петак, 10. март 2017.

Стовна је Стовна

Једно јутро деда обу нови гумени оп'нци, тури нову шубару и дисази на рамо, па појде у град да плати порез и купи нешто за кућу.
Баба довати матику и лебац у руће, и отрча на Ковачицу да загрта морузу по ладовину. Ја остадо да намирим прашчина, пилишта, јагањци, и да пазим на квас`ц, да му турим по шачку брашно чим се узиде и промешам га.
И тека, у работе и играње сас куче и мачку мину ми д'н. Кад се привечери, стиже деда уморан, ама насмејан. Чим погледа у дисазити и ја се насмеја, и поче да рипам од радос. Купил ми две стовне! Не могу да ји извадим из дисазити, руће ми се растресле. Оне убаве, нашаране сас цветови, глазиране сијају се да се огледаш на њи.
Преди два д'на ми беше напрајил нову кобилку и стовнете там'н за њу. Турам ји на кобилкуту, гледам у њи, и шетам се по двор. Једва чекам јутре да отидем на чешму. Туја вечер ни на Срецало не излази.
Кад лего не мого да заспим од радос. Ујутру чим с'вну довати воду из кот`л, оми се на брзину, нарани стоку, па отидо на чешму. На кобилкуту натура новете стовне, и од старете пробра две поубаве, па и њи тури да ми кобилката убаво изгледа, а и да донесем повише воду. Идем, а нође ми малеју од нестрпљење да стигнем и да ји наточим. Кад стиго, одмах ји добро изми и исплакни да не меришу на земљу.
Заметну се и појдо. П'лна кобилка само скрца, и игра ми на рамо. Кад стиго до Станимирови, заљуља се кобилка, заљуљаше се и стовне, и ударше се једна нова и једна стара! Новата пуче, и поче да тече вода. Бошћице, колко сам си јако вриснула! Колко сам гласно викала и окала! Ногу и руку да сам строшила не би толко јадувала!
По цел пут сам викала са сву силу. Кад стиго до Николинци, баба Јованка излете на пут и поче ме смирује: „Мани се дете, за стовну че викаш! Стовна че се купи, тој неје никаква штета“.
Не смирујем се ја. Кад дојдо до Ђечкови, баба Драга потрча, онаква крива, да види кво ми је. Умирује ме: „Леле, за стовну ли че викаш?! Стовна неје ништа! Немој толко да руцаш! Че чују Божана и Јован, па че се прећину оди стра, нема да знају кво ти је.“
Једва чека да стигнем дом, па да се убаво, на мир извикам.
Увече деда и баба кад стигоше, и кад ме видоше да сам подбула од викање, деда ме одма пита: “Ама ти ли дан'с ока и вика?! Ми на Ковачицу чумо и помислимо да си строшила стовнете“.
Узеше ме за руку, и отидомо на ћошку, седомо на праг, и деда ме тури на скут, и пригрну ме.
Очи му п'лне сас с'лзе, чека да се смири, па ми рече: „Е, кутре моје, толко викање за једну стовну! Па, че купимо другу, по убаву, ти че си избереш. Стовна неје ништа!“.
Држим главу на његово раме, и знам да неје истина да стовна неје ништа.
Стовна је његово риљање целу зиму у Градско за надницу, по студ и каљиште. Стовна је његово денење и печење цигле цело лето по најголему жегу, по неколко д'на без спање и одмарање, пак за надницу. Стовна је његова радос док је купувал, и бирал. И док је из град пешћи донел. И затој, неје истина да стовна неје ништа. У њу су сва орања, копања, загртања, косења, жетве и врше. Све ћише крупавице и ветрови. Сви сметови, и сви снегови. Све жеђе, и сви студови.
И затој, стовна је Стовна. Не може да буде ништа!
____
Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Нема коментара:

Постави коментар