани су изашли из радње, али после неко време ето њих поново. Доносе ми и дарују ми фотографије, као и велику бомбоњеру. Била сам пресрећна – каже Перса.

- У Бечу ми је боравак, наставља причу ткаља Перса био најпријатнији, зато што сам била код госпође Грете, а она је знала српски јер је била пореклом из Загреба. И остали моји домаћини трудили су се да ми боравак буде за памћење. Водили су ме на излете, даровали ми разне поклоне. Били су ме обукли од главе до пете по најновијој тадашњој моди. Када сам дошла у Пирот моји у кући, а и на послу нису могли да ме препознају.

На сајму Дорбирну била сам “мета” број један. Око мог разбоја, штанда “Понишавља” и куће “Штајнер” увек је било мноштво посетилаца. Лично је штанд разгледао и поздравио ме и министар индустрије Аустрије, а биле су ту и бројне дипломате, пословни људи и сви су се чудили како то да да ја прецизније и боље ткам од машине – присећа се она.

И док у ове зимске дане наша саговорница тка, њен животни сапутник Стојан Митић Столе, доајен пиротског глумишта, на свој начин, вешто решава укрштене речи. С време на време легендарни “Аџија” и “Манулаћ” са пиротске позоришне сцене “баци око” на своје “Зоне замфирско”. И када се вредна ткаља умори или растужи над судбином ткаље, или сажали што је одбила понуду фирме “Штајнер” и није остала да живи у граду на лепом плавом Дунаву, њен “Манулаћ” ће да каже:

- Немој Персо да тугујеш за тија Пратер и западни свет, ели сам те и ја водил у Најлон башту на пиво и кобасице!

Перса се само насмеје, тупне тупицом два-три пута и настави да нежно, са пуно шарма и женствености у нити утка веру, наду и љубав у још један ћилим.


Никола Ћирић / Пиротска Слобода
(Део разговора са ткаљом Персом Митић)
Фото: Марјан Ћирић / Слике старог Пирота

уторак, 07. јун 2016.

Још једно невреме у Дивљани

Сл.1. Ман. Дивљана
Сам Бог свети зна зашто се свако невреме под Сувом планином сковали најпре над манастиром светог Димитрија. Облаци се разгоропаде, почну да прете и ричу, баш као некада онај Лије, џиновски ратник цара Диоклецијана над сићушним Нестором, учеником солунског Свеца. А онда, изненада, како су се сабрали тако се и развеју или се пак сјуре низ долину да тамо сеју штету и страх, остављајући манастир у свом вековном, често ремећеном миру. Чак се и зрачак сунца однекуд стидљиво промоли док се у старој звонари још увек тромо њишу столетна звона којима је отац Серафим до малочас растеривао незване градоносне госте.

То ћудљиво дивљанско невреме и мене је неколико пута тамо затекло. Међутим, овога лета њега нису нанеле планинске стихије већ разни људи и гласине. Прочуло се, наиме, да је управо Дивљана, због своје старине и пространог конака, одређена за седиште римског папе и његових бискупа у току прославе великог јубилеја који је унавелико планиран у Нишу, родном граду цара Константина. Та вест је снажно, као гром из ведра неба, погодила манастирску обитељ. Чувши то, један калуђер је побегао из Дивљане а убрзо га је сустигао и млади искушеник. Седео сам тада у келији мати Ангелине и покушавао да забележим неке старе молитвене песме које је она још увек добро памтила. Претурала је по својој песмарици али није могла да запева. Била је промукла, забринута и тужна тог суморног дивљанског пролећа 2011. године.

Сл. 2. Мати Ангелина испред старог конака
- Ја сам Бога молила, молила, молила, да они остану. И да отац Николај не изађе, ни Срђан не би изашао. Него, он пре подне, Срђан по подне. А говорила сам му: немој, Срђане, немој. Кажу ми: нећу да чекам папу! А куј ће чека папу? Ко је луд да чека папу? Него, не знају, манастир се не оставља до последње. Ја знам тако. Мене је мати Дарија учила да манастир мора да се брани. Нема бегање. Светиња не сме да се оставља...

На помен драге матушке, њене бистре плаветне очи засјаше од наврлих сећања на давна времена када је са шеснаест година, баш на празник Благовести, стигла у Дивљански манастир:

Сл. 3. Мати Дарија
- Ту сам од четрдес седме и чини ми се да ми је рекао неко: цео свет да ти поклоним ајд` изађи из манастира - Боже сачувај! А какве смо муке имали те године када су комунисти стигли. Били су гори од ђавола. Са шлемовима, реденицима, у оним чизмама, наоружани до зуба. Све нас постројили испред цркве и траже да се одрекнемо и Бога и манастира. Ми стојимо обучени у своја одела, бројанице, капе, расе, све по реду како се монаси облаче. Они уперили цеви у нас, само чекамо да нас покосе. Пуцали су у ваздух. Са нама је тад био и духовник Доментијан али он ништа није говорио, све се матушка истакињала. Без школе је била али нико није могао да је победи. Много је била спремна, способна жена. Она је дошла у манастир код Рускиња тридесете године, кад сам се ја родила. После је са њима отишла у Македонију у неки манастир Пречиста, затим се вратила у Дивљану. Ми смо из истог села. Она је моја комшика. Тако, као хангар и штала, моји и њени... И тад им она рекне: Ако треба да се страда за Бога, страдаћемо, али, зашта смо криви? Ако смо вас нешто увредили, али ако нисмо, што нас онда убивате? После је неко из те групе комуњарчина рекао: ја не знам зашто бисмо ми сад те људе убијали. Мучила га савест. Онда све монаштво отерали у затвор у Паланку. Ја сам онда тек упала, ништа нисам знала. Биле су још две искушенице и нама је игуман Доментијан говорио да само ћутимо, да слушамо шта старији кажу и да се ми ништа не убацујемо. Каже: можете нешто да погрешите. Нису нас тада мучили, само саслушавали и питали да ли хоће неко да се одрекне вере. Били смо тамо недељу дана а кад смо се вратили они у манастиру све позакључавали храну и канцеларије. Поставили своје људе, донели њине књиге и по цео дан нешто пишу. Бог зна шта раде, ђаволишу. Ујутру дођу, увече оду. У шталу њину стоку наместили, нашу све поистеривали. Они су тада хтели да почисте манастир, да ништа манастирско не постоји... Жељко, ми тада ни да јемо нисмо имали! Ни леба, ништа. Кад матушка оде по нешто а они ни да је чују: шта ћеш ту? Ко те звао? После је она решила да иде у Ниш. И отишла је код владике Јована. Ти њега не знаш, мали си био. Дође код њега у канцеларију и каже му: преосвећени, нит нам дају да једемо, нит нам дају стоку, ништа немамо... А он јој каже овако: мати Дарија, ништа не могу да помогнем, него, које су ти сестре најјаче и спремне за битку, кад они дођу ујутру а ви нападните... Тако је и било. Једног јутра кад они дођу а нас неколико, узеле мотке, па кренемо. Имали смо једну сестру која је водила. Није била много висока али овако је била огромна. Носила је пиштољ на кук и секирче у рукама. Кад она изађе, упада у масу. Само брише. А ми као пчелице за њом летимо. Све је слушамо како нам командује, мораш да гледаш шта она ради. Ударамо ми тад те ђаволе а један од њих, Жика Павловић из Мокре, до скоро је живео, поче да виче: немојте! немојте! немојте! нећемо више никад ту да приђемо! И побегоше. Оставише и кључеве и све а ми тад истерасмо и њихову стоку. Одбише се они тада и никада се више нису вратили. Та опасна сестра се звала Митродора. Била је рођена братаница мати Дарије.

Матушка тад подиже своје измучене, лопатасте шака и начини од њих два коштурњава дурбина кроз која ме потом погледа широм отворених очију:

Сл. 4. Мати Митродора
- Овакве је очи имала. Као неки најстрашнији милицајац. Јунак страшан. Никога се није бојала. И у Дивљани и у Светом Роману, свуд је она битка била. Направили путеве кроз црквена дворишта, иду колима, не познају те. А она их зауставља. Људи из кола ваде секире, хоће да се бију с њом а она им каже: дођи, дођи... Зове их тако. И ми смо увек, по две, три, биле уз њу. И све она то одби. Пре три године је умрла у Наупару. Била је и у Свети Роман, а најпре у Дивљану. И отац и мајка и њи три сестре, сви се замонашили. Прво ћерке отишле у манастир, после и њи двоје. Отац јој је умро у свети Роман. Мајка у Наупаре.

- А отац Доментијан, како се он држао у том Дивљанском боју? – упитах.

Сл. 5. Отац Доментијан
- Држао се по страни. Градско дете. Он је из Крушевца, из центра. А и болестан је био па се није излагао. Код нас је дошао из Вете, био је тамо искушеник код неког Данила Синка, Руса, тај је много добар и побожан био. После га примила наша игуманија. Много се он лепо слагао и договарао са њом. Као анђео је био тај игуман Доментијан до краја живота. Толико је лепо служио, толико лепо... Он ме учио певање. Ми по цео дан радимо и увече кад дођемо идемо по благослов код игуманије а он тамо дође и све нама прича, само о Богу, нема никакаве друге приче. Морали смо да знамо све празнике у години и кога су датума. То мораш све да знаш. И уз то нас учи мало и певање. Много је био спреман, мада се у пољопривреду није мешао, то су сестре радиле. Био је нешто много оболео на плућа и један добар лекар Стевчић, из Пирота му мајка, рече да је та оштрина у Дивљани јака за њега и да мора да мења место. Матушка га пребаци тада у Свети Роман. Тамо је било главно седиште а он је водио књиге, био је администратор и духовник за сва три манастира а био је и главни столар. Радио је много лепе столице и ове овде клупе што су јаке, и оне тамо столове. То да вучеш па не можеш да изломиш. Прекјуче баш, Серафим паде с ове његове столице што су навукли сомот сад на њу. И рекох, поломи се све она столица, кад она ни макла није. То никад нема да се изломи што је он израдио.

Матушка је причала усхићено, стегнутих песница којима је дочаравала чврстину Доментијновог рукодеља. Потом јој се лице сасвим разнежи од наврлих сећања:

Сл.6. Млада м. Ангелина
- Милина, милина једна је била. Мени је у манастиру било као да сам у рај ушла. Мислила сам да ће увек тако да буде. Али полако, полако и олаби се све... Шездесет и неколико година сам у манастиру. Имала сам шеснаест година када сам дошла, девојчица. Памтим, онда се све ручавало у цркви. Тамо су била два реда од по три стола. Док су Рускиње биле, оне напуне та два реда од краја до краја, чак до олтара. Сећам се, доручак, ручак, вечера, па и кад је празник, цивил никада није сео са монаштвом. Никада. Игуман и игуманија дођу, сестре све, намести се навој на сред цркве и једна сестра чита Житије, чита Пролог, а сутрадан друга и тако редом. Ја сам вечито била сервирка и то сам много брзо радила. Кад буде празник једна сестра и ја, лепо се обучемо, свечано, и онда ту постављамо. Кад завршимо окренемо се ка олтару и поклонимо се три пута. Онда се и трпези поклонимо три пута, узмемо благослов од игуманије и од игумана, читач почне да чита а ми станемо као укопане док они ручају. Једе се, заврши се, излази се а да се ни једна реч овако не проговори. Много је било лепо. Ја сам дуго са сестрама била на пољопривреду, а друге сестре оду у шталу. И кад прве завршимо, ми не идемо на вечеру у манастир него одемо да помогнемо сестрама. Кад оне стигну пре, дођу па нама помогну. Толико смо се помагале, толико смо се волеле [1]. Била сам једно тријес и неколико година на пољопривреду, само прву годину сам чувала овце. Ја сам са села, и нема биљку коју не знам да посејем, да оперем кад треба. После сам била без смене тријес година код крава. Скоро сви избегавају штале а ја сам заволела те животиње. Па мора неко да их гледа. Имала сам много лепе краве. Долазили су из целог нишког региона да их виде, дивили су се. Тридесет и шест литара је једна давала млека, ал знаш које млеко? Као овче. А тад је више обавеза било око муже, није било тих машина да се наместе. Стоку сам много волела а кујну нисам волела. За кујну је била задужена Марта. Знаш Марту? Она ич није волела стоку, била је мало брзак. Ал у кујне је лепо радила, док је је знала. После, богме, седам осам година, изгубила се била. Ето, сад немам никог, Аквилина пала на кревет, Јулија се савила, ја се још мало како борим. Неваља кад нема људи, много не ваља...

Матушка мало поћута, затим ме упита:

- Јел си био скоро у Свети Роман?

- Пре годину, две... – одговорих.

- А јеси ли излазио горе према гробљу, тамо где су старе степенице?

- Давно сам се тамо пењао. Отац Никодим нас је уводио горе на спрат. Била је тамо нека лепа баштица.

- Е тај конак кад се уђе, ту сам ја на мешалице радила с мајсторима све. Владика Јован реко тад мутушки: мати Дарија, прими манастир, много ми жао, свети Роман је велика светиња а пропада. И кад смо тамо наишле, Жељко, да се уплашиш. Све су плафони попадали, чудеса, не знаш шта да гледаш, не знаш куд да гледаш. Направиле смо и конак према гробљу, и онај стари смо обновиле. Тако смо се све измучиле, измучиле а сад кажу да бегамо у шуму, ће дође папа. Куј да бега? Где да бегам? Нека папа бега! Ја не идем нигде па нек дође ко хоће. Не би ја уопште изашла. Ја сам и овде рекла, а они се смејали, ако треба да се бијемо, ја ћу и овако мртва, спремна за гроб, прва да пођем. Кад сам уз ту сестру некад ишла, увек сам носила добру мотку, ал била сам тад јака као земља. Ако сам мала. Џак од цемента или ђубриво узмем тако и метнем на кук и идем докле оћеш, носимо негде у брдо. Много сам била јака а сад нисам, сад не могу, богме, али могла би, на пример, да станем и да кажем: не може ту.

Ове последње речи мати Ангелина процеди тихо и значајно, уздигнута чела и истурене браде, као да заиста стоји пред римским папом који у неверици посматра како му једна дивљанска монахиња, уместо добродошлице, својим дугачким и чворнатим кажипрстом показује пут до манастирске капије. Матушка се затим окрену ка мени и прострели ме својим плавим, орловским очима:

- Да се окупити. Сви да се окупите. Од Пирота до Ниша, колико вас има. Да браните манастир. Ево, и ја ћу ако треба, мртва, да се бијем. Нећете ваљда да дозволите да такви лудаци дођу?

- Па, нећемо... – рекох неубедљиво а старица сетно настави:

Сл. 7. Отац Тимотеј и мати Ангелина
- Ех, да је сад ту Тимотеј... Ма какви! Он Дивљану не би дао ни за шта. Црк`о био за Дивљану. Само Дивљана, па Дивљана. И много је волео кад је дошао Серафим. Серафим се држао, знао је зашто је дошао у манастир. Једаред се били нешто мало споречкали, али мало, ја нисам чула да се сваде. Серафим се тад наљутио и отишао код Дионисија а Дионисије му је казао: врати се у манастир. И више се никад нису свадили. Серафим је тада био још детишњак, ништа није знао од пољопривреде да поради, ал богме, сад све зна. Кад ја тад нешто викнем на њега, Тимотеј рекне: Нека га, и он је слаб, не може ни он. Увек га је бранио и до краја живота није за њега ништа лоше умео да каже. Али, отиш`о Тимотеј... Жељко, како је само он умро! Оно није смрт! Тог дана нисам могла код њега да отидем до пола три, три. Били мајстори, ручак. И кад одо, он каже: ти једва стижеш. Рекох: једва. Њему су се руке овако све биле згрчиле и тресле. Никако није мого да једе сам. Једно месец дана сам га тако хранила. Принесем му да руча, он два, три залчета узе и каже: не могу више. После и вечеру тако исто мало узе па рече: Ангелина, наврати ти ту код мене око осам сати. Добро, реко`, али видим ја, готов је. Дао ми Господ тада неку слободу и нити се бојим, нити кога зовем, нити коме причам. Целу ноћ сам бдела. Жао ми га много било. И уђем једном, а он само каже: мало воду. Дам му воду. Боли ли те нешто оче Тимотеје? питам. Не, рече, а очима, овако, окрену ка плафону. Рекох: шта гледаш тамо? Гледам кол`ко је сати. Није сат тамо, сат је ево га овамо... Тако је тер`о до пола четири и тад му ја кажем: оче Тимотеје, више не знам шта да ти дам. Пет минута није прошло кад он мени одговори: Ено, онај медак онде. Била је једна сталажица, и на њој умућен мед. Дај ми то да попијем. Попи ти он то, Жељко, и окрену се према иконама. Тада дође отац Николај, још је био искушеник. Брате Небојша, рекох му, отац Тимотије се спрема богме, за смрт. Него, ако хоћете дођите. Мене није страх, али није лепо да будем сама док умире. Тад он оде да однесе топлу воду Серафиму за лутургију и да му каже шта се дешава па се одмах врати. Тимотеје, Тимотеје... почнем тад да га тихо зовем а он мирно, нит се грца, ништа, мени каже: реци. Опрости ми, рекох, све што нисам знала да те послушам. И положим поклон пред њим. Он мени ту не одговори ништа него рече: ево, стижем, стижем... И само још три пут полако отвори уста и исправи руке. Тада, Жељко, замириса, замириса по соби неки мирис, нека милина, нека лепота! Он се лепо склопи, као да је заспао. И још лепше се наместио него да је заспао. Испружи се. Рекох да идем да тражим пешкир, што вежу њиме да се уста не отворе, ал није требало. Обуче га Серафим у одежде. Мету га у сандук. Лепши је тада био него жив, само је био исушен. Као светац је умро. Нит је закукао, нит да каже: боли ме, а колко је оно боловао. И помало је јео, па се исушио, све саме живе коскице искочиле. И ето тако, заврши се... А волео је да се оконча та кућа, тај нови конак, али није могао да доживи. Баш је волео. Али сад шта да се ради. Хвала Богу на свему. Он је све тако говорио, кад му кажеш нешто за неку штету, за неправду, за неко невреме, он само каже: хвала Богу на свему. Или кад му кажеш да нешто није добро, да не иде, а он одговара: све ће то Бог да уреди. Само тако је знао. Ни да осуди, ни да каже: аман. Знао је само да се насмеје, да се пошали. Једино у пчеле није могао. Почела да га уједале а он виче: Нећу ја! Нећу! Пироћанац нека гледа пчеле! 

Сл. 8. Отац Серафим и отац Тимотеј на богослужењу

Мати Ангелина тад поче да млатара рукама, баш онако како се отац Тимотеј бранио од љутих напасница. Потом ми исприча како су пчеле најпре чувале Рускиње, после их је преузео поп Вића из Мокре, затим матушка Дарија, она их је предала оцу Сави, отац Сава оцу Тимотеју, а отац Тимотеј, са великим задовољством, оцу Серафиму. На помен руских монахиња сетих се да је упитам за чувену игуманију:

- Шта си слушала о мати Диодори, схимонахињи Марији?

Сл. 9. Мати Диодора, схим. Марија
- Мени је игуманија причала да се она хранила само у цркви од оног што следује игуманији. Тако, два парчета четвртастог хлеба од просфоре и чашица једна мало вина у коју се после досипа топла вода, то се зове „топлота“. Она то попије, и каже игуманија, кад стругне да бежи, једва је стигнемо, до бунара ред направимо, трчимо по њу благослов да узмемо. Одмах се повлачила у келију. Оне, Жељко, много урадиле. Гледај ову зимску цркву, па шталу, па овај дом доле, па онај конак што смо ту имали, па овај подрум доле што је до пута, све су то оне урадиле. Кажу да је све то било толико чисто, неописиво. Имале су и своје лекове и медицинске сетре, не знам да ли су уопште ишле код лекара. Ал као у сваком друштву и у њеном буљуку имало нешто што не ваља. Нека монахиња хтела да иде сама да се подвизава, без питања, без благослова. Ту горе се подвизавала, изнад хангара. Диодора јој говорила да то не ваља, ал она је отишла. И кад је умрла, није било ни опела, ни ништа. Закопали је као животињу. Нема ни обележје, ни крст, ништа нема... Не смеш ништа без благослова. Мати Диодора је била много јака. Све је распоређивала преко намеснице. Она је ишла тамо код ње у келију по савете. Њена келијица је била ту где су наше пчеле, па одатле још мало ка шуми, не знам да ли има двеста метара. Та кућица је била мала. Једна сестра и ја смо је растурале. Колико је унутра само шуме ветар натерао! Келија је имала једно мало прозорче а унутра нити сто, ни столица, ни фуруна, ништа, апсолутно ништа. Само та шума што је нагурана, па мирише, мирише не умем да ти опишем. Ни гуштер, ни змија а лети смо то разбијале. Ништа нема! Задивљење! После не знам колико година, прешла сам у Наупаре и тамо видела мати Диодору. Дошла је код игуманије да се опросте када је пошла за Бугарску. Памтим игуманија јој тад каже: нећемо моћи више да се видимо, да се састављамо. Зато да се опростимо и да завршавамо свој живот. Моја игуманија је умрла пет-шест година пре оца Tимотија. Све те сестре умреше једино сам ја остала од старог монаштва. И Аквилина, ова што лежи. Има и једна, две у Свети Роман. Све то помрло.

Утом треснуше врата из ходника. Мати Ангелина се трже и прену из својих сећања:

Сл. 10. Стевица
- Јулија оставља промају. Све ме страх. Рекох јој ономад: све ћеш да поразбијаш. Није са живцима добро. Не вреди ти ни да причаш ни да вичеш. Сад каже: ћу да једем, сад каже: нећу. Живци кад се не сачувају... Најстрашније кад је човек у главу болестан. Онако, све знаш кад те боли и можеш Богу да се молиш непрестано... Тако ти је то Жељко, живот манастирски је много леп ко воли. Ко не воли, ништа му не вреди. Долазе и овде код нас ал све то некако лабаво. Кажем једном: немаш дисциплину нимало. Не вреди ти да се преправљаш, те господски, те овако, те онако. Основно ти је да знаш пред људима о Богу да сведочиш, а не да се млатиш, да причаш једно, друго. Не треба ти то ништа. Те не ваља му игуман, те не ваља ово, не ваља му оно. Кажем му: ко не ваља, нека не ваља а ти ћути. Свако ће за себе кад се пође на онај свет. Нит ћу ја за тебе да одговарам, нити ти за мене. Нит има дружба, нити мајка, нити отац, само гола душица што је зарадила... Памтим кад смо отишли у свети Роман. Тамо је био неки неуредан игуман а био и један много стари калуђер и све се клањао пред нама монахињама што смо дошле да обновимо манастир: анђели моји, анђели моји – тако нам је причао – како сте све уредиле, како сте цркву уредиле, како кандила горе по цео дан пред Мајку Божју и Спаситеља! Ја много пут наводим то: тај стари монах сто седам година живео, без наочара читао новине, а он никад није рекао да његов игуман не ваља, да ништа не вреди... Жељко, није свако за монаштво. А ко пође тим монашким путем па га остави, боље да се није родио. Нико се није похвалио ко је из манастира изашао. Сећам се, из куће мати Дарије био један дечко. Стеван се тај звао, унук јој се пада. Дошао у манастир одмах из основне школе. Они му бранише: немој, немој, нека мало. А он оће одмах и ту се замонашио. Дадоше му име Јован. Постао је ђакон. Леп је био, лепо је служио, лепо певао, то је невероватно било. Са игуманом служи и кад се он попне на амвон и каже: благослови владико, чини ми се, небо се отвара. И до војске лепо беше, ал после из војске, не хте да дође у манастир. Баци и подризник и све. И тако је тешко прошао у животу, не дај Боже никоме. Страшно се намучио. Не знам да ли је дочекао четрдесет година, рак му је био у грлу и тешке муке су биле да му душа из тела изађе.

Стара Ангелина је причала о њему без имало осуде, са пуно туге и саосећања. Стевица је био омиљено манастирско дете које се брзоплето попело на црквени амвон а потом се с њега оклизнуло у бездан великих невоља и искушења. Питах је да ли памти владику Јована:

Сл. 11. Владика Јован Илић
- Памтим га, он ме монашио и први пут и други пут. Овако се тресао кад је последњи пут у Свети Роман дошао. Ти не знаш Јована и Добривоја, то су му унуци. Отац им се звао Воја, он је владикин син. Владика Јован је прво био свештеник, није био монах. Знао је да каже: ја поповске чивије знам, а монашки живот слабо знам. Велики је био. Велики је духовник био. Каже овако: монаху ништа не треба више, само нека зна „Оче наш“ да прочита али да ћути, да не суди никога, да ради по благослову и да се влада по благослову, манастирски како треба. Ништа му не треба нека велика књига да чита и да зна. А он је много знао. Како кога замонаши цело житије исприча о светитељу чије име монах понесе. Монашиле смо се тада по три, четири сестре. И онда, нас три кад је монашио, матушка каже: ајде и Драгића да монашимо. Каже владика: ајд`. Тако су и Дионисија са нама замонашили. Био је много вредан, све је радио са сестрама, ђубре носио, чистио шталу. Ту је у Дивљани и јеромонах постао и ишао по парохије. Ал тад ђаво једну сестру превари, начини је да изађе из манастира. А најспособнија је била, за пример свима: за читање, за кухињске ствари, за све могуће. И нико од нас није знао што она оће из манастира да изађе. А уствари спанђала се била са једног шумара бесног. И онда почело тамо у свету да причају о томе. Причали су и Дионисију кад је ишао по парохије ал он то није хтео у манастиру да каже. Није хтео да прича. А што и да прича? Отворите очи сами! И кад се дознало матушка се на њега много наљутила и решила да га пребаци горе у Висок на извесно време па да се после врати у Дивљану. Ал он њој тада каже: више никад у Дивљану нећ` се вратим. Плакале смо, ми сестре за Дионисијем, плакале. Па живели смо ко браћа и сестре рођени. И он је много плакао и ми смо много плакале. Волели смо га а и он нас. Али на правди Бога је изашао из манастира и ето Бог колко га помого! Кад је из Висока сишао доле у Липовац ништа није имало, ни врата, ни прозори, све уништено било. И ево како је све Дионисије то уредио. Па оно да не зна човек где пре да гледа! После су и његове три сестре прешле код њега. Тад је владику Јована мењао владика жички Василије и он лепо послао акт матушки да Дионисијеве сестре иду код Дионисија. Е тад смо се уништили од плакања. И одоше оне лепо а ми остадосмо и Дивљана остаде. Ево и дан данас, нема никој и ништа...

- А владику Василија, јеси ли и њега знала? И он је Пироћанац... – питах је.

Сл. 12. Владика Василије Костић
- Како не знам! Возила сам га у фијакер кад је требао да дође у Дивљану, дватрипут. Он ти је био, не може бољи да буде. Памтим кад је једном у манастиру завладала неслога. Чудо неко, издавање, појавили се неки бушкачи. И игуманија њега позове у манастир, ваљда је тад још био монах, да он испита ствари. Каже му игуманија: сад ја да кажем тај не ваља, овај не ваља, владика ће каже: не ваљаш ти. Зато нећу ја ништа да причам него ти дођи и испитај. И дође владика ту неко време и само ћути. Неутралац био. Ћутао и гледао шта се ради, ко је крив, ко је прав. Ништа није говорио. После само отиде код владике Јована и каже му: тај, тај и тај, из манастира мора да се избаце. После је постало као рај, песма... Он је као владика жички мењао нашег старог владику Јована. Кад дође, волео је са сестрама да прича. Сећам се кад су комунисти доле, до капије, посадили задружни кукуруз и немаш где да истераш стоку. А коња смо имали, краве, овце. Имала сам десет брава. И ја му тад кажем: Просвећени, јел је грех да уђем ја овде у ову њиву и да узмем нешто за стоку, нешто зелено? А он каже: грех је ако не узмеш. Ја тад узмем џак па наломим кукурузе, донесем а коњи побеснеше. Не дајем им сваки дан кукуруз. Каже ми после та сестра што је била опасник, Митродора: немој сваки дан, коњи могу да побесне. Јер после, кад их упрегнемо не мож да их задржимо, овак`а им леђа! Ја једанпут узду метула, натеглим што више може, јаке ми руке, али не могу јој ништа, толико она рипала увис. Не смеш па много ни да га храниш... Тако ми је владика тад причао, да узмемо, ако су они сејали. Али не кад они виде, да нас не туже. Било је и међу тим комунистима добрих који су хтели манастир да помогну. Био један што је чувао краве и све ми причао шта ти њини директори и шефови кажу за нас и за нашу стоку. Ја после дођем код игуманије па испричам. Имало је и код њих људи...

...

Сл. 13. Слика са последњег сусрета
Након пет година опет сам дошао у Дивљану код мати Ангелине. Затекао сам је како непомично седи у својој келији и гледа замишљено, негде далеко, кроз зидове и одаје новога конака. Подсетила ме на путника који, чекајући одоцнели воз, по стоти пут у својим мислима пребира по пртљагу и џеповима проверавајући да ли је све понето и на свом месту: карта, новац, чиста одећа... Обрадовала ми се и одмах почела да прича о свом скором одласку. Показа ми на зиду једну урамљену и избледелу икону од папира коју је давно, на своје прво монашење, добила од владике:

- Рекла сам Серафиму: немој да је оставите, метите је у ковчег, сад кад умрем. А он ми каже: еј, ће метем онако лепу икону у сандук. Шали се...

Тад се и сама осмехну а и мени би смешно, навикао сам се на тај калуђерски црни хумор. Причала ми је тада још нешто о Рускињама, о владики Јовану, поменула је гробља неких незнаних дивљанских мученика, калуђера и свештеника на која је сасвим случајно наилазила шетајући по шуми. Питала ме и за Саву, мог нејаког синчића, и признаде да је много плакала због њега... Поздрависмо се баш као пред растанак, пред одлазак на далеки пут. Непуна два месеца касније невидљиви воз стигао је на дивљански перон. Мати Ангелина се упокојила у рану зору, на Благовести.

Око њеног уснулог тела окупило се много монаха, свештеника, људи који су је познавали и волели. Поп Раша је дуго набрајао старе дивљанске монахиње, вредне пчелице Христове а о њој, последњој, исприча да је дошла у манастир у време прогона, да је са шеснаест година била довољно храбра да донесе чврсту и стамену одлуку и узме живот у своје руке, рече и да данас такве решености у људима нема те се зато живот са нама дуго и често поиграва... Ту, у храму светог Димитрија, размишљао сам о томе како нам нестају ти стари калуђери који су, иза своје помало дивље нарави и увежбаног мркогледа, вешто сакривали своје анђеоске душе. Све је мање тих пчела и витезова а све више нас, слабих и устрашених, од живота проиграних... Све је више и „лудака“, како је мати Ангелина једном речју описивала дрзнике, насилнике, безбожнике, лажне и лицемерне хришћане свих времена и племена. Мораће, изгледа, сама с њима да се обрачунава, та невидљива рука, што сваког лета разгони облаке под Сувом планином.


Пише. Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима



[1] Ове речи мати Ангелине потврдила ми је и десетак година млађа темачка игуманија Ефросинија: „Много смо се волели. То нигде више на свету нисам видела. То је била она права Христова љубав, да би дао око за брата. Оне једва чекају да затворе краве и овце да дотрче код нас у њиву. А ми, овако их дочекамо раширених руку. Нигде то више нема. Кад је владика одредио Ангелину да иде у Мрзеницу пошто тамо само две сетре биле а народ много долазио, леле, ми смо кукале тад по дрворишту, литургију не можемо да сачекамо да заврши. То је кукање у глас било. Какви, да нам сестра отидне из манастира. И матушка каже: Преосвећени, сестре ће да поцркају, ја не знам шта да ви кажем, ја оно не могу да гледам. И он је онда оставио. Исплакале смо тад да Ангелина остане. Много смо се волели, шалили, радовали. Много је било лепо.“


Фото: 1, 2, Јована Николић / 3, 4, 5, 6, 10, Јован В. Илић / 8, Михајло Лазаревић / 7, Бобан Ставрић / 9, afon-ru.com / 11, 12, „Епископи Пироћанци“, прав. удруж. „Владика Василије“ / 13, Жељко Перовић.