субота, 02. јул 2016.

Први радио

Долазак струје у село донео је велике промене. Настајали су и многи смешни, необични, глупи и жалосни догађаји. Струја је била баук и требало је доста времена да се људи ослободе и користе је без страха. Мој стриц је струју прихватио са одушевљењем, одмах је купио радио, унео га у велику собу, ставио на средину стола и направио му звучнике, привезао их и закачио у двориште на дуд. Стално би крчао и свирао док му није пронашао добру станицу. Хтео је да га стално слуша. Лети би се за годишњи одмор цела фамилија окупила да обиђу родитеље, помогну у пољу и замене море Нишавом и Темштицом. Стриц би испод дуда ставио столове и столице и свако вече је било окупљање уз музику са радија, често су се руменили прасићи у пекари па су гозбе трајале до касно у ноћ, играло се и колце. Нас осморо деце смо ишли на ливаду иза куће где нам је баба са прозора, као са шалтера, мазала кришке хлеба и посипала паприком. Пуних стомака, сити, седали би на ливаду и причали вампирске приче. Утркивали смо се ко ће више и страшније да их исприча. Вампири су устајали ноћу, куцали на врата и прозоре, на путу се људима пели на рамена и јахали их, заустављали кола ако је ноћу неко путовао, и једини лек је био да се кресне шибица или да се сачека да сване како би се јахање и мучење окончало. Приче су нас толико обузимале да бисмо одједном ућутали и престрављени почели да зуримо у мрачну ливаду гледајући у високу траву како се помера и оживљава ликове из наших прича. Држећи се бежали смо певајући да одагнамо страх: „месечина како д`н, игра баба на зубун, деда свири у шише, баба бега у ћоше“. Стизали смо до столова и бацали се на крило мајкама, теткама, оне су нас умиривале и водиле у кревет. Ми смо се радовали новом дану, новим причама и новим страховима.

Пише: Грана Перовић

Нема коментара:

Постави коментар