субота, 06. август 2016.

Из села у град

Село Велика Лукања (данас потољено)
Кад сам био дете, као ви – причао нам је отац једне зимске вечери – у једном селу, под Старом Планином, била је многољудна задруга деда Живка Цојинца. У њој беху три његова средовечна сина, које је Бог био обдарио лепим породом. Сваки је имао по седморо деце. Ова задруга беше чувена не само по својој многољудности, већ и по изврсном реду који је у њој владао. Свако је имао свој одређени посао. Од овога не беше поштеђен ни мали Мита, најмилије деда Живково унуче.


Док је Мита био још нејак, налазио се око живине. А кад поодрасте, произведоше га за овчара. Доцније, опет, због своје особите бистрине, постаде козар. А то није био лак посао. Овце су кротке и не удаљују се много једна од друге, те их није тешко чувати. Међутим, козе су права напаст! Врло су несташне. А кад се распрсну по шумарцима и шипражју, брстећи сочно лишће, не можеш их лако скупити. За ово је требала велика окретност. То је било веома потребно нарочито и с тога, што је у једном крају сеоске шуме, на једном пропланку, расла некаква трава, коју су козе врло радо јеле, па после од ње цркавале.


Летњи дан. Сунце високо одскочило на ведроме небу. Његови топли зраци јако загрејали ваздух. Да није поветарца, који тихо ћарлија, не би се могло издржати од силне жеге...
Мита прикупи своје козе, с којима беше дубоко зашао у шуму, и дотера их да пландују у хладу једне гранате букве. Ту оне полегаше једна поред друге и почеше преживати, а он седе и наслони се леђима на њено дебло. Скиде торбицу с рамена, простре је преда се и извади из ње што од куће беше понео за јело. Пошто се мало поткрепи, оде до оближњег извора те се напи хладне воде. Затим се врати и прилеже у хладу.
Ниже ногу му жубораше бистри поточић, а више главе шумораше лишће које се нијаше на гранама букве. Ову успављиву музику природе допуњаваше ћарлијање тихог поветарца, који га миловаше по лицу... И не потраја дуго, а он заспа...
Колико је тако спавао, не зна се. Али кад се пробуди, јако се изненади пошто виде да му нема ни једне козе. Брзо пође да их тражи. Ослушкиваше, не би ли чуо глас клепетуше јарца предводника, али свуда владаше нема тишина... Он се врло забрину. Поче слутити и оно што је најгоре... И није се преварио. После дугог и мучног тражења по шуми, оде и до познатог пропланка, где је расла она злогласна трава. Имао је шта и видети. Све су козе лежале јако надувене, као мехови! Неке су биле већ мртве, а неке у последњим самртним трзајима...
Шта ће сад?!.. Кући није смео за живу главу. Није се толико бојао казне, колико га је било стид због овога што му се догодило.
После дугог размишљања, испне се на врх са кога је могао да види своје село. Погледа на родитељску кућу и заплака горко... Сагну се те пољуби родно тле, на коме је стајао, па се онда упути на супротну старну. – И пође у непознат свет.
Ишао је, већином кроз шуму, до неко доба ноћи. Није се плашио шумских зверова, али се бојао људи. Стрепео је да га случајно не би спазио неко који би га познао. Напослетку стиже до некаквог села. Ту, крај пута, било је нечије гумно. Он се завуче у један стог сламе. И, онако уморан, одмах заспа.
Сутрадан, док се још није свануло, он устаде и настави пут. Шума његовог села била му је далеко иза леђа, а овај крај сасвим непознат. Да не би залутао, ишао је све планинским венцем. Успут је крадом брао дивље крушке, да би утолио глад. Тек око подне изби на један врх са кога, далеко у равници, угледа некакву варош. По причањима, која је слушао од својих укућана, сети се да је то окружни град, у који је понеко од њих суботом силазио на трг, да понешто прода или купи.
Куд ће сад?!.. С леве стране уздизаху се небројени планински огранци; а с десне, тамо у даљини, пружила се дугачка равница, која је и с друге стране била ограђена високим планинама. Средином ове равнице вијугала је река, која му се учини много већа од оне у његовом селу. Она је била све ужа у правцу, куда је ишао; а тамо, на крају равнице, рачвала се у два крака. По томе он закључи да иде узводно. А слушао је да се на десном њеном краку налази и једна варошица, у коју никако не одлазе његови из села. И он одлучи, да иде тамо.
Ишао је тако, мучећи се и злопатећи по врлетним и безпутним кршевима, још два дана. И тек другог дана предвече он стиже куд је пошао. Причека да се добро смркне, па дође до врела, које је било крај варошице. Ту је у једној ливади био стог сена. Он се увуче у сено, да одспава, па ће после видети шта ће и како ће.
Сутрадан, пре зоре, он се извуче из сена и приђе врелу. Сагну се крај њега и отпоче шакама захватати воду, да се умије. Кад се усправи, а оно на супротној страни угледа некакву средовечну жену, која је ту, из најближе куће, дошла с бакрачима, да захвати воде. Он се трже, а она се јави:
- Добро јутро, мали!
- Бог ти добро дао! – отпоздрави он.
- Чији си?
- Ја нисам одавде.
- А одакле си?
- Одозго, из Висока – слага он.
- Па шта ћеш овде?
- Остао сам без родитеља, а и од родбине немам никога, па сам дошао да тражим службу.
- А да ли би хтео да учиш занат?
- Бих, драге воље, ако би ме само ко хтео да прими.
Жена га погледа. Био је много ислабео од силног пута и глади. То је косну и јако се сажали на њега.
- Ако хоћеш, хајде са мном! – рече она. – Мом је мужу потребан шегрт.
Он се прихвати овога позива, као дављеник сламке, и оде с њом.
Муж ове жене, који је био ћурчија, прими га радо. Они нису имали деце, и њему је ту било добро. Мало је радио по кући, а више у радњи. И за кратко време научио је много више него шегрти других мајстора, који су највећи део времена морали проводити у кућним радовима.
После неколико година Миту произведоше за калфу. Онда он доби и приличну плату, коју је најбрижљивије штедио. А кад доцније положи мајсторски испит, имао је довољно уштеђевине да отвори самосталну радњу.
Досад, пошто је сву пажњу био обратио на то да што боље изучи занат и што пре дође до свога парчета хлеба, Мита није много размишљао о својима у селу. Али сада, кад је постао свој човек, њега наједаред обузе силна жудња за њима... Натраг, у село, није могао. Ко зна како би тамо пролазио са својим занатом, а на сељачки рад није навикао... И он напослетку одлучи, да пређе у окружни град, где његови често долазе. Ту ће се распитати о њима. А после већ видеће шта ће.

Кад је прешао у окружни град, ту Мита убрзо отвори своју радњу, која му је врло добро ишла. Распитао се и о својима у селу. Сви су били у животу, сем деда Живка. Он је склопио очи не дочекавши да поново види своје најмилије унуче, за које су сви мислили да су га сигурно зверови растргли. Те године о Ђурђевдану, кад је била сеоска слава, Мита први пут оде у своје село. Однео је много поклона. Свима у кући, па и оној најмањој деци, купио је по нешто лепо. Сви су му се много обрадовали, а највише његови родитељи. Њиховој радости није било краја...

- Знате ли ко је овај Мита, о коме сам вам сада причао? – упита отац кад заврши своје причање. Отац је на крштењу добио име Димитрије, али су га сви скраћено звали Мита, као што је било име и јунака ове приче. И он је био ћурчија, а знали смо већ да је рођен у селу Великој Лукањи, под Старом Планином, и да му се деда звао Живко. Према томе није нам тешко било погодити да нам је то он о себи причао. Тако смо, ето, сазнали како нам је отац прешао из села у град.


Пише: Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја" (објављено 1935. године)
Фото: Село Велика Лукања (данас потопљено), из монографије, стр. 139.

Нема коментара:

Постави коментар