петак, 22. децембар 2017.

Големи мост

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/25508014_2087435494820015_4208956344941038342_n.jpg?oh=cc2237ff3a536c43df5d6a6a0792c976&oe=5ABF2178
 
Ако се не варам ово је најстарија фотографија Големог моста у Пироту. Забележио је Ђорђе Станојевић крајем 19. века. Големи мост је подигнут 1882. године руком талијанских неимара који се помињу и при изградњи железнице, потом и предивне градашничке цркве. По писању чувеног лекара Владана Ђорђевића то је прва грађевина коју је кнежевина Србија подигла у тек ослобођеном граду („ ...Држава? Хм. Она је за цело ово време од како је Пирот наш, у њему свега направила један гвоздени мост преко Нишаве, и то је све. А шта је све пропало и срушено...“)... Мост на Нишави је постојао и у ранијим временима. Помиње се у турским документима из 16. века, у списима страних путописаца, у време Пиротске буне 1836. године, последи пут у турском гласилу „Дунав“ 1875. године када га је суринула ћудљива и набујала Нишава... Те старе оријенталне ћуприје, зидане ради вајде и севапа, можемо само да замишљамо, баш као и догађаје који су се збивали на њима. О једном, веома потресном, оставио је писани траг пиротски учитељ и етнолог Владимир Николић почетком прошлог века: „Баба Анта Тодоровић из Раснице, стогодишња старица, за време Карађорђевог устанка, баш око 1804. године, служила је као измећарка (слушкиња) код Турака у Пироту. И она памти да су Турци тад чешће убијали хришћане и на коље их набијали. Памти добро: једном, на великом мосту у Пироту, видела је једног свештеника кога су Турци набили на колац. Гледала је како се свештеник мучи, још жив на коцу. И кад прође неко од наших, он тражи воде речима: Молим те, брате, сестро, дај ми капку водице! Али, нико не сме да приђе...“

Ж. П.

петак, 15. децембар 2017.

Заб'н


На десетину године преди да умре, окну ме баба да у з'вник однесемо две големе б'шче и да ји туримо у санд'к куде стоји премена, рече ми да је у теја б'шче све кво је потребно за укоп за њу и деду: 
„Немој да викаш и да се потрисаш, тој сам спремила, а тој не мори. Сви смо ми госје на овија свет, и кад дојде д'н че отодимо. У б'шчете има за облачење, за простирће и покривће, и све што је потребно, а ти че само напрајиш кво требе.“ 
Извади заб'н из санд'кат, и седомо на праг оди з'вник. Лице јој потавнело, очи увек радосне навлечене сас некаву сенћу, бели ситни зуби увек на насмејано лице се нигде не виде. Никад ју нес'м такву видела! Стисла заб'нат и ћути. Мене ми поче стањује мука, седим на прагат, он незгодан, на чворуђе и тесан, у з'вникат мрачно, слаба сијалица покријена сас прашину, ич не светли. Једва видим преди мен санд'к, разбој и трошачку за морузу. Она се намести боље, па рече:  
"Видиш ли заб'нат, много је убав! Били су два! Тој ми је моја нана, моја мајћа оставила. Јед'н сцепимо за постилци, кад се ти роди. Ђина, мајћа ти, кад беше бремена дојде у село да поседи. Башта ти бил на терен, и остајил ју у комшил'к да не буде сама. Њу било срамота сас мешину да седи при њи, уватила воз, и дојде! Не седе ни два д'на, и поче да се држи за мешину и крстатину, почеше бољће. Че се пораџа! Ја брже тури воду да се греје, и окну стрину Виду да дојде. И за кратко време, ти се роди! Ми завршимо све кво требеше, али нигде постилак нигде ћебе, нема у кво да те завијемо! Стрина довати пешћир, уви те и тури у престилку, ја се растрча, и најдо трубе сас ћенарно и дебело платно, нареза и напраји постилци. Повимо те, али све тој т'нко! Довати од врлину заб'н, изреза га на парчетија, и умотамо те у дебелшко. И све се убаво заврши! Парчетија оди заб'нат се још повирају по кућу, деда ти си зими тура на грбину кад излази да рине снег."

"Моја мати је Сопочанка", наставља баба казување, "била је много убава девојћа, неје била висока, тека ониска, ама све на њу било убаво. Имала је убаву премену, увек је била премењена и чиста. Много су момчетија окрај њу облатила, али башта ми бил у Сопот на работу, видел ју, и решил че ју узима. Налудњичав на работу, показал се колко је вредан, и кво све знаје да работи, у кво се све разбира, валил се кво је све постигал, и допадал се на деду ми, и он му дал черку.
Довел ју у убаву кућу, одједну страну подигнуту на диреци, а од другуту уз'дана у камик. Поди дирецити три з'вника за пијал'к, за рану и његов алат, све уредно под кон'ц. Двор голем, одједну страну ограден сас плетену порту, а на кућуту оди горњу страну се улази на капијицу пак убаво исплетену оди пруће. Укачиш се на три-четри басамака оди камик направени, и улезнеш на голему, д'лгу ћошку. Из ћошкуту врата воде у једну голему собу само за славе и прославе, до њу још једна соба, и после кујна, и из кујнуту соба сас пенџери што гледају на пут. У дворат градинче сас цвеће и трндавили што се каче на греде, па ц'вту от пролет, па све до јесен. У другото градинче младаре - круше, јаб'лће, дуње, у сред двор дебел дуд сас раскрилене грањће па цело лето праје ладовину. Нади дудат вурња и огњиште покријени сас ћеремиде, и пак градинче сас цвећетија. Поди дворат сливник, у њега свакакве сорте на сливе, и два ореја.
Башта ми трчи на работу, по поље, некад и нана појде да му помогне, али се увек врне преди време. Он ју искара. Не може да трпи никог с њег да работи. Никој не умеје да напраји тека убаво, како он. И т'г се разбеснеје, почне да ока, псује, врља, и растура. Чим заврши работу у поље, трчи по наднице у градско, влашко ... Кад се врне донесе п'лни дисази сас рану, дреје, судови, али ми не смејемо да приодимо. Чекамо кад ни нана изнесе. Никад ни се не зарадује, никад ни не помилује. Излезне у двор, и ока, врља, троши што је растурено, што неје средено. Кад мине бесан покрај нас, м'лсне кога стигне! Младен највише опати, Милутин постар, па се провлачи, нана не смеје да каже ништа, че се разбеснеје повише. Кад је он дом, она ни прача да идемо негде, само да ни не гледа.
Нана излазеше на крај некако с њега, све докле некоји човеци не почеше да праје шегу како га никад нема дом, стално негде орлеца, а оставља младу, убаву и увек премењену жену. Једнуш че се само удари у шаће. Кад за тој чу, покрвареше му очи, па само беснеје, и негде отоди. Не знамо ни када че отиде, ни када че се врне. Кад се врне, он бесан.
Нана поче да копнеје и вене. Обира вој снагу. Он не бије да се чује, само млатне с песницу у мешину, по главу, ритне куде стигне. Она само ћути, и ништа не казује за бијење, крије га, срамота ју! Кад видимо модретину, или да криви, каже да се ударила или да је падла.
Младен се врзује за мен, па се не одвавља. Поче с мен да спи, целу ноч ме стиска, и плаши се да не отидем од њега.
Један д'н беомо наседали поди дудат да љускамо васуљ, нанинете руће омршавеле, и на сламће се напрајиле, у лице пож'лтела. Он га немаше неколко д'на, ми љускамо и свите гледамо у њу, а она ни казује како смо порасли, и како смо много убави, добри, послушни, па испрати Младена и Милутина да донесу воду. Примакну се до мен, па рече: „ Черко моја, ја сам са малко болна, а ти да пазиш на Младена, он је слабачак, плашљив и наравлија, тебе те слуша, и немој му даваш да се расправља сас башту ти, и инати. А за тебе горе у големуту собу, у санд'к има два заб'на, ти че још малко порастеш, па че може да ји носиш. Јед'нијат носи зими да ти неје студ, а друђијат је много убав, њега зачувуј за убаво“. Ја се улелеча. „Леле, нане, нанћице, што ми това казујеш?! Па ти нема да мреш! Како че ми без тебе?! Како че Младен?! Немој, молим те, да ме плашиш!“
„Де черко“, умирује ме она, „ја ти само тека казујем, башта ти отиш'л за лек, че оздравејем“.
Мину се некоје време, нана поче да лежи, слабо се диза. И када се дигне, све се придржава за дувар, лек стигал, али њој све полоше. Ми се сабирамо и седимо покре њу. Она ни гледа и милује, каже ни понешто, насмеје се, па заспи, или зажми да не гледамо у њу, или од болће.
У дворат с'лнце синуло, цвеће ц'внуло, јаб'лће и круше се увиселе, а наша нана у кревет лежи, давамо вој да се омрси, да вој буде боље, она каже, ми да једемо, она че после.
И тека, остадомо ми сирочетија. Ја најстара, Милутин, па Младен. Од морање постадо домаћица и мајћа на Младена. Милутин ми помага кво може, Младен све с мене, не попушта ме. Заћутал, а уснице му само играју од јад, и од бес.
Поче и леб да месим, н'чви висоћи, па се качим на столицу, она се преврне, ја падам. Варим јаније, перем ...
Време мињује, Младен попорасте, Милутина, башта ми влачи с њега. Сви се плашимо кад се уока. Младена муне, ритне кад мине покрај њег. Он поче да му се опира, да му поврча, да му казује за нану, и да бега од кућу, па га не мож најдемо. И там'н беомо понаучили како да излазимо на крај с њег, он доведе жену. Ништа ни неје казувал, улезе у собу жена, забрадена у шамију, ни убава, ни грозна. Нисачка, ситна. И рече да се зове Тала, да је из Сињац, и да че она да ни буде мати.
Жената беше добра. Мирна, спора, и кад работи и кад вреви. Пол'к и смирено. Поче ни поштује, да преузима работе, Младена да приокује и да му спремује за једење кво воли, и он се поче ослобаџа. Код башту ми, све исто. Как'в је, так'в је, не мења се. Тала му све иде по колетија, ама не згаџа увек. Па се разбеснеје и ока, видим вој често црвене очи.
Ја стану девочљак, он ми не дава да мрднем сас друштво, да излезнем ка Крс' куде се збирају млади. Али чим отиде негде, ми живнемо! Једанпут кад беше отиш'л, Тала ми рече да се пременим, да излезнем да се видим и подружим сас младо друштво.
Само што излезо, пријде ми деда ти, покара ме да појдем за њег, и ја појдо. Боље него да врчам дом. Беше почело да се ст'виња, и кад стигомо до његовуту кућу, ја се покаја. По дворат растурена дрва, нигде градинче, нигде цвеће, све пусто и празно. Кућицата ниска, бела, сас црна врата што се напред затварају сас резу, а назад сас чивију. Кад улезомо унутра, од чур једва видо два човека како седу уз огњиште, мешају у пепел'т и печу лебчетија, мажу ји с маз, и једу.
Јован се укочил оди срам, па једва пром'лца: „Тате, ја сам довел невесту“. Рипнуше се башта му, и брат му. Ја ји целива у руку. Башта му ме пригрну и подигну у вис од радос, и насмејан рече: „Добре ни дошла, снајо!“ Понудише ме да вечерам. Јован ме одведе у комшил'к код стрину му и чичу, да тамо спим док башта ми не даде благослов и сагласи се за венчање дека немам године. Преспа при њи, целу ноч превика, не могу се начудим куде сам дошла. Стрина Вида ме смирува да не викам, и да се не кајем, да нес'м погрешила што сам дошла за Јована. Они су добри човеци, само неколко године немају жену у кућу, па су се много намучили. На Јована прво умрела мати, па две сестре. Лош живот су имали.
Ујутру рано отидо дом. Тала се уплашила како че дочека башту ми када дојде, али ми на брзину даде премену, и рече да Стојан, девер ми, овија дни дојде, а она че ми испрати све што ми је од матер остало.
Врну се при Јована, свекар ми напрајил доручак, чека ме. Нуди ми, приноси ми, радује ми се. Све ме ока: „черко, черко“. Ја се ослободи, и поче да улазим по собе, и разглеџујем кво прво да работим. Непранци п'лна ћошка, чарапе сцепене, за крпење, црђе за прање. Свекар ми све уз мен, и све ми помага. За неколко д'на завршимо много работе.
Башта ми дош'л, и ништа неје рек'л што сам отишла.
Младен дооди неколко пути, и рече да му је много тешко што сам га остајила. Развика се, и каза како сам му ја све, и сестра, и мајћа, и башта. Свекар ми седе, понуди га с једење, па му рече, дека че му ја увек будем и сестра, и мајћа и башта, и да дооди кад год оче, да се не срамује. И стварно је тека било, све док је бил жив доодил је при мен. И кад му је било добро, и кад му је било лоше, и увек је казувал, да само мене има.
Јован иде при башту ми да тражи благослав, а он неје тел ни да га види. Свекар ми, и он иде, пак ништа! Ја си за тој време спим при стрину. Мину се много време, он једну вечер стиже, раскривил се оди трчање, улезе и рече: „Те, нек се узимају! Че дозволим да се венчају.“ Свекар сипа раћију да наздрави, даде му чашку, он ју расипа у ог'њат, б'ш на пламикат! И излезе си!
И тека, ми се венчамо, и почемо живот.
Девер ми се ожени, и отиде у Банат. Мој свекар ми је бил као башта каквог никад несм имала. Све ми је помагал, поштовал ме, и окал ме „черко, черко моја“. Тека је било.
Кажу стари човеци да је сваком записано куде требе да мине, и кво требе да преживи. Ми туј ништа не можемо.“ Заврши баба казување.
Капнуше вој неколко с'лзе, обриса се, и рече како је време да иде да наваџује градину. Никад више тују причу несмо поменуле. Ја остадо у чудо, окрај мене оживеше нови човеци, бијење, карање. Требаше ми много време да се смирим... 

Баба преди смрт дојде при нас увечер, да ни види, да се израдује на деца, и донесе јим поклони. И ујутру кад си појде дом, у воз умре, срећна и задовољна што ни је све видела, и што смо сви добро. Преди да испусти душу, показала је карту на кондуктера, насмејала му се, турила новченик и карту у џеп, закачила с катанч'к. Навалила се на седиште, и умрела.
На сарану народ беше много издоодил, да ју испрате, да запале свече, да ми кажу какво да работим, да помогну. Гужва беше голема, неје имало место куде да се стане, ни у кућу, ни у двор. Голема тој сарана беше!
После четирес д'на, ја отидо у з'вник да узнем премену и црђе за деду, и видо да га заб'нат нема. Обрну ми се цела кућа, цел двор, и цело село, од муку што вој нес'м испунила жељу. У целу туја гужву окрај сарану, ја сам се убинила, па сам и заб'нат турила при њу. Смири се кад се сети како би она рекла: „Синко, тека је записано“.

Пише: Грана Перовић, родом из Станичења

недеља, 10. децембар 2017.

Икона "Знамење" у Пироту


Данас је празник чудотворне Богородичине иконе „Знамење“. Ова древна светиња је вековима пратила Русе кроз многе народне победе и поразе. Тако је, након бољшевичке револуције, с руским избеглицама доспела у Србију и у два наврата посетила Пирот. Први пут септембра 1920. када је, на молбу генерала Врангела, из Земуна послата на Крим, да оснажи његову војску у последњим биткама за изгубљену царевину. Тада је, уз богослужење и громку песму руских хорова, у нарочито опремљеном вагону, возом кренула ка Софији. Свечано је дочекана у Нишу, потом и у Пироту, на железничкој станици пуној знатижељног света, градских званичника и црквеног клира. Децембра исте године икона је је, скупа са пораженим белогардејцима, стигла натраг у Србију и у наредних двадест година често путовала државом. Тако је септембра 1938. њен верни чувар и пратилац, руски владика Теофан, донео у Суково у коме су тад боравили руски калуђери светогорци. Вест о чудотворној икони је изазвала велико интересовање у граду ћилима и хаџија те је владика нишки Јован био принуђен да напише одобрење да се „икона из манастира Суково донесе и у Пирот да би је народ видео и целивао“. Богородица „Знамење“ је у граду дочекана свечаном литијом, са молитвама и сузама за Русију, за Србију, за читав свет... Остало је упамћено да су, у време бомбардовања Београда, у једној сасвим порушеној улици, остале нетакнуте само две куће у којима је икона претходно боравила. На једној од сачуваних, пало је чак три неактивираних граната. Икона „Знамење“ је Србију напустила септембра 1944. године. Преко западне Европе приспела је у Америку где се, у руској цркви у Њујорку, данас чува као највеће народно благо.

___________
Пише: Жељко Перовић
Илустрација доле: Илья Репин, "Крестный ход в Курской губернии" (1880-1883)