уторак, 01. март 2016.

Пролетерска Мона Лиза


Југословенску новчаницу у народу познату као „Жетварка“ или „Сива голубица“ није било могуће фалсификовати. Разлог томе су 40.000 линија сивих нијанси са којима је она брижно исцртана руком једног Пироћанца - Андреје Миленковића. Ова монета је одобрена крајем 1974. године а тајанствени женски лик је убрзо изазвао велико интересовање јавности. Народну знатижељу је додатно подгревао и сам аутор који медијима дуго није желео да открије ко му је послужио као модел: „Девојка са новчанице не постоји. Ја је бар не познајем, али то не значи да је можда нећете срести на улици.“ Касније се дознало да му је инспирација била ипак једна сасвим знана и драга особа – супруга Ружица и њен лик из млађих дана.

Триглав виђен са Бохиња
Са Андром Миленковићем је у више наврата разговарао познати пиротски новинар Бобан Митић који је записе са ових сретења објавио у књизи „Наши у белом свету“. Из ње сазнајемо да је Андреја од малена живео у Тијабари, најпре код „Тигра“ а потом код Мисирлићевог ћошета. Био је девети у низу од десет детета пиротског железничара Михајла и његове жене Петре. Његов највећи успех досегла је слика „Триглав виђен са Бохиња“ која је 1968. изабрана за најлепшу поштанску маркицу на свету. Овај знаменити уметник је сабрао мноштво светских и домаћин награда, пропутовао је свет али свој Пирот никада није заборавио. Одужио му се цртањем логотипа за Гимназију, КУД, „Пироси“ колекцију, и радо му се враћао све до своје кончине 2005. године:

Ружица Миленковић данас
„Ја не посећујем Пирот, већ долазим у свој град. То је саставни део мог битисања. Долазим јер су то моји људи, моје успомене. Сувише једноставно би изгледало када бих рекао да се сада осећам носталгично. Мени је Пирот исти. Чак и мирис, људи... Највише ме за Пирот везује период од основне школе до гимназије. Све је то било велико. Можда због малих очију којима смо гледали на свет. Моја породица је принудно, због Бугара, отишла за време рата у Црвену Реку да преживи. Након ослобођења, у време пребројавања, многе породице су нестале. Са њима и моји другови Бошко Живковић, апотекарев син, Предраг Бошковић - Павле... И поред тога, Пирот је после рата задржао особину правог културног центра. Просто је врвило од ђака. Такозвани ваншколски рад био је јако развијен... Љубав која се појавила резултат је односа мојих родитеља према уметности. Са друге стране, доста су ме у тај свет увели и тадашњи професори цртања у Пироту Евгеније Прутков и Аполон Прокофијев. Ти часови цртања су за све нас били прави празник...“ 

Жељко Перовић
Фото: "Политика", T. Jaњић

Нема коментара:

Постави коментар