уторак, 17. април 2018.

Поп Мартиново благо


Поп Матиново благо. Вечита тема у Нишављу. Причало се да је крајем деведесетих, током ратова, неки наш генерал довукао велику војну силу како би открио поп Мартинове ризнице сакривене некуд над реком Јермом, у врлетима Влашке планине. И данас су живи стари Височани који памте да су за време фашизма сељани били приморавани од бугарских власти да дугачким моткама пробадају тло свугде по Арбињу, претходно спаљеном ради лакшег налажења поп Мартинових скришница. Потрага за  благом свештеника који се ради освете одметнуо у хајдучију била је актуелна и раније, у време краљевине што илуструје и овај новински чланак с почетка 1941. године... Једна од најзанимљивијих легенди каже да је поп Мартин био један од чувара блага Немањића које је на време склоњено пред османлијском најездом и вековима брижно чувано на различитим локацијама. Друга вели да је култ поп Мартина живео двеста или триста година након његове смрти јер се његово име као чин преносио и наслеђивао међу хајдуцима због огромног страха које је изазивало код Османлија. Ипак, оно што је очигледно и засигурно тачно јесте то да су трагачи за закопаним благом у источној Србији трајно упропастили бројна археолошка налазишта, оскрнавили многе цркве и манастиришта, уништавали древне фреске, са њима и своје животе, породице, своје омамљене и грозничаве душе(Ж. П)

субота, 7. април 2018.

Код кума на руч’к сас чурек

- Ускрс је, за нас децу, био најлепши дан у години. За тај празник се куповала свечана гардероба, или се раније купљена гардероба чувала и облачила на сам дан Ускрса. У време Ускрса у граду се осећала празнична атмосфера. Сви су били весели и посебно расположени, сећа се на почетку разговора пензионерка Снежана Стефановић.
А празнична еуфорија је почињала недељу дана раније, тачније на Лазареву суботу – Врбицу. Врбица се слави за успомену на дан када је Христ ушао у Јерусалим и када су га деца свечано дочекала и поздравила. То је дечји празник, али у слављу је учествовала цела породица.
- За Врбицу смо се окупљали и са неким старијим смо ишли у Барје Чифлик, где су некада били врбаци. Брали смо врбове гранчице и носили их кући. Тог дана смо ишли у цркву, где су нам родитељи куповали звончиће. То је за нас децу био посебан доживљај и нешто као увод у наредну недељу коју смо са нестрпљењем чекали. Јаја су се фарбала на велики четвртак и велику суботу. Обично је мама фарбала у „луковиње” или у младо жито у жуту боју, мада су се продавале и боје за јаја. Сећам се да је преко пута зграде општине, ту где је сада апотека „Липа”, била продавница где су се продавали специјални папирићи, попут салветица, разних боја и шара. Са цветићима, тачкицама, пругицама. Радовали смо се тим шарама и са нестрпљењем чекали Ускрс да са мамом фарбамо јаја и видимо како ће шаре да се пресликају. Врућа, кувана јаја би умотали у салвету и шаре би се пресликале. Прво јаје се обавезно фарбало у црвену боју и склањало поред кандила и кућне иконе, као чувар куће, сећа се Снежана прошлих времена. Велики петак је био подједнако свечано обележаван као и Ускрс. Пост је био обавезан, чак и за децу. Кувао се постан пасуљ, чорба од младих коприва и салата од парадајза.
- На Велики петак смо једва чекали да падне мрак да нас мама води у цркву. Дотерамо се и сви породично идемо да присуствујемо богослужењу. Онда се вратимо кући да мало одспавамо, па у три сата изјутра поново идемо у цркву. Пред зору смо излазили напоље. Носиле су се литије и обилазила се црква три пута, са упаљеним свећама, а свештеници су држали службу. После тога смо журили кући да са том свећом упалимо кандило. Пазили смо да се свећа успут не угаси. Субота је била дан за кување, спремање печења, мешење колача и фарбање јаја. За тај дан је морало да се има. Штедело се и нема породице која није имала за Ускрс јагње на трпези и јагњећу сармицу од изнутрице, сећа се Снежана.
Од четвртка до недеље „перашке” су биле сакривене. Мајке су их обично криле од деце да их не узимају, а често су говориле да су „перашке” у цркви.
- На Ускрс смо устајали рано, радосни и облачили свечану гардеробу. Онда би мама првом, црвеном перашком три пута прелазила преко наших лица и говорила: „Да си црвен, бел како перашка”. После тога смо добијали перашке и трчали на улицу да се куцамо са децом и испробавамо чије је јаје јаче. Дечаци су новчићима гађали јаја, а падале су и опкалде, наравно све „у перашку”. Тог првог дана празника се нигде није ишло. Породица је била на окупу. Други дан је био резервисан за посету кумовима. Месио се „чурек”- милиброд и са перашкама носио куму и тамо се остајало на ручак, прича Снежана.
Посебан доживљај за децу су биле вртешке које су специјално биле постављане за Ускршње празнике.
- На месту садашње зелене пијаце био је постављен чувени Мунин рингишпил. Била је ту и „вртељешка” са коњићима за децу коју су покретали мало старији дечаци ножним погоном. Вртело се један „круг” за једну перашку. Тих дана су Цигани, музиканти обилазили насеља и ишли од куће до куће и свирали. Било је и доста мечкара. Цигани су им свирали, ударали у тупан, а мечке су играле. Обично им је свако давао по нешто, прича са сетом Снежана.
Биле су то године када се Ускрс још увек „слободније” славио. Постепено су и Ускрс као и остали православни хришћански празници почели да се славе кришом или у кругу породице, а само старије жене посећивале храм божји покушавајући да одрже обичаје и веру. Временом се много тога изменило.
- Нико ко је радио није смео да иде у цркву, нити смо на посао за Ускрс смели да носимо фарбана јаја. Деца су кришом са бакама одлазила у цркву. Све што се радило, радило се кришом, каже на крају Снежана не скривајући радост што се све ипак вратило и што се, упркос забранама и неретко казнама „по политичкој основи”, лепи Ускршњи обичаји нису заборавили.

Текст: Данијела Тобић ("Слобода" бр. 2441)
Фото: Тањица Перовић

недеља, 1. април 2018.

Шамија

Разлетели смо се по кућу, кречимо, сређујемо. Из некакву фиоку истресе се шамија, шарена, убава, нова, чијо ли је па тов, че ђу врљају. Ја ђу па прибра при мен'. Мајћами се сети...
Мај месец беше, време се преличило, отоплело, планината озеленела, у рибе че идем, у Рсовци, на Височицу. Млад, летим, само подалеко да се отиде, рибете поголеме тамо подалеко. Однегде приклопи облак, вану ме ћиша, растури ме, зима се врну а ја, че се заледим. Некако се доклецка до селото, вртим се по ширину, све заклопено, нигде човек. Седо на камик.
Тек, на једна врата од кућицу стоји и ћимка ми жена, стара. Пријдо, прекривила се, уведе ме у ижу, ижата поцрнела, некречена, ама жешка, мирише на дом. Притури баба дрвца, посади ме до шпоретинуту. Ја голем, како вретено, преклопил сам се на троношку а она се врти окол' мен', донесе ми шерпе с ћисело млеко, алуминијску кашику, чим кусну струја ми сабра уста. Питува ме за фамијију, рече Љубица да се зове, исприча ми и за синове и за унучетија по Војводину и одвика малко. А ја кусам млеко и гледам ђу, не знам какво да речем, дете бео. Просуши ме баба Љубица па ме пушти да си идем.
После некој д'н, исприча дома какво је било, мајћами се у суботу врну од пијац сас нову шамију, кутију шићер у коцке и кутију чоколадне бомбоне, замота све и рече да дадем на баба Љубицу кад отидем па.
Пројде се неколко, отидо па горе, газим весел, идем камто вратата а на њи парче артија, плаката, баба Љубица се преселила, тамо куде че се сви преселимо. Постоја па укрути нође, обрну се и полка изм'ко к'мто рекуту. Оди, гледа, вача рибе, седо че једем, напипа у ранчето кесу. Извади бомбонете, па дји врну, шамићуту исто. Глта пљунће па малко одвика и ја.
Дома ме питаше однел ли сам какво сам понел, .... реко, однел сам .... сл'га!

Пише: Александар Панић
Фото: "Старица у Дојкинцима", Тањица Перовић