Жудња за родним крајем

У мени живи лепо однегована жудња за родним крајем. Боклуџе, седмити брзак, јабалће, дудови... Сећам се, са грехом у души, кад сам берући (читај – крадући) јабуке у дворишту Старе цркве, са натовареним пазукама крупних, сочних „јесењача“ и „калемара“, са врха крошње суновратио на леђа покојног попа Стојана Аранђеловића (Бог да му душу прости и сачува у милости својој). И, наравно, током читаве године сам из веронауке „вукао“ двојку, без обзира што сам све могуће молитве, тропаре и Божје заповести знао напамет.
На Сарлаху сам брао орахе, на кеју покрај Нишаве зајапуреном ђачком љубављу много сам волео једну девојку, а са побратимом Бошком „Компиром“ ловио сам кркушке у мрежи на струк и „с ћипче“. У тим годинама смо сањали да се претворимо у муве и да поједемо све татлије и баклаве у излогу „Пеливана“. Знали смо где комшијске кокошке и пловке илегално носе јаја, купили смо их и носили код Жике алваџије да их трампимо за шећерлеме, давали смо и десет јаја за четири „Ибра“...
Кажем, радо се сећам Пирота. За његову некадашњу панораму, за баште пуне цвећа, за честитост, гостољубиве људе, за миран, спокојан ритам живота вежу ме најлепше успомене. Није било соц-реалистичких парола „Волите се, људи“, јер људи (Пироћанци) су се одистински уважавали и неизмерно волели. Има ли свега тога данас? ...

Бора Недељковић, великан српског новинарства, 1987.
Из књиге Бобана Митића „Наши у белом свету“
Фото: Јелисавета Ракић, Стара црква у Пироту (пре обнове)