среда, 24. јун 2015.

Дал је реч у с`н, а реч је реч



Кад си човек има меку жену и остру т’шту, он се сирома насмете. Те, како Срба Прчимустак. Жена мирна, кротка, премрежило њу се уочи оди ћилимје, мање и тупање, умерисала се на готвенију и бебетија и оди капију тешко да је подалеко свет видела одкако је пошла за Прчимустака. Прострла се пред дом, пред деца и пред Србу ко клашњена простирка и само гледа да њим угоди и да њим удене у душу. Е, ама, ако је једно добро, не може све да је добро.
Уз теквуја добру жену обично иде цврста, ко стамен камик, т’шта.

   Срба Пешић Прчимустак (стоји први с лева) 
са рођацима и пријатељима на излету

 А да се несу мерисали - несу. Он у клин, она у плочу. Ако се на Србу једе јанија, она че напраји качамак, јер знаје да Срба оди њега има згорушицу. Ако па т’шта испрати Србу да однесе мор кадиве при Малог Заку да њу оди њега напраји либаде, Срба че рече:
- Испрати т’шта ми Зорка овоја кадиве за сукњу.
И додек се Зака крсти ешто оди теквоја убаво кадиве да праји сукњу, Срба сас мирну савес отиде у “Српског краља“ на каве, како човек који је поштено завршил поверену му работу. А ако некој пита Србу ешто си не обича т’шту, он отћимне с руку:
- Мани ђу! Зајнат жена!
А ако питате тов исто госпа Зорку, она дигне веџе и процеди кроз зуби:
- Вачам му траговети па не може да шврља. А обича, убил га Господ. А моја му сирота Јелка све верује.




 Ташта Зорка

И мож би се тека и сћинули на овија свет, да њекња не појде Срба сас Алексу шћембара у Ниш. Да си разоди памет и одмори се од госпа Зорку која је отишла негде нагосје код роднине, и, како рече жена му, нема се скоро врне.
А у Ниш - милина! Алекса пазари, а Срба седи у парк и шацује невестице. Стурил бурму оди прс, држи у туја руку цигару и ужива. А нечије детенце у игру падне у траву, он се рипа да помогне и да га, онака мусаво од с’лзе, доведе при мајћу:
- Хвала господине! - захваљује се млада мајћа на Србу, а он се упреподобил ко нова снаа пред кума, усмивује се поди брк и отћимује с руку:
- Задовољство ми је. Ја сам, истина, још момак, али, и тува значајно дигне прс, знам шта је мајчино срце. Па још кад је мајка овако лепа и млада!
Невестица се уцрвеје, Срба се кокоши, све док се женица не извини и појде си с дете дом. Срба седне на клупу и чека нову прилику. Кој знаје, можда се негде нема заврши само на орату. А после...
Раширил Срба руће позади клупу, обуватил ђу, раскопчал иберциг, а меко пролетње сл’нце га милује преко лице и праји сенћу од шешир к’мто десно око, па сенћата играје и трепти како сањива гугутка с крила кад год он протресе ларму што му поди шешират пада на чело.
- Море, ни Рудолф Валентино ми не може дојде ни на мали прс, мисли си срећан Срба Прчимустак.
У тија час, на клупу понадоле, седоше две жене. Таја што је обрнута к’мто њега, види се, млада ко капка. Час-час, па дигне очи те премери Србу, па срамежљиво обрне главу и настави орату с другуту жену.
Окрилатен од такв мил поглед, рипне се Срба и како тетреб одшета до њи. Насмејан до уши, пружи онуја руку од коју је стурил бурмуту, и, у тија час се уз тресак отворе небеса. Уместо да младата госпо ђица пружи руку, обрне се к’мто Србу другата, и ...
Какво да ви речем? Да је рогатијат станул преди њега с големуту косу, помалко би се уплашил, него ли кад се наш’л лице у лице сас т’шту си.
Укочен и оладен стоји он покре клупу док му се цигара, која му је испадла из другуту руку, дими негде уз ногавицу, и гледа треснуто у госпођа Зорку. Кој је мог’л да знаје да су тија роднине код који је отишла нагосје - у Ниш! Какво је даље било, представите си сами. Алекса шћембар си је отиш’л сам за Пирот, а Срба сас т’шту си.


 Јелена, жена Србе Пешића Прчимустака, 
са најстаријом ћерком Зорицом

Ама, од њекња, цел комшил’к, па и сама жена Србина, Јела, орате на сва уста како се Срба толко променил, да не знаје друђи пут него само од дом до дућан и назад. Да сваћи д’н води деца код пеливана на бозу, поштује си жену, ама, што је најчудно на сви, т’шту си толко обича и вали, да ви неумејем речем. У звезде ђу кове и носи ђу свуда у уста ко ластавица воду у кљун за тичичи.
- Млого се променил - расправља Тала Д’лгошијина на комшиће. Затова што је сањувал преди некоју ноч да си мора поштује т’шту ако оче да му у дом напредица појде, па си са
држи завет што га је у с’н дал.
И додек га жене вале како је човек од реч а друђе т’ште си опомињу зетови да се на њега угледају, Срба трепти ко кандило пред икону кад види госпа Зорку, и - ћути!
Само се госпа Зорка усмивује, поносна ко дресер кад укорти тигра, и клима поучно с главу:
- Епа, дал је реч у с’н. А реч је реч. Мора се поштује!

Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"



среда, 17. јун 2015.

Силна љубов

А бре, побратиме си ми мој, оратеше Мица кубеџија. Судбине на свет разне. Да ли кому је како писано, да ли кому се како посрећило.
Како год било да је било, у Пирот се је мирно живело. Неје имало млого лошотија. Дватрипут ако се је народ дигал на нође и узујал, како пчеле кад поганац улезне у кошницу.
- Ја у мој век што знам, а убавачко сам си стара жена, оратеше Љубица Владићина, на Марка Чинче жена, нана ми, цел Пирот се је дигал на нође 1921. годину, седмога септембра, кад настрада лепа Јулијана.
Л’жеше се сас Перу Манчића, на Зарију Манчића, трговцатог, сас сина. Три године се је Пера л’гал с девојчето. Још од како је војник бил у Скопље, ама, његовити несу давали да се спомене за женидбу.
- Не прилега, оратеоше, њена сиротиња уз наш газдинл’к.
А Пера њу беше обећавал: те, че ђу узне, те тека, те овака...
А она, Јулијана, спомену њекња Цане Славинсћи, убавиња на свет. Теквоја катмер девојче више у свет нема да проц’вти. Плава коса, плаве очи, висока, т’нкопијеста, ама... Пуста пара.
Манчићеви видоше да не може да одвоје девојчето од Перу ни сас претњу, ни сас карање, ни сас паре давање, ни сас врчање назад у Скопље, оно се, тегај, направи чудо. Чу се да су Манчићеви потплатили некојег си наредника жандара, Ћирковића, те ђу из пиштољ утепал, тува, узи расадникат код “Виновоће”, а после побегал преко башчу на Мику Распиздри, те га некоји видели у бегањето.
Друђи па пронесоше глас да се је сама утепала од муку што ђу је Пера л’гал, па ђу остајил... Свашта се исприча, ама никаква истрага нема. Зарија Манчић, оратеоше, на сви у началништво затвори уста сас паре. Е, али на народ никој уста не може да затвори. Како што се цел Пирот беше слегал на пратњу Јулину, оди дете до најстаро, да се тов чудо не памти од како се Пирот спомиње, тека народ испоја и песму за Перу и Јулу. Највише ђу појеоше ћилимарће. Неје била ћилимарка која неје викала и појала док је тупала узи разбој.

 
   Сахрана лепе Јулијане 9. септембра 1921.


Кад се това деси, Перу његовити скуташе из Пирот ч’к у Басару, и три месеца неје слазил, а у Пирот беше дош’л из Скопље јед’н од Јулинити браћа, они беоше двојица, комите, и тражеше Перу сас пиштољ да га утепа.
Цане Славинсћи оратеше једнуш:
Ја на станицу разђеле бео, кад њу брат дојде с дресину из Скопље. Рипну од дресинуту, а пиштољ држи у руће. Пролете покре нас и не осрну се на никога. Одјури у чаршију да тражи Перу. Не најде га, поседе два-три месеца у Пирот, па се врну за Скопље.
А у Пирот остаде Јулин гроб на Тијабарско гробље, и песма у народ. Преди ратат, оратеше Кучкадин, најблаго ђу појеше Ћоса, па кад пуштеше глас, како сћелеџија. А оно од Големи мос јети дорима до у Сарл’к. И колко му Манчићеви даваоше и паре, и пијење, и једење да не поје, а он на зајнат појеше још појако:

Бледа Јула из Скопља се креће,
она знаде вратити се неће.
Кад је стигла до Периног дома,
она Перу тихо дозивала,
а из куће Зариница виче:
Марш одатле ти фрајло скопљанска,
ти мог Перу нећеш ни видети,
а камоли ти Перу узети!

Јаој Перо каквог срца имаш,
те ме младу сада ти остављаш,
нашу љубав силну заборављаш.
Три године љубав није шала,
није знала ни земља ни трава,
а сад знаје и у гору цвеће
да ме Пера више љубит неће!

На мом гробу спомен ми подигни
и на спомен златно слово пиши:
Ту почива жртва све љубави,
ту почива вечни санак снива!
У земљици лакше јој је сада!


Њекња идо на стару кумицу на четиресе на гробље, па се сети нешто за Јулу, те потражи споменикат тамо куде ми рече Ђока Кучкадин. Да запалим свечицу. Толће године њу никој неје запалил свечу и споменул ђу.
Најдо споменчето. Урасло у травуљак, ама се словата убаво виде. Прочита, да се подсетим. Писује: “Нашој непрежаљеној Јулијани, њен млађани живот угаси мрачни ум непромишљеног љубавника у 17.ој год. живота 9.9.1921. год. Спомен подижу: родитељи Недељко и Милева са синовима и снахом.”
Толко само, а па много!


Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"

Фото: Заборављени Јулијанин споменик на тијабарском гробљу

субота, 13. јун 2015.

Да обелеју како Стара Планина!

“Да су живи младенци! Да остареју, да обелеју како Стара Планина, да живе како сол и леб, да Бог да да се слогују. Куде крме, да се плоди, куде сеју, да се раџа. П`лни амбари, п`лни кошеви. С`г на венчување, а на године на крштење. Спаси Бог!”

Стара пиротска здравица.
На фотографији: пиротски младенци с почетка 20. века

Дом

Домће ле, домће
Па домће
Нигде ми те, мој домће
нема.

С`вни, ст`вни, дом си дооди
Свуде пројди, па си дома дојди
Свако се пиле врча там куде се извело
Свакому си дома на слободију
Сваћи си је газда у свој дом
И ти си, домће
И за лоше
И за добро.


_______

Драгољуб Златковић, „Дума“
фото: Тањица Перовић, Пирот

Чесма

Била је и остала „прва дама“ центра Пирота! Град има доста чесама, некада их је имао и троструко више. Не мање значајне, свакако, нису ни популарна Гушевица или Шопка. Но, она је остала „прва“ јер је ту, у центру, на месту свих значајних збивања у овом граду. Стара добра чесма има своју бројку постојања, и велике гвоздене поклопце на боковима, како би чувар парка могао да контролише њену унутрашњост. /.../ Вечери смо проводили чекајући у реду пред њом како бисмо наточили воду у тестије. Није тада било градског водовода и воду за пиће смо доносили са најближе чесме у стовнама. За остале потребе била је добра и вода са пумпе, коју је имало скоро свако двориште. Али, за пиће и кување – чекало се у реду пред чесмом. То је, наравно, била и лепа прилика за угодне разговоре и оговарања, за стидљиве погледе заљубљених... Понекад би се догодила незгода и стовна – сломила. Но, и она је била кућни потрошни материјал. Док се чекало у реду, слушала се и музика из кафане „Србија“ прекопута. Ова пиротска централна чесма била је и остала сведок многих догађања током протеклих времена.

Милан Пауновић, "Пркоси пиротске калдрме"
Фото: Slike starog Pirota

Душан Радовић о пиротском говору

Много што шта имају и други али такав језик нема нико сем Пироћанаца. Ја сам рођен у Калчином Нишу, комшија сам вам и рођак, и ова књига је била мелем за моја носталгична расположења. / Језик завичаја је једини прави, природни, народни језик. И једино је такав језик могао сачувати мирис и укус поднебља у коме је настао. / Наш заједнички, званични, нормативни језик је конвенција, договор како да се споразумевају људи из различитих завичаја. То је вештачки, „прављени“ језик и у њему нема ни свежине ни дражи завичајних језика. / Језик наших завичаја припада другој цивилизацији и историјски је превазиђен. Нема будућности. Нови, заједнички језик угрозио је наше лепе, сликовите и атрактивне завичајне језике и осудио их н пропаст и заборав. / Ни наш завичај није више оно што је био. Све мање личи на себе а све више на све друге завичаје. Нова цивилизација униформисала нам је завичаје. Укинула је све оно посебно, ретко и необично. Да нема река и планина, не бисмо их могли разазнати и разликовати. И сами смо се изопачили. Нећемо да будемо оно што јесмо, више нам се допада туђе. ...

Душан Радовић
Из предговора књиге „Нашинци“, Т. Г. Панајотовића, 1983.

У старо време











Било је
Млого стока
И млого трава
И њиве су раџале
И несу биле
Текве године
И текве болће
И тек`в народ.

Лозја су раџала
Без прскање
Б`чве су биле
У лозја, у-земи
Без заклоп
Па се ораче окају:
„Дојдете да пијемо“
И сви дојду
Пину
Поорате си
Како сас брајћа
Како сас родитељи -
Тека је било
тека са неје.

Драгољуб Златковић, „Дума“
Илустрација: Никола Николић, Пирот

Зачарано благо (део)

... Кад год сам дошао до овога места, нисам знао чему пре да се дивим: да ли чудноватој лепоти Градића, који је дело људских руку, или необичној величанствености Сарлака, који је дело Божјих руку! Чини ми се, да нема ништа романтичније од тога. Ову романтичност чини врло тајанственом оно вечито жуборење Бистрице, чији многоструки одјек, који се одбија од каменитих литица Сарлака, прати потмуло бућкање буради и повремени хук Нишаве. И кроз све ово, чини вам се, као да чујете глас златних плована... Многе се приче причају и препричавају о овој пећини. Али ја ћу вам испричати само једну, коју сам од мајке чуо.
. . .
Одавно, врло одавно, у Градићу је живео некакав силан војвода. Силнијег није било на целом Балкану. Он је често ратовао и ишао у помоћ другим војводама, кад би га позвали. Све благо, које је пленио у тим ратовима, чувао је у пећини на Сарлаку, где су били двори његове посестриме виле. С обе стране улаза у пећину, и ноћу и дању, био је по један стражар.
Војвода је имао и побратима, који је живео у некоме граду крај мора. Једном навале непријатељи на побратимов град и опколе га. Кад војвода добије вест о томе, похита му у помоћ. Поведе сву своју војску, само остави посаду од неколико људи, да чувају Градић и благо у пећини.
У овоме походу војвода буде лоше среће. Он погибе, а његова посестрима вила тога часа напусти своје дворе у пећини. Зачара остављено благо; а војнике, који су стражарили пред пећином, претвори у два златна плована, који су почели пливати по језеру у врту њенога двора. Ако би ко покушао да ма што од тога блага однесе, на њихов глас, спустио би се камен на отвор пећине. И он отуда не би могао изићи, док не остави што је узео.
Веле, да је за време Турака неки деда-Арџа ушао у пећину и напунио врећу благом. Кад је дошао до излаза, а он затворен. Поплаши се много, али се брзо досети јаду. Оде те испразни џак и похита натраг. Пећина опет затворена. Он се пренерази и поче мешкољити. Утом му из једног рукава испадне златник, који је ту при пражњењу вреће био запао. Тога часа се отвори пећина и он, радостан, изиђе напоље. И отада нико и не помишља да извади то благо.
. . .
Вековима жубори Бистрица и чува тајну ове пећине. Само понекад, кроз многоструки одјек њеног жубора, који се одбија од каменитих литица Сарлака и меша са потмулим бућкањем буради и повременим хуком Нишаве, као да се чују гласови златних плована...

Учитељ Ћира Ранчић, "Приче, описи и бајке" (1935)
Фото: Градић у Пироту, Geliofoto, Русија

Кањували се

Мињували дете и деда кр`з град, па детето пита старцатога:
- Дедо, једу ли ти се колачи?
- Не!
А детето после рекло:
- Ајде, са ти мене питај!

„Време уз огњиште“, Драгољуб Златковић
Фото: Тањица Перовић, Пирот

С моје очи












Убав је, нане, убав ми је, нанће
Убав ми је, златан ми је, че га узимам.
Че просимо па че се ранимо,
Ако су, нанће, сиротиња.

Убав ми је, убав си ми је,
Немој га кудите, немој ми браните,
Душа ми га оче, и за мен по-убав нема.
Нај-убав ми је у свата момчетија.
Да ти дадем, нанће мила,
Да ти дадем мојете очи
Да га с њи
Погледаш.

„Дума“, Драгољуб Златковић
Фото: Пиротски младенци (1901-1910), fotomuzej.com

Жудња за родним крајем

У мени живи лепо однегована жудња за родним крајем. Боклуџе, седмити брзак, јабалће, дудови... Сећам се, са грехом у души, кад сам берући (читај – крадући) јабуке у дворишту Старе цркве, са натовареним пазукама крупних, сочних „јесењача“ и „калемара“, са врха крошње суновратио на леђа покојног попа Стојана Аранђеловића (Бог да му душу прости и сачува у милости својој). И, наравно, током читаве године сам из веронауке „вукао“ двојку, без обзира што сам све могуће молитве, тропаре и Божје заповести знао напамет.
На Сарлаху сам брао орахе, на кеју покрај Нишаве зајапуреном ђачком љубављу много сам волео једну девојку, а са побратимом Бошком „Компиром“ ловио сам кркушке у мрежи на струк и „с ћипче“. У тим годинама смо сањали да се претворимо у муве и да поједемо све татлије и баклаве у излогу „Пеливана“. Знали смо где комшијске кокошке и пловке илегално носе јаја, купили смо их и носили код Жике алваџије да их трампимо за шећерлеме, давали смо и десет јаја за четири „Ибра“...
Кажем, радо се сећам Пирота. За његову некадашњу панораму, за баште пуне цвећа, за честитост, гостољубиве људе, за миран, спокојан ритам живота вежу ме најлепше успомене. Није било соц-реалистичких парола „Волите се, људи“, јер људи (Пироћанци) су се одистински уважавали и неизмерно волели. Има ли свега тога данас? ...

Бора Недељковић, великан српског новинарства, 1987.
Из књиге Бобана Митића „Наши у белом свету“
Фото: Јелисавета Ракић, Стара црква у Пироту (пре обнове)

"Чужда деца брже расту" (пословице)

- Куде има мирно дете и лепа баба.
- Оди дете што запамтиш – остане. (Дете нај-памти).
- Кој чува малечко дете, мора да има очи и надзад и напред.
- Дете стане ли на-нође, све знаје.
- Са зор нема ништа, мора дете да обрчаш некако да те послуша.
- Једно дете, големи јадове.
- Дете мора да учиш, па колко приване.
- На деца ништа не тежи, че иду и че се врну куде ђи пратиш.
- Најпрво дете га највише однесе.
.- Оно, које је дете много мирно, оно је болно.

- Дете се васпитава од малечко, штом прогледа.
- Дете треба да се уструкује, не може оно све да знаје и да работи какво оче.

 - Чужда деца брже расту, чужди војници брже из војску дооде.
- Само да неси родитељ – брига голема.

Пиротске пословице, Драгољуб Златковић (П.З. 27-28)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот

Ни с тебе се, Боже, човек више не може пошали!

Слуга Циганин работил у поље, кад почне одједнуш да грми.
Срдит нешто на газду, он окне:
- Удри, Боже, големе газде! – и забије, од стра од грмљавину, главу у стог сено.
Чује га газда, па га отпозади удари с виле. Себне се Циганин и помисли да га је Бог ударил, па окне:
- Леле, Боже! Ни с тебе се више човек не може пошали!

Мирјана Јонић Игић, "Оратете уста да несте пуста"
Слика: Дарја Сухаркова, "Циганин"

Стара школа

Звали смо је – Стара школа. Тако су је звали старији, па када смо и ми дошли на ред да у њеним пространим учионицама сричемо прва слова, прихватили смо тај назив. Тада нисмо примећивали велику таблу на лицу зграде, према главној улици. На каменој плочи уклесана су имена добротвора (сада би рекли: донатора) који су помогли њену изградњу те, сада далеке, 1887. године.
Мењала је Стара школа људе, а људи помало њен изглед. Када је грађена, то је био плац до Општинске суднице, а град се проширио када смо срицали своја прва слова и трчали код чика-Мије књижара, прекопута код „Национала“, за нову таблицу и крижуље, јер смо оне претходне поломили на одмору. Како их и не бисмо поломили, када су нам торбе служиле као стативе на головима. Набацали бисмо торбе и кренули на два гола, пре часа и на „великом одмору“.
Клупе су биле прави мали рељефи: изрезбарене, избраздане потписима и формулама, тврде и неудобне. Мирис олаја, црног премаза који је служио као заштитно-дезинфекционо средство, остао је заувек у мојим ноздрвама. То је оно што се носи кроз живот, као истина неких чудних дана. Остао је у сећању и велики „клопотар“, то школско звоно, које је у рукама служитеља чика Бранка деловало баш огромно. Како и не би када смо се окупљали на његов звук и у колони по један улазили у учионицу. Знало се: улазе прво они најмлађи, па даље по старешинству и бројевима одељења. Без речи, без цике, буке и трчања, све под будним оком дежурног наставника. Та Стара школа има приземље и спрат. Они из нижих разреда су сањали када ће се – попети на спрат. Нису смели горе ни да привире. Добијали би одмах „по носу“ од старијих разреда, али и од дежурног наставника, који је „шпартао“ ходницима. Ту су биле и наставничке канцеларије и канцеларија директора и то је било „свето место“ за нас прваке... Касније, када сам порастао, ту сам први пут у животу – поломио главу. Смешно: од кугле за бацање са рамена. Звонко Чавдар је тада био млад и између осталог амбициозан наставник фискултуре, код кога смо, ту у дворишту вежбали бацање кугле. И тако, на загревању, кугла се измигољи, па мени на главу. Са великом белом чалмом дошао сам кући. А и сада стоји белег на челу у облику броја седам, још једна вечна успомена из Старе школе...
После су са друге стране дворишта изградили Вежбаоницу и преселили смо се у нове просторије, а у Стару школу су дошли неки други. Ту су касније биле стручне школе, Школа ученика у привреди, полазници разних курсева. Код нас у Вежбаоницу су долазили будући учитељи, ученици завршних разреда Учитељске школе и учили се на нама. Ми смо служили као нека врста огледног средства за практични рад.
Стара школа и данас „контролише“ главну градску артерију, али нема чесме испред ограде. Нема Фото „Ниџе“, чувеног берберина Шукуре и још многих, многих... Табла на зиду и даље пркоси времену, баш као и гласови неких нових клинаца који ће ову школу упамтити по много чему, баш као и ја.
Не знам само да ли и ови садашњи ту своју (и нашу) школу зову Стара школа!

Милан Пауновић
"Пркоси пиротске калдрме"
(Фото: Слике старог Пирота)

"Моја кућа – моје чандије, че слазим како си ја очу"

Препокривал домаћин чандије с ћеремиду, и у јед'н ма' се опрзољи од вр чандије и тресне на сокак.
Притрчу комшије да виде какво се десило, а он рече:
- Ништа се неје десило! Слезо од чандије!
- Ама, како си слезал? – питују га комшије. – Ми видомо – паде!
- Моја кућа, моје чандије – одврне њим домаћин. – А ја могу да слазим како си ја очу.

(Из дела "Оратете уста да несте пуста" Мирјане Јонић Игић)

Моје родно место

Пирот је моје родно место. Он лежи у питомој равници, коју натапа Нишава. Ова плавна река протиче средином града, те га дели на два дела: Тијабару и Пазар. Околина му је брдовита и врло романтична. У пољу роди пшеница, а у брду винова лоза. Приходи од овога повећавају и сувише скромну зараду мештана, коју имају од заната, трговине и домаће индустрије. Ту се израђују на далеко чувени ћилимови. Извози се и сукно, које се тка по околним селима. А по њиховим бачијама справља се масло и кашкаваљ, који је такође на гласу.
Људи су скромни и вредни. Одликују се својом честитошћу и поштењем. Немају великих прохтева и задовољни су с оним што имају. Веома су гостољубиви, нарочито према странцима. Ова ретка особина њихова врло пријатно изненађује свакога.
Ко и најкраће време проведе у мом родном месту, оде са најлепшим успоменама, које се не заборављају. А ко дуже времена проживи у њему, те упозна и сву лепоту његове околине, тај се од њега с тешким срцем растаје. Тако је оно лепо, тако је пријатно живети у њему!...
Лепо је моје родно место!... Лепо је оно у пролеће, кад окопне снегови и озелене поља и брегови, те нас мирисава љубичица и остало пољско цвеће почне да мами к себи. Лепо је у лето, кад се њиве позлате житним класјем и пољем разлеже весела песма вредних жетелаца. Лепо је у јесен, кад по околним брдима сазру виногради, те на све стране, уз пуцњаву пиштоља и пушака, одјекују усклици и попевке раздраганих берача. Лепо је у зиму, кад настану славе, свадбе и друга весеља, на којима се, по скромним домовима, уживају плодови труднога рада. Не зна се кад је оно лепше! Чини ми се, нигде нема лепшег места...

Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја", 1935.
Илустрација: Никола Николић

“Добра женица - света горица”

“Добра женица - света горица”
“На женине руке се свет прострел”
"У жену вештина и лукавство, у мужа сила и будалство"
"Жена повише терет има од мужа"
“Жена је стуб на кућу”


Пиротске пословице
(Фото: Жене из околине Пирота, 1937. године)

четвртак, 04. јун 2015.

Пироту









Ослушни, граде мој рођени,
Пригрли ме, Нишаво,
и причај најлепшу причу.
Долазим уморним кораком
да испевам ПЕСМУ.
На стазама Кеја газим
лишће што шушти,
Бацам камен у снажни брзак
Замишљам жељу...
Ослушни ме, граде рођени мој,
Долазим из Тијабаре
Одакле је с гитаром
и мој отац долазио
У ове касне сате
Тако ми сна у свом несну
На југоистоку Србије,
Мој граде рођени.

Душанка Нешић Душанова
(Фото: Игор Ђорђевић)

уторак, 02. јун 2015.

Мој предак у Првом светском рату

Када је отпочео Први балкански рат између Србије и Турске (од октобра 1912. године до маја 1913.), дека мога деке, Александар Јовановић, рођен 1.8.1890. у Великом Селу, имао је 22 године. Већ је био активни војник када је отишао у рат, а затим је учествовао и у Другом балканском рату ( јун-јул 1913.) против Бугарске. Војни рок одслужио је 1.1.1914. године. У његовој војној књижици пише да је био распоређен у 1. чету 1. батаљона. Још пише: ,,Владања примерног, кажњаван није, употребљив за сеиза, учествовао у српско-турском и српско-бугарском рату, пелцован са успехом.“




Мој чукундеда Александар Јовановић (други с лева)

Исте године (септембра 1914.) избио је Први светски рат када је Аустро-угарска царевина напала Србију. Александар је поново отишао у рат да брани отаџбину. Приликом повлачења српске војске пред непријатељем, у суровим зимским условима, прешао је преко врлети Албаније и стигао на острво Крф у Грчкој, 1915. године. Септембра 1918. године учествовао је у пробоју Солунског фронта, гонећи непријатеља све до Београда. Његова јединица, под командом војводе Петра Бојовића, кренула је у ослобађање српских крајева у Румунији. На сам крај рата погинуо је у Темишвару и тамо сахрањен.

Његов унук, мој деда, чува његова одликовања за допринос и пожртвовање у Балканским и Првом светском рату:


За време Првог светског рата Бугари су запосели наше крајеве и многе младиће који нису отишли у рат одвели на принудни рад у Бугарској на обали Црног мора. Климатски услови су били неповољни, а владала је и епидемија разних болести, тако да је Александров брат Љубомир оставио кости у граду Бургас. Њихова имена уклесана су на спомен-плочи у њиховом родном селу. Тако је мој наврдеда Ставра (по коме мој отац, деда и ја носимо презиме) у том неправедном рату остао без оба сина. Срећом, Александар је био ожењен, те му је као утеха остао унук Станимир Петровић, мој прадеда.

После сваког рата земља се обнављала, остајала су сећања на изгубљене синове и стасале су нове генерације. Сада живимо у свету цивилизације и техничких достигнућа где би требало да сви уживају у добробити напретка човечанства а ипак његову судбину и даље одређују интереси великих сила.


Никола Ставрић VII-1, ОШ „Вук Караџић“, Пирот
Предметни наставник: Моника Маринковић