субота, 30. јул 2016.

Од Пиргоса до Пирота

Разговарамо са структурним антропологом из Београда, Миодрагом Милановићем, који специјално за "Приче старог Пирота" говори о својим увидима у вези богатог археолошког наслеђа Пиротског краја. Треба рећи да је Милановић аутор неколико књига из српске историје: Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом, Историјско порекло Срба и Српски стари век. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Обишао је фасцинантан број археолошких локалитета у свету.

Г. Милановићу, какав је археолошки значај Пирота према Вашим досадашњим истраживањима?

Пиротски крај, као и цело Понишавље, у континуитету су насељени још од енеолита (култура Бубањ- Хум), дакле, неких девет хиљада година. Поред Пиротског града, најважнији археолошки локалитети су Мађилка, Селиште, Сарлах и Старо Вашариште. Највише артефаката, односи се на Брњичку културну групу и период позног бронзаног доба (период од 2200 до 750 године пре наше ере), те на римски, касноантички рани и позни средњевековни период. Брњичка група обухватала је територију целе јужне Србије, све до Пештера. Тип насеља је био полуземунички, а од артефаката преовлађује керамика (разни типови здела и посуда) и метални алати – углавном игле, фибуле, стреле и разне врсте сечива. Керамика није осликана нити канелирана, без икаквих је украса (орнамената), што је издваја у односу на све остале керамичке налазе тога времена. Припадници ове културне групе спаљивали су своје покојнике, одлажући пепео у биконичне урне раширеног обода, покривајући их зделама. Урне су одлагане у заједничка гробишта, тзв. поља са урнама и, по овоме, Брњичка група има доста заједничких карактеристика са Лужичком групом из централне и југозападне Европе те је сасвим одржива претпоставка да је Брњичка група један истурени крак Лужичке културе поља са урнама.

Који је значај пута Ниш-Софија био у прошлости?

Ова путна траса, данас део источног крака коридора 10 (Е-80), некад звана моравски и царски пут- Цариградски друм (џада), повезује Србију и Балкан са Малом Азијом и део је пута Сингидунум (Београд)- Константинопољ (Цариград) и, ускоро ће прославити два миленијума постојања. Саградили су га Римљани у првој половини првог века, као војни пут (Via militaria); друм је био широк 6 метара, местимично поплочан или насут ситним шљунком (ризла), са типичним каменим мостовима, спајао је, како рекосмо, Београд (Сингидунум), Пожаревац (Виминацијум), Ниш (Наисус), Софију (Сердику), Једрене, Хадријанополис и Константинопољ. Код Ниша се спајао са Игњатијевим путем (Via Ignatia); овај пут водио је из Македоније, Вардарском котлином, до Србије. Уз пут, Римљани су подизали преноћишта и станице са ковачницама где су уморни коњи замењивани одморним. Такође, дизана су и одбрамбена утврђења, обично четвороугаоне основе са округлим кулама. Једно од ових утврђења био је и Пирот; од војне утврде кроз позну антику и рано средњовековље прерастао је у трговачки центар са више хиљада становника. У позном Средњем веку Пирот има близу 10 хиљада житеља. Османлијски извори бележе да је Пирот, у ΧVΙ веку, имао нешто мање од 15 хиљада становника.

У пиротском крају има доста арехеолошких локалитета и трагова римског периода, шта је Ваше мишљење у вези римске заоставштине?


Римска, као и грчка заоставштина, свакако је велика: поред низа артефаката, сачувано је доста писаних извора, углавном инскрипција у камену. Два римска водича, чувена Појтингерова табла и Антонинијев итинерер (Itinerarium Antonini) помињу Пирот као Турес (Куле); кад Пирот постаје грчки град, они само његово римско име преводе на грчко: Пиргос. Пиргос доцније добија србофоно име - Пирот. Арапски путописац Идризи Пирот назива Атруби што је арпски еквивалент за Турес и Пиргос.

Неретко се говори о бугарском карактеру града Пирота у бугарским медијима, шта мислите о таквим ставовима? Где је етничка граница Срба и Бугара?

Пирот се некада налазио у Тракији а најстарији народ који је живео на овом простору били су Беси, односно Сатри, народ Лужичке културе поља са урнама. О Сатрима (или Сабрима) пишу Херодот, Јустинијан и Прокопије. Бешки најпознатији градови су Филипољ (Пловдив), Ускудама (Самоков) и Ремезијана- Бела Паланка, одакле је родом Нићета који је, у V веку проповедао, како каже, Христову реч Србима. Сатријски епонимни цар звао се Рас те, на основу погребних обичаја, имена и митологије, многи историчари Бесе, односно Сатре- Сабре, доводе у везу са Србима и Сарматима јер, племена Јазига и Алана (Сербоа), од петог века, у миру и континуирано, насељавају Понишавље, мирно се мешајући са домородим становништвом. Беси (бесни, обесни) добили су ово име због своје изразито ратничке природе.

Бугари на балканске просторе долазе знатно касније, у VΙI веку, под каном Аспарухом, заузевши територије словенских Анта. У кратком року Бугари, потомци Огура, дела хунског племена, су примили хришћанство и србизовали се, односно, како неки воле да кажу- словенизовали. Топоними у данашњој Бугарској су одреда српски или словенски те је, о некој етничкој граници Срба и Бугара излишно говорити – од некадашњих Бугара или Ојгура, што се тиче националног идентитета, није ништа остало.

Шта се зна о Црновунцима ( Каракачанима ) који су оставили видног трага у пиротском крају? И откуд назив Шоплук за крајеве у јужној Србији и западној Бугарској?

Цинцари или Армани чинили су некада етничку целину на југу Балкана. Реч је о Власима, односно о називу за нероманско становништво Илирика. После су се Власима називале српске сточарске заједнице стациониране на широком простору јадранског залеђа, у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током ΧVΙΙ века долази до сеоба када Власи насељавају подручја данашње Македоније, Србије (Банат, моравско- тимочки округ и Понишавље), Мађарске и Румуније. Име Цинцари српски је назив за поједине Влахе, јер су ови досељеници чинили најбогатији слој ондашњег становништва. Цинцари су билингвални, што значи да говоре два језика: српски и влашки. Црновунци су влашка етногеографска група. Дакле, етнички, Власи су српског порекла. Шоплук или Шопови је регионални назив за измешано становништво централног Балкана кога чине Срби, Македонци и Бугари. Шоплук обухвата територије или, како Јован Цвијић каже, три целине: западну Бугарску и Македонију, јужну и југоисточну Србију и део Грчке. У Шоплуку се говори српским дијалектом кога називамо призренско- тимочким или торлачким.

Шта би дали савет младим Пироћанцима који желе да проуче древну прошлост свог краја?

За почетак, као увод у богату прошлост пиротског краја, ваља прочитати дело Косте Костића (1875- 1915) Историја Пирота. Костић је изванредно образован историчар и професор. На жалост, умро је врло млад, покосио га је тифус у Ι светском рату. Да је поживео, српска историографија би била сигурно богатија за низ прегнантних књига.

Разговор водио: Горан Игић

Пиротско пиво из старих времена


https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/v/t1.0-9/13606451_1779168958980005_496510403713535933_n.jpg?oh=e142a012db7abdbc687bdb46676ca2b2&oe=585EEE52 Пиво је било веома популарно пиће у средњевековној Србији, нарочито за време деспота Стефана. Њега су справљали по дворовима, манастирима, приватним поседима. Савим је вероватно да су се њиме сладили и Пироћанци који су у то време, пре турског освајања, били у саставу деспотовине. На то указује једна занимљива белешка истраживача Владимира М. Николића објављена у Етнолошким грађама 1910. године:
"Ја сам пре неколико година у једној својој омањој збирци коју је наградила Академија, поменуо једно старинско пиће овог краја које је било познато под именом „олавина“. То је накисело пиће, слично пиву, које се правило од јечма. Нарочити мајстори правили су олавину за цело село, колико који сељак уложи јечма. Сав се јечам покисели те преври, па се после она вода куха и према уложеном јечму сваки добија олавину. Пре петнаест година само је у Стрелцу био један старац жив, око деведесет година је имао тада, који је умео да прави олавину и који је знао да исприча како се то ради. Много сам га пута молио и испитивао о тој олавину, но он ми није хтео да прича."

Ж. П. / фото: Србија данас

Кућа малог Ристе


Кућа породице Христић представља најбоље очувани споменик традиционалне архитектуре из средине 19. века у Пироту. Својом лепотом и градитељским карактеристикама премашује границе Србије и чини део културне баштине Балкана. Припадала је угледном пиротском трговцу Христи Јовановићу. Он ју је подигао као дом за своју породицу. По предању грађена је две године и довршена је 5. априла 1848. године. О томе сведочи урезан текст на спрату куће. За зидање куће, Малом Ристи, како су га звали, била је потребна дозвола од турских власти, јер је намеравао да то буде велика кућа на спрат. Тако је, на периферији Пирота, подигнута једна од најраскошнијих хришћанских кућа у Пироту оног доба. На жалост, нигде не постоје подаци о мајсторима који су је подигли. И до данас је остала енигма, ко је дошао на идеју да подигне такву кућу - да ли газда Риста, путујући турским царством за својим трговачким пословима или изузетни мајстори који су је подигли уткајући у њу спој маште и градитељског искуства.
Христа Јовановић, познат као Мали Риста или Чучук Риста, био је угледан пиротски трговац и чорбаџија. Дошао је у Пирот 1830. године из села Завој. Започео је своје трговачке послове, брзо се показао као спретан и способан трговац, и од 1840. године на предлог пиротских чорбаџија и Турака, почиње да ради као калауз, тј. да убире порез у стоци и маслу за видинског пашу. Радио је још неко време за потребе Усеин паше на просторима пиротског округа, а касније се осамосталио. Радио је, за оно време, крупне трговачке послове и стекао прилично богатство. Путовао је својим трговачким пословима у Лесковац и Ниш, али и у Видин, Софију и Цариград. Међутим, 1860. године, Садрезам паша га је отерао у прогонство, оптуживши га да је турској војсци једно исто масло продавао више пута. Тако се убрзо завршила газда Ристина трговачка и животна прича.
Кућа у распореду и детаљима има све одлике балканско оријенталног стила. Карактерише је склад унутрашњих просторија и у исто време раскошност фасаде и крова. Бондручна конструкција и вештина мајстора у њеном извођењу дали су јој зачуђујућу лакоћу. У основи је тип симетричне зграде скоро квадратног облика, са крстастим холом. Састоји се од подрума, приземља и спрата. Круну грађевине чини јединствено решење крова са конструкцијом видиковца. На блиставо белој фасади главни декоративни елементи су дрвени рамови прозора, као и углови зидова који су обложени даскама украшеним профилисаним летвицама.
У кућу се улази са трема у хол приземља, где су лево и десно собе за спавање. Поред хола су ижа и огњиште као и остве за брашно и гориво. На спрат воде дрвене степенице, којима се улази у пространи хол на спрату који је подељен на: централни део са рафовима и огњиштем, мушку собу диванхану и женску собу. Око хола се нижу једна за другом собе са занимљивим називима и различитим наменама - кревет соба, кандил соба, голема соба, трезор соба и сар'к соба. Приземље је служило за свакодневни живот укућана, а спрат за пријем виђенијих гостију. Са спрата, полази степениште за платформу одакле се уздиже видиковац на крову. Кров је са широком стрехом која је опшивена шиндром. Њу чини, на бочним странама и у прочељу куће, венац од тимпанона изнад сваког прозора. Кров је покривен ћерамидом. Јединствено решење крова чини кућу посебном и за простор Балкана.
Унутрашњост куће је декорисана долапима у дуборезу. Најквалитетније израде је долап у приземљу и претпоставља се да је дело мајстора из познате дебарске школе. Такође, дуборезом је украшен ђул-таван у диванхани. У големој соби где су седели најугледнији газда Ристини гости, издваја се "штуко" гипсана таваница. Као карактеристична обележја српских кућа староградске архитектуре и овде постоје скришница и кандил соба. У скришницу се улазило из долапа ниске собе и водила је испод степеништа ка задњем излазу из куће. У кандил соби је ка истоку стајао иконолук и горело је кандило у време празника....
После Другог светског рата, кућа мења своју намену јер је Општина Пирот додељује новоформираном народном музеју у Пироту. Од 1953. године, кућа је под заштитом државе а од 1979. године је споменик културе од изузетног значаја. Захваљујући чињеници да је Кућа Христића задржала аутентичност и атмосферу српске патријархалне куће послужила је екипи филма Зона Замфирова као простор за снимање истоименог филма.

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Кућа малог Ристе", Олгица Џунић, 2013.
______

Текст: Музеј Понишавља Пирот (muzejpirot.com)



уторак, 19. јул 2016.

Велика

Живела је у дворишту старе пиротске цркве. Нико не зна када се она тачно уселила у шупу крај парохијског дома у коју су свештеници складиштили дрва и утеривали своје бучне старинске моторе с којима су стизали до забачених насеља остављајући густе облаке дима за собом. Дању је некуд одлазила, а увече се пењала на таваницу те помоћне зграде и ту, под усијаним црепом, проводила спарне летње ноћи, потом и ветровите јесени и љуте балканске зиме. На њена врата се није усуђивао свако да закуца. Неке је дочекивала камењем и цепаницама, а неке, попут попадије Јелице, широким и љупким осмехом, мада је и она, када би у зору дошла по дрва, умела да цикне од ужаса:

- Ух, Велика, препаде ме! - изустила би с олакшaњем, тек кад би приметила да се две балванасте ноге, које су до малочас непомично и сабласно висиле са тавана, покрећу и спуштају наниже. За њима се указивало натронтано и здепасто женско тело а потом и осмех на забрађеном и лепом старачком лицу.

О њој се говорило да јој је Бог опростио све грехе и да је постала јуродива светица која својим понашањем у људима намерно изазива нека подмукла и гадљива осећања како би сакрила своја тајанствена дружења са вишњим световима. Кажу да јој се једном упалила свећа, сама од себе, док је на Свети Ћирик пешице ходала од Цариброда до Смиловачког манастира. Причало се да је прозорљива, да види и оно сакривено, да уме човеку да приђе и у пар речи да му саопшти нешто важно, а потом, да настави да мрмља, неповезано и унедоглед, како би све заташкала. Људи су били срећни и поносни када је прихватaла храну или одећу од њих. Умела је у цркви да се затрчи са упаљеном свећом, да љутито виче или да се кикоће, да гласно нариче и сви су то, од клисара до владике, ћутке трпели и касније о свему дуго размишљали, тражећи у њеним лудоријама неке тајанствене знаке и божанске опомене. Чепркала је свакога дана по контејнеру мада је увек имала новца, кажу да је то чинила из пуке жалости за храном и оним људима који је олако бацају у смеће. Једном је владики у неком манастиру, за славском трпезом, тутнула велике паре у руке и сви су у томе видели загонетни укор због владикиног тврдичлука који је, заиста, само пар дана касније, разделио са епархијског рачуна огромне суме новца потребитима. Црквено двориште је кошено само када је Велика далеко ван њега. Љутила се и тојагом јурила косаче зато што траву, како је говорила, муче косилицом која је чупа и као ђаво напада, за разлику од старинске косе што траву само нежно крати и полаже на тло. Из неког разлога, често је одлазила на Пазарско гробље и дуго звонила у ону стару гробљанску звонару све док је оближњи станари не би растерали псовкама и претњама. Волела је, након венчања у храму, да испије до дна ону чашу вина која је остајала од младенаца, понекад би сасула и читаву флашу а потом запевала, легла под стару крушку и утонула у дубок сан... Људи су све те Великине догодовштине препричавали са пуно симпатија и са неким побожним одобравањем које и не захтева никаква разумна тумачења и оправдања. Било је и оних коју су у свему видели само испаде једне несретне жене и неодољиву народну потребу да преувеличава и да од свега прави легенде. Ипак, и ови најподозривији, били су потајно задивљени како та жена успева да преживи толике зиме и године у кућерку са отвореним прозором, пуном мраза и дима, буба и мишева, без и најмање прехладе, заразе и болести.

Она је рођена 1933. године на Велигден, како овде стари називају Васкрс. Сам празник јој је донео име Вела, Велика. Њен отац је био убоги црквењак у раштрканом планинском селу Борову надомак државне границе, бесмислене и неприродне, а опет нужне због вечитог сукоба Срба и Бугара око међа и крви. Породицу је хранио од надничења и продаје свећа лојаница које су сви заједно справљали. Сироти клисар није дуго поживео. Чим га је сахранила, удова Стана се са децом спустила у Цариброд да пронађе посао и прехрани своја чеда. Велика се тада већ била задевојчила. Да би помогла мајци почела је да ради у варошком хотелу Балкан, као праља у вешарају и служавка у кухињи. Кажу да је била веома лепа, да су убрзо почели да је салићу царибродски мангупи и да је временом починила неки грдан грех који је покушала да заташка и утопи у онај канал што одводи изворску воду са Строшене чешме у мутну Нишаву. Данима је тиха варошица брујала о несрећи која је Пејчеве заувек развејала из Цариброда. Стана се са ћерком Тодорком отиснула у оближњи Пирот, син је пребегао за Бугарску а несретна Вела, да не би скончала у затвор, проглашена је неурачунљивом и отпремљена у неки дом за Македонију.

Касније се, тамо у Скопљу, запослила у неком ресторану и упознала лепог, витког и високог авиомеханичара коме је изродила троје деце: Вјекослава, Божидара и Марију. Из прича је тешко разазнати зашто је он почео да је туче и злоставља. Једни кажу да је лепу Шопкињу ударао својим снажним песницама из чисте љубоморе и да јој је потом прилазио и љубио је, уплакан, по модрицама и ранама које јој је наносио нарочито по глави. Неки тврде да је тада већ био пронашао другу с којом се касније заиста и оженио. Трећи говоре да је свему допринела и Великина чудна и помало дивља нарав која није успела да се прилагоди и примири уз свога мужа. Временом је почео да је истерује из куће и одваја од деце. Коначно их је и отргао од ње када је напустио посао у војсци и кренуо за Немачку. Стајала је тада на железничкој станици и немоћно посматрала како најстарији Вјекослав плачући пружа руке ка њој, желећи да остане код мајке. Дуго је трчала за возом у коме је отац пресвлачио децу у нову одећу, док је ону, у којој их је мајка лепо оденула, нервозно секао маказама, желећи да што пре уништи сваки траг о њој. Кажу да је Вела данима, као суманута јурила кроз поља и винограде, бауљала улицама Скопља и седала у возове који никако нису успевали да погоде пут до изгубљене деце. Њу је прогањала, као авет, дечија вриска са растанка и страшна мисао да јој је и ову, жељену и вољену децу, нека ћудљива животна река однела у неповрат.

Коначно се вратила код мајке и живела са њом и Тодорком у улици Саве Ковачевића, потом у Словеначкој, у оној лепој али оронулој старој градској кући жућкасте боје у којој и данас, као подстанари, живе пиротски Роми. Почела је често са Станом да одлази у оближње цркве и манастире. Потајно се надала да ће у неком од њих и да остане али нико није желео да је прими. Њу је једино прихватио стари пиротски прота Љуба, научио је да чита и увео у друштво пиротских хаџика које су у дворишту старе цркве, под крушком, проводиле празнике и дуго певале народне молитвене песме које су се дубоко утискивале у душу несретне Боровчанке. Певушила их је она често и касније, све до позне старости, шетајући тромо по црквеној порти у папучама. Својим цвркутавим и промуклим гласом највише је волела да запева: "Покај се, душо, то злата вреди, кајањем свако зло се победи..."

Велика је била вредна жена и често је понављала: бадава работи, ама бадава не седи. Док је била млађа, плевила је туђе винограде, неговала старце и кувала где треба, а кад је и сама остарила и онемоћала, завршила је на улици. Тада је центар почео да је шаље у дом из кога се увек враћала са мање зуба у вилици. Из Тешице је бежала упорно, кретала се ноћу, уз пругу, да је нико не би приметио. Путем се хранила травчицама и јабукама, требало јој је по недељу дана да тако стигне до Пирота и црквене шупе из које су све теже успевали да је поново врате натраг. Постајала је дивља, неуредна и неповерљива. Своју тешко стечену слободу бранила је грчевито и одлучно. Као рањена звер трчала је по црквеној авлији чим би угледала социјалне раднике на капији а њена агонија је окончана тек када се за њу заузео лично владика из Ниша.

- Това неје Тешица, това је Плачица – јадала се она и присећала како је тамо нису смештали међу људе који „памте“ већ „при онија што не памте“. Описивала је како се увече завлачила под неке столове јер није могла да спава од светла које је по читаву ноћ бљештало са плафона. Причала је да су је тамо мучили и здрави и болесни, да је тукао и сам надзорник кад год би је затекао са црквеном књигом у рукама.

Вела заиста није била луда а још мање особа која „не памти“. Она је знала свеца за сваки дан у години и упућивала нове, тек пристигле свештенике у побожне обичаје овог краја. Брижно је памтила датуме упокојења својих најдражих: мајке Стане, доброг проте и хаџика које су је помагале, и сваке године, у те дане, одлазила је на њихове гробове са цвећем у рукама. Велика је поименце знала сву ону младеж која се крајем деведесетих сјатила у двориште старе цркве тражећи себи утеху и смисао битисања. Помно је пратила њихове судбине, потајно преживљавала успоне и падове, радовала се, касније, њиховим чедима као својим унучићима.

Иако је давно остала без деце коју је сама родила, Вела је јасно памтила сваки детаљ на њиховом телу. У Пироту се и данас живо препричава како је њен најстарији син упознао Пироћанца у Немачкој и из разговора, сасвим случајно, сазнао да му је мајка жива. Одмах се, те зиме, сјурио у Нишавље и у црквеном дворишту затекао жену у ритама која га је дуго и неповерљиво посматрала. Од њега је тражила да одвеже реп на дугој коси и ослободи уво које је, потом, пажљиво загледала.

- Ти си Вјекослав – тихо је изговорила тек пошто је на његовој ресици уочила неку урођену фалинку с којом га је и донела на овај свет пре више од двадесет лета.

- Мајко, рекли су ми да си мртва! – син је једва је успео да изусти, потом је бризнуо у плач и чврсто загрлио Велу која је и сама јецала. Дирљива сцена расплакала је и попадију Јелицу и попа Љубивоја који је потом дуго умиривао потрешеног младића и слушао његову животну причу и сећање на страшан растанак.

Вјекослав је показао нежну љубав ка својој мајци. Одвео је у Пазову, сместио је у свој породични дом и упослио жену да брине о њој, док он ради и путује ван земље. Оденуо је у скупу одећу, платио најбољи фризерај, учинио је све да његова мајка буде сретна и да се више никада не злопати. Међутим, она се, тако лепа и уредна, појавила једног дана на капији старе пиротске цркве. Нико од радозналих свештеника није успео да је препозна све док није пришла црквеној шупи, ускочила кроз прозор и нестала у тами. Након пар дана, Велика је већ била у својим ритама, ведра и насмејана, спремна да копа винограде голим рукама, да спашава бачену храну из контејнера, да протрчи кроз ћошкове храма са упаљеном свећом у руци, мрмљајући нешто, као да изгони нечастиве из њих, а потом да љуби иконе и велики јерусалимски крст, који је често нежно мазила руком, прислањала главу уз њега и тихо му из милоште шаптала: крстићу, крстићу... Тако је она, на неки свој чудновати начин, испољавала светачки однос ка патњама и страдањима, како Христовим, тако и својим.

Када се вратила из Пазове, свима је било јасно да је стара пиротска црква њен једини дом, њена покајница и испосница, блага утешитељка, од које ништа, па ни синовљева љубав, не може да одвоји. Вела је живела у миру са свештеницима и попадијама који су се смењивали у парохијском дому над њеном шупом, мада је и ту, понекад долазило и до кратких и безазлених, типично комшијских трзавица:

- Велика, че ти заковем прозорат, че манеш да проодиш кроз њега! – јекнуо би срдито поп Моша када би га комшиница, пре свитања, пробудала својом виком и лармом.

- Закови, закови... – одговарала је она и климала главом женски заједљиво, тобож одобравајући његову намеру а затим је, целог дана гласно негодовала по дворишту:

- Он че ме мене исели, а јучера је дош`л из Висок... – гунђала је, просто увређена што се један сеоски свештеник, тек пристигао у варош, усудио да њој, староседеоцу, тако олако прети исељењем из градског храма. Међутим, на томе се све и завршавало. Поп Моша би ћутке слушао њена мрмљања, смешкајући се, а Вела је настављала да му сакупља опале крушке за ракију и да говори, у оним ретким кућама које је посећивала, како је поп Моша искрено воли и поштује. На крају крајева, он је због Велике истрпео добру грдњу од своје попадије када се, једне зиме, ражалостио гледајући је како узалуд покушава да испече баницу са сиром на слабашном жару од воштаних патрљака, остатака од свећа које је сакупљала са црквених горионика. Узео је тада слеђену тепсију и метнуо је у рерну и не слутећи да је она пробушена и да ће, чим се загреје, процурети по шпорету и задимити читав дом. У општој пометњи поп Моша је немо стајао а Вела је некако успела да голим рукама извади тепсију из рерне и спусти је, онако усијану, на нови попадијин тепих.

Великина шупа је изгорела у пожару чији узрок никада није откривен. Тада се преселила са својим пегавим псетом и крдом мачака у помоћну зграду јужно од цркве у којој су некада живели црквењаци. Ту је она последњи пут дочекала Вјекослава и дуго тужно стењала када је он отишао:

- Ех, Снежо, мука ми за њега... Е, што је доодил? Боље да неје. Не би се са мучила – жалила се поп Мошиној ћерки која ради у храму, а онда је, изненада, нестала без трага. Касније се дознало да је отишла у потрагу за сином и стигла чак до хрватске границе одакле су је неки добри људи вратили натраг нашавши јој сигуран и бесплатан превоз до Пирота.

Пред крај живота, Вела је често показивала на једну зацрњену икону у својој соби и причала како се на њој, иза дебелог слоја чађи, налази Свети Сава. Нико тада није разумео да је она загонетно говорила о дану свог одласка са овог света. У то време о њој је бринула Венче, жена родом из Цариброда, која је још као мала девојчица, у свом завичају, добро упамтила лепу Боровчанку. Она јој је испунила и велику жељу да, пре смрти, још једном обиђе околне манастире и неколико ноћи преспава у Светом Ћирику у Смиловцима. Вела је заволела своју земљакињу као сестру и ћерку али ни њој никада није открила шта то скрива у платненом замотуљку окаченом око врата који је упорно бранила од туђе знатижеље ћутањем и сузама. Тек касније, када су је пронашли мртву, из мараме су одмотали фотографије, непрепознатљиве, давно избледеле од дугог ношења уз голо тело...

Вела је умрла уочи Савиндана 2013. године. Од пара које је кришом сакупљала код Пупшиних, подигнут јој је споменик са великим крстом и плаћено послужење за сахрану на Новом пазарском гробљу. Окупило се много народа, упркос хладноћи која је сабијала и стишавала продорне гласове свештеника. Био је мраз какав се не памти. Као да су се све оне студени које је Велика преживела окупиле да је још једном поздраве и отпрате, као верни другови са којима је она ћутке, на тавану црквене шупе, под замрзлим црепом, жељно чекала раздрагано пролеће.


Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима


Коришћени извори:
Протојереј-ставр. Љубивоје Радовић, Стајање пред Богом, црква Лазарица, Крушевац 2015.
Казивање протојереја-ставр. Љубивоја Радовића, аудио запис Ж. П. Пирот- Крушевац 2016.
Казивање свештеника Момира Панчића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање свештеника Јована Глишовића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивања Вере Костић, аудио записи, Ж. П, Пирот 2011-2014.
Казивање Венче Ђорђевић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Гордане Драгутиновић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Снежане Панчић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
као и лична сећања, сусрети и разговори аутора са Великом.

четвртак, 07. јул 2016.

Икона која је сачувала Пироћанце

"Утешитељка" је стигла у наш храм на Благовести 1922. године као поклон пиротског обу­ћара Сотира Љубеновића који је у Старој цркви био тутор, а вршио је и улогу појца. На маргинама богослужбених књига стоје бројни записи овог богољубивог занатлије који верно осликавају његову племениту душу и дубоку побожност,  важне градске догађаје, као и његове личне и породичне радости и трагедије.

Пресвета Богородица је преко “Утешитељке” објавила своју милост ка Пироћанцима и пре даривања иконе храму. Она је пратила пиротске борце у чувеном окршају на Тумби, на Ивањдан 1913. године када је српска војска победила знатно бројније бугарске војнике. ... На полеђини иконе о овом боју стоји забележено: 

„За сво време ратовања носио је Сотир Љубеновић,
обућар из Пирота, војник трећег позива.
Мати Божија, благодаримо ти што си нас спасла.
Не остави нас до конца живота нашега. Амин.“ 

Две године касније, у току Првог светског рата „Утешитељка“ је опет сачувала богољубиве Пироћанце. Овога пута милост Мајке Божје је била још очигледнија:

Обућар Сотир Љубеновић
„Ратовали смо са иконом и 1915.
на Лесковац са Бугарима и пола изгину,
а нас Пироћанци до једног сачува Мати Божја.
Нека по нас наша деца памте и славе Матер Божју.“

Иако се “Утешитељка” прославља 3. фебруара,  у Старој пиротској цркви је од самог почетка пракса да се пред њом сече колач на Ивањдан, 7. јула, у спомен славне победе на Тумби и исказане милости Пресвете Богородице.


 Ж. П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

субота, 02. јул 2016.

Пирот у држави кнеза Лазара

Пиротски градић

Пирот је имао бурну прошлост у динамичним временима средњег века. Погранична тврђава подигнута на траси Цариградског друма који је везивао Београд и Цариград, Европу и Азију, често је била мета око које су се ломила копља различитих снага. Развој града почиње у античко и рановизантијско време, бива на кратко прекинут доласком Словена, али убрзо настављен под поновном византијском управом у 11. и 12. веку. Први пут је ушао у састав српске државе за време Стефана Немање, који га је држао од 1183. до 1189. год. Кроз 13. и почетком 14. века био део бугарске државе, да би, после битке код Велбужда 1330. године, у време краља Стефана Дечанског, поново постао део Србије. У Србији је остао за време царевања Душана и Уроша, као и у доба кнеза Лазара.
Поразом војске краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици 1371. године и смрћу последњег српског цара Уроша исте године, некада славна држава Немањића распала се на посебне области. Власт над њима преузеле су угледне велможе, обласни господари. Један од њих био је и кнез Лазар, који је своју каријеру започео као ставилац (пехарник) на двору цара Уроша, од кога је и добио титулу кнеза. После 1371. отпочео је период његовог успона и постепеног увећавања Моравске Србије, области којом је владао. Уз себе је имао и подршку црквених великодостојника и патријарха српског Спиридона.
Нема пуно извора који говоре о Пироту у то време. До 1371. године је можда улазио у састав области којом је управљао севастократор Дејан, родоначелник чувене породице Дејановића-Драгаша. Изданак Дејановића била је и једина Српкиња на византијском престолу- царица Јелена Драгаш, мајка последњег византијског цара Константина Драгаша. Међутим, Дејанова власт над Пиротом није дуго трајала и након 1371. године, град улази у област кнеза Лазара.
За кнеза у успону, који се све више истицао као наследник славних Немањића, Пирот је имао изузетан значај. Пре свега, то је био стратешки важан град, на источној граници његове државе. И управо зато, Лазар се трудио да га добро утврди и опреми за борбе које су, показаће се убрзо, биле неизбежне. Језгро онога што је данас симбол Пирота- пиротска тврђава, одн. Кале, саграђено је управо у време кнеза Лазара. Тада је на издвојеној ниској стени у равници подигнуто утврђење, Горњи град. Ојачан је са четири куле. Највећа и најзначајнија, бранич-кула, налази се у саставу северног бедема. Југозападно је постављена мања улазна капија. Зидови, грађени од неправилно сложеног камена, имали су максималну висину до једанаест метара, а понегде су ојачавани и дрвеним гредама. Као материјал за изградњу коришћени су и камени блокови са претходних пиротских утврђења, из античког и рановизантијског доба. Занимљив податак је да је на месту данашње тврђаве у римско и византијско време било гробље. Тада је утврђење било на Сарлаху.
Унутар зидина је била смештена војска, властела и градска управа, а сигурне зидине пружале су уточиште осталом становништву у та немирна времена. Испод утврђења текао је живот обичних људи, трговаца, сиромаха, земљорадника, пекара, свештеника, гостионичара и свакојаких других становника. О њима историјски извори, нажалост, ћуте, иако су баш ти „мали људи“ давали живот и динамику оновременом Пироту. Можемо само да претпоставимо како је текао живот под пиротским градом. Ту је морао да буде смештен трг, где се трговало најпре намирницама из околних села, а затим и робом из удаљенијих крајева. Прометним Цариградским друмом је пролазила свакојака роба- од свима потребне соли изм приморја, до луксузне тканине, накита и доброг вина за властелу. Део те богате понуде се морао обрести и на пиротском тргу. Подно Сарлаха и тврђаве простирале су се куће ондашњих Пироћанаца, као и обрадиво земљиште које је припадало граду.
Пирот је у то време морао да има и свог управника, кефалију. Није сачувано његово име, али се неке назнаке о локалној властели крију у каснијим изворима. Турске хронике помињу кнежево ратовање са Турцима под Пиротом, а као предводник Лазареве војске наводи се извесни војвода Димитрије Кобилић. Наиме, 1385/6. године кнез Лазар се суочио са снажним продором Турака који је покренут управо ка правцу Понишавља. Пирот је био директно на удару и освојен у првом налету. Кнез Лазар је хитро послао војску на челу са војводом Димитријем да поврати град. Уз помоћ становника Пирота, који су војводу пустили унутра, у томе је и успео. Међутим, убрзо затим је бројна турска војска опустошила и попалила околину града, тако да је кнез Лазар морао да шаље појачање. Мехмед Нешрија, турски хроничар, бележи да је војску предводио Лазарев сестрић. Са турским хроникама треба бити пажљив, јер нису увек поуздане, али уколико је овај податак тачан- под Пиротом су могли тада да ратују Стефан или Лазар Мусић. Обојца су били синови челника Мусе и Драгане, сестре кнеза Лазара. Војевање је завршено у корист Турака, а део становништва је Лазарев сестрић приликом повлачења евакуисао. Мусићи су само неколико година након тога пострадали на Косову.
Судбина војводе Димитрија остаје непозната. Међутим, постоји један податак који би посредно могао да се веже за њега. На последњој страни књиге Правила Јована Златоустог из 15. века, које је даривано манастиру св. Јована Богослова у Поганову стоји да је књигу дао „Константин, син господина Константина и унук великог војводе Десимира“. Ктиторе Поганова су историчари дуго везивали за породицу Драгаш, што није исправно, јер су у то време Понишављем управљали Лазаревићи. Манастир је вероватно задужбина локалне властеле, извесног Константина са супругом, госпођом Јеленом. Војвода Десимир, који је припадао времену кнеза Лазара, могао је да буде родоначелник ове властеоске породице. А није искључено да је онај „војвода Димитрије“ из турске хронике, заправо, поменути војвода Десимир. Сличност у имену, титули, простору и времену живота постоји, али, све до неких нових података, то ће остати нерешена загонетка.
Пирот је под Турке пао пре боја на Косову, али то није био и његов коначан пад. Под сином кнеза Лазара, деспотом Стефаном, једним од најобразованијих српских средњовековних владара, враћен је Србији. Стефан је наставио изградњу пиротске тврђаве коју је његов отац започео. Ојачао ју је још једним редом бедема, тако сазидајући Средњи град. Али дани Пирота под српском влашћу су били на измаку. У турским надирањима 1425-1427. године, Пирот је и дефинитивно пао. Уједињена српско-мађарска крсташка војска је у јесен 1443. године успела да га ослободи, али само за кратко. Тада је Пирот био место где су крсташи одморили од дугог пута, прикупљајући снагу за даље походе. Али, већ почетком следеће године, Турци поново освајају Пирот. Град је пад српске деспотовине 1459. године дочекао у њиховим рукама. Четири и по века је прошло до његовог ослобођења. Као неми сведок свих тих векова, од кнеза Лазара до наших поколења, стоји пиротска тврђава.

Текст: Игор Стаменовић, историчар
Фото: "Градић", Марјан Петровић, Пирот
(Извор: "Млади Православац", бр. 42/2016)

Рада Драмка

Фотографија корисника Приче старог Пирота
фото: Игор Ђорђевић













Ка пусти
ћосав браду,
поп с`лзу,
ћеремида масло,
ка се помире
Пеша и Илија
и ка баба Ћирика
и деда Постол
роде
близнетија -
Рада че дава
пијење.

_____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Први радио

Долазак струје у село донео је велике промене. Настајали су и многи смешни, необични, глупи и жалосни догађаји. Струја је била баук и требало је доста времена да се људи ослободе и користе је без страха. Мој стриц је струју прихватио са одушевљењем, одмах је купио радио, унео га у велику собу, ставио на средину стола и направио му звучнике, привезао их и закачио у двориште на дуд. Стално би крчао и свирао док му није пронашао добру станицу. Хтео је да га стално слуша. Лети би се за годишњи одмор цела фамилија окупила да обиђу родитеље, помогну у пољу и замене море Нишавом и Темштицом. Стриц би испод дуда ставио столове и столице и свако вече је било окупљање уз музику са радија, често су се руменили прасићи у пекари па су гозбе трајале до касно у ноћ, играло се и колце. Нас осморо деце смо ишли на ливаду иза куће где нам је баба са прозора, као са шалтера, мазала кришке хлеба и посипала паприком. Пуних стомака, сити, седали би на ливаду и причали вампирске приче. Утркивали смо се ко ће више и страшније да их исприча. Вампири су устајали ноћу, куцали на врата и прозоре, на путу се људима пели на рамена и јахали их, заустављали кола ако је ноћу неко путовао, и једини лек је био да се кресне шибица или да се сачека да сване како би се јахање и мучење окончало. Приче су нас толико обузимале да бисмо одједном ућутали и престрављени почели да зуримо у мрачну ливаду гледајући у високу траву како се помера и оживљава ликове из наших прича. Држећи се бежали смо певајући да одагнамо страх: „месечина како д`н, игра баба на зубун, деда свири у шише, баба бега у ћоше“. Стизали смо до столова и бацали се на крило мајкама, теткама, оне су нас умиривале и водиле у кревет. Ми смо се радовали новом дану, новим причама и новим страховима.

Пише: Грана Перовић

Сиротињско

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Народна ношња из Пирота















 Мањуј се оди њу
Свако се пиле по појање познава
Мене да слушаш, нема ли брата, по-далеко од њега
Што ти је зор за това девојче, ти си млого миран
Това неје за тебе, това је чепато, не иде млого далеко
Гледај њој сестрете, колко се мужје овајдише сас њи
А и мајћа њој маџијарка и љута ко шушпа арнавутка
Нема да буде по-добра ни она.
Оне су те, синко, сас нешто зараниле
Че те накарају, слепчо, да се караш сас башту и мајћу
Не видиш ли га, ћорчо, нема ништа од човека, пар ти неје
Малено како кочан у градину, како чеперак и печурка
Асли цацорка, и тупан, и тупица, и коврждањ
Пцета че му отну бебе из-руће
Ка му Бог даде!
- Ја нес`м, мајћо, дете малечко
Че дојде време, да ђу валиш
Снаа че ти буде, у-очи че се гледате
Не издумуј се, не наоди њој толко маане
Никој се до са неје од њу ожалил, а сваћи се је повалил
Куде иде, насмејана иде, свакому каже: добра среча
Свакому се насмеје, свакому каже добру реч...
Сиротињско ли је, млого маане има
А газдинско је убаво и кад је ћораво
Малечко грненце, ама златно варенце
У малечку се кутићу злато чува
За теб лоша, за мен убава
Нек му је това свата маана
Малечко ама златначко!

____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Моје најлепше слике

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Дечак са лубеницом"
Пирот је за мене као дечака био нешто невероватно. Пошто смо становали близу станице, пре него што треба да стигне поподневни воз из Ниша, прођу кола која попрскају улицу. Ми деца трчимо за њима, онако боси, да и нас попрскају. Тај осећај прашине под босим ногама је толико нешто дивно. И сад, шта се дешава. Дође воз, онда фијакери се чују, коњски топот. Људи пролазе и ми излазимо да видимо ко је стигао. Само што прође, стиже колона из винограда. Неки носе зелениш, неки носе мотику, неко води козу... Сећам се и моје баба Боне. Кад прими пензију, водила ме у посластичарницу редовно на онај принцес ђеврек, кремом филовани ђеврек... Онда Нишава. Моја нана док окопава кукуруз, ја се брчкам у Нишави и пецам рибу не неку иглицу, нисам имао удицу. Дечије глупости. Сећам се и расадника, предивног, пуног воћа. Могао сам да уђем кад год сам хтео и да узмем воће које год сам хтео... Чини ми се, кад сам дошао да сликам Пирот, да ме он повукао много јаче од детињства. Кад сам га насликао, онда сам га на неки начин доживео много дубље него у детињству. Заиста, моје најлепше слике су направљене тамо...

Коста Брадић, сликар родом из Пирота (1927-2014)
Илустрација: „Дечак са лубеницом“, Коста Брадић
Извор: Пиротске новине 72/09, припремила Весна Голубовић

Време доноси, време односи


Фотографија корисника Приче старог Пирота
фото: Александар Ћирић, Пирот













Камо га Рада Оџин?
Камо га Бора Панџин?
Па камо ђи баба Суска и деда Зора, Петкана и Миладин,
Стоилко и Божурка, Пека и Антанас, Ђорђија и баба Бона?
Па камо га газда-Мита Миланов, не знајеше колко паре имаше?
Мито, Мито, окаше га Стевана, ама и он одмете,
отиде, како да неје ни бил.
Камо га деда Наца, на деду Станчу деда, што је накарувал
стра у-срце на Черчезје ка су одили по краџу
и правили свакаква чудила с народ?
Он је прерипувал уштрапачћи Голему ровину у Шумје.
А са?
Преко њега расту трава и трње,
И памте га по казување само најстарити
Док не изумру и они.

Тека и ни че измремо.
Че светујемо, светујемо, па че досветујемо.
Че помремо, а че се роде друђи
и они малко да посветују овија свет.
Тека је од ко је век и свет, тека че буде док је свет и век.
Једни замињују, отоде, друђи дооде.
Једни се раџају, друђи мру.
Јунаци и прошљаци, цар и селсћи свињар.
Мре и кој проси и кој круну носи
И не пита те
ни кој си,
Ни какво си,
Ни што си.
Оваја је земља млого прекарала па че прекара и нас.
Оваја је земља прекарала само седамдесе и седам Стојана
ћорави сас лево око.
А колко па Стојана ћорави сас десно око, или сасвим ћорави.
А колко па друђи окати, с по једно-око или сас обата.
Па алтави или прави, грозни или убави.
Силни или јаћи, сити и гладни.
А највише мучени, патени
И газени.
____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Голуб и орао

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Илустрација: "Прошлост мог завичаја" С.Б.
Ево шта се дешава када орао нападне Голуба. Тачније, деда Голупчета из Доброг Дола. Ова ретка птичурина се обрушила на старог Добродолца док је ходио путем од Нишора до Сопота. Убио је у самоодбрани. Био је то блиски сусрет двеју врста осуђених на нестанак - орлова и сељана са Старе планине.

Ж. П. 

Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Киша у винограду

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Борко Шаиновић, "После кише"
У рану зору почињу да клопарају канате на дрвеним колима, трескају точкови по каменом путу и правећи буку, буде заспале сеоске псе, а они уплашени и нагло пробуђени прате их лавежом. Дошло је време да се прскају виногради. 
Деда спрема кола, гледа чивије на точковима, растуку, канате, и онда товари бурад за воду, прсканицу, плави камен, креч и друге ситнице. Ујутру, упреже краве, оне послушно гурају вратове у јарам. Деда се прекрсти и ми полазимо. Баба и ја се шћућуримо у задњи део кола са корпама пуним хране и тестијама.
У селу се народ размилео, сви журе да пре врућине стигну на њиве, винограде, башт. Уз “помози Бог” и “Бог ти помогао” излазимо из села и прелазимо на сеоски пут. Пут је лош и кола труцкају, ја уживам у труцкању, то ме весели. Баба дрема и глава јој шета на једну, па на другу страну, али она не престаје са дремањем. До Будиндела се дуго путује јер има много стрмих кривина. Ми силазимо из кола и помажемо да краве лакше прођу, оне су уплашене, али познају пут. Успешно стижемо до винограда. Ту нас чека тежак посао, доношење воде из долине до које је пут веома стрм али добро утабан, срећа да на провизорно направљеној чесми има доста воде. Баба и деда брзо пуне кофе и прсканицу, а ја моје котлиће. Пењање је напорно, и док губимо дах, кобилка жуља раме, из котлића се просипа вода. Деда прави чорбу за прскање, пуни тешку металну прсканицу, и ставља је на леђа, док се каишеви упијају у рамена до крви. 
Краве су на ливади, пасу сочну траву, ја одлазим тамо, стижу и деца са околних њива, беремо цвеће, правимо венчиће, стављамо их на главе, мирише трава и шарена ливада.
И одједном! Зацрни се небо и поче снажна грмљавина, са ветром и крупним капима кише. Бежимо до кола, деда покрива чорбу и склања краве у склониште од шуме, ставља на њих дебеле покриваче да их заштити. Киша је све јача, грмљавина све снажнија. Бежимо у комшијску колибу, тамо је већ пуно. Бацају се и закопавају мотике да не би привукле гром.
Колиба има две просторије, једну за стоку и она је већ пуна, неки људи су се сместили у јасле и покрили лице капама, неки леже на земљи покривеној сламом, други су се наслонили на зид и прате кишу стрепећи да не направи штету. Дедин брат Најден седи поред врата и лагано мота дуван у новински папир, прави цигару и крешећи кременом је пали, мераклијски вуче дим. Он је увек спокојан, и сада мирним гласом говори: “Де... Пада, па че престане. И друђи пут је падала, па је престањувала”. 
У колиби спарно, осећа се мирис мокре одеће, прљавих ногу, сламе и балеге. У другој просторији су претежно жене са децом, сместиле се на троношке, док деца уплашена гурају главе мамама и бабама у сукње да не чују грмљавину. 
Деда Ранко излази из колибе и саопштава да је вода напунила прекопе. Сви ћутимо! Грмљавина се удаљава, киша престаје, излазимо из колибе, жилаво и тешко блато се лепи за босе ноге, а опанцима кида каишке. Нема повратка у њиве и винограде. Сви узимамо ствари и враћамо се кућама. 
Деда остаје са кравама да преноћи и сутра заврши прскање. Ми полако силазимо до поточића газећи блато које пролази кроз прсте. Ја вадим из корпе комад хлеба и сира, и у сласт једем. Сир је добио тамну боју од мојих прљавих руку, али ми то не умањује ужитак у устима и стомаку. Тако уз причу, блатањави стижемо до поточића, перемо ноге и опанке, неки имају и дрвене ножеве за скидање блата. Обувамо мокре ноге у мокре опанке, ноге шетају у њима, али сви се осећамо некако лако, срећно и радосно. Можда зато што киша није направила велику штету, што није пао град, што сунце провирује и греје земљу и нас. А можда само зато што је сутра нови дан.

Пише: Грана Перовић
Слика: serbianaart.rs

Кућа Карла Скацела (фото-прича)



Фотографија корисника Приче старог Пирота
Кућа Карла Скацела
Пословно-стамбену зграду Карло Скацел, пореклом Чех, подигао је током 1912. и 1913. године. Била је то прва, наменски пројектована апотека у Пироту. Колики је значај имала за тадашње Пироћанце сведочи запис савременика: „Скацелова апотека налази се с леве стране Големог моста са дрвеним и белим клупама на којима би људи за летњих дана чекали да лекови буду справљени. Пацијент је са страхопоштовањем улазио у апотеку, увек изнова збуњен мермерним стубовима, високим гипсаним шарама, украшеном таваницом и великом црном мермерном плочом на коју би посетилац стављао рецепт а власник апотеке или његови фармацеути би одлазили иза, уз степенице где су вероватно справљали лекове...“ Карло Скацел, апотекар (Петрово, Чехословачка 1874. – Пирот 1930.), завршио је фармацију у Бечу а почео да ради у Београду 1897. године у дворској апотеци Протића. У Пирот долази 1901. године где отвара самосталну апотеку (Скацелова апотека) а налазила се у његовој кући код Великог моста. Када му је прва жена Чехиња Олга Бјелопавлек умрла, Скацел је оженио Пироћанку Олгу Јовановић. Учествовао је у ратовима од 1912-1919. Носилац је више ратних споменица: Златне медаље за ревносну службу, Ордена Црвеног крста и Ордена Светог Саве V реда. Карло је био велики добротвор, један је од оснивача Певачког друштва „Момчило“. У једном образложењу за добијање ордена 1927. године, писало је: Иако Чех по народности, он је данас први грађанин Пирота. Извео је на пут многобројну сирочад. Кућа му је отворена свагда и за свакога. Пружену руку никад не одбија. Пример који се нигде не налази. Изразити је човекољубац и родољуб.“ Био је човек широке културе, врло хуман и убрзо постао стуб многих културно-просветних делатности у Пироту. Многе будуће апотекаре Скацел је сало на школовање у Беч. Међу њима је био и његов син Александар који је и наследио апотеку. Након смрти Александра 1941. године, апотеку је наследила и у њој радила његова супруга Лепосава а после њене смрти син Јован Јовановић и ћерка Биљана. У кући се налазио и стилски намештај купљен у Бечу а данас се још увек чува уникатна пећ, огледало ручне израде и канабе. У дневној соби која је била салон за госте налазила су се фотеље и столице пресвучене плишем (сада у Народном позоришту) а на зиду се још увек чува уметничка слика коју је Скацелу поклонио један турски официр, бежећи из ратног вихора. Чест гост ове куће била је глумица Жанка Стокић (том приликом јој је поклоњен пиротски ћилим). Осим велике архитектонске вредности кућа има и историјски значај. Наиме, у периоду ослобођења Пирота и околине од бугарских окупатора 1918. године и боравка савезничких француских трупа у Пироту, у овој кући се налазила резиденција команданта савезничких снага на Балкану...

Радмила Влатковић „Зграда апотеке Карло Скацел“, део текста.
(цитати: Светислав С. Петровић „Историја града Пирота“)


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Огла и Карло
Госпођа Олга Пироћанка и апотекар Карло. Када сагледамо сва доброчинства и сву напредицу коју је овај племенити Чех донео Пироту, можемо само да се сложимо са врсним пиротским интелектуалцем Драгољубом Јовановићем који је о чешким мигрантима својевремено писао: „У предратној Србији, пре 1914. године Чехе смо виђали по свим паланкама. Били су први музиканти, апотекари, лекари, учитељи вештина, изврсни мајстори. Отворили су нам очи у много чему.“ 

Ж.П / фото: Грађа, Музеј Понишавља



Фотографија корисника Приче старог Пирота
Породични албум


Породични албум Карла Скацела је укоричен у тврдом кожном повезу и украшен металним плочицама са разним орнаментима. Као прва драгоценост данас се чува у Музеју Понишавља 

Фото: „Заштићено споменичко наслеђе“



Фотографија корисника Приче старог Пирота
Карлова каса
Још увек ради. Каса апотекара Карла Скацела. 
Данас се налази Музеју Понишавља 

Фото: Јужне вести



  


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Фото обрада Ж. П.
На овој слици су укројене две фотографије куће Карла Скацела сликане са истог места али у временском размаку од стотину година.


 
 

Станичума

Фотографија корисника Приче старог Пирота
илустрација
Вече је... Седимо поред огњишта баба и ја. Ватра лагано гори и осветљава просторију. На веригама виси котлић са тек помуженим овчијим млеком. Напољу паде киша, права летња, крупна и густа. Чује се добовање изнад огњишта и наших глава. Дрвеним штапом џарам по пепелу и нестрпљиво чекам да млеко буде скувано. Огњиште је велико, четвртасто, направљено од речног глатког камена, мајсторски и лепо. Баба лагано меша млеко дрвеном кашиком да не загори... Падање кише бабу подсећа на причу о чуми која је владала у давним временима. Уништила је многа села и сејала опаку болест од које се обавезно умирало. Када је дошао ред на наше село, почело је невреме са хладном кишом и јаким ветром. Људи који су живели на улазу у село заложили су на огњишту огромну ватру и кад је чума ушла, сва покисла и смрзнута, села је на столицу да се одмори и угреје. Тако је и задремала. Човек који је чекао да се то догоди зграбио је торбицу коју је она носила око врата и у којој се налазила њена моћ и болест. Бацио је у ватру и тог тренутка ватра се јако задимила а чума је нестала. Тако је наше село спасено и добило ново име „Станичума“ које са касније претопило у Станичење... Млеко је скувано, дробимо бајат хлеб у велики земљани ђувеч ишаран жутим шарама. Сви једемо из њега дрвеним кашикама и капемо по трпези која стоји поред огњишта. Одлазим у кревет замишљајући чуму као неку мршаву, погурену старицу рашчупане дуге косе, испод које се назире велики црвени нос, како својим танким коштуњавим рукама вади некакву црну течност и сипа по кућама. Верујем у причу јер је и моја баба веровала, верујем у легенду која је настала у селу. Ја сам само девојцица која се брине за своје најдраже и за саму себе. Срећна сам што је моје село спасено, што могу свако вече да мирно заспим уз хучање Нишаве и крекетање жаба и што се ујутру будим уз цвркут птица које су се настаниле у јаралику поред мог прозора.

Пише: Грана Перовић
Фото: agrocapital.gr

Гушевица

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Гушевица" Олгица Џунић
Што ти је живот! Променио се град, променили се људи, улице измениле имена, дошло неко друго време, а ОНА остала. ... Свима је јасно када се каже: „Ко се напије воде са Гушевице, тај тешко одлази из Пирота или га још теже заборавља.“ Дакле, ово је мала прича о Гушевици, пиротској чесми са оне стране Големог моста. Легендарној и архитектонски раскошној... Некада је имала хладну планинску воду, до које се долазило силазећи низ широко степениште, па нам се чинило као да улазимо у неки велики трем, у неко значајно место тишине, где се чуо само клокот воде, која је бујала из неколико шопки. А касније су поставили велике плехане тасеве, којима се захватала вода и пила. Наравно, у школи смо имали посебан час – како да „хигијенски пијемо воду“ на градским чесмама, посебно из тих плеханих тасова Гушевице. Запамтили смо: никако не треба пити на истом месту где је пио претходник, док плехану чинију добро не оперемо. Климали смо главом, а на Гушевици смо увек пили директно из цеви! Архитектонско решење Гушевице је увек изазивало интересовање. На врху је била полусавијена шипка на којој је горела сијалица и осветљавала чесму у току ноћи. Ту, код чесме и око ње, дешавало се много тога занимљивог у овом делу града (Тијабари). Пре рата су се ту одржавале богојављенске свечаности, правили ледени крстови од воде из Гушевице, а тамо, шездесетих, око Гушевице је био хит – „Јегрек“. То је била башта у продужетку садашње кафане, у којој је обавезно певала „певаљка“ уз пратњу одличног оркестра. Ту је дуго времена било омиљено састајалиште ноћобдија, док су се клинци верали на ограду и посматрали „неки други свет, за њих забрањен“. А Гушевица је остала, на срећу, очувана, реновирана, са малим новим детаљима, као симбол овог дела града, када се пређе Големи мос'...

Пише: Милан Пауновић