Усвојче

Газда Анта је био јако забринут тог 20. јануара 1907. зиме Господње. Пред његовим очима су искрсавале слике свега што је проживео у учмалој турској варошици крај Нишаве, где се све збивало по неком устаљеном, сасвим предвидивом поретку.

Анта је вероватно још као дечак ступио у „војску лешника“, како су стари Турци из миљоште прозвали децу пиротских хришћана, гледајући их како у уредној колони, два по два, заједно одлазе и долазе из школе, а што се чинило из нужде јер их је насамо редовно пресретала и злостављала турска дечурлија, рачунајући на немоћ њихових родитеља. Касније га је отац одвео код неког угледног ћурчије, молећи овога да му прими сина да изучи занат, по цену свакодневних грдњи и батина које сироти шегрт није добијао једино о причешћу и великим благданима. Онда је и сам научио да штави и бојадише сирову кожу и од ње, јаким челичним иглама, скраја шубаре и кожуве са лепим украсима. Коначно је стекао услов да полаже мајсторски испит и направи „зијавет“, богату гозбу за старе еснафлије са којом искусни калфа свечано постаје члан њихове угледне дружине, дарујући сваког ракијом и мезетом од леблебије и сувог грожђа, калупом сапуна и шимшировим дрвцетом за чачкање ушију. Његова невеста Јованка је, сва окићена у цвећу и злату, крочила у његов дом некад пре самог ослобођења, са богатим миразом, из угледне градске куће коју су родитељи, по својој мери, брижно одабрали. Младенци су засигурно живели без већих трзавица, у складном али бездетном браку наше старе варошке аристократије, чија се припадност наслеђивала, али и освајала и бранила поштеним радом, витешким држањем у добру и злу, честитим породичним животом. Њихов први дућан био је један од стотине и стотине по којима је Пирот био чувен до Стамбола и Сент Андреје. Биле су то мале и укуткане чатмаре са ћепенком који се као витрина расклапао и претварао у савршени простор за изложбу и кафенисање. Те нанизане једнокатице касније су заменили модерни локали са париским излозима, које град једнако није успео да сачува, као траг своје прошлости, своје младости. У својим зрелим годинама Анта је постао угледна личност у свом граду и еснафу, његово име се помиње у важним градским петицијама и јавним саопштењима. Зато је изабран и за тутора Старе пиротске цркве, чувајући је од проневера, банкрота и обесних дечака 4. и 5. разреда који су је у доколици камењем гађали из мушке школе смештене у оближњој црквеној одаји, правећи штету на њеном крову, због чега је он, са осталим туторима, тражио од школског одбора да се малени вандали изместе у неку другу зграду а на њихово место доведу мирнија, женска деца... 

Газда Анта је дуго пребирао по својим сећањима верујући да се, негде у њима, скрива заборављени грех, узрок невоље која га је задесила а због које је, те студене јануарске вечери, са уцвељеном Јованком дуго писао писмо окружном проти које је што пре требало отпремити у Ниш код владике. 

+++ 

Протојереју Округа пиротског 

Ми смо венчани муж и жена. Венчали смо се пре тридесет година. Од срца нисмо имали нити сада имамо порода, тако је Богу угодно било и ми смо његовој светој вољи покорни и благодарни. Пре десет година узесмо под своје Настасију, ћерку овдашњег просјака Петра Банковића и она је и сада код нас. Даривао нас је Бог приличним имовним стањем и надасмо се да наше усвојче Настасија дорасте, па да је пристојно удомимо. Но Богу, коме згрешисмо, би по вољи да другчије буде. Ево у чему је ствар. 

Ми радимо ћурчијску радњу те зато морамо имати момке што нам у овом нашем послу помажу. Међу момцима имамо најстаријега Милана Панајотовића. Наше усвојче Настасија, и поред нашег јаког надзора, загледа се у Милана и Милан у њу, па на бруку нашу, ступили су и у полни однос, те је Настасија, јадно наше усвојче, већ три месеца у другом стању иако тек сада има само четрнајест и по година. Да би ова наша брука мања била, на савет ваш решисмо да Настасију и Милана веримо и да оба признамо за своју децу. Но како Настасија има сада четрнајест и по година, то јој фали још пола године да може у брак ступити. Ми би радо чекали још пола године само да нас ова невоља није снашла. Поред тога, Милан мора кроз месец дана ићи у стални кадар и тамо остати две године, и за те две године може му се памет разбити, па не би пристао да наше усвојче Настасију узме за жену. Па зато и хитамо да их привенчамо, те да не би наше јадно девојче пропало и да не би тиме и наш грађански углед упропастили. 

Ми вас молимо, као што се Бог моли, да изволите умолити Милостивога Господина владику, да свети благослови брак нашем усвојчету пре петнаесте године, а уверите Господина Владику да ћемо се целог века за њега молити Богу и сматрати за спаситеља наше части и образа и дома нашега. 

Понизни, 

Анта и Јованка Станковић 

+++ 

Добри прота Михајло Недић, по чијем савету је писмо и написано, на полеђини је дописао своје мишљење, како би додатно умилостивио владику Никанора, човека неугодне и тешке нарави: „...Молиоци падају на колена пред Ваше Преосвештенство и моле да спасите част њиховог дома и њиховог усвојчета Настасије – благоизволите дозволити да Настасија може ступити у брак и пре пуних 15 година. Скромног сам мишљења да би свети благослов вашега Преосвештенства, да Настасија ступи у брак, заиста спасли један честити хришћански дом, и да би свети благослов унео мир и вратио спокојство и молитеља и девојке и момка, који пристаје да је узме за жену и венча се са њом...“ Међутим, изгледа да се племенита замисао пиротског проте ипак није остварила. Седам дана касније, испод протиних речи, нишки владика је кратко дописао да се венчање може обавити тек након 1. марта, у време када ће Милан вероватно већ бити на служењу свог дугог војничког рока. 

Прегледао сам уздуж и попреко оба градска гробља и све завичајне књиге, питао старе Пироћанце, али никако нисам успео да сазнам шта се даље збило са Настасијом и Миланом, Антом и Јованком, њиховим унучетом. Само ово дирљиво писмо из црквеног архива, неколико безначајних докумената, и једна бледа фотографија из ћурчијског споменара која ми је послужила да израдим портрет газда Анте, старог српског домаћина који је као Христос царевао у свом дому и дућану. И својом царском љубављу сносио и покривао све грехе и слабости својих укућана.

__________

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

Тестамент терзије Стојана

Растужио ме овај стари тестамент. Написан је с толико љубави а никада није испуњен. Њега је крајем јануара 1902. године сачинио београдски терзија Стојан Живковић пореклом из Пирота, уредно и по доброј мери, баш како је читавог свог живота скрајао лепа варошка одела. У свом завештању имућни терзија заповеда да се његова раскошна кућа у Бунарској улици, крај Славије, прода након смрти бездетне жене и рођеног брата, и сав новац раздели на једнаке части:

„...Моју кућу никад и нико да не би задужио нити да је ико отуђи, до живота моје жене Савке и мога рођеног брата Тасе Живковића, а после њихове смрти, препоручујем горе поменутим мојим туторима, да они споразумно моју горе именовану кућу, за добру масу продаду, и то или приватно или на лицитацију, и сав кућевни новац овако поделе: по три стотине динара свим београдским црквама, Саборној, Палилулској, Вознесењској, Дунавској, Савиначкој и Гробљанској, и за сиротињу београдској општини, и варошкој београдској болници и глувонемим децама заводу, и изнемоглим старицама заводу, и дому Сиротне деце врачарским, и младим богословима заводу, и свештеничком удружењу, надлежном старешини, и врачарско источној, и палилујској школама, за храну сиромашним децама, и у варош Пироту двема тамошњим црквама и за сиротињу пиротској надлежној општини, и мојој братаници Љубици удатој за Мирослава К. књиговесца и њеном сину Војиславу ђаку, и мојим братанцима Милутину и Михаилу и мојим братаници Лепосави и децама г. Стеве Ловчевића, Олгици и Јови, и мојим туторима г. С. Ловчевићу и г. Н. Божићу и г. Б. Раденковићу, свима и сваким гореименованим легатима да се изда у готову новцу по три стотине 300 динара у сребру. Препоручујем мојим туторима и са Божије стране молим ја њих, да прате у Јерусалиму надлежном старешини патријарху Јерусалимском, за свету цркву и светом гробу Христовом 50 наполеона у злату, за спомен моје грешне душе, кад у Јерусалим пратите препоручите надлежном тамошњем старешини, и молите га за један парастос моје грешне душе у Јерусалимску цркву да изврши, и свих мојих легате ја их молим да ме мртва не забораве, а преко свих издатака, новац што остане од продате куће тај новац да дате на књигу у неком заводу под интерез, па по вашем увиђају и договору од кућевног новца, подарите болесним и изнемоглим људима и женама и децама помогнете им у њиховим нуждама, за спомен моје душе грешне, издате временом нужнима сав новац. Последњи пут овде молим моје туторе, и у свету дужност вам остављам до вашег живота, да ми последњу моју жељу и завештање ово моје испуните и ништа немате преиначити јер ја сам ово моје завештање и жељу моју последњу у потпуном и чистом свешћу и разуму мом горе исказао и својом руком све написао и потписао и учинио сам све што треба, по смислу све што треба по ч. 434. грађанског закона...“

Стара Славија

Стојан је очигледно припадао последњој генерацији оних племенитих српских богаташа који су и свој таленат и свој часно стечени иметак сматрали Божјом позајмицом. О тим чудним, помало јуродивим домаћинима скривених врлина, писао је Свети владика Николај с пуно сете и лепих успомена: „Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...“

Стојан је умро непуна три лета касније, дан уочи Никољдана 1904. године. А онда су његови наследници, као у неком Нушићевом комаду, уз помоћ вештих адвоката успели да оборе тестамент и приграбе читав његов иметак. Старица Савка и старац Таса остварили су право на доживотни боравак а бројне хуманитарне и просветне установе, које је Стојан желео да дарује, добиле тек копију тестамента и бедног судског решења.

Тако је један примерак доспео у Стару пиротску цркву где сам га пре неколико година пронашао на прашњавом тавану парохијског дома. Сада га први пут објављујем, на укор савременим богаташима, самопроглашеним господарима река и извора, земље и семења, живота и смрти. А за покој душе овог племенитог терзије, уместо јерусалимског помена, последње и најважније жеље у никада испуњеном завештању.

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

Путопис: Још једно чудо у Острогу

Знали смо ми добро да се на путу за Острог не свраћа никуд осим у богомољу али смо ипак одлучили да се најпре спустимо до чаробног Јадрана. Занела нас је близина тог опојног плаветнила што има неку нарочиту моћ над нама, људима са дубоког континента. Као да се сва наша давна родбина са обронака Старе планине, старци у гуњу и опанку, бабе забрађеног лица, кроз наша чула разнеже, пожеле да запевају, да цикну и поскоче када се иза силних окука напокон јави то чудо о коме су само слушали описе ретких очевидаца и невештих казивача*... Море је за нас икона божанске љубави, тихе и бескрајне, пред којом се распадају све стеге у нашим крутим балканским грудима, урођена подозрења, злопамћења, те опијени њиме, у трену праштамо једни другима све ситне злобе и увреде, исказане током дугог и неизвесног, свеноћног путовања...

Но изгледа да се острошком свецу нимало нису допала ова моја сентиментална ткања иза којих је он сигурно могао да уочи и чисто пироћанску срачунатост по којој сам одлучио да о једном трошку одведем породицу на брчкање и под његов кивот на благослов. Наш одмор је заиста био ужасан. Те позне јулске дане, од народа сасвим оправдано прозваних „горешњаци“, памтићемо по врелини и језивим застојима у тунелу Врмац, поспаним староседеоцима и смраду каназалиције која се изливала некуд у близини нашег купалишта те смо добили и грдне грчеве, нарочито наш најмлађи отрок, нејаки Сава због кога смо већину времена, уместо на плажи, провели у бдењу и молитви. У том бесаном одмору једино је Бока успевала да нас утеши и разгали. За њом се чежњиво окрећемо док узмичемо изнад Рисна, и застајемо да је што боље запамтимо и од срца поздравимо, као ону красну и вредну невесту из народне приче коју Бог и Свети Петар спајају са лењим младићем, што читав дан дрема у хладовини, како би и њега, кукавца, неко прехранио, и тако све дошло у равнотежу.

Наш аутомобил, времешни "јапанац" који је у доласку неустрашиво, као самурај мачетом насртао на чудесне врхове Дурмитора, сада тихо језди ка Никшићу. Пре самог уласка у град врхунског пива, скрећемо десно ка Подгорици и чекамо знак за Богетић. Пред мојим очима навиру снажна сећања. Острог сам први и последњи пут походио о Богојављењу 2000. године. Тада сам био млад у вери и нисам знао готово ништа о тој чудесној пећини, опеваној у стиховима Шантића и народних песника, прослављеној у дирљивим повестима исцељених. Нисам знао да је Острог био често поприште љутих окршаја, правих видовданских мегдана, да је средином 19. века баш овде једна мала чета неустрашивих Црногораца данима бранила душу Православља од више хиљада бесних никшићких Турака, да им је вешто враћала бачене бомбе и ринула одозго тешко камење које је од њихових телеса стварало крваве сокаке. Нити да је манастир више пута у својој историји горео, да је тек двадесетих година прошлог века, по пројекту неког руског архитекте, вероватно мигранта, последњи пут освануо из пепела, ћошкаст и бео, као икона Васкрсења.

Мене је тада занимао само Он, Василије, љути острошки Светац, што као Архангел слеће низ облаке да у то своје скрито гнездо на црвеној стени сече, ломи и раскида сваку људску муку и невољу. Дуго сам се припремао да му дођем и овде кажем: „Помагај Свече! Изгибох! Годинама копним, као гладни Буриданов магарац између два пласта сена! Ти одлучи уместо мене јесам ли за брак или манастир! И што пре мети на моју смућену главу венчану круну, или црну камилавку!“

Светац ме срдачно дочекао у стеновитој одаји у којој почива његово нетрулежно тело. Миловао ме и тешио неком неописивом милоштом која је као река извирала из његовог кивота и омивала моје уплакано лице. Из слатког плача прену ме прекорни поглед буцкастог калуђера који је стајао крај његових ногу, и ја схватих да исувише дуго стојим у пећини, да још много света испред чека, на свечеву помоћ и утеху.

Дуго сам стајао у доњем манастиру пред келијом игумана Лазара, за кога се још тада знало да је тешко болестан, да је питање дана кад ће се преселити у небески Острог. Када сам дошао на ред, тај вижљасти калуђер ме целих неколико мунута нетремице посматрао својим крупним и питомим очима, чекајући свише неки савет о збуњеном госту који је непомично стајао на вратима, као човек на ренгену који покушава да мирно, без икавих сувишних покрета, сачека крај снимања и чује драгоцене резултате. Отац Лазар је тада причао о чамотињи, рече ми да је некада тренирао кошарку, да му је тело навикло на напор, и да га је ова неман, што паралише читаву душу, грдно мучила у Хиландару кад окончају бербе и вањски радови, због чега је током зиме, сем метанија, радио и склекове, трбушњаке. То је упоређивао са древним испосником који је по читав дан премештао тешко камење са једног места на друго, говорећи да тако мучи свог невидљивог непријатеља који њега спопада, држи у тами чамотне депресије. На моје најважније питање игуман ми, уместо одговора, тутну у руке скрипту са поукама Светог Јосифа Исихасте и пуну кесу Светигориних књига, потом рече да преспавам у горњи манастир.

Те ноћи, нас два Пироћанаца, одлучисмо да прочитамо цео псалтир наизменце. Док један стоји на молитви, други да одмара на једној од дрвених клупа у пространој гостинској соби. И тада се догодило нешто што је превазишло све моје икада доживљене страхове од најранијег детињства, гледања „Ноћи вештица“, од које се у моју нејаку детињу душу накупило много демонског ужаса, те су ме узалуд водили на бајање код врачаре.

Некад у глуво доба, у време мог починка, у собу је утрчао кратко ошишани тамнопути младић, омален али снажан, са истетовираним мишицама. Био је у великој агонији. Рече да долази из Београда и да је таксиста, у опакој наркоманској кризи. Мој сапутник беше прибран, брзо га смести на клупу и умири речима да ће све бити у реду када му сутра калуђер прочита молитве пред кивотом. Чинило се да је утонуо у добок сан када је дошло време да ја устанем а мој сапутник легне да одмори. Псалтир сам читао поспано, без пажње, тек да испуним обећано. У једном тренутку осетих да се нешто чудно и опасно дешава. Нека хладна језа протрча кроз моје тело и ја схватих да је несретни младић будан и да ме посматра, да не трепће, да су му очи крваве и неописиво зле. Покушах да своју пажњу вратим на псалме али ме нека чудна знатижеља ометала и невољно привлачила ка његовом погледу. Као да му је ова моја слабост давала неку моћ и он поче успорено да се помера и придиже, зурећи у мене с погледом демона, који више нисам могао да поднесем. Аветним кораком кренуо је ка мени, и ја у последњем трену, већ губећи наду и чекајући да се тај легион злих сила коначно сручи на мене, дубоко загњурих у псалтир и почех као дављеник да се хватам за свако словце цара Давида, да га изговарам искрено, с последњом снагом душе. И тада се догоди нешто чудесно. Младић се прену из хладног демонског спокоја, поче снажно да се тресе и да говори: „читај, читај, лакше ми је од тога“. А затим се сасвим растерети, врати на клупу и опет утону у дубок сан. Слава ти и хвала Свети Василије, избавитељу мој!

Пред зору је почела литургија. Стајао сам за певницу када ми високи плавокоси калуђер, који је сам служио, са царских двери показа руком да требам да звоним, па убрзо и сам дојури у звонару, оте ми конопце из руку, очевидно незадовољан мојим млитавим покретима, и пре но што их сам затресе из све снаге, сажаљиво ме погледа и рече: „Смотан си“. Била је то само потврда оног што сам и сам схватио у бесаној псалтирској ноћи: моја душа је исувише плаховита, нестална и слаба за стрми монашки свет.

Те исте године сам се оженио а књиге оца Лазара и дан данас носим у рукама, пакујем и шаљем широм Србије, јер сам, по загонетном благослову овог игумана, и сам почео да их објављујем и пишем. Свети Василије је постао заветна слава у мом нову дому, потом и имендан нашем старијем сину...

....

Из сећања ме пренуше неугодне кривине под острошком литицом које стари путописци пореде са пловидбом по немирном мору, где и најгрешнија душа постаје тиха и побожна. У близини горњег манастира била је спуштена рампа и ми настависмо даље пешке, да бар мало окусимо од подвига старих богомољаца који су цело растојање између два манастира, прелазили босоноги, чак и на коленима.

У острошкој пећини Сава седе на степеник под иконостасом, крај моштију Светог Василија. Непрестано се смешкао и дуго нисмо могли да га макнемо одатле. Мора да га је Светац миловао оним невидљивим таласима што извиру из његовог кивота, а које ја, овога пута, нисам осетио: „Опрости, Свече, што ти долазим овако успут, без жртве и дарова. Дуго се нисмо видели и свашта се збило за ових петнаест лета. Пуно сам грешио, верујем да је ово наше треће дете зато повређено, при самом рођењу... И нисам дошао да те молим да га исцелиш. Знам да је он моја Богом дана невоља и богомоља, крст и васкрсење. Дођох само да те поздравим, да ти породицу покажем, и да те замолим да нам децу благословиш, да не понављају грешке свога родитеља“... 

Сунце је већ побегло из Бјелопавлића долине, кад кренусмо на пут. Сасвим утону у густи мрак негде над Морачом. Потом је читаву ноћ јурило у супротном правцу, да би у тихом Нишављу, са осмехом, дочекало уморне туристе из Острога.

Жељко Перовић

_________
*„Море је како Нишава до Нишаву, Нишава до Нишаву, ама на крај, нема ђи врбацити, некој ђи је посекал“

Учитељица и вук

По народном веровању Свети Сава избавља људе и домаће животиње од напасти вукова. Нарочито су чобани поштовали Светог Саву, држали пост у седмици која претходи празнику. Та недеља се називала Савица а недељни дан уочи овог поста – Савине покладе. Има више народних легенди о Светом Сави као заштитнику од те шумске немани, међу њима би могла да се уброји и ова истинита прича пиротске учитељице у пензији Светлане Младеновић, посвећена школарцима, о догађају који се збио на Старој планини када се једном приликом сама пешице враћала у град из далеког села Гостуше, у коме је као сасвим млада девојка отпочела свој дуги и успешни просветни рад.

+ + +

Шта вам је? Видим како зачуђено ширите очи и подсмешљиво се смешкате. Чудом се чудите.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.

Светлана Младеновић

Часови су се раније завршавали да би учитељи могли да оду до града да обиђу продавнице, библиотеку, па и биоскоп и позориште.
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.

Светлана Младеновић
Из књиге "Немањићи", Pi-press, Пирот, 2018.

Стара пиротска црква као икона Витлејема

Стара црква у Пироту, посвећена Рождеству Христовом, подигнута је за време турског султана Абдула Махмута 1834. посред мноштва тадашњих џамија и минарета у пазарском делу града, у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар вароши. Обест турска је ферманом и наредбом одредила да се нова хришћанска светиња може градити али не исувише високо, како по висини случајно не би пришла оближњим исламским богомољама. Сналажљиви Пироћанци су се досетили да своју светињу укопају да био она, макар изнутра досегла жељени раст, а вероватно и не слутећи да ће тако укуткана и топла, још више подсећати на свету витлејемску пећину и Божић коме је и посвећена. Новоподигнути храм је осветио пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота о чему сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм:

“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”

Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова и прве епитропе, чуваре и економе Старог храма и предали им на чување све црквене драгоцености. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су одлазили код владике на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом их упозоравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“

Овај првобитни храм из 1834. године је трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола стигла је у Пирот 1855. а храм био готов већ следеће године.

Пирот je у то доба био и седиште Пиротске (Нишавске) митрополије чија се зграда налазила крај саме цркве. У њој су становали сви митрополити и епископи, изузев последњег владике Евстатија који је обитавао у Суковском метоху у близини данашње Саборне цркве у Тијабари. Осим што је ово здање било седиште митрополије која се простирала од Драгомана и Трна па све до Сићева, оно је представљало и центар свих важних културних и просветних збивања у Пироту током већег дела 19. века. У митрополији је деловао тајни хришћански суд звани „Синод“ у коме су пиротске чорбаџије под видом старања о цркви бринули о народу. Ту су били организовани и часови школске наставе. По писаним изворима, први учитељ у митрополији био је даскал Аћим који је, на основу казивања једног од његових ђака, деда Панајота, био уредан и тачан и за оно време веома способан. У овој школи ђаци су писање учили на таблицама, молитва је вршена и пре и после учења, а ученици су са собом доносили и ручак у школу и нису се враћали кући у подне „да их Турчетија по пут не задевају и не тепају“...

Масивне и широке зидине Старе пиротске цркве једва да пропустају дневну светлост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлејемска радост која отапа и најледенија срца. Оно што у самом храму најпре упада у очи је иконостас са дуборезом изузетне израде, сличним оном у цркви Светог Спаса у Скопљу. Иконостасне иконе су осликали мајстори из Самокова а Пироћанци нису штедели на њиховој изради, о чему сведоче и крупне бројке у тефтеру Нишавске епархије. Један део ових икона је поручиван директно из овог иконописачког града, а било је и мајстора који су у првим годинама радили у самој цркви. Осим врхунског иконостаса, овај храм поседује и импресивну збирку целивајућих икона, међу њима и неколико од давнина поштованих као чудотворних. Значајна је и збирка старих крстова, рипида и нарочито колеција платнених икона „Јерусалим“ које су пиротске хаџије доносиле из Свете Земље а за коју експерти из Републичког завода за заштиту споменика културе тврде да је јединствена у Србији.

У Старој пиротској цркви су до осамдесетих година 19. века чуване четири србуље. Најдрагоценији је Празнични минеј на пергманету настао у другој половини 13. или првој половини 14. века а који се данас чува у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. Остали пиротски писани споменици, Четворојеванђеље на хартији из 15. века и два рукописа из 17. века, страдали су скупа са бесценим народним благом током немачког бомбардовања Народне библиотеке, стравичног културног геноцида над српским народом.

Стара црква данас поседује десетак књига из 18. века, од којих је најстарији руски илустровани Пролог за март и април из 1750. године, објављен у Кијево-печерској лаври. Међу њима су и две руске књиге из 1760. године: Велики Псалтир са упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској царици. Књиге објављене у 19. веку верно осликавају бурна времена и разне утицаје који су тада деловали у Пироту. У мноштву српских и руских издања има и јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких митрополита, неколико књига на бугарском из времена егзархиста као и потоњих бугарских окупација. Из младе српске кнежевине овде је Псалтир из 1838. године, два Србљака из 1861. године. Најстарије српско штампано издање представља “Хранилиште душе” са поукама Светог Никодима Агиорита, објављено у Трсту 1800. године залагањем Викентија Ракића, старешине цркве Светог Спиридона...

Стара црква у Пироту је преживела десетину великих поплава, више пожара, харања, неколико граната које су зарониле у њен кров током српско-бугарског рата 1885. године. Издржала је четири окупатора, надживела бројне тиране, туђе и домаће, и до дана данашњег остала свежа, вредна и активна. Тајна њеног живота и вечне младости лежи у љубави с којом је Пироћанци, као прости витлејемски пастири и учени звездари са истока, упорно походе, очарани лепотом Богомладенца Христа Који се у њој чудесно и непрестано ваплоћава и рађа у Чаши спасења.

Текст: Ж. П. (За часопис "Глас Епархије нишке")

Фото:
- Стара пиротска црква пре реконструкције, фотографија Јелисавете Ракић
- Зграда Митрополије
- Празнични минеј из Пирота, данас у Дебреницу
- Стара црква у Пироту са свештенством и верницима 2014. године

Празник Преображења

Преображење Господње, необична икона из Старе пиротске цркве. Подсећа на древне синајске иконе и осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на тој галилејског гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У јаркој светлости крај њега се јављају и древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи пророчку књигу у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава древних пророка била је важна због старозаветних Јевреја који су сматрали да Христос својим учењем руши Мојсијев закон, неки су били убеђени да је он сам Свети Илија. Сада ти давни пророци разговарају са Христом, скрушено стоје окренути ка њему, као крај огњишта, и својом појавом из прошлости једнако обзнањују да загробни живот постоји, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере јер је први гласно исповедио божанство Христово, Јован је оличење љубави јер је био миљеник Христов и остао под распећем када су се сви разбежали, Јаков је симбол наде зато што ће први пострадати за Христа, с надом у васкрсење и живот вечни. Ова три најповерљивија ученика сада, клечећи на коленима, удивљено слушају Очев глас који се тад пролама из облака: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте“, и посматрају чудесан призор, док их божанска светлост Христова умива и згрева. Зато Петар жели да она вечно потраје, да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“

Таворску светлост је касније, на путу за Дамаск, видео и гонитељ хришћана Савле, и био поражен њоме. Она је очарала многе светитеље који су Православљу донели „исихазам“ – нарочиту традицију тиховања и бескрајне молитве, до појаве таворског зрака. Икона Преображења је уједно и икона православне просвете и могла би бити окачена у свим школским и културним установама, крај лика Светога Саве. Јер ми верујемо да једино Светлост Богочовека Христа може да просвети све јаме и поноре у људском бићу. Да је она савршени извор знања и човекољубља, а не модерна хуманистичка наука која своју етику заснива на теорији еволуције – на владавини лукавијег и јачег, на законитом прождирању и отимању, на мрачним и настраним поривима које сваки човек, ако их већ осети, и може и треба, као природне, да задовољи...

Празновање Преображења је установљено још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа и деле верном народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих у Височкој нахији да ће "прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“... Срби су Преображењу посветили древне манастире Будисавце и Сисојевац, градске и сеоске храмове, славе и панђуре, овом благдану су испевали молитвене песме и празнични тропар, скројен у народном десетерцу:

Преображен био си на гори,

Показавши учеником славу,

Колико су могли да је схвате

И поњају, о Христе и Боже!

Молимо Те, да и нама грешним – 

По топлима молитвама свете

Богомајке, јавне се, изиде

Свагдашњег Ти сијања сунашце.

Ти нам дајеш светлости и њом нас

Озараваш, нек је слава Теби!

По народном веровању, природа се од овог празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе богочовечанског подвига, ка врху горе, где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Пише: Жељко Перовић
Фото: Дарко Бјелопавлић

Божићна икона из 1794. године

Божићна икона из 1794. године. Чува се у ризници Старе цркве на Пазару. Податак да је осликана  чак четрдесет година пре изградње самог храма указује на могућност да је овде пренета из неке старије, нама незнане градске богомоље. Икона је прилично велика и сасвим је извесно да је некада стајала на иконостасу, у првом и најважнијем реду. Израђена је у тада модерној мешавини византијског и западног сликарства, украшена оријенталним детаљима...  Сама представа Рођења Христовог је пуна скривених значења. Пећина у којој се рађа Богомладенац осликава непросвећено човечанство, народе и државе, али и наше мрачне душе, хладна срца која Христос својим присуством згрева и омекшава. Исто значење имају и во и магарац који вире иза Јосифа и Богородице. У погледу старог Јосифа усмереном ка Богородици, изражена је човечанска сумња у чудесни догађај, сумња у Маријино девојаштво. На врху горе осликана су три мудраца који већ две године путују за звездом. У десном углу стоји пастир и разговара са анђелом. Звездари на коњима представљају учене и мудре људе, пастир просте и неуке. И једне и друге привлачи чудесна личност Христова, по мери њихове доброте и чистоте срца, те се зато и крећу ка њему, налазећи у њему смисао свог живота и постојања. Желим вам сретан Божић, празник мира и праштања. Мир Божји, Христос се роди!

Ж. П. / фото: Дарко Бјелопавлић

Икона "Знамење" у Пироту

Данас је празник чудотворне Богородичине иконе „Знамење“. Ова древна светиња је вековима пратила Русе кроз многе народне победе и поразе. Тако је, након бољшевичке револуције, с руским избеглицама доспела у Србију и у два наврата посетила Пирот. Први пут септембра 1920. када је, на молбу генерала Врангела, из Земуна послата на Крим, да оснажи његову војску у последњим биткама за изгубљену царевину. Тада је, уз богослужење и громку песму руских хорова, у нарочито опремљеном вагону, возом кренула ка Софији. Свечано је дочекана у Нишу, потом и у Пироту, на железничкој станици пуној знатижељног света, градских званичника и црквеног клира. Децембра исте године икона је је, скупа са пораженим белогардејцима, стигла натраг у Србију и у наредних двадест година често путовала државом. Тако је септембра 1938. њен верни чувар и пратилац, руски владика Теофан, донео у Суково у коме су тад боравили руски калуђери светогорци. Вест о чудотворној икони је изазвала велико интересовање у граду ћилима и хаџија те је владика нишки Јован био принуђен да напише одобрење да се „икона из манастира Суково донесе и у Пирот да би је народ видео и целивао“. Богородица „Знамење“ је у граду дочекана свечаном литијом, са молитвама и сузама за Русију, за Србију, за читав свет... Остало је упамћено да су, у време бомбардовања Београда, у једној сасвим порушеној улици, остале нетакнуте само две куће у којима је икона претходно боравила. На једној од сачуваних, пало је чак три неактивираних граната. Икона „Знамење“ је Србију напустила септембра 1944. године. Преко западне Европе приспела је у Америку где се, у руској цркви у Њујорку, данас чува као највеће народно благо.

 

___________

Пише: Жељко Перовић

Илустрација доле: Илья Репин, "Крестный ход в Курской губернии" (1880-1883)

Свети Јован Рилски

По једном старом светачнику данас је Свети Јован Рилски. Необично вољен и поштован светитељ у староме Нишављу. Одлазак у Рилски манастир у старини је сматран "малим хаџилуком". Ко није био у могућности да походи Јерусалим, ишао је, уочи Васкрса, у ову дивну светињу коју су једнако подизали и даривали српски и бугарски владари. Светом Јовану су некад били посвећени градски метоси у Нишу и Пироту, манастири у Горњем Матејевцу и Сињцу. И дан-данас њему је посвећен један параклис у Хиландару (баш као што у Рили постоји једна црквица саграђена у част Светог Саве и Симеона Мироточивог). У Пироту је рилског Свеца нарочито поштовао еснаф вредних занатлија самарџија (седлара). Његов свети лик краси иконостасе оба градска храма, домове и кандил-собе старих варошких породица. Његово име једнако се помињало при отпустима на богослужењу, при дугим славским здравицама, у личним молитвама, тугама, невољама. Поштовање ка Светом Јовану почело је, сасвим непотребно, да јењава крајем 19. века, када су кренуле да се роје бројне распре и сукоби између два суседна народа која нису желела да имају више ничег заједничког, упркос сличностима у говору, обичају, ношњи, упркос орођеним средњевековним владарима, светој солунској браћи Ћирилу и Методију, упркос заједничком Спаситељу Христу. Свети Јован Рилски је рођен у селу Скрини близу Софије. Након смрти својих сиромашних и честитих родитеља, прима монашки чин и повлачи се у једну дивљу гору ради подвига. Касније се насељава у једном шупљем дрвету на Рилској планини, хранећи се искључиво травом и бобом. Лице човечје није видео све док га случајно нису открили чобани, трагачи за изгубљеним овцама. Вест о тајанственом подвижнику брзо је прохујала Балканом. Народ је почео са свих страна да му притиче тражећи помоћ у својим мукама и болестима. Славни словенски пустињак никога није оставио без лека и утехе, ни тада, ни касније, након свог упокојења 18. августа 946. године.

Пише: Ж. П. / фото: jwarleta via freeimages.com