понедељак, 28. март 2016.

Црне птице


Недавно сам чуо једну стару пиротску прозбу коју је пред својим кумом износио човек у невољи: „Тебе кумим, куме, и куче ти кумим, и пут куде одиш, и змију поди камик, и тиче у гору“. Тај незнани варошанин је умео да спева читав псалм како би умилостивио свог пријатеља. У помоћ је призивао и пут којим је овај ходио, и звер поред које је прошао, и горску птицу која му је некада песмом душу разгалила. Дивна поезија у свакодневном народном говору... Један мудрац каже да је сваки човек песник али да је песничка искреност и простота у многима заробљена и окована, или личном надменошћу, или сујетним страхом од рђавог утиска код људи. Отуда је тај стари Пироћанац, растерећен од ових стега, успевао да се и неписмен - књижевно изражава. Отуда и ми данас, писмени и начитани, своје мисли одевамо у хладне, безбојне и муцаве фразе... Песма нам је побегла и са усана и са грана. У Пироту одавно нема ни оних славуја који су, по писању Мирјане Игић, грађане стављали на слатке муке: „И д`н и ноч поју. Жал те да заспиш, а мило ти да подраниш да ђи слушаш“. Све је мање и оних врцаво разиграних џивџана. Кажу да су их поморили пестициди које ми свакодневно са слашћу гутамо за трпезом... На место ових врсних певача, у наш град су се доселиле црне вране које по читав дан нервозно креште и обилато погане тротоаре. Некада су важиле за птице-злослутнице а данас заузимају почасно место у раштимованом хору промашених пиротских песника.

Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

петак, 25. март 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (4)



Да ли због Нишаве која просеца наш град и коритом раздваја Пазар од Тијабаре, дал` због два градска храма која са различитих обала реке звонима оглашавају празнике, или једноставно ради наше традиоционалне народне потребе да се међусобно делимо и по нечему разликујемо, у предратом Пироту је владао „вечити дерби“ између два варошка хора: пазарског „Момчила“ основаног 1888. године и три деценије млађег „Успенија“ из Тијабаре који је и приказан на овој фотографији заједно са диригентом Троценком, још једним руским мигрантом. О овом несвакидашњем надметању историчар Давор Лазаревић пише: „Попут спортских клубова, два пиротска певачка друштва имала су своје навијаче, али и своје, условно речено, домаће терене јер је „Момчило“ увек наступао у „Националу“, а „Успеније“ у „Еснафу“. Ривалитет је тридесетих година прошлог века између два певачка друштва толико нарастао да су наступе заказивали не само истог дана већ и у исто време. У таквим ситуацијама једна од дружина је најчешће на забаву пустала све који дођу бесплатно како би се ударила што већа конкуренција ривалу. Кроз године та међусобна утрка рађала је један посебан квалитет...“ Треба приметити да је у овом двобоју хорова певачима „Момчила“ било, ипак, неупоредиво теже. Они су морали да се надмећу и са распеваним Тијабарцима и са званичним кумом њиховог певачког друштва, Јосифом Бекерусом, директором Јагодинске пиваре који је за наступе своје кумчади обезбеђивао бесплатне залихе пива... Ваљда је због овако брижних и великодушних кумова у старом Пироту остала реч да „кум неје дугме, ни зуб`ц на гребуљу“ и да куму морају да се поштују и „штрапће куде оди“ и „од кумицину кумицу десето пасторче“.

среда, 23. март 2016.

Мојој деци




Не тражите очеве стопе
Остављене у граниту Старе планине.
Нема их више, избрисане
Планинском кишом.
Не тражите очева писма
У одбаченим жутим ковертама
Нећете их наћи,
Трагови мастила избледели су од ћутања.
Не тражите! Не идите
Мојим траговима,
Блатњавим, врлудавим сокацима
И обраслим путељцима мога детињства,
Којима сам ишао сам до циља!
Ваши су путеви трасирани
У друго суморно време,
Чудно, несигурно,
Бескрупулозно,
Ваше време је у трајању,
У безнађу...
Идите опрезно,
Будите људи,
Будите светлост моја
Која треба да зрачи и у тами.

Томислав Еленков (рођен у Изатовцима)
Фото: Стара Планина, Милан Симоновић, Ниш

недеља, 20. март 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (3)


 
Певачко удружење „Успеније“ испред градашничке цркве. Наочити господин у белом оделу је диригент Поликарп Скриљ, руски мигрант који је руководио хором крајем двадесетих година. Пироћанци су широм раширених руку примили избегле руске невољнике а ни слутили нису да им у варош долазе прворазредни интелектуалци, уметници, педагози, калуђери који ће оставити дубок траг у култури и духовности нашег краја. Овим благородним и племенитим људима пружен је смештај и посао, утеха и саосећање а заузврат је добивено непроцењиво – делић царске Русије коју је бољшевичка анархија довела до канибализма... Мржња је уништила славну царевену док се нашем маленог градићу милостива љубав итекако исплатила. Ко даје, највише добија.

Ж.П. 
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

четвртак, 17. март 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (2)

Дечански игуман Макарије. На полеђини своје фотографије је исписао посвету „своме у Христу сину и искушенику Зорану Тошићу“. Желео је да замонаши нашег оца Зокија, међутим, он је, уместо међу дечанске калуђере, завршио у срцу тета Злате, ћерке јединице доброг дојкиначког попа Ђорђа. Одлучио је да постане свештеник и заједно са својом попадијом испије чашу меда и чашу горчине овога живота... На помен старог игумана отац Зоран, из миљоште од наврлих сећања, пљесну дланом од длан и усхићено рече: „Бил је много добар човек! Побожан!“. Потом крену да набраја како је његов духовник у недрима скривао два пиштоља и увек их са собом носио „за сваки случај“, како је течно говорио албански и понекад ишао да мири завађене Шиптаре, како је још чешће мирио завађене Србе, како је умео метлом или штапом да растера Шиптарке из манастира које су ту долазиле да досађују... Живот оца Макарија би могао да послужи као добар сценарио за играни филм у коме би најузбудљивија сцена била она када је у току Другог светског рата успео да се искраде из опкољених Дечана и неприметно прође кроз разуздану гомилу која се с виком и бакљама стуштила пред манастир да би га сажегла до темеља. Сналажљиви Макарије је тада хитро стигао до италијанских војника и још хитрије се са њима вратио и тако спречио велику трагедију. Многи би остали без даха пред сценом из истог рата у којој неки часни шитарски војвода у задњем тренутку успева да стигне и заустави своје помахнитале сународнике у страшној намери да оца Макарија живога вргну у ужарену пекарску пећ. Неке би слатко насмејао игуманов довитљиви хумор с којим је пркосио комунистима и успевао да их надмудри чак и у затвору у коме су га неколико пута тамничили. Били би свима забавни и његови сусрети са патријархом Павлом, тадашњим владиком рашко-призренским који је волео дечанског игумана али му је, као прави аскета, замерао обилате оброке. На једно такво задиркивање отац Макарије је искрено, у својој немоћи, узвратио молитвом: „Боже, или ми смањи апетит, или ми повећај кредит“... Поп Зоран памти да је владика Павле на почетку и на крају постова редовно мерио ђаке богословије очекујући конкретне, у килограмима изражене, резултате подвига и уздржања. Тада је међу ђацима био присутан и буцмасти игуман који се довијао тако што би пре првог мерења натрпао каменице у своје џепове. Та хрпа камења била је једина тежина коју је он успевао „да смакне“ на мерењу крајем поста. Касније се дознало да је разлог његове повећане потребе за храном шећерна болест од које је временом ослепио а потом и умро у својој шесдесет и првој години живота... Те 1981. године, његов некадашњи искушеник Зоран је већ унавелико крстарио Старом планином. У торби је носио требник, крст и епитрахиљ, а у души - непосредну и веселу, помало хајдучку побожност свог драгог игумана Макарија.

Ж.П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Прва електрична централа у Пироту



Прва електрична централа у Пироту изграђена је 1922. године на десној обали Нишаве (на потезу данашње улице 7.јули). Реализатор тог, за Пироћанце животно важног, подухвата било је Пиротско електрично и индустријско друштво основано исте године. Електрана је радила уз помоћ два саугас мотора укупне јачине 170 коњских снага које су покретали пећ-генератори на чврсто гориво и који су могли да генеришу око 120 киловата електричне енергије на дневном нивоу. Захваљујући електрани струја је стигла у домове Пироћанаца 12.августа 1922. године. Електрична централа била је једини извор електричне енергије за Пироћанце до 1940. године када је почела са радом ХЕ Темац, прва хидроелектрана у пиротском крају која је за 24 сата могла да произведе до 2000 киловата електричне енергије. Након тога стара електрична централа је радила као помоћна све до 1957. године када је после изградње далековода Пирот-Ниш престала са радом.

Давор Лазаревић, историчар

На ноћашњу ноћ... (о страдању пиротских Јевреја)

НА НОЋАШЊУ НОЋ (12-13. март) 1943. бугарске окупационе снаге у Пироту опколиле су Јеврејску малу и из ње одвеле све становнике и заточиле их у Соколани (фисколтурна дворана Гимназије). Ипак, благодарећи присебности родитеља и пожртвованости првих комшија двоје мале деце је спашено. Неколико дана касније поворка пиротских Јевреја спроведена је градом до железничке станице одакле теретним возом до Софије па до Лома на Дунаву. Одатле су превезени бродом до Беча и поново возом у Треблинку, у масовну смрт. Ипак, захваљујући витком и савитљивом телу кроз мали прозор искобељао се Рафаел Руди Абраванел и преко Бугарске, Србије, Македоније, Албаније, Италије и Египта докопао се Обећане земље свог народа, Израела. Тамо се оженио својом вереницом из Пирота, Бојаном Конфино. Руди је преминуо 2008. година у кибуцу Шаар Хаамаким у коме је провео остатак живота. Није заборавио српски. Држава Израел захвална је спасиоцима и одаје им част тако што их уврштава у Праведнике међу народима. Петогодишњег Боривоја Аврамовића из Пирота спасила је комшиница Вера Аранђеловић Љубомир Костић, звани Љуба Колар, његова кћер Босиљка и син Драгослав из Пирота спасли су Марка Конфина и његове две кћери, Бојану и Рут.

Дејан Ћирић, историчар

субота, 12. март 2016.

Старе слике оца Зорана Тошића (1)

Поп Зорана сигурно знате. То је онај стари свештеник који често шета градом. Кад хода пуста брзе и дугачке кораке и непрестано се осврће око себе тражећи позната лица. Воли са људима да се „заорачује“. Отац Зоран је врсни познавалац ћилама, ботанике и старе пиротске чаршије. Док смо ходали до његове куће у Тијабари непрестано је витлао својим црним кишобраном час у леву, час у десну страну улице показујући на старе грађевине и нижући имена давно несталих хаџија, трговаца, занатлија који су у њима живели. Негде би застао и износио читаве есеје о необичним судбинама и догађајима, док сам ја с великом муком пратио његову хитру и плаховиту, типично јужњачку мисао... Поп Зоки живи у приземном, столетном дому у улици Цара Душана. Тамо нас је дочекао нежни осмех његове тихе попадије, тета Злате. Чим смо се сместили, он одмах некуд нестаде и убрзо се појави са повећим албумом и гомилом старих фотографија које је брижно сакупљао још од својих младићких дана. „Жељћо, тури теја слиће на Вејзбук, нека ђи народ гледа!“, рече усхићено и спусти све на сто на коме је тета Злата већ поставила послужење - кафу, домаћи сок и алву из Ватопеда. Поп Зоћа сваке године одлази тамо да ради као баштован. Путује некад с пролећа и нико не зна тачан дан његово повратка са Свете горе. То је велико и пријатно изненађење за све људе који су успели да упознају немирну и топлу душу овог необичног свештеника... А сада, отварам албум и испуњавам послушаније које ми је он задао.


Слика 1.


На слици је мешовити пиротски хор „Успеније“ основан далеке 1919. године. Фотографија је настала пре Другог светског рата иза Старе цркве на Пазару коју је тада покривала ћеремида. Она је била превише масивна за старе и истрајале греде те је коначно замењена црепом 1952. године. Поп Љуба бележи да је у старини овај храм био покривен височким плочама... На овој фотографији се налазе особе које су исписале занимљиве и значајне странице у историји пиротске побожности..


Слепи црквењак Бранко и Перса ћилимарка су Ромео и Јулија предратног Пирота. Наравно, са сретним завршетком. Пироћанци су исувише практични и сналажљиви да би их задесила судбина трагичних Шекспирових јунака. Тако су Бранко и Перса одлучили да побегну и од својих љутих родитеља и од свог очајања у оближњи Цариброд где их је примио неки добри поп Јова. Он је Бранка одмах упослио као црквењака те су заљубљени младенци неколико година безбрижно живели у том градићу. Занимљиво је да су против ове силне љубави нарочито устали Бранкови родитељи. Били су имућни и сматрали су да је њихов слепи син знатно боља прилика од Персе која је потицала из неугледне и сиромашне породице. На крају је време учинило своје, гнев родитеља се утишао а младенци вратили у свој завичај... Бранко је био човек изузетног слуха и импресивног памћења. Њему је Перса читала из црквених књига службе, тропаре и кондаке, које је он с лакоћом памтио и сутрадан течно и умилно певао са певнице храма. Повест о Бранку и Перси чуо сам од поп Зорана а он од старих пиротских хаџика.


Поп Јеркул. Његово име је често помињано у старом Пироту, чак и у шалама и досеткама, али и тада некако, из миљоште и са поштовањем. Био је човек тихе и благе нарави и лако се уткао у срца Пироћанаца, често подозривих ка дошљацима. Постао је синоним за доброг и драгог свештеника. Отуда и ова заједничка фотографија на чијој полеђини пише: „Хор са почасним председником Душаном Херкаловићем, свештеником“. Поп Јеркул је рођен у Сребреници крајем јуна 1875. године од оца Данила учитеља и мајке Ленке домаћице. Основну школу је окончао у Брчком, гимназију у Нишу, богословију у Београду... Венчао се за Даницу, рођену Сокобањку и сестру владике нишког Доментијана. „Деце у браку није имао али је децу много волео“, пише о њему поп Љуба Антић. „Та његова превелика љубав одразила се усвајањем сестричине своје попадије, коју је од малена чувао, школовао и удао“. Као своју најрођенију чељад поп Јеркул је доживљавао и своје парохијане, Тијабарце. Када су му једном понудили да се врати у свој завичај, на већу и богатију парохију од пиротске, он се само осмехнуо и рекао: „Ни по коју цену не желим да се одвојим од своје миле духовне деце. Пирот је мој нови завичај и у њему желим да скончам свој земаљски живот.“ Поп Јеркул је стигао у наш град 1911. године и одмах заузео II пиротску парохију са које је управо отишао чувени прота Милош Велимировић. На њој је поповао скоро 37 лета а ту су га затекла и два велика светска рата. Први је провео у мађарском логору, у другом је страдала једино његова богата и добро уређена библиотека... Пиротски опанчар из Канаде, Илија Брадић у својим писмима бележи да је управо он био домаћин Светом владики Николају при његовим доласцима у Мали Јерусалим. Поп Јеркул је преко 20 година служио као старешина Тијабарске цркве. На јужном зиду унутар овог храма је окачио две плоче од црног мермера у вечни спомен на изгинуле Пироћанце, хероје из ратова од 1912. до 1918. године. Повремено је предавао веронауку у Гимназији, био је повереник светосавског братства, одликован је Орденима Светог Саве и југословенске круне, црвеним појасом, протојерејском камилавком и чином... Након дуге и тешке болести од срчане асме упокојио се 10. децембра 1959. године у свом драгом Пироту и свом новом завичају коме је оставио леп пример тихе и племените побожности, као и сетну успомену на времена у којима су Пироћанци, како пише тета Мира Игић, „поштували и дом и дућање, муштерије, и влас, и поп Јеркула кад орати, и водили си рачун да си не окаљају час и образ.“


Слепи Милче је имао јако леп и звонак глас, певао је са неким нарочитим осећањем и топлином те је својевремено наступао у Београду, на духовном концерту који је организовало Свештеничко удружење. Стајао је тада пред публиком коју није могао да види, једино је из ње чуо јецај и уздахе након отпеване песме „Слепи Вартимеј“... Деда Милче је званично био појац Тијабарске цркве али је често долазио у Стари пиротски храм о чему сведоче записи на маргинама богослужбених књига као и сама ова фотографија. Учио је вернике појању и основао певачко друштво „Успеније“. Из једног писма Илије Брадића сазнајемо да је Свети владика Николај „добро упознао Пирот и много заволео Милча који је лепо певао у цркву Саборну“... Милче је још као дете, у другом разреду основне школе понео тежак животни крст који му је донела епидемија великих богиња. Дирљиву реч о томе оставио је његов школски друг учитељ Ћира Ранчић у делу “Из мог Завичаја” објављеном 1935. године: „ ... Кад зараза сасвим престаде, пођосмо у школу. Ту сазнасмо да је ову опаку болест прележало више од половине ђака. Неки од њих су остали рошави по лицу, да је жалост била погледати их. али од свих најтеже беше прошао Милче. - Он је ослепио. Зато и није дошао у школу. Милчету је било крштено име Милан. Он је био јединац у родитеља. Родитељи му беху сиромашни, али су га чували и одевали тако да се ни у чему није разликовао од имућнијих ђака. Учио се врло добро. А по срцу и доброти био је најбољи од свију. Зато смо га сви много волели и од милоште звали Милче. Пошто у то време код нас није било школе за слепе, Милче је морао сасвим прекинути са школом. Свима је било врло жао, али му ничим нисмо могли помоћи. Једина нам је утеха била у томе, што смо се с њим састајали кад би нас господин учитељ недељом и празником одвео у цркву. Ту смо га у почетку застајали са оцем и мајком. А доцније, кад је навикао сам да се креће од куће до цркве, долазио је и без њих. Увек је стајао испред десне певнице, пред олтаром, и пажљиво слушао како старији ђаци одговарају на јектеније свештеникове. И тако Милче школу замени црквом. Долазио је уредно по двапут дневно: и на јутрењу, и на вечерњу. Ту је с највећом пажњом слушао све што се чита и пева. За кратко време научио је толико, да је могао певати све оно што и старији ђаци. Зато је сада, кад они уочи празника на вечерњи или празником на служби певају, заједно с њима певао. А имао је леп и звонак глас. Певао је са неким нарочитим осећањем. И његово певање се издвајало својом топлином и лепотом.... Доцније, кад смо ми, његови школски другови, већ били у четвртом разреду, за нас је била највећа радост кад у цркви и Милче с нама пева. Он би онда обично почињао, пошто свештеник заврши јектенију, а ми би прихватили и с њим сложно отпевали сваку песму. Кад сврших основну школу, с родитељима се отселих у друго место. Тамо сам од другова с којима сам се дописивао, добијао вести и о Милчету. Он је и даље редовно двапут дневно ишао у цркву. И временом је научио напамет све црквене песме и молитве, те је примљен за сталног црквеног певача. Тако је он, иако слеп, без нарочитог школовања, само својим трудом дошао до сигурног парчета хлеба. Прошло је много година отада. Милче је већ остарео, али још има леп и пријатан глас. Он и сада у цркви свога места пева у славу Творца. А пре неколико година певао је и у Београду на једном духовном концерту, који је приредило Свештеничко удружење. Тада су га и многи Београђани чули.”


Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

уторак, 1. март 2016.

Пролетерска Мона Лиза


Југословенску новчаницу у народу познату као „Жетварка“ или „Сива голубица“ није било могуће фалсификовати. Разлог томе су 40.000 линија сивих нијанси са којима је она брижно исцртана руком једног Пироћанца - Андреје Миленковића. Ова монета је одобрена крајем 1974. године а тајанствени женски лик је убрзо изазвао велико интересовање јавности. Народну знатижељу је додатно подгревао и сам аутор који медијима дуго није желео да открије ко му је послужио као модел: „Девојка са новчанице не постоји. Ја је бар не познајем, али то не значи да је можда нећете срести на улици.“ Касније се дознало да му је инспирација била ипак једна сасвим знана и драга особа – супруга Ружица и њен лик из млађих дана.

Триглав виђен са Бохиња
Са Андром Миленковићем је у више наврата разговарао познати пиротски новинар Бобан Митић који је записе са ових сретења објавио у књизи „Наши у белом свету“. Из ње сазнајемо да је Андреја од малена живео у Тијабари, најпре код „Тигра“ а потом код Мисирлићевог ћошета. Био је девети у низу од десет детета пиротског железничара Михајла и његове жене Петре. Његов највећи успех досегла је слика „Триглав виђен са Бохиња“ која је 1968. изабрана за најлепшу поштанску маркицу на свету. Овај знаменити уметник је сабрао мноштво светских и домаћин награда, пропутовао је свет али свој Пирот никада није заборавио. Одужио му се цртањем логотипа за Гимназију, КУД, „Пироси“ колекцију, и радо му се враћао све до своје кончине 2005. године:

Ружица Миленковић данас
„Ја не посећујем Пирот, већ долазим у свој град. То је саставни део мог битисања. Долазим јер су то моји људи, моје успомене. Сувише једноставно би изгледало када бих рекао да се сада осећам носталгично. Мени је Пирот исти. Чак и мирис, људи... Највише ме за Пирот везује период од основне школе до гимназије. Све је то било велико. Можда због малих очију којима смо гледали на свет. Моја породица је принудно, због Бугара, отишла за време рата у Црвену Реку да преживи. Након ослобођења, у време пребројавања, многе породице су нестале. Са њима и моји другови Бошко Живковић, апотекарев син, Предраг Бошковић - Павле... И поред тога, Пирот је после рата задржао особину правог културног центра. Просто је врвило од ђака. Такозвани ваншколски рад био је јако развијен... Љубав која се појавила резултат је односа мојих родитеља према уметности. Са друге стране, доста су ме у тај свет увели и тадашњи професори цртања у Пироту Евгеније Прутков и Аполон Прокофијев. Ти часови цртања су за све нас били прави празник...“ 

Жељко Перовић
Фото: "Политика", T. Jaњић

Како је опљачкана кућа Мите Гаге

Сведоченство унуке Добриле Таталовић о пљачкању и отимању куће њеног деде Мите Гаге, једног од оснивача "Тигра", 1946. године

„Мој доживљај је био стравичан. Стајала сам на вратима наше дечије собе која је била испражњена, без намештаја, без завеса, тепиха, наших играчака, без мог вољеног меде, а два непозната човека костур од кревета обијају чекићима. Док сам то гледала, страх у мени је растао као кад се пумпа балон. Пошто сам била мала, видела сам мамине ноге и она ме ухватила и одвела од тог призора. Та слика ме дуго пратила, сваке ноћи сам сањала гужву, јер је тада у кући била велика гужва. Народ је из наше куће односио посуђе, есцајг, чаше, лустере, отимали су се о наше ствари и вукли их. Та галама, вика, гужва била је ужасна за трогодишње дете. Ноћима сам се будила у страху, покривала се јорганом преко главе све до своје четрнаесте године...
Када је деда умро ја сам имала двадесет година и сећам га се као мирног и стабилног човека. Али је био јако строг, захтеван и према себи и према другима. Моја прва сећања на деду потичу из времена кад је изашао из затвора, ја сам тада била јако мала и знам да сам се уплашила. Иако је био осуђен на смрт стрељањем, што је свакако био велики стрес за њега, потом био у затвору, остао је сталожен, прибран, миран. Наравно, према унуцима је био и нежан и строг.“
Добрила напомиње да је много прича о свом деди чула од радника који су код њега радили и сарадника. Један радник је причао да је Димитрије Младеновић поделио џакове жита својим радницима кад се чуло да Немци долазе у Пирот, а за своју породицу је оставио само неколико џакова. Преко скојеваца, који су били веза, породица Младеновић је у сандуцима, ноћу слала храну партизанима, сазнала је Добрила из прича. И син Димитрија Младеновића, Најдан је 1944. године отишао у партизане, а после рата је као финансијски стручњак и париски ђак радио у „Полету“ и „Тигру“ одакле је отишао у пензију.
_____________________
Анђелка Митић Ђорђевић
(исечак из изворног текста)
Пиротске новине бр. 13/2008.

Место на коме је сазидана зграда Општине

Место на коме је сазидана зграда Општине

Најчешће пролазимо градским улицама а да ни из далека нисмо свесни њиховог ранијег изгледа, нити нам је то важно. Ипак, понекад је лепо осврнути се у прошлост и схватити колике су размере преображаја кроз које пролази наша мала варош. На месту на коме је педесетих година 20. века сазидана зграда Општине некад су биле занатске радње у којима су људи годинама па десетлећима радили и издржавали своје породице. Један од приземних и, за данашње појмове, прилично неугледњих дућана је и кројачка радња Љубомира Ј. Костића.