четвртак, 24. јануар 2019.

Учитељица и вук

По народном веровању Свети Сава избавља људе и домаће животиње од напасти вукова. Нарочито су чобани поштовали Светог Саву, држали пост у седмици која претходи празнику. Та недеља се називала Савица а недељни дан уочи овог поста – Савине покладе. Има више народних легенди о Светом Сави као заштитнику од те шумске немани, међу њима би могла да се уброји и ова истинита прича пиротске учитељице у пензији Светлане Младеновић, посвећена школарцима, о догађају који се збио на Старој планини када се једном приликом сама пешице враћала у град из далеког села Гостуше, у коме је као сасвим млада девојка отпочела свој дуги и успешни просветни рад.

+ + +

Шта вам је? Видим како зачуђено ширите очи и подсмешљиво се смешкате. Чудом се чудите.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.
Светлана Младеновић
Часови су се раније завршавали да би учитељи могли да оду до града да обиђу продавнице, библиотеку, па и биоскоп и позориште.
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.

Светлана Младеновић
Из књиге "Немањићи", Pi-press, Пирот, 2018.

субота, 12. јануар 2019.

Никада више мајка Перса није остала без воде...


Љубомир и Персида Живковић са децом
Прича мала са једног ормара. Ормар остарио, време га добро “изгазило” али траје. На вратима “старине” исписан родослов породице Живковић. Њих тринаесторо је изродила мајка Персида и да не би “погубила рачуницу” са унурашње стране врата породичног ормара за одећу почела да исписује – када је рађала своју децу. Стигла је до броја тринаест... Прво дете је рођено 1908. године а последње у марту 1927. године. Све се то догађало у Новосадској улици, у центру града, поред Гимназије. У тој улици, облика слова “С”, много је знаних личности рођено и одрасло, прославило град и земљу. У њој су рођени Мирослав Ђорђевић “Пиштољ”, Мирослав Пауновић” “Паун”, и даље у њој живи познати пиротски лекар, сада пензионер Душко Васић “Каравелац”, ту одрастао и Светислав Пешић “Кари”. Овога пута “разговарамо” са старим ормаром у жутој кући Новосадске улице број 19. То је кућа “Баџиних” и Пироћанци знају ко су и шта су били и значили за ову чаршију. Испод чувене крушке “караманке”, у дворишту, причамо причу о породици Живковић, о “Баџинцима”... 



„Дежурни” корбач за ред и мир

Љубомир Живковић и Персида Живковић (девојачко Миљковић) рођени су и живели на прелазу векова, доживели дубоку старост, изродили тринаесторо деце од којих су деветоро доживели лепу старост а од њих су само двојица синова живи. Христифор “Цикан” у Пироту и Ранко у Београду.
У породичном родослову је остало записано да је отац породице Љубомир (1881-1965.) такође био једно од деветоро деце. Радио је као државни мајстор, ковач и поткивач, у Касарни “Трећи пешадијски пук” у Пироту. Његова супруга Персида (девојачко Миљковић) (1884-1964.) рођена је у Јагодини а удала се за Љубомира 6. маја 1907. године. Од 1908. до 1927. године изродила је тринаесторо деце у породичној кући Живковића у Новосадској улици. Тада је било нормално имати много деце, без обзира што су услови за њихово одгајање били скромни. Патријархални начин живота је наметао и такав начин живљења а жена је била само домаћица и – мајка. Отац Љубомир је био оличење правог патријархалног домаћина и главе породице. Све је морало бити – како он каже. Ручак се сервирао тачно у 12 часова (јер је радио двократно у Касарни) а синови су му се целог живота обраћали са “Ви”. У кући је био “дежурни корбач” и ако би један од деце направио грешку сви би добијали батине. Те породичне “тајне” открива Олгица Живковић, снаја у породици Живковић, удовица покојног Властимира Живковића.
- Постројио би сву децу и издавао им распоред рада за целу недељу. Мајка Перса није могла да изађе на крај са толико деце и они су морали да јој помажу. За децу је требало сашити кошуље, панталоне, плести чарапе, кувати ручак и остале послове по кући позавршавати. Догодило се једном да “дете број 7”, Манојло, није донео воду са чесме код Гимназије (тадашњег Среза). Била је зима а деда Љуба их је постројио и сви су ишли за воду. Када су донели воду, он је тестије просипао неколико пута и враћао их. Никада више мајка Перса није остала без воде” – прича Олгица.
Мајка тринаесторо деце, Персида Перса Живковић (Миљковић), била је оличење жене из тог патријархалног начина живљења, одана својој породици и деци. Тиха, смерна и неуморна остала је до краја, доживевши својих осамдесет година, уз велику пажњу бројне породице.

Њих тринаест...

"Матична књига" на
вратима гардеробера
Дете “број 1” био је Јован Живковић “Жан” (рођен 31.5.1908. године а умро 24.10.1993. године) био је пре рата официр Краљеве војске а по ослобођењу је отишао у Београд. Запослио се и до 1964. године живео у главном граду. Онда долази у Пирот и запослио се у “Првом мају” као преводилац, где је радио до смрти.
Дете “број 2” Витомир Живковић Вита је био велики несташко, задужен за добијање батина у бројној породици (рођен је 16.9.1909. а умро 29.8.1984.године). Отишао је као мали да живи код тече у Београд. Он га касније шаље на занат у Беч, где је изучио “рестријер” (штампање свезака и књиговодствених књига) и био је једини мајстор за то у Београду. Волео је лов али је био и изузетно духовит. Супруга Милена још живи у Београду.
Дете “број 3” Божидар Живковић рођен је 19.12.1910. године и као бебица умро 1911. године.
Дете “број 4” Благоје Живковић “Зуцко” (рођен 27.3.1912. године а умро 23.11.1983.године) је такође био војни питомац у војсци Краљевине Југославије и постао официр. У време рата је био у Недићевој војсци а онда је напустио и отишао у рудник Вина код Књажевца, где га четници мобилишу. У борби је рањен али су га партизанске власти осудиле на 6. година робије. По изласку, отишао је у Крушевац код супруге и радио у картонажи “Петронијевић” до пензије. Дете “број 5” Јелица Живковић “Сека” (рођена је 5.8.1914. а умрла 27.10.1994. године у Нишу). Удала се за Добривоја Шурдиловића и живели су у Нишу. Волели су много да путују.
Дете “број 6” Петар Живковић је умро као бебица. Рођен је 22.11.1915. а умро 1916.године.
Дете “број 7” Манојло Живковић “Баџа” (рођен 21.6.1917. а умро 4.10.1991. године) и међу браћом био најбољи и најуспешнији фудбалер. Управо због фудбала је и добијао највише батина од свог строгог оца. Завршио је два разреда гимназије и отишао у Београд, где је играо за један од водећих југословенских тимова “БСК” а облачио и дрес репрезентације Југославије. У Београду је основао и породицу, живео у Добрињској 5.
Дете “број 8” није имало среће. Мирјана Живковић је рођена 22.8.1919. године и после неколико месеци те године умрла.
Дете “број 9” Властимир Живковић, Власта “Баџа” (рођен 12.2.1921. а умро 9.3.1990.) је био просветни радник. Познат по својој духовитости, чувеним “преносима утакмица”, био је глумац и изузетан интерпретатор Мијалка Расничког. Остао је упамћен – што за време окупације Бугара није хтео да буде Живков(ић). Напустио Пирот и отишао у Београд код брата Вите, те 1941. године. Но, Немци су их покупили и одвели на принудни рад у рудник Бор. Отуда бежи, враћа се у Београд и ради у млину у Барајеву. После ослобођења враћају се сви Живковићи у Пирот, кући... Власта је био учитељ у околним селима а пензију дочекао у пиротској школи. Са супругом Олгицом био је један од оснивача пиротског Позоришта.
Породична кућа у Новосадској
Дете “број 10” Александар Живковић рођен је 20.6.1922. и умро исте године. Дете “број 11” је Ранко Живковић. Рођен је 1.8.1923. године и живи у Београду. Он је ишао у Гимназију а после рата је завршио курс за наставника фискултуре. Играо је фудбал а у Загребу је добио наставничку диплому. Играо је фудбал за ОФК Београд, где је касније био тренер млађих категорија.
Дете “број 12” је Бранимир Живковић, Бане “Баџа” (рођен 10.8.1925. а умро 5.6.2000.) који је био нада оца Љубе да ће завршити факултет. Био је добар ђак и по завршетку школовања радио у “Тигру” а пре тога и као наставник хемије у Алексинцу. Био је мезимче оца и мајке а волео је фудбал. Био је голман и стално су му колена била изгребана. Бранио је у “Радничком”.
Дете “број 13” је Христифор Живковић “Цикан” (рођен је 10.3.1927. године, још увек је активан). Завршио је Учитељску школу, био у партизанима, а после радио у Станичењу као просветни радник 5 година. одатле је сваке недеље долазио у Пирот и играо утакмице за “Раднички”. Пратио је фудбал и постао прави хроничар пиротског спорта, поготову када је постао диркетор Радничког универзитета у Пироту. Сакупио је изузетан материјал и ускоро ће из штампе изаћи његова књига о пиротском фудбалу.
Ето, то је прича са старог ормара, уз помоћ две снахе браће Живковић, Олгице и Магдалене Цице Живковић. Прича мала испод старе крушке, која траје...

Деда Љуба и нана Перса са својим потомцима 1955. године


Текст: Милан Пауновић, "Слобода" бр. 2448 (2003)
Фото: Јасмина Поповић

понедељак, 07. јануар 2019.

Стара пиротска црква као икона Витлејема

Стара црква у Пироту, посвећена Рождеству Христовом, подигнута је за време турског султана Абдула Махмута 1834. посред мноштва тадашњих џамија и минарета у пазарском делу града, у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар вароши. Обест турска је ферманом и наредбом одредила да се нова хришћанска светиња може градити али не исувише високо, како по висини случајно не би пришла оближњим исламским богомољама. Сналажљиви Пироћанци су се досетили да своју светињу укопају да био она, макар изнутра досегла жељени раст, а вероватно и не слутећи да ће тако укуткана и топла, још више подсећати на свету витлејемску пећину и Божић коме је и посвећена. Новоподигнути храм је осветио пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота о чему сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм:

“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”

Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова и прве епитропе, чуваре и економе Старог храма и предали им на чување све црквене драгоцености. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су одлазили код владике на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом их упозоравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“

Овај првобитни храм из 1834. године је трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола стигла је у Пирот 1855. а храм био готов већ следеће године.

Пирот je у то доба био и седиште Пиротске (Нишавске) митрополије чија се зграда налазила крај саме цркве. У њој су становали сви митрополити и епископи, изузев последњег владике Евстатија који је обитавао у Суковском метоху у близини данашње Саборне цркве у Тијабари. Осим што је ово здање било седиште митрополије која се простирала од Драгомана и Трна па све до Сићева, оно је представљало и центар свих важних културних и просветних збивања у Пироту током већег дела 19. века. У митрополији је деловао тајни хришћански суд звани „Синод“ у коме су пиротске чорбаџије под видом старања о цркви бринули о народу. Ту су били организовани и часови школске наставе. По писаним изворима, први учитељ у митрополији био је даскал Аћим који је, на основу казивања једног од његових ђака, деда Панајота, био уредан и тачан и за оно време веома способан. У овој школи ђаци су писање учили на таблицама, молитва је вршена и пре и после учења, а ученици су са собом доносили и ручак у школу и нису се враћали кући у подне „да их Турчетија по пут не задевају и не тепају“...

Масивне и широке зидине Старе пиротске цркве једва да пропустају дневну светлост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлејемска радост која отапа и најледенија срца. Оно што у самом храму најпре упада у очи је иконостас са дуборезом изузетне израде, сличним оном у цркви Светог Спаса у Скопљу. Иконостасне иконе су осликали мајстори из Самокова а Пироћанци нису штедели на њиховој изради, о чему сведоче и крупне бројке у тефтеру Нишавске епархије. Један део ових икона је поручиван директно из овог иконописачког града, а било је и мајстора који су у првим годинама радили у самој цркви. Осим врхунског иконостаса, овај храм поседује и импресивну збирку целивајућих икона, међу њима и неколико од давнина поштованих као чудотворних. Значајна је и збирка старих крстова, рипида и нарочито колеција платнених икона „Јерусалим“ које су пиротске хаџије доносиле из Свете Земље а за коју експерти из Републичког завода за заштиту споменика културе тврде да је јединствена у Србији.

У Старој пиротској цркви су до осамдесетих година 19. века чуване четири србуље. Најдрагоценији је Празнични минеј на пергманету настао у другој половини 13. или првој половини 14. века а који се данас чува у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. Остали пиротски писани споменици, Четворојеванђеље на хартији из 15. века и два рукописа из 17. века, страдали су скупа са бесценим народним благом током немачког бомбардовања Народне библиотеке, стравичног културног геноцида над српским народом.

Стара црква данас поседује десетак књига из 18. века, од којих је најстарији руски илустровани Пролог за март и април из 1750. године, објављен у Кијево-печерској лаври. Међу њима су и две руске књиге из 1760. године: Велики Псалтир са упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској царици. Књиге објављене у 19. веку верно осликавају бурна времена и разне утицаје који су тада деловали у Пироту. У мноштву српских и руских издања има и јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких митрополита, неколико књига на бугарском из времена егзархиста као и потоњих бугарских окупација. Из младе српске кнежевине овде је Псалтир из 1838. године, два Србљака из 1861. године. Најстарије српско штампано издање представља “Хранилиште душе” са поукама Светог Никодима Агиорита, објављено у Трсту 1800. године залагањем Викентија Ракића, старешине цркве Светог Спиридона...

Стара црква у Пироту је преживела десетину великих поплава, више пожара, харања, неколико граната које су зарониле у њен кров током српско-бугарског рата 1885. године. Издржала је четири окупатора, надживела бројне тиране, туђе и домаће, и до дана данашњег остала свежа, вредна и активна. Тајна њеног живота и вечне младости лежи у љубави с којом је Пироћанци, као прости витлејемски пастири и учени звездари са истока, упорно походе, очарани лепотом Богомладенца Христа Који се у њој чудесно и непрестано ваплоћава и рађа у Чаши спасења.



Текст: Ж. П. (За часопис "Глас Епархије нишке")

Фото:
- Стара пиротска црква пре реконструкције, фотографија Јелисавете Ракић
- Зграда Митрополије
- Празнични минеј из Пирота, данас у Дебреницу
- Стара црква у Пироту са свештенством и верницима 2014. године