среда, 10. август 2016.

Прича о пастиру који је пркосио громовима

Сл. 1. Деда Мирко
Деда Мирко је пркосио громовима. На врху Старе планине, са јеванђељем у пазуварки. Узалуд су га оближњи пастири опомињали да бежи ка шуми, дижући руке ка Мрамору одакле се стицала злокобна магла, за њом и опаки облаци, бржи од најхитријих ногу. „А, мене ме Бог чува“, мирно је одговорио уплашеним чобанима и одлучио да остане, на страшном месту, под Копреном, где муње у трену претварају читава стада у стрвине а пастире у црне и аветне прилике, угљенисане статуе које нису имале времена ни да се стропоштају на тло. Деда Мирко је припадао нарочитом типу горштака, молитвених мистика што неодољиво подсећају на старозаветне свеце и пророке[1]. Они су, сви до једнога, изумрли заједно са нашим селима. Били су то тихи и повучени, фамилијарни људи који су у широком луку заобилазили сеоске гужве, задруге и теревенке. Дуге пастирске самоће, које почињу с раним пролећем и трају до позне јесени, развиле су у њима нечујне, унутрашње разговоре и богате духовне садржаје на којима би могли да им позавиде и врхунски калуђери са Атоса. О деда Мирку и његовом, сасвим непотребном, мегдану са планинским стихијама слушао сам од његовог сина Петра и Бојана иконописца, затим од поп Моше и Сике Манића из Дојкинаца. Највише сам дознао од Голуба Јордановића, његовог првог и најмилијег унука кога је он припремао за свог наследника, чувара стада на густим пашњацима под Копреном[2]:

»Можда сам био први или други разред, а можда још увек нисам пошао у школу. Знам да је било пролеће, да сам седео са бабом у кући. Имали смо пуно мајстора. Ту, баш до пута, правили смо појату за овце, да имају где да зимују. Сећам се, баба Загорка сече лук и гледа из големе собе кроз прозор, тамо према Корнету како долази невреме.

– Леле, куде ли је Мирко? Гледе каква злиња иде... – каже она.

Мајстори се одмах повукоше, поче јако невреме како само зна код нас у Дојкинцима. Буде неколико минута, потом се дигне, као да ништа није било. Након неког времена дође један млади пастир са планине и каже мом тати:

– Чика Перо, деда Мирка је на Копрен ударило гром. Жив је али је гол, нема дреје. Да идете да му однесете дреје[3].


Сл. 2, Под Копреном

По дворишту се разлегао јаук, лелечање жена, нико није могао да поверује да је деда преживео гром на Копрену. Тамо је брисани простор, небо и земља, крај... Касније је деда мени причао да су га пастири заиста опомињали и да је горе остао сам. На себи је тада носио гуњу, дебело изаткану пртеницу, са шиљавом капуљачом. Чим је њу натакао на главу, гром га је ударио. Тада смо имали веома паметно куче, бело као снег. Оно је одмах окупило овце у круг, око деда Мирка, и почело да завија. Доле, у подножју Клисуре, чула су га три овчара, међу њима и деда Јован кога је касније такође ударио гром.

– Това на Мирка Денковога кучка лелече. Иди на горе да видиш – рекоше двојица старијих оном најмлађем, а они му сабраше овце да их причувају. Кад је пастир отишао горе, сунце је већ огрејало. Погледа он, види деда Мирка како унутар стада лежи али не може, од узнемиреног кучета, да му приђе, нити да види да ли је он жив. Одмах се спустио доле до старијих овчара да их обавести.

– Деда Мирка је ударило гром! Он је гол. Горе је. Не могу да придем од кучкуту никако!

Сл. 3. Деда Миркова појата
Онда је са њим пошао још један и они заједно, моткама и тојагама, растерају кучку која је одмах, на другом месту, опет окупила овце. Не даје им да пасу, већ их само тако, нервозно, држи да су све на окупу. Када су пришли деди, крај његових груди, са леве стране, до срца, лежало је Свето писмо ушушкано у кесу, од огња нетакнуто[4]. Његов војнички опасач, на три дела је препуко, као секиром исечен. Такође и опанци, без пета и прстију, као на пању одвојени. Деда је тада носио ону старовременску кошуљу од које је на њему остала само руска крагна око врата и рукави над шакама. Панталоне су му биле исцепане од врха до дна на танке и дугачке ресне. Деда је тада већ почео да лелече и да се снажно тресе. Положили су га у њихову гуњу и однели до најближе појате код Лиле Мађинога. Одмах након невремена пала је јака киша са градом који је расхлађивао дедино обамрло и голо тело. Те падавине су крај ове појате направиле локву у коју су га овчари спустили да би му вода олакшала муке и извлачила струју из њега. Тражио је топлоту па су наложили ватру да га угреју... Касније су неки пастири поболи колчеве на том месту под Копреном где је деду ударио гром. Ја нисам био, али, тата ми је причао да се ту, тачно где је деда пао, од удара и силине, направила рупа, као малени кратер у облику човека.

Памтим да су тада из села ка планини отишла пет, шест човека. Узели су цргу, ексере и секиру да тамо, на лицу места исечу и издељају две мотке, направе носила и у њима донесу деда Мирка. Ми смо се, деца, окупили изнад села, код резервоара, да их сачекамо. Чим смо их видели како долазе из Дл`боћи дол, почели смо око њих да скачемо и да се успињемо на прстима да бисмо видели деду у носилима. Он ме је тада чуо, препознао је мој глас. С једном руком се мало усправио да ме види и да ме умири:

– Гоцко! Деда је жив! Не сећирај се! Деда је жив!

То лето смо он и ја преседели у дворишту. Не памтим ко је чувао овце те године. Деда није имао никаквих последица од грома осим што му је на челу, ту где га је ударило, остала црна црта, прљетина, која је скретала до ува и силазила доле на груди. Та горотина на грудима била је већа и видљивија јер му је лице увек било преплануло од сунца. Имала је знак крста који се јасно видео када је деда раскопчавао кошуљу приликом косидбе. Деда је само тада био код лекара и никада више до краја живота. Није се код њих појавио ни када су избиле велике богиње. Тада су сви морали, доле у школу, да се вакцинишу. Мој тата је отишао на појату у Лом да га замени а деда није хтео да сиђе, па отац пошаље мене.

– Иди горе, кажи му да слази, тебе много обича, че те послуша. – Ја одем горе и почнем да га убеђујем како ће да нас казне, да пошаљу полицију, а деда, ни да чује.

– Дете, кажи ти на ове доле неразумне главе, немам ја од кога да се заразим јер код мене не дооди народ, а и ако сам заразен, нема ја кога да заразим јер ми не дооди никој и нема закакво да идем. – И ја дођем доле у школу, тамо је седео један Миле лаборант, на Кеју је радио, крупан човек, Деда Мраз су га звали. И кажем му: – Знаш шта, деда нема да дође, мож` да радите шта хоћете – затим му испричам све како ми је деда рекао, а он ми каже: – Деда је по паметан од сви нас. И он се вакцинисал – и заокружи га у списку. Деди се заиста тада ништа није догодило док се баба Ћева, од Бранка Лисичке баба, вакцинисала и убрзо нестала...

Деда је одувек био везан за цркву. За његовог оца, деда Денка, не памтим да је био толико црквен, мислим да је деда то сам некако стекао. Код нас у кућу одржаван је црквени одбор. Увече се сакупе, на лапму, и причају нешто а мени је то као детету било јако занимљиво. Деда је радио као црквењак и нудили су му паре за ту службу које је он увек одбијао, говорио је да то ради добровољно, од срца. Кад се служи литургија, он у један, у два ноћу крене. Припреми увече дрва, увеже их у цедило и носи доле у цркву да са њима захвати ватру и загреје. Тамо све почисти, упали кандила. Кад дође поп Моша, промрзао од вожње на мотору, деда Мирко му својим топлим шакама загрева руке, дува у њих, приноси му столицу, отвара врата од пећи да га утопли. Много је поштовао свештенике. Он је у цркви био служитељ још у време док је овде боравио отац Дионисије из Липовца, код њега је и научио све те црквене радње.

Сл. 4. Деда Мирко са својим стадом.
На грудима му стоји "Мисионар".
Тако га је носио, под редеником,
да се не би погужвао у торби.
Деда Мирко није много причао, био је тих и никога није убеђивао да буде овакав или онакав. Није се уплитао у расправе. Постио је све постове који постоје, среда, петак, Петрови, за Пресвету, за Божић, за Ускрс. Имали смо горе на појату шећер и хлеб који он надроби у топлу воду и то једе. Његова жена, моја бака, мислим да га није пратила у посту баш у стопу. Он је био домаћин, главни у кући, и могао је да каже: ова кућа данас пости, морате сви да постите, али није био такав да се намеће већ је више примером то показивао. Он пости а ти ако хоћеш придружи се, ако нећеш, то је твоје. Само објави да пост почиње, или да сутра има литургија па ко жели. Једино је мене често убеђивао: – Дете, у цркву мора да се венчаш – а ја му, ето, до данас нисам испунио ту велику жељу...

Сећам се, уочи празника, дуго се молио пред иконама. Ми сви станемо у собу, а он чита, по сат, два. Чини ми се да нас је та његова молитва духовно олакшавала и чистила. Те своје молитве он је знао напамет, читао их је из главе и увек је дуго набрајао оне за које се моли, за болеснике, затворенике, за оне на суду, за путнике, и на крају заврши речима: Боже опрости и мени грешном. Памтим и да се често молио Богу да га одведе на царску њиву где нема суза и уздисаја, где је живот бесконачан.

Деда је имао само један дан школе али је био веома начитан и лепо се изражавао на српском, књижевном језику. Свето Писмо је знао напамет и читао је искључиво црквене књиге и новине, био је претплатник. Горе у Лом, на појати, постоје сандуци и сандуци пуни његових „Мисионара“. Увече окачи лампу на ексер, спусти је ниско да му буде у висини новине, па чита. Тамо је он много волео да борави, понекад остане и да презими. Повремено је баба ишла код њега, а некад и ја одем да му помажем, носим млеко доле до бараке. Кад падне ноћ, ми легнемо и све док се не успавам он ми прича разне догодовштине из свог дугог живота. Сећам се, једном ми је признао да се, две три године након удара грома, огрешио о ону кучку која му је спасила живот на Копрену и да га је убрзо стигла казна. Одвојио је тада неке јагањце за домазл`к и пустио их испред појате, одвојено од мајке[5]. Ту су они мало пасли траву, мало се играли, а кучка, пошто је и она била сасвим бела, ускочи у ту игру и некако успе да закачи једном јагњету доњу вилицу, да је повуче и да јој поцепа усну. Деда горе није имао шта да му ради, да га лечи, морао је да га закоље. Био је толико разочаран и љут на кучку зато што му је нанела штету и истога дана је извео горе на Понор, на главно место за пашу са великим пропланцима на којима сунце лепо опече у пролеће, ту је некада постојало црновунско село. Тамо је она легла крај неког грма, запекла се фино и заспала. Деда Мирко, да јој се освети, узме једно дрво које ми обично зовемо „прљ“ и њиме једном лагано одмери, да би је, потом, прецизним ударцем у главу убио. Када је по други пут, из све снаге, замануо, уместо да врхом удари куче, он други крај дрвета зарије себи у бутину и притом процепа дебеле, пртене и вунене панталоне. Успео је једино да се спусти на земљу и да се ухвати за рањену ногу док се кучка, од његових јаука, разбудила и побегла.

Деда је једва спајао крај са крајем. Није био нимало среброљубив. Живео је у породици од двадесет и четири члана и имао је два старија брата. Они су обојица ишколовали своју децу из те заједнице, а деда није желео да прави проблеме, да се свађа и да замера зато што их они школују и куће од те заједничке имовине која припада и њему. И касније, када је основао своју породицу и изродио три сина и једну ћерку, био је сиромашан. Један од мојих стричева, чича Момир, волео је да учи а деда није имао пара да га школује. Када је требао у јесен да упише пети разред у Височкој Ржани, деда је тада био горе на појату. Врше са кравама и нема новаца да стрицу да за упис, а он приђе код мајке и каже:

– Мамо, ја сад има да се укачим у најголемуту буку и че да окам да че да рипам ако ми тата не даде пет банке. Ја нема да рипнем а ти да знајеш да че ја то да напрајим, па да кукаш, да лелечеш, да га присилимо да ми даде паре да се упишем. – И он заиста оде, попне се горе и викне:

– Татеее! Ако ми не дадеш пет банке, ја че рипнем из букуту и че се убијем! Ја очу да идем у школу!

– Слезни, ало једна, че ти дадем пет банке, не рипе! – одговори му деда а стриц, да буде сигуран, каже: – Дај ђи при маму, па онда че да слезнем! – И тек кад је новац стигао у бабине руке, стриц сиђе и све трчећи, од појате до села, неких пет километара, па још дванаест до Ржане, стигне да се упише у школу.

Сећам се и кад је мој тата хтео да купи од дединог брата Јордана оближњу кућу. Има нас двојицу синова па је желео да сви будемо на окупу. Био је тада у пуној снази, у то време је направио две појате и једну шталу. И пита он једне вечери деда Мирка, јер је ипак он главни, стареја, да ли можемо да пазаримо ту кућу, а деда му каже:

– Иди, леге си Перо. Паниници[6] теби да купимо нема да се задовољиш. Доста је то што имамо. – Била је велика немаштина и беда а деда никада није бринуо због тога. Он нас је првенствено поучавао да будемо људи. Касније смо, хвала Богу, сви ми, његови потомци, стигли из те сиромаштине до својих кућа, сви смо изведени на неки пут...

Сл. 5. Деда Мирко и баба Загорка (Горка) са ћерком Василићом и синовима.
Међу њима стоји најмлађи Момир, доле лево чучи Петар, десно је најстарији Властимир.
 Мене је деда подсећао на патријарха Павла. Био је низак, мирољубив и миран човек. Ходао је са два штапа. Ни са ким се он није посвађао и никада није дигао руку да некога удари. Ако би га баш насекирао, он би скинуо капу и с њом би те пљуснуо по рамену. У сеоску продавницу никад није залазио. Није га занимало ни шта се дешава пред задругом. Технику није подносио а ни вожњу аутобусом[7]. Када се баба шлогирала, возили су га мотором до пиротске болнице. Из села је пешке ишао у град и кад му се родило дуго чекано унуче од сина Момира.

Деда је био, некако, посебан човек. Увек је знао кад се мени месец. Осети то. Само уђе код нас у собу и пита моју жену Божану: – Де, погледе у календарат, дан`ска у колко саата, да ли у дванаесе, да ли у један, че се мени месечина? – Он зна дан, зна и доба дана, само га занима у колико је тачно сати. Кад то сазна, после каже мом тати: – Перо, води рачун, немој да правиш много откосје, че се мења времето и че буде лоше.

Телевизор деда никада у животу није гледао. У ходнику и данас постоји телевизор, баш наспрам његове собе. Ако неко ту седне да гледа, он би само у пролазу добацио: – Мани, не гледај туја кутију да те л`же! – Њега политика нимало није интересовала али је умео да предвиди будуће догађаје. Једном нам је тако рекао: – У Русију че дојде Владимир. И самото му име говори, че влада и че праји мир у свет! Тија човек че дојде и че смири све ово! – Или каже: – Децо, че дојде за председника неки Костурница, коштичаво воће. – А касније, када се све то обистинило, само би додао: – Те, реко ли вам ја! – Такође је и пре бомбардовања причао: – Че дојду челичне птице, са југа, и че баце жешћи камење, али седамдесет и два дана, и това че стане! – Ми смо га умиривали да се много не брине. После, кад нас је НАТО заиста напао, ми водимо децу, скривамо се, мука једна, а он каже: – Не сећирејте се, до Видовд`н това че стане!

Моја сестра од стрица, ћерка од мог чиче Власте, његова унука, умрла је врло млада. И сећам се, ми се сви мучимо, тугујемо, а њему ни суза на оку да кане, ништа. – Дедо бе, Лоза нестаде! – подсећамо га, а он нам спокојно одговара: – Неје нестала. Богу требају и млади људи, и добри људи, отишла је код њега, неје нестала!

Памтим и кад је било помрачење сунца. Он напољу седи, поред дрвника, загрева се, а Божана му каже: – Дедо, че буде сутра помрачење сунца, немој да седиш покре дрвникат. – Знам ја то да че да буде – каже он – ништа то неје, то че да пројде, ништа се ви не сећирајте... – А сутрадан, када се све завршило, почео је да јадикује: – Е, децо моја, че запале Русију, че видите! Помрачење сунца значи Русију да че запале! – Ми му кажемо: – Ма, какво дедо причаш, што па Русију? – а већ након две недеље, избио је рат у Чеченији. Деда је често говорио да ће у будућности да завлада жута раса, да ће да нас населе Кинези али и да ће доћи сретно време за млад нараштај када ће са златним кашикама да се једе...

Сл.6. Породица на окупу, на Ђурђевдан код деда Мирка.
Деда је увек гласно причао јер је слабо чуо. Временом му је ослабио и вид. Пипа, пипа па нешто и назире. Наше ћерке су му тада читале његове црквене књиге а он, за сво то време само плаче. Јео је два пута дневно, доручак и вечеру. Моја мама му постави храну а он каже: – Цвето, остави ми колко је нормално за човека да једе, јер ја нема мерку. Не знам колко ми је доста. Све изедем а после ми буде тешко. – У дубокој старости о њему је бринула и Божана. – Ја сам сад твоје треће дете – говорио је њој. Наша млађа ћерка Душица, његова праунука, кад је била мала, чим стигнемо у село, одмах узима свој тањир и иде код њега у собу да тамо заједно са њим руча. Деда јој нешто прича, прича, а она уопште и не једе, само гледа у њега, много јој је био интересантан...

Деда Мирко је радио док год је могао. Пчеле је вечито чувао. Оне су биле изнад куће а он је тачно знао када треба да се гледају. Тад сиђе са појате, све остави, и дође код њих. Никада није носио капу, ни рукавице, никакву заштиту. Памтим, једном се догодило да је муњевито искочио из слога, и трчећи, онако обучен, скочио право у воду. Када је изашао, само је рекао: – Копривњача ме избива, ја више не могу да гледам пчеле. – Вероватно су га много напале па се појавила алергија, отада је кошнице преузео мој тата. Деда је дуго косио, барабар са нама. Све косе које нама не ваљају, њему су биле најбоље. Он их узме, среди их и после код њега, све добро режу. Скоро до краја живота секао је дрва за потпалу. Ми му бранимо, али узалуд. Он цепа а ми, мој отац, брат и ја, стојимо крај њега, срамота нас. Кад би неко погледао са пута могао би да помисли: – Гледе, ове три ленштине! Деда Мирко, једва стоји нанође, а сече им дрва! – Једанпут сам му зато узео секиру и бацио је, а деда ми каже: – Пусти ме, не дире ме, ја једем кору хлеба, очу да је зарадим! – Деда је чувао овце на планини скоро до своје деведесете. Ишао је у Лом док год су га служиле ноге, тамо је дуго седео. Касније му је много недостајала појата. Три, четири године пре смрти, рекао је једном мојој жени:

– Божано! Нешто че те замолим! Да кажеш на Голуба да ме вози у Лом!
– Ама, дедо, шта ћеш у Лом, чиме ћеш горе да се храниш? – каже му она.
– Па, горе се са коси. И свако јутро, с тија што косе, с њи че и да ручам.
– Али, како ћеш ноћу, кад останеш сам?
– Водите ме ви горе да ја видим свет!
– Дедо, ама какав свет тамо има?
– Мени је горе свет. А позивар ка дојде, л`ко че ме најде, где год да сам.

И водили смо га. Пет, шест дана је спавао горе. Испунили смо му ту велику жељу. Када је деда Мирко умро била је јака зима, поледица, све пуца од велике хладноће. Једва смо успели да стигнемо до села. Возили смо се сви у једном џипу, морали смо да седимо у ковчегу, купљеном за дедин погреб. До сеоског гробља је успео да се пробије и поп Моша, по сваку цену је решио да дође, да испоштује старог црквењака. Тада смо нас седморица дуго копали гроб. Ударали смо из све снаге секирама у залеђену земљу и једва, тек помало, кидали од ње. Деда Мирко је умро тихо и мирно, пред зору 13. фебруара 2006. године, у својој деведесет и осмој години. Пре своје смрти нити је лежао, нити је боловао.«

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима


Сл. 7. Деда Мирко и његов свет.
Фусноте:
[1] У новије време, у једној појати над Дојкинцима, живео је деда Риста Белац који никада није силазио у село на зимовање. Са стотинак оваца и пет, шест крава, био је сасвим одсечен од света током читаве године. Сваког Васкрса, бирао је најлепше јагње из свог тора и доносио као уздарје у Богородичин манастир. Догодило се једног лета да му се у току ноћи запали штала и да сва стока изгори у њој. Пламен би тада прогутао и њега и његовог унука са којим је спавао у оближњој појати да успаничена мачка није почела да скаче по њима и да их гребе по лицу. Из собе пуне дима побегли су у задњем тренутку, искочивши кроз прозор. Сељани су након тога почели да се подсмевају и њему и његовој побожности. Били су убеђени да се ћутљиви старац и сам разочарао и да више никада неће крочити у манастир. Међутим, на опште изненађење, у први Васкрс по несрећи, деда Риста се појавио у Височку светињу са уобичајеним даром, јагњетом у рукама које је те године купио од других пастира. Ћутке, као праведни Јов, издржао је терет свих невоља и кушања а његово стадо се убрзо, за пар година, обновило и умножило. (по казивању Голуба Јордановића и Бојана Васића из Дојкинаца)
[2] Голуб је рођен 1960. а деда Мирко 1908. године. У време несреће имао је око 60 година.
[3] Дреја је одећа.
[4] Када је Голуб касније убеђивао свог деду да је Библија остала неопрљена зато што уствари затворена књига не може да гори, он му је убеђено одговарао: Дете, и мене и књигуту, спасил је Бог!
[5] Чување за домазл`к значи чување стоке за тов. Буквално: чувати је до-масти, до-маз, отуда и та реч.
[6] Панинци је назив за део Дојкинаца, горе према караули.
[7] Деда Мирко је моторну тестеру називао „душевадником“ јер она уме да се поквари и човека да изневери у сред посла и планине, за разлику од секире која је поуздана алатка са држаљом, увек и свугде лако заменљивом.


Фото:
Сл. 1, 3, 4, 5, 6, 7. - из породичне збирке Јордановића
Сл. 2 - Милан Симоновић из Ниша.

Коришћени извори:
Казивање Голуба и Божане Јордановић, аудио запис Ж. П. Пирот 2016.
Казивање свештеника Момира Панчића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2016.
Казивање Петра Јордановића, аудио запис Ж. П. село Дојкинци 2015.
Казивање Синише Манића и Бојана Васића, аудио запис Ж. П. Дојкинци 2015.

1 коментар:

  1. Nadam se da je Gospod nas Milostivi,dusu njegovu ba topla I svetla mesta nastanio! Vecnaja pamjat deda Mirko !

    ОдговориИзбриши