петак, 04. децембар 2015.

Луд народ - готова робија!



Раде Асковић
- Кец! Чис кец како ведро небо! Две ми очи ако л’жем! - ока Ћетан и мува Асанче који седи до њега. Видео си. Чис кец си и ти видео кад је тео да ме краде.
- Кој бре тебе да краде! Ако ћемо за сведоци имам и ја сведоци колко ти душа оче! - удара с песницу у астал Барча Ибраимовић.
- Тебе да краднем - отћимује бесно сас руку Најден. Од тебе ни пацов нема какво да украдне, бре!
- Ако нема, в’рчај кеца! Ако га не видим на астал нема ништа од опкладу!
- Ма ти ли мене да прајиш на лопова! Па ти бре на осам одработене плакарије десет зарачунаваш! И ти че ми оратиш за поштење и краџу!
- Чекајте бре, људи. Реч је реч. Опклада је опклада. Раде, - ока Асанче газду Раде Асковића који, навикал на свакаква чудила, карање, расправије и скршене главе у кавену, незаинтересовано стоји и ч’чка си нок оди мали прс, и гледа на негде кроз маглу од крижан дуван која се зглетавила како тесто окол сијалицу.
- Јела, речи, како је по правду! Буди сведок!
- Кому бре да сведочим? - питује Раде и одврча грбину. Кој има паре и ак’л да се тека клади како ви, нека има и толко ак’л да си и од това малко што му је остало води ред. Ја ли ред оди вашу памет да водим?
Барча Ибраимовић и Најден Пачић звани Ћетан еве вечемка два саата како играју таблићи уз карање и расправију. А опклада је била јасна на двојицата: ако јед’н од њи изгуби, друђити че му запали капут.
- Луд народ, готова робија - ш’пче си у себе Раде Асковић. Кладе се како кад дома имају баремка још по десет капута. А оно, нема куче за какво да ђи увати. Него, будалу не требе ти да затираш. Она си се сама затира.
Окол асталат с коцкарити стентавило се од народ како у бробињало. Поделили се навијачи па че си очи поваде.
- Осамдесе и шес према сто и једно! - окну Најден Пачић. Видим ја, че тресеш онуја работу до дом без капут Барчо! Виде ли мајстор како игра! Давај капут да га палим!
- Ма ти ли си луд, бре? Ово је шала! - отима се Барча.
- А, у коцку нема шала! Ако ти је било до шалу, с твоју жену дома да си се шалио а не с мене. Код мене шала нема.
Диже се Најден и рашири руће:
- Давајте бензин да запалимо на Барчу капутат. Друђи пут да се кладиш у гаче, ако ђи носиш. И у това че играм с тебе!
И док да трепнеш, пљисну Најден бензин на Барчинити капут обесен на наслон оди столицу и кресну ћибрит. Док да се Барча рипне да угаси огањ од јединото капуче што га има, и без које че клоцка сас зуби целу зиму, пламик, како из жешку вурњу изврљен, довати и капут и столицу и астал... Изрипаше се сви Цигање и заглавише на врата. Уз пиштаву, п’цување и бутање излетеше надвор.
- Изгоре бре друштво Мизбах! - диза Раде руће увис и држи се заглаву. Окајте ватрогасци, окајте бре полицију!
И док ужарене греде падају једна в’рз другу и варнице како ватромет цепе т’вницу, пламик, како лијар, прво истијо а после све појако, довати и Пунчину бурекџиницу, па Давитков дућан сас зелениш, па се како фурија коју више никој не мож да удржи рашири на Курсулину касапницу, на шлосерску радњу на Коцу Муњу, на деда Јашареву бакалницу...
Ужарил се центар, лиже пламик небеса, Цигање се вечемка разбегали, осем газде који се бију углаву и спомињу њим све до девето колено. И полиција дојде, ама неје да помага у гасење него да расели дућан на Миливоја Антића који је тува у комшил’к, а п’лн је сас оружје, муницију, барут...
Ватрогасци сас плакарије с воду и сас пијуци једно руше, друго гасе. Узмувал се народ ко пчеле у кошницу кад поганац улезне, а мајска ноч иљаду девесто тријес и четврту годину остаде запамтена у Пирот. Изгоре половин центар и ојади мнођи дућанџије.
А какво је било сас коцкарити - че ме питате.
Е па, одседеше по тријес д’на у апсу па ђи пуштише. Написа полиција у извештај: несу они били криви него гредете биле иструлеле. Излезоше из апсу без глобу.
- Море, ка ђи ја оглобим с једну неокрастену че се сете и за д’н кад су мајћу за сису уапали! - р’жи бесан Раде Асковић. Запалише грдни дућање па и мене осакатише. И Мизбах, наше циганско удружење запалише.
- Ако, ако - ш’пче деда Јашар Асковић. И мој дућан, истина, изгоре, ама бар и они остадоше без капутје. Оно једно друго сеца. Че ђи питам са какво че зимус работе кад сечко стисне!.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"
(О великом пожару 1934. године, на основу казивања Бранка Јашаревића)